Претражи Живе Речи Утехе

Једном је неко рекао Светом Апостолу: „Многе те књиге изводе из памети.“ (Дела Апостолска 26, 24). У тим речима се јасно открило безумље оних којима се Павлова проповедана премудрост чинила као лудост. Страни истинској вери, нису могли да схвате Божију премудрост, односно Христа Исуса. Ја, иако по милости Божијој нисам као они којима је, због сопственог неверовања, велики учитељ (апостол Павле) изгледао безуман, ипак, користећи твоју љубав, која ме, кроз наше једномислије у вери, још чвршће повезује с тобом, употребићу исту реч, иако не у истом смислу, па ћу ти рећи: О, Севере, љубљени мој Севере! Твоја претерана љубав према мени готово те лишава разума. Ти, због превелике нежности према мени, као деда према свом унуку, младом не по годинама, већ по разуму, изгледаш ми као да си изгубио разум (ако твоја благоразумност допушта да то кажем). Уистину, шта да ти одговорим на молбу којом си ме замолио да скинем свој портрет (да представим самога себе) и пошаљем ти га? Онoм истом љубављу којом тражиш утеху у таштим сликама, молим те да ми кажеш – какав портрет желиш да добијеш од мене: земаљског човека или небеског? Знам да ти волиш то небеско обличје које је Цар небески заволео у теби самом. И није ти потребан никакав други лик осим онога који сам носиш, по коме љубиш ближњег као себе самог и не желиш ни у чему да имаш предност нада мном, да између нас не би било неједнакости. Али, бедан сам и жалостан! Јер до сада још носим у себи нечисто земаљско обличје и по својим земаљским осећањима и делима више личим на првог, него на другог Адама. Како могу да се усудим да прикажем себе, кад је моје небеско обличје прекривено земаљским нечистотама? Са свих страна обузима ме стид: стидим се да себе покажем онаквим какав јесам, а не смем да се прикажем онаквим какав нисам. Мрзим себе у стању у којем се налазим, а не бринем се да себе поставим у стање које волим. И зато, шта ми вреди, беднику, да мрзим порок и љубим врлину, када више чиним оно што мрзим, а не трудим се да извршим оно што волим! Управо то ме и исцрпљује у мојој унутрашњој борби: дух се супротставља плоти, а плот духу, и закон плоти као закон греха надјачава закон ума. Несрећан сам! Јер нисам исцелио дрветом крста отровно кушање са убиственог дрвета – и зато у мени остаје онај прародитељски отров, којим је Адам заразио читав род свој. Тако да сам, по природној доброти, некада имао очи отворене за невиност, а затворене за неправду, али сам касније ослепео кушањем забрањеног плода. Изгубивши духовни вид, почео сам да црпим погубну мудрост из дрвета познања добра и зла. И да је бар све завршено тим падом, па да сам невиним кушањем стекао познање добра и зла и да сам онда почео да радосније бирам добро, посебно чувши Божји савет, који ме позива да, од предложеног избора – живота или смрти – брже пружим руку ка Води (Живота) и изаберем дар живота. /„Ако је ко жедан, нека дође к мени и пије“ (Јн. 7, 37) и „Ко пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожеднити довека.“ (Јн. 4, 14)/ Али од безумља у мени родила се дрскост, по којој иако сам познао добро, ипак сам га презрео и изабрао зло. Како после свега могу добити опроштај у греху када више не могу да се оправдам незнањем? Не! Познао сам добро, а ипак сам чинио зло – иако сам лако могао да чиним добро, да нисам својом поквареном вољом занемарио спасење душе, вољом која је заволела бескорисно и одвратила се од спасоносног! И тако, заиста сам изгубио оне невине очи које нису виделе грех, и као казну за своје безакоње, стекао сам оне очи којима се грех познаје. Свето Писмо говори да су наши прародитељи и видели, али да у исто време и нису видели. Тако је жена видела да је дрво добро за храну и пријатно очима, што значи да је имала вид. Али Свето Писмо такође додаје да су се, кад су окусили од дрвета, њихове очи отвориле – што значи да су пре тога били слепи. Одавде закључујем да, иако у једном истом месту не могу истовремено постојати слепило и вид, ипак у нама постоји одређена врста слепила чак и кад видимо, као што постоји и одређена врста вида чак и кад смо слепи. Мислим да је у овом смислу Господ рекао: „На суд ја дођох у свет, да који не виде, прогледају, а који виде, слепи постану“ (Јн. 9, 39). Јер Он је дошао да тражи изгубљене и да просвети ослепљене. И тако, имајући потребу за Лекаром, са Пророком вапијем: „Просвети таму моју, Боже!