Jump to content

Владика Порфирије изабран за новог патријарха

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 1.4k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 17 минута, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Ima kod Tomasa Mana, čini mi se, da suprotnost ljubavi nije mržnja nego gađenje. Zaista, ta gnostička iskušenja postoje, lako je sa srcem, ali nas debelo crevo i smrdljive noge bune.

@slovoA Dozvoljava postajanje Boga, ali ne u tebi:)). Jer si čovjek!

Da ali oni koji podlegnu takvom iskusenju na kraju zavrse u "civilizaciji debeloga crjeva" kako je nazva Amfilohije, pa traže spasa u G-tačci, u čemu ima neke sljepe pravde.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@slovoA Negde je neki duhovnik pričao o tome kako Bog da početniku mnogo više blagodati nego što je ,,zaslužio", da bi ga održao na putu. Znači, na neki način bude anticipirano ono što će doći tek na kraju, imam i ono što nemam, već mi je dato ono što će mi tek biti dato.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic A kakva je situacija sa prvobitnim grehom, kako se on u iskustvu življenja uopšte očitava, grehovna navika koja postane druga priroda je popravljiva i vidljiva, ali gde se vidi prvobitni greh?

U smrti, odnosno distanci medju bicima - prostoru, vremenu, propadljivosti, dakle u svemu i svacemu, zato sjeces kolac -odlucujes pa bolji komad uzimas, a losi prepustas kao nistavniji, narocito u polnim odnosima, se lako strada, propada i umire.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic Da, ali distancu možemo da prevaziđemo, ona je možda lični greh? Beba nema distancu spram majke, doživljava je kao deo sebe do ne znam koje godine, a opet i dalje nosi prvobitni greh. Može li se prvobitni greh za života okajati, ili on ostaje svakako?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Da, ali distancu možemo da prevaziđemo, ona je možda lični greh? Beba nema distancu spram majke, doživljava je kao deo sebe do ne znam koje godine, a opet i dalje nosi prvobitni greh. Može li se prvobitni greh za života okajati, ili on ostaje svakako?

Mozemo na razne nacine da se zblizavamo, ali samo u Hristu smo jedno Tijelo, tjesnje povezani nego majka i plod.

Grjeh tu ne moze mnogo, kao sto kaze apostol Pavle, sta nas moze odvojiti od Hrista? Pa nabraja sta ne moze...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 13.7.2022. at 8:59, Hadzi Vladimir Petrovic рече

@slovoA Dozvoljava postajanje Boga, ali ne u tebi:)). Jer si čovjek!

 

On 13.7.2022. at 0:26, slovoA рече

Па управо тиме нећеш бити савршено дјелимична индивидуа, него ћеш се наћи у Христу (Богу), исто као и Он (Бог) у теби... Само треба стићи до тога.

Једини начин је, значи, богоуподобљење, а оно за сигурно није постојање Бога у индивидуи или суми индивидуа, о чему ти причаш. Саборност није никаква сума индивидуа у којима постоји Бог, већ једно Тијело, једна плот и Цркву као такву треба созерцати.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 13.7.2022. at 8:59, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Da ali oni koji podlegnu takvom iskusenju na kraju zavrse u "civilizaciji debeloga crjeva" kako je nazva Amfilohije, pa traže spasa u G-tačci, u čemu ima neke sljepe pravde.

Ако, дакле, "дозвољавам" да се нађемо у Богу и Бог у нама, на основу чега си исконструисао и наметнуо то питање? На страну, што ћу ти ту суптилну увреду опростити као и толике досад, чему уопште потреба за таквим конструкцијама? Шта покушаваш да одбраниш њима?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@slovoA Nije li to isto, ličnosti u kojima je Bog zajedno čine Crkvu, koja je Telo Hristovo, kao što i Crkva kao Telo Hristovo njih čini ličnostima u kojima je Bog? Ne pričam ja o protestantskom individualizmu, već o tome da Crkva nije bezlična masa polu ličnosti, zajednica može da postoji samo ako ima između koga da postoji.

Više govorim o perspektivi, kako se u mom ili Vašem pojedinačnom životu nešto očitava. Ja nisam Vi, Vi niste ja, bez obzira na zajednicu, samo ja znam kako je biti ja, ili Vi Vi, sve što doživljavam kroz sebe doživljavam, za samog sebe, ja sam početak svega, kad se poistovetim s Hristom, shvatam da su i drugi isto tako početak svega, a svi smo zajedno početak, jer je Hristos početak.

Takođe, iz te lične perspektive (zapravo jedine moguće), ja se poistovećujem sa Hristom, i Hristos sa mnom, i ne mogu Vas da poistovetim, kao što ni Vi ne možete mene. Po meri u kojoj smo poistovećeni, nalazimo se u Hristu, koji je opet i čovek od krvi i mesa kao Vi i ja. Dakle, i sa Hristom je odnos jedan na jedan, jer Hristos nije neka vitalna sila, prana, oko koje se mi okupljamo i koristimo je za super moći.

