Претражи Живе Речи Утехе

Последњих година су друштвене турбуленције у нашој земљи по правилу праћене унутарцрквеним превирањима и споровима, током којих је неретко „аргумент из Библије“ потезан да оправда одређени политички став или исправно политичко убеђење. Онај ко има Библију на својој страни, прочитану и цитирану на начин који он одабере, показује се доследним у својој вери, као и у правом, предањском и црквеном поимању политичких и социјалних релација датог тренутка и миљеник секуларних политичких истомишљеника. Тренд није нов. Концепт недавне „теологије бунта“ изграђен је на циљаном одабиру библијских одељака на основу којих се позивало на бунт против црквених ауторитета, да не кажемо чак и на црквену непослушност. Аргументација је притом била на нивоу политичког памфлета заоденутог у библијске наративе истргнуте из сваког контекста, како историјског у коме су навођени текстови настали, тако и богословско-црквеног у коме се примењују. У наше дане је таква употреба Библије поново актуелна. Из Библије се пуцало као из митраљеза да би се утемељио и оправдао један политички став и показало како је неки други став небиблијски, нецрквен, нехришћански. Чак су се на појединим транспарентима, током грађанских протеста, могли видети злоупотребљени библијски цитати, а у објавама на друштвеним мрежама да и не говоримо. Дa апсурд буде већи, својевољно давање отказа на радно место образлагано је доследношћу Библији. Кулминација ове праксе представља недавни „пост“ једног студента друге године Православног богословског факултета, дакле студента који једва да је положио један испит из неког библијског предмета, који декана Православног богословског факултета, часног свештеника и професора, упућује на читање Библије, ако је може негде наћи. То је израз, не само недостатка елементарног кућног васпитања, него и крајње неупућености у то шта Библија јесте и какав је њен предањски положај у Цркви. Погрешно је мислити да је то протестантски манир, јер ни у протестантизму се не иде Библијом против Цркве, као што то већ неко време чине медијски експонирани теолози, него су тражени модели заснивања Цркве „само“ на Библији што се углавном завршило у распарчавању на многе, посебне црквене заједнице унутар протестантизма. Позивање медијски експонираних теолога на критички потенцијал Библије, који су свети Оци често ангажовали у циљу критике одређених појава у Цркви, такође није упоредиво са феноменом који се среће у нашој Цркви последњих година. Наиме, свети Оци никада нису ангажовали Библију против Цркве зарад остварења неког политичког става, већ је њихова критика била унутарцрквена и у циљу братског изграђивања Цркве, указивања на проблеме и њихова решења међу браћом у Христу, и то првенствено кроз црквену проповед и унутарцрквену комуникацију, а не преко незнабожачких и антицрквених канала комуникације, или уз њихову подршку. Ако некад притом нису наилазили на разумевање своје браће, нису прибегавали бунту против Цркве, већ су се потчињавали њеној вољи, знајући да светост међуљудских односа унутар Цркве нема алтернативу. Злоупотреба Библије од стране медијски експонираних теолога показује дубоко неразумевање природе библијског текста и самим тим дубоко неразумевање предањских оквира Библије. Библија је збирка књига које Црква делом усвојила из јудејске традиције (Стари Завет), делом сама изнедрила (Нови Завет). Библија је за Цркву основ њене вере да се човек и свет спасавају кроз Господа Исуса Христа. У том смислу све у Библији је релевантно за Цркву као верујућу заједницу и не мора имати никакав значај за оне који су изван Цркве, као што и нема, осим кад је потребно формулисати неку политичку паролу. Употребљавати Библију против Цркве је апсурд – Библија је црквена књига, она је формирана и вековима чувана као својина Цркве која пева, рецитује, чита и слуша јединствену поруку библијских гласова: да је Бог постао тело и тако нам даровао спасење од смрти и пропадљивости. Свакако, уколико неко не жели да прихвати овај предањски оквир, слободан је да га не прихвати, с тим што за њега Библија у том случају не може бити жива Реч Божја у Цркви Христовој, већ просто текст којим може промовисати и правдати шта год пожели, од личних фрустрација до политичких програма. Проф. др Предраг Драгутиновић шеф Групе за Библистику, Православни богословски факултет у Београду СПЦ