Зоран Ђуровић: Против корона Латиновића

[Hadzi Vladimir Petrovic]

 Мантре у Латиновићевом тексту:

без обзира на њихову осуду  сабору која је била пре свега политичка ...... па је тек касније под притиском ...... и његовог „апарата“ осуђен

"Наше данашње схватање реалног присуства није нужно било и схватање ране Цркве,^[4] тј. барем не већине источних светих отаца. Ово је код нас дошло највећим делом под утицајем западне цркве и израз је њихове средњевековне побожности."

Дакле, морамо да бранимо слободу изражавања, али притом треба обратити пажњу и на културу дискурса, тј. начин на који изражавамо то слободно мишљење.

...ствари искључиво (што је неретко највећи проблем православне теологије: Ми имамо дефинитаван одговор на све). Сигуран сам, да сам којим случајем прећутао другу реченицу (… То је, у изузетно натегнутом смислу…) већина читалаца се не би ни сетила тог аспекта, али ја сам одлучио да је ипак наведем, јер не размишљам црно-бело већ увек допуштам могућност да грешим. Уосталом то и јесте натегнут смисао, јер теологија у том тренутку није била толико развијена да би могла да се посвети таквим нијансама и ефектима причешћа.

....већ генерално свим теолозима у Србији, да покушају да одвоје емоције од теологије,^[8] да не гледају на туђа мишљења које се разликује од њихових као на опасна^[9] и не оптужују друге људе за непобожност,^[10] јерес,^[11] скривене намере или писање по наруџбини,^[12] нападе на ауторитет Цркве и епископа, већ да покушају да уђу у отворен дијалог без предрасуда. Такође, и наши епископи ће се морати навићи да слушају а не само да подучавају, јер подучавање без слушања није могуће. Истинска саборност је могућа само уколико су сви (укључујући и лаике, међу њима посебно оне образоване, које ми називамо теолозима) укључени у одлуке Цркве. Само то ће водити томе да наша решења буду прихватљива широком спектру верника. У Цркви има места за све, и за „леве“ и за „десне“, као и за оне који нису ни једно ни друго....

Поред ових мантри са ПБФ као аргумент имамо завидну биографију, мало препуцавања, а као теолошки аргумент видим само питање које вјероватно сугеруше Христа као тјело Цркве, што очигледно сматра посебно дубокумним, али може се уважити као аргумент за разликовање причешћа од ИСХС.

[Bokisd]

пре 43 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Hristos je isceljivao i kao čovek i kao Bog i to nikako van Oca i Duha.

(samo mala napomena VSB,.....nije bas kao covek,... isceljivanje jeste delo i projava onoga Bozanskog u Hristosu)

[Вукашин]

Још ће на крају испасти да различито верујемо, ако се настави бистрење ових тема. Наравно да није реч о образу, већ о истинској жртви. 

Цитат

Он и приноси и приноси Се, Он прима принос и раздаје га вернима као животворну храну. Он је. дакле и Онај Који приноси, Онај Који се приноси, Онај Који прима и Онај Који раздаје.
Исус Христос истовремено и свештенодејствује тајну нашег спасења. Та чињеница је темељ на коме се заснива тајна божанствене Литургије. Христос је „истовремено и хранитељ и храна, Он је Тај Који пружа Хлеб живота, а Он је и то што се пружа; Он је Живот за живе, Мир за оне који траже предаха, Огртач за оне који се желе оденути. Заиста, Он је Тај са Којим можемо корачати, јер Он је и Пут, а поврх тога, Он је свршетак и крај Пута“ (Свети Никола Кавасила[1]). У Тајни бескрвног жртвоприношења, „Христос је Жртва, али истовремено и Свештенослужитељ, Он је Жртвеник, Он је Бог, али је и човек, Он је Цар, али и Архијереј, Он је овца, али и Јагње. Нас ради Он је све свакоме од нас, како би како год било, постао наш живот“ (Св. Епифаније[2]). Преобилна поплава божанске Љубави донела је свету поплаву божанског Живота.
Христос је човеку све и сва: Он је свештеник који приноси Жртву, али и Јагње које се приноси, Бог Који прима принос и Богочовек који се раздаје онима који заједничаре у вечном животу. Ми, са друге стране, примамо тај Дар и благодаримо Господу као дароватељу: Благодаримо Ти, Господе Боже спасења наших, јер све чиниш на добробит живота нашега, да свагда гледамо у Тебе, Спаситеља и добротвора душа наших.[3]

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ – Страна 45 – Светосавље

SVETOSAVLJE.ORG

 

Цитат

26. И кад јеђаху, узе Исус хљеб[17] и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје.
 
Матеј додаје речи: „и кад јеђаху“, како би показао Јудину нечовечност, јер да је Јуда био звер постао би питомији кушајући храну са заједничке трпезе. Али, иако изобличен, он не само да није дошао к себи већ је остао непокајан окусивши и само Тело Христово. Неки тумачи кажу да је Христос дао Тајне другим ученицима, тек пошто је Јуда изишао.[18] Тако би ваљало да и ми чинимо и ускраћујемо Тајне нечастивим људима. Пре него што ће преломити хлеб, Господ је заблагодарио да би и нас научио да Хлеб приносимо са благодарношћу (Богу).[19] Истовремено, овим показује да Он добровољно прихвата ломљење Свога Тела, то јест, Своје умирање,[20] и не показује горчину, као да је реч о нечему противном Његовој вољи, да бисмо и ми, на исти начин добровољно могли да прихватимо мученичко страдање (Њега ради). Говорећи „Ово је Тело Моје“, показује да је хлеб који је освећен на жртвенику истинско Тело Господње, а не Његова слика. Он не каже: „Ово је слика (Мога Тела)“, већ „Ово је Тело Моје“. На неизрецив начин (предложени) хлеб се мења, иако и даље задржава изглед (обичног) хлеба. Пошто смо слаби и не можемо да поднесемо да једемо сирово месо, а понајмање људско, оно и даље изгледа као хлеб, премда је у ствари месо.

