Епископ западноамерички Максим: Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега)

[александар живаљев]

Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја.

 

Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним).

Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“.

Номади као слуге богословља

Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? 

Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд.

Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. 

Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега.

Слобода која се осмехује смрти

Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“.

Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли.

Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму,  као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет.

Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају.

Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим.

Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. 

Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести.

 

Извор: Теологија.нет

View full Странице

[Родољуб Лазић]

"И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права."

Ето најаве једног текста владике Максима у вези са гажењем саборности од стране патр. Вартоломеја и гажењем људских и црквених права оних којима украјински расколници отимају храмове и пребијају их, охрабрени поступцима патр. Вартоломеја. Мада је чудно да такав текст већ није написао, ако носи у себи тај глас слободе и бунта.

[Srdjan61]

  On 30. 10. 2019. at 8:26, Родољуб Лазић рече

"И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права."

Ето најаве једног текста владике Максима у вези са гажењем саборности од стране патр. Вартоломеја и гажењем људских и црквених права оних којима украјински расколници отимају храмове и пребијају их, охрабрени поступцима патр. Вартоломеја. Мада је чудно да такав текст већ није написао, ако носи у себи тај глас слободе и бунта.

Expand  

Не Родољубе то се код њега односи само на наш Синод ( гажење саборности ) . Текст је јако транспарентан да не кажем провидан. Барт не гази саборност православне цркве и у Украјини нема гажења људских права оних који би да остану у канонској цркви. О трактату у вези ега видећи како се он опходи задњих месеци .... но комент. 

[Desiderius Erasmus]

Ja ne znam kakav je ep. Maksim kao čovek (ne poznajem ga), ali da dobro piše - piše.

[Александар Милојков]

У огледалу свако види себе (то јест, оно што пред огледало постави). Али, то није до огледала, већ до оног који пред њим стоји и поставља пред огледало оно што хоће.

[Srdjan61]

  On 30. 10. 2019. at 9:08, Александар Милојков рече

У огледалу свако види себе (то јест, оно што пред огледало постави). Али, то није до огледала, већ до оног који пред њим стоји и поставља пред огледало оно што хоће.

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Вучићу, ко си ти? Свако јутро ћу рећи да се не слажем с тобом

[emoji23][emoji23][emoji23]

[Родољуб Лазић]

  On 30. 10. 2019. at 8:39, Srdjan61 рече

Не Родољубе то се код њега односи само на наш Синод ( гажење саборности ) . Текст је јако транспарентан да не кажем провидан. Барт не гази саборност православне цркве и у Украјини нема гажења људских права оних који би да остану у канонској цркви. О трактату у вези ега видећи како се он опходи задњих месеци .... но комент. 

Expand  

Јасно је то мени, Срђане. Ово је била мала шала на основу епископове констатације о гажењу саборности и људских права.

[Ромејац]

  On 30. 10. 2019. at 7:20, александар живаљев рече

Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи.

Expand  

  Превод:

Владика Иринеј бачки је велики егоиста. Када сам проповедао против наше аутокефалије, Светог Саву назвао преварантом и лупежом, бранио отимање храмова, пребијање верника и свештенства у Украјини, радио на преласку наших епархија у САД-у под власт Вартоломејеву, причао о додељивању ордена Вучићу да бих скренуо пажњу са мојих "вартоломејугодних" радњи и друга "богоугодна" дела, он није хтео да ме подржи! Да каже "будимо изнад људских слабости" или "он бар није педер". А када сам наставио да проповедам (пошто сам се извукао са покајањем које може... мачку о реп - да цитирам речи мог духовног оца!), он је постао још већи егоиста па ме сада на правди Бога смењује са ПБФ-а да не могу учити студенте оваквој љубави (угледајући се на Вартоломејеву љубав према народу и Цркви у Украјини)...

[uomo del Ve.Te.]

Нека субјективна запажања:

Да ли уопште постоји нешто што се зове објективност?  нечији објективан текст-мишљење. 

Или свако од нас без изузетка суди тј. износи мишљење ставове на основу личних (материјалних) интереса и на основу оног што зна кроз интелектуално (знање) или лично искуство?

Наша тренутна дијагноза: 

људи су постали мука једни дургима и у дружави и у Цркви и у породици и у комшилуку, и на послу, нико нисаким не може или тешко да може....

Ми у  својој кући (држави), и у дијаспори не можемо једни са другима, а поред тога луциферов накот..... са свих страна је широм жвале отврио да уништи и прогута све што унишити и прогутати може.  

Видим шта се дешава ал' немам идеју: како ријешити тренутну ситуацију? ако је то уопште емогуће? Немам одговор, решење за ова питања, могуће (сигурно) да у нашем народу  има неко...

Има међу нама многих који себе виде као месије нашег народа, ал' има мало оних који  схватају да је само Један Христос, Mесија Спаситељ...

Понекад је поучније боље погледати неке исјечке из наших филмова него пуно писати:

И то не једном погледати него........

 "Balkanska pravila"

1. део

 

2. део (детаљнија верзија)

 

Да сте ми сви живи и здрави. 

[Milan Nikolic]

Може се признати да еп.Максим има добре намере, али као они који мисле ,,да службу Богу чине", а заправо чине безакоње. Врло деликатна ствар је све ово у вези еп.Максима, јер он зна добро да се ухвати за једну велику мисао, на пример да је човек остварен тек када понизи себе и сматра већим сваког другог. Међутим, када имамо хронологију дешавања и познање одређених поступака еп.Максима, онда то његово изјављивање великих мисли уноси заправо велику забринутост. Јер, шта потом ми можемо да помислимо? Да можда еп.Максим све измишља само да би видео колико су други непоуздани, а његово наопако понашање заправо дело уметника који скрива своје врлине? Није лоше то што еп.Максим овде појашњава само по себи, него то о чему говори не сме да се остварује увлачењем целокупне јавности, него у тајности као што светитељи и поучавају. Доста тога је дискутабилно што еп.Максим чини и говори. Моја је процена да су то манипулације и покрића за много опасне ствари за Цркву.

[farisejski.bukvojed]

  On 30. 10. 2019. at 14:09, Milan Nikolic рече

Може се признати да еп.Максим има добре намере...

Expand  

...a i ne mora (se priznati).

A put do cega je poplocan dobrim namerama?

[Milan Nikolic]

То сам прво хтео поменути али сам одустао. Покушавам не бити груб. 

Био бих сличан Јеремићу како је рекао Лукасу. Какве су то фаце, слатко сам се смејао данас.

[Zoran Đurović]

Аутистичан и нарцисиодни текст.

[Милан Ракић]

  On 30. 10. 2019. at 17:58, Zoran Đurović рече

Аутистичан и нарцисиодни текст.

Expand  

Срећом да и неки Ваши не пате од потоњег. 

[Zoran Đurović]

  On 30. 10. 2019. at 18:15, Милан Ракић рече

Срећом да и неки Ваши не пате од потоњег. 

Expand  

А ни ти!:)))