“ (Пс. 17, 29). Заиста, Господ је милостив и човекољубив. Али како то Светлост, која је дошла да просветли таму људског слепила, подигне палог и ослободи окованог, истовремено чини да они који виде постану слепи? У Јеванђељу се казује о Исусу Христу да је многим слепима даровао вид и ни од кога није одузео очи; док је у Закону речено: „Ја убијам и оживљујем“ (Пон. Зак. 32, 39). Слично томе, у Јеванђељу је о Њему записано: „Гле, овај лежи на падање и устајање многима“ (према Лк. 2, 34). У том истом смислу треба разумети и оне речи Христове: „На суд ја дођох у свет, да који не виде, прогледају, а који виде, слепи постану“ (Јн. 9, 39). Господ је дошао, и с Његовим доласком прошло је старо, а све постало ново. Тако се испунило речено: „Ја убијам и оживљујем“. Он је умртвио нашег старог човека, приковао га за крст, скинуо са њега плот, и, провевши га кроз сва начала и власти, даровао му победу у Самоме себи. Оживео је новог нашег човека васкрсењем из мртвих, подигавши га и посадивши га на небесима. Тако је Он дошао да просветли слепе и да оне који виде учини невидећима – то јест, да затвори очи које су гледале грех, а да отвори оне које пре нису виделе ништа добро. За мене су корисни и слепило које ми не дозвољава да видим грех, и вид који ми омогућава да созерцавам светост. Зато се моли, љубљени брате, да ми Господ подари обоје: да ме удостоји слепила које ће ме сачувати од сујете пролазног света, али и да ме просветли, да бих видео истину. Да умртви у мени старог човека с његовим делима, и да процвета у Христу моје биће, да се обнови као у орла младост моја. У томе се састоји права духовна промена — када се ми преображавамо у новога човека сазданога по Богу, који носи на себи лик небески, уједно одбацујући онога човека (у нама) који је заражен гресима. Молим Бога да уништи у мени земаљско обличје, које носимо у овом пролазном животу, и да уместо тога обнови и украси у мени лик Свој, који ми неће бити на стид, већ с којим ћу смело моћи рећи: „Исчезе срце моје и плот моја, Боже срца мога, и део си мој, Боже, довека!“ (Пс. 72, 26). Јер кад се спасоносна промена догоди у мом унутрашњем човеку, нестаће моје плотске жеље и воља моја, тада ћу, слободан од телесних веза, са очишћеним срцем моћи призвати Бога: „Боже срца мога, и уделе мој, Боже, довека!“ О, кад би се испунила на мени реч Симеонова — да ми Христос буде на падање и на устајање, на падање мога спољашњег човека, и на устајање унутрашњег! Да би пао у мени грех, који упорно стоји када душа пада, и да у мени устане онај бесмртни човек који је пао када је грех завладао! Стајање спољашњег човека је пад унутрашњег, и насупрот томе, у мери у којој слаби наш спољашњи човек, унутрашњи се из дана у дан обнавља. Зато велики учитељ (апостол Павле) каже: „Када сам слаб, онда сам силан“ (2. Кор. 12, 10). И тако, благодарим Господу што је Он урезао мој лик живљим и трајнијим бојама, не на пропадљивим таблицама и не на меком воску, већ на живим таблицама твог срца, где ћеш ме непрестано созерцавати, утиснутог у твоју душу, и чувати ме у јединству вере и благодати, не само овде, већ и у будућем веку. Ако твоја љубав ипак неизоставно жели видљиву утеху, можеш, према облицима који су се урезали у твојој души, колико ти памћење допусти, рећи неком живописцу да наслика мој лик, макар по неком од оних који стоје пред тобом и личе на мене. Наравно, живописац, услед своје неискуствености, не схватајући у потпуности твоје речи, може ме насликати нетачно. Али, пошто ме ти непрестано носиш и созерцаваш у души, онда, ма које лице неискусни живописац поставио под мојим именом, у твојој души увек ћу бити ја, а не неко други. https://www.facebook.com/photo/?fbid=1204667184573463&set=a.117204529986406

