Претражи Живе Речи Утехе

пише: свештеник Слободан Лукић Велики руски теолог Алексеј Хомјаков, у свом чувеном спису Црква је једна, пише: „ти схваташ Свето писмо уколико чуваш Предање и уколико твориш дjела која су угодна мудрости која у теби живи. Али мудрост која живи у теби није дата теби лично, већ теби као члану Цркве, и дата ти је дjелимично, не уништавајући потпуно твоју личну лаж. А Црква је дана у пуноћи истине и без примјесе лажи. Зато не суди Цркву, већ јој се покоравај, да ти се мудрост не би одузела.“ Ове снажне ријечи свједоче дубоку свијест о достојанству вјере и припадања Цркви. Сазнање да припадамо Божијем Народу, „новом човјечанству“ (1Петр. 2,9), јесте оно што покреће на подвиг и прегнуће читавог бића ради задобијања пуноће живота у Христу. Неки од великих светитеља су, на крају свог живота, послије деценија непрекидног подвига и хришћанског служења, у крајњем смирењу сматрали себе чак и недостојнима да се назову хришћанским именом. Такво њихово смирење јесте одраз жеље за потпуним предавањем Богу, ради достизања мјере раста пуноће Христове (Еф. 4,13). Данас, међутим, велики број хришћана свој црквени живот посматра не као подвиг и прегнуће него тек као једну од страна своје свакодневнице. Сама Црква се посматра и доживљава у идеолошком кључу и често утилитаристички па се од ње очекује само оно што је у датом тренутку потребно. Одсуство аутентичног доживљаја и учешћа у тајни Цркве рађа погрешан приступ њеној духовној ризници, као и негативан однос према њеном учењу и поретку. Ово се може потврдити анализом савремене употребе црквеног богословског језика. Јасно је да истинско богословље подразумијева одређен облик сусрета са Богом. Оно заправо и јесте израз, опис тог сусрета. Живот у Истини који је човјеку омогућен Оваплоћењем Христовим, св. Григорије Богослов назива „учешће ума у свјетлости“, који потом има могућност да Истину обзнани језиком. Нажалост, језик богословља, умјесто да буде опис “учешћа у свјетлости“, постао је „стручни“ или „научни“ језик, то јест језик професије, који се врједнује по начелу корисности и који, као такав, претвара истину богословља у појмове који не могу ни протумачити ни преобразити конкретну стварност човјековог живота. Сходно томе, у савременим богословским токовима, све је чешћа појава да се богословски језик инструментализује, да афирмише ставове који нису у служби тумачења истина вјере и изградње јединства Цркве, него су у служби релативизације њеног учења. У циљу афирмације личног става, поједини богослови приступају тексту Светог Писма и светоотачким дјелима без потребног расуђивања па је чест парадокс да два саговорника, са међусобно супротним ставовима могу за аргументацију свог гледишта да наведу потпуно исти цитат из неког светоотачког списа или библијског текста. Тако долазимо до стања, које је све евидентније, да полемике и разговори између богослова постају све бесплоднији јер немају за циљ да се дође до Истине, него је оно што их покреће лични, искључив став који жели да се наметне као једини исправан. Разлог профанације богословског језика јесте, дакле, на првом мјесту мањак црквене свијести и неосјетљивост за вјеру Цркве која доводи до бројних аномалија. Онај ко себе назива богословом, не смије никада да заборави, од стране светих људи много пута потврђену истину, да је богословље истинско, исцјелитељско и спасоносно једино ако за своје исходиште има Тајну Христову. У супротном, оно губи свој смисао и постаје ништа друго до обична пропаганда. Ово нарочито треба имати у виду када је ријеч о црквеном учитељству, будући да је то служба која захтијева велику одговорност, дубоку вјеру и утемељеност у црквеном предању. Теолингвисти дефинишу теолошки језик као језик који се употребљава за исказивање и објашњавање различитих питања теологије и који се материјализује најчешће у храмовима (у виду проповиједи), богословским училиштима, научним богословским часописима, студијама, научним скуповима итд. Језик теологије, како примјећује Ружица Бајић, има неколико основних функција. Прва је индикативна којом се призива и узводи у тајну сусрета са Богом. Друга је функција подсјећања, најприје на догађаје из Јеванђеља, а онда и на животе древних хришћана, светитеља итд. Ова функција теолошког језика је најприсутнија у литургијској Анафори у којој се сјећамо свега што је Господ учинио ради нашег спасења, а чак се сјећамо и будућих догађаја. Теолошки језик такође може да има функцију актуализовања догађаја описаних у Светом Писму, већином у Новом Завјету, што се најдубље очитује у Литургији и празничном ритму Цркве. Све радње и тајне које се савршавају у Литургији, на дјелу (праксом) нам објашњавају оно исто што говоре ријечи Светог Писма. Тако Свето Писмо и његов пуни смисао може да схвати и један прост човјек, обичан хришћанин, а не само учени. Профанацији богословског језика доприноси такође и неразумијевање саборног карактера богословља. Истичући еклисијални, светоотајински приступ разматрању богословских питања, о. Јустин Поповић каже да се “до јединства вјере и познања Христа долази само саборним животом „са свима светима“, под врховним руководством светих Апостола, Пророка, Еванђелиста, Пастира и Учитеља.“ Ове ријечи подсјећају на узвишеност богословља уопште, а тиме и језика којим се оно изражава, те их је неопходно памтити нарочито данас када профанација теолошког језика све више узима маха. Сви они чије служење подразумијева говор о Цркви, о питањима њене вјере и учења, дужни су да своје служење врше са “свештеним трепетом“, на шта нас такође опомиње ћелијски светитељ говорећи: “Ако икада треба поставити што јачу стражу око језика свог, онда то треба учинити кад човјек хоће да говори или пише о Цркви. извор