 

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ – Страна 29 – Светосавље

SVETOSAVLJE.ORG

 

 

[uomo del Ve.Te.]

 

Нека уопштена субјективна запажања.....

Иако се људи не слажу у неким питањима, али мислим да је добра ствар то што се ове дискусије око неких тема постављају на један виши Теолошки ниво, где се види да људи читају Оце Ране Цркве,.....

Желим да поновим оно што сам безброј пута рекао до сада: треба подржати људе који имају вољу и жељу да изучавају текстове Отаца Ране Цркве, који пишу текстове у којима људи могу да науче многе ствари..... јер знање које имамо не припада нама већ треба да буде подељено у Цркви......

....и требало би да се свако од нас ако је достигао једну степеницу да се усавршава у томе још више и да иде ка следећој степници на лествици према отворено небу..., да учи-чита непрестано.... на пример један од Кападокијаца говори о непрестаном усавршавању.....

Нажалост у великом броју случајева у СПЦ људи који контролишу новац не улажу довољно у људе, у образовање.... да не елаборирам даље кад ти који-која ово читаш знаш добро о чему говорим....

Швабе се нису пробудиле преко ноћи па да је испред њих стајао Mercedes-Benz SUV, Ауди 8 или  BMW 330e, швабо је годинама улагао у људе док нису дошли до овога што имају, а ми возимо још увек фићу или југа.....  наше библиотеке на Богословским факултетим су на нивоу фиће и југа, док је већина теолошких библиотека Западу на много вишем нивоу.... а што је изузетно битно за бављење науком, човек не може далеко да стигне са Фићом или Југом- зато многи свештеници купују немачка или италијанска аута....

...углавном у науци истраживање да би имало вредност по неком неписаном правилу цитирају се радови-студије не старији од 10 или 15 година, а могу и неке старије студије да се користе али ако имају општепризнат квалитет-вредност...

АЛИ ако неко оде на било који наш Теолошки факултет  видеће да је већина књига одштампана пре 50 или 100 година, мало превода....како да причамо о бављењу Теологијом у СПЦ.... сликовито да прикажем ситуацију, то вам је као кад код нас склапју Фићу или Југа шрафцигером, док на Западу роботи завшраву брзински већину ствари кад је у питању продукција аута.... ово вам је паралела за наше Теолошке библиотеке.... узмите само TLG базу светоотачких списа где за неколико тренутака можете да нађете детаље који вас интересују, док би некоме од нас требало једно 50 или 100 година за то......... 

Исто тако код нас у СПЦ постоји нажалост у великом броју случајева погрешна представа  да се заврши Теолошки факултет или недај Боже да се заврше мастер студије и то је то, човек добије комад папира и ту је крај целе приче.... а у ствари факултет, магистарски, докторат је само почетак, то би требало да човека оспособи  да се сам независно бави науком, и да настави даље да чита, да пише члнаке, књиге, да држи предавања.....

Ово што пишем може да звучи доста песимистично, нараво нико не спори то, има доста добрих ствари у СПЦ које су урађене  али проблем је у нечем другом, проблем је што има још море ствари које може да се уради, има много простора да се још многе друге ствари ураде, попараве, побољшају... али ето даће Бог да буде другачије-боље у будућности....

Прочитао сам текст г. др. Латиновића и имам нека запажања (нећу рећи примедбе), ако стигнем написаћу коју реч о томе....

Поздрав за све људе добре воље.

[stevanjuric]

Читам ова писанија Латиновића, Ђуровића, Лукића и Милошевског. То све њихово заједно није ни принети овом богословском разматрању: 

Српска Православна Црква - Митрополија Дабробосанска

WWW.MITROPOLIJADABROBOSANSKA.ORG

 

[Просечан србенда]

То је управо оно што ЗЂ ради у наставку свог одговора: Он обећава да ће из извора доказати да је рана Црква веровала у исцелитељско дејство причешћа и онда наставља са цитатима светих отаца који говоре о томе да је Христос био лекар (ни један једини цитат о исцелитељском дејству причешћа!), да би на крају завршио константацијом да је доказао да су рани оци веровали у исцелитељско дејство причешћа. И притом мене оптужује да сам шарлатан.

Уме и о. Зоран да боцне, није цвећка и сви знамо за његове тактике егзорцизма... А овај човек је за жаљење

 

[Ćiriličar]

пре 6 часа, Bokisd рече

(samo mala napomena VSB,.....nije bas kao covek,... isceljivanje jeste delo i projava onoga Bozanskog u Hristosu)

(Најбољи показатељ тога је Христов вапај на крсту: "Или! Или! Лама савахтани"? Зар није чудно да Онај који васкрсну Лазара, сада тако виче пред властитом смрћу? Страда "несливени"  (са Богом) Човек, а васкрсава "нераздељиви" Бог са Човеком - Богочовек. Заиста су велики наши Оци Свети, како су све лепо разрешили богонадххнути).