У ова смутна времена, када je непријатељ рода људскога - ђаво, спустио на Србију тамни и густи облак искушења и посејао смутњу и раздоре међу браћу и сестре, Господ Исус Христос нам, као и увек, треба бити вечни пример и једино наше уздање. Да увек гледамо у Његoве благе, небеске и дубоке очи, са широко раширеним рукама. Као Апостол Петар док је ходао по валовима буре на Галилејском Језеру. Али да гледамо и на Исусов лични пример и Његове свете поуке. Христос никада није дизао никакве политичке револуције нити је икада позивао своје апостоле да шире немире, блокаде и смутње у држави. Напротив, Он је све људе позивао само на унутрашњу, личну духовну револуцију, на смирење, молитву и бдење поручујући - "Бдите и молите се да не паднете у напаст". Душа и срце једног народа па и сваког појединца мењају се на боље само покајањем и молитвом једних за друге. Само вером, само стрпљењем, само надом, само смиреношћу, само постом, само молитвом и само љубављу. Све остало је потпуни и велики промашај јер нам Преблаги Исус јасно поручује: "Без мене не можете чинити ништа". Све је узалудно и веома штетно ако није са Христом Богом и уздањем само у Њега. Јер опет нам Он сам сведочи и говори: "Ко није са мном против мене је", и додаје - "Ко са мном не сабира, расипа". Не расипајмо стога браћо и сестре своје духовне и телесне силе на испразна дела таме. На раздоре и свађе. Не устајмо једни на друге, већ нека нам све бива у вери и љубави. Светопавловски носимо, братски и хришћански, бремена једни других, и тако испунимо закон Христов. Не будимо ни сујетни, изазиваући једни друге, завидећи једни другима. Да не постанемо руг народима и подсмех непријатељима. Јер ко разори своју кућу изнутра, отвориће широко врата сваком духовном разбојнику да лако и без муке пороби све укућане. И држава је наша велика кућа. Кућа свих нас. И старих и младих. И десних и левих. И позиције и опозиције. Решавајмо стога све своје унутрашње проблеме и несугласице на један потпуно другачији начин - начин Христов. А начин Христовог делања дат нам је Светим Еванђељем. То је пут мира, пут молитве, пут љубави и пут смирења. То није пут бунта, пут блокада и уличне буке, пут инаћења и пут међусобних вређања и провоцирања. Зато су данас посебно актуелне речи Господње: "Блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати". Постанимо и ми, помоћју Божијoм, синови Божији и ширитељи мира Христовог. Део из беседе Архимандрита Петра (Драгојловића), Игумана Манастира Пиносава, изговорен у разговору са верним народом https://www.facebook.com/groups/1260063098048609/permalink/1635547320500183/?rdid=UCH686zZhy1BSEdZ&share_url=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fshare%2Fp%2F1EwTETUoQU%2F