S jedne je strane iskušenje individualizma, s druge iskušenje bezličnosti. Voleo bih i jedno i drugo da izbegnem, ali ako bih morao da biram, bolje da malo naginjem ka individualizmu.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@slovoA Isto, okupimo se nas nekoliko da slušamo vaše predavanje o, ne znam.... Dostojevskom recimo. I ono bude fantastično recimo, svi se oduševimo. Oko koga smo mi bili okupljeni tokom tog predavanja, oko Vas, Dostojevskog ili Hrista, ili oko nas koji smo slušali, jer je i slušalac neophodan za predavanje? Biće da su svi odgovori tačni, okupljajući se oko bilo koga, svi smo se okupili oko Hrista, a ako smo bilo koga izostavili, uključujući i sebe, Hrista smo izostavili.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Inženjer Djatlov Прво, личност није исто што и индивидуа, ту постоји огромна разлика. Имаш читаво светоотачко учење по том питању, по којем би индивидуа била просопо (маска), а личност ипостас која је падом потиснута. И тим проблемом, разликом између личности (Адама у Рају) и голе индивидуе (Адама скривеног у жбуњу), то тврдим, можеш читавог живота да се бавиш и ништа нећеш урадити ако ту пад само номинално доживљаваш и за основу познања прихваташ "Адама скривеног у жбуњу". Просопо ће тад само диктирати своје услове да се ту покривамо свим и свачим, што углавном и радимо, правдајући се за све редом. Једино саму ипостас, потиснуту у том мраку, баш ничим не оправдавамо, као блудни син који још није дошао себи.

Друго, ниси ти почетак свега, нити ја. Свима нама претходи природа човјека, у којој се рађамо као ипостаси(!). Исто као што је претходила и Адаму. "И сазда Бог (природу) човјека од праха земаљског и удахну у лице његово дах живота (дух= личност), и поста човјек душа жива." И ту је та "цака". Христу (Богу), за разлику од нас, не претходи природа, ни као рођеном од Оца ни као човјеку (оваплоћеном). Али тачно је то што кажеш, да је у свему томе битно, заправо, питање перспективе. Само, како?

Обрати пажњу на оно што си рекао о том неком предавању. Јер како се ми можемо окупити око нас? Сами око себе се не можемо окупити, једино око Христа. Али не савршава Он тајну спасења! Иако је дошао да "сабере расијано", та тајна се савршава у Духу Светоме, Он сабира све у Цркви и у нама оприсутњује Христа, да би то сабрање заиста било Тијело Његово, а не сума индивидуа, што је опет питање ипостаси. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, slovoA рече

 

Једини начин је, значи, богоуподобљење, а оно за сигурно није постојање Бога у индивидуи или суми индивидуа, о чему ти причаш. Саборност није никаква сума индивидуа у којима постоји Бог, већ једно Тијело, једна плот и Цркву као такву треба созерцати.

Evo onda jos jedne vrlo teske uvrede: Individuo jedna:)).

A da sam ti rekao licnosti lale bi ti iz usiju rasle:osmeh:, ili jos bi po smirenju rekao, ne ja sam licnost u nastajanju.:bu:

Shvatas li koliko je to glupo, pa to su gotovo sinonimi.

Ta dijalektika licnost individua uopste ne stoji, iskonstruisana je i nema veze sa Ocima, evo kod Ludovikosa Nikole imas bas afirmaciju pojma induvidua u jednom pravoslavlju podobnijem bogoslovlju. 

Osim toga tu je pojam licnosti ili mutan ili posudjen od psihijatrije, La Cana i sl, a pojam induvidue jos mutniji zasnovan tek na suprotnosti licnosti, ogoljenoj prirodi ili de nas prosvjetli pa nam objasni sta je to individua, pretpostavljam da nije kao kod Jerotica obozenje, sto nije protezirano i gurano na sva zvona, a blize je ocima, jer je individuacija izdvajanje u Jedno.

Ili kakve to sve ima sa Ocima na koje se kao pozivate, recimo Maksima, a stran vam termin kljucan terimin (misterijsko) poistovjecenje, da li je Maksim definisao licnost kako to vi danas cinite, da li je uopste znao sta je individua, ili kakve to sve ima veze sa duhom dusom i tijelom, misterijom i mistagogijom, osim sto Zizi u stanu u Solunu glumi mistika.

Nazalost bez obzira sto si se primio na tu ontologiju, to veze sa Crkvom nema, nego je sve skupa lukavo podmetanje iz najprizemnijih ciljeva, mnogi smo se primali na to, ali oni sa malo vise mozga su ranije shvatili jednacinu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 часа, slovoA рече

@Inženjer Djatlov Прво, личност није исто што и индивидуа, ту постоји огромна разлика. Имаш читаво светоотачко учење по том питању, по којем би индивидуа била просопо (маска), а личност ипостас која је падом потиснута. И тим проблемом, разликом између личности (Адама у Рају) и голе индивидуе (Адама скривеног у жбуњу), то тврдим, можеш читавог живота да се бавиш и ништа нећеш урадити ако ту пад само номинално доживљаваш и за основу познања прихваташ "Адама скривеног у жбуњу". Просопо ће тад само диктирати своје услове да се ту покривамо свим и свачим, што углавном и радимо, правдајући се за све редом. Једино саму ипостас, потиснуту у том мраку, баш ничим не оправдавамо, као блудни син који још није дошао себи.

Друго, ниси ти почетак свега, нити ја. Свима нама претходи природа човјека, у којој се рађамо као ипостаси(!). Исто као што је претходила и Адаму. "И сазда Бог (природу) човјека од праха земаљског и удахну у лице његово дах живота (дух= личност), и поста човјек душа жива." И ту је та "цака". Христу (Богу), за разлику од нас, не претходи природа, ни као рођеном од Оца ни као човјеку (оваплоћеном). Али тачно је то што кажеш, да је у свему томе битно, заправо, питање перспективе. Само, како?

Обрати пажњу на оно што си рекао о том неком предавању. Јер како се ми можемо окупити око нас? Сами око себе се не можемо окупити, једино око Христа. Али не савршава Он тајну спасења! Иако је дошао да "сабере расијано", та тајна се савршава у Духу Светоме, Он сабира све у Цркви и у нама оприсутњује Христа, да би то сабрање заиста било Тијело Његово, а не сума индивидуа, што је опет питање ипостаси. 

Читао сам Софронија Сахарова који се бавио питањем личности и нисам наишао на овакво супротстављање појмова просопо и ипостас, готово да их користи као синониме.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...