У овом стиху се налази још један камен спотицања за многе људе, чак и православне хришћане који се труде да живе црквеним животом. Нама често није до краја јасно када човек треба да буде кротак, када да се гневи, да ли уопште сме да се гневи, у којим условима и слично. Прочитаћу вам објашњење ове врлине од стране светог Јустина Ћелијског који пише: „Шта је кротост? Кротост је: све што нас сналази примати с молитвеним расположењем као нешто што тако треба да буде по свемудром Божјем промислу о нама. Јер Свебрижни, који је рекао: „А у вас је и коса на глави избројана“ (Лк. 12, 7), непрестано промишља о свему нашем: и о најкрупнијем и о нај­ситнијем“. Ава Јустин одмах наставља објашњавајући и пут стицања ове врлине: „Блажену кротост човек може стећи само ако све учини да кротки Господ Исус овлада његовом душом. А пре свега, ако испуни своју душу смерношћу. Овлада ли душом смерност, ето за њом и кротост, духовна сестра њена. Њих две стварају у човеку осећање и сазнање: да је за све грехе своје и невоље своје крив сам он, и само он, и нико други. Зато, када се гневи, гневи се на себе, а према другима је испуњен кротошћу“. Блажени Теофилакт Охридски даје са своје стране врло значајно објашњење на питање које нас збуњује данас – да ли кротост аутоматски значи и одсуство гнева у било којој ситуацији? Блажени Теофилакт пише: „А кротки, то нису они који се никада не гневе, јер су такви људи они што су лишени разума, већ они који имају гнева, али се уздржавају, гневећи се онда када је потребно“. Дакле, кротки хришћанин не представља безвољно и слабо створење које може свако да користи и малтретира. Гнев нам је дат као сила којом треба да се користимо правилно. На који начин то радити, Свети Оци објашњавају. Свети Јустин Ћелијски пише: „Разуме се, у срцу кроткога увек има гнева на грех и зло, али не на грешнике. Он воли грешнике, али осуђује њихове грехе. Врхунац гнева еванђелска кротост показује према онима који себе свесно и намерно изједначе са својим гресима. Тада и Бог кротости бичем истерује трговце из храма. И када се гневи, еванђелска кротост има своју богочовечанску меру. То је она реч најревноснијег христоносца: „Гневите се и не грешите! Сунце да не зађе у гневу вашем!“ (Еф. 4:26).“ Навео бих размишљање и великог старца наших дана, оца Рафаила Карелина на ову тему: „Дакле, ако се правилно употребљава, гнев је човеку дат као оружје, као мач против непријатеља. Овај мач ми, нажалост, погрешно употребљавамо против себе самих и наших ближњих. Међутим, и гнев може бити користан, тј. праведан гнев уколико научимо да се гневимо на демона и грех, који се рађа у нашем срцу. Гнев има моћ да уништава. Ако га усмеримо на свог брата у извесном смислу постајемо убице. Уколико се, пак, гневимо на грех, гнев га уништава и очишћује нашу душу.“ https://tvrdjavaistine.wordpress.com/2021/06/09/da-li-smemo-da-se-gnevimo-kada-i-kako-da-se-gnevimo/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је благословио и отворио научни скуп „Богословље код Срба: изазови и перспективе“ поводом стогодишњице почетка рада Православног богословског факултета Универзитета у Београду и осамстогодишњице Беседе о правој вери, коју је под сводовима манастира Жиче произнео Свети Сава. Повезане вести: Патријарх српски Порфирије: Беседа о Беседи о правој вери Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Високо теолошко образовање код Срба Свечана прослава је одржана у крипти Саборног храма Светог Саве 15. децембра 2021. године, док ће радни део научног скупа бити настављен сутрадан, 16. децембра 2021. године, на Православном богословском факултету. Научни скуп су организовали Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Храм Светог Саве на Врачару. Поздравно слово присутнима најпре је упутипо декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протопрезвитер др Зоран Ранковић, а затим су се обратили изасланик министра просвете, науке и технолошког развоја гђа Маријана Дукић Мијатовић и ректор Универзитета у Београду проф. др Владан Ђокић. Пленарно излагање произнео је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије који се присутнима обратио излагањем под насловом „Беседа о Беседи о правој вери“. Друго пленарно излагање на тему „Високо теолошко образовање код Срба“ произнео је продекан за науку Православног богословског факултета и редовни професор при Катедри за литургику протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. У богатом културно-уметничком програму присутни су били у прилици да чују хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини у Новом Саду под руководством доцента при Катедри за литургику Православног богословског факултета у Београду ђакона др Владимира Антића. Хор је отпевао „Тропар Светом Сави“ и „Богородице Дјево“ по светогорском напеву. Затим су удружено наступили студенти Православног богословског факултета и ученици Богословије Светог Саве у Београду који су појали „Тропар Светом апостолу и јеванђелисти Јовану Богослову“ под руководством ђакона др Владимира Антића, док је чувену „Стихиру Србима светитељима“ здружени хор отпевао под диригентским вођством г. Бранка Тадића, хонорарног наставника и диригента хора Богословије Светог Саве у Београду. Част да затвори свечани део научног скупа „Богословље код Срба: изазови и перспективе“ припала је хору Спомен-храма Светог Саве на Врачару који је, под диригентским руковођењем ванредног професора Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу др Катарине Станковић, отпевао „Достојно јест“ према композиторском аранжману Стевана Стојановића Мокрањца и, напослетку, „Химну Светом Сави“. Свечаној церемонији отварања научног скупа присуствовали су преосвећена господа епископи врањски Пахомије, источноамерички Иринеј, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, осечкопољски и барањски Херувим, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, марчански Сава и хвостански Јустин; директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић; представници традиционалних цркава и верских заједница; ђакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве; професори Православног богословског факултета; професори факултета Универзитета у Београду; директори београдских основних и средњих школа, представници дипломатског кора, свештенство и монаштво из више епархија Српске Православне Цркве, културни посленици, студенти, ученици и верни народ. Извор: Инфо-служба СПЦ

„Благо оном ко се не саблазни о мене“, рекао је Спаситељ у Јеванђељу. За неконвенционалну и у свему оригиналну личност нешег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити: да су заиста блажени они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца… Речи су протопрезвитера-ставрофора Дражена Тупањанина, које је изговорио на светој заупокојеној Литургији у требињском Саборном храму.

Извор: Радио Беседа

Благодарећи Радију Беседа, Православне Епархије бачке доносимо видео и звучни запис овог веома надахнутог и поучног предавања ипођакона Бранка Бандобранског који је на леп и систематичан начин верном слушалаштву протумачио ово блаженство, подсетивши да је сваки човек призван да буде миротворац.

Извор: Радио Беседа

Извор: Радио Беседа

Извор: Радио Беседа

Извор: Радио Беседа