Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    5416
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    12

Everything posted by александар живаљев

  1. СПЦ И ВИЗАНТИЈСКА ТРАДИЦИЈА Порфирије, патријарх који посматра прошлост да би видео будућност: Београд као други Константинопољ Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ Недеља, 07. авг 2022, РТС Српски патријарх Порфирије је на челу Српске православне цркве већ годину и по дана, довољно дуго да га јавност прихвати не само као чињеницу, већ и као навику. А опет, све везано за Порфирија је тако далеко од очекиваног и познатог, од оног што је донедавно било закон и стандард, да се трезвеном погледу показује као чудо без права на навику. Са Порфиријем је СПЦ искорачила из властите зоне угодно традиционалног, па се у односу на његов патријархат у српској јавности смењују два манира - или се говори шта би он нормативно требало да буде а није, или се тугује над златном прошлошћу које је због њега све мање. Сви говоре о ономе шта би СПЦ требало да буде и шта није, нико о томе шта она овог тренутка јесте. Храм Светог Саве на Врачару Намера овог текста је да покаже и што поузданије докаже једну тезу, у којој се као у нексусу спајају црква, историја и друштво, унутар српских жеља и планова у самој Србији, Европи, Блиском истоку и северној Африци. Ова два последња појма, Блиски исток и север Африке су, историјски гледано, таутологије, јер су ти простори некад не само били Европа, већ и само њено срце. С обзиром да је први хришћански миленијум кључни дефиницијски период Православне цркве, у мањој, али такође битној, мери и Католичке, будући да је Европа тада лежала „тамо доле" на обалама Медитеранског мора и његових рукаваца, довољно је рећи да се теза овог текста односи на жеље и намере Српске православне цркве у географском простору Европе некад и сада. Теза: Преко осмишљене визуелне стратегије у којој мотив екседре има главну улогу, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњовековну монашку традицију. Закривљена линија екседре у беми, простору иза иконостаса. У средишту је епископална катедра у Храму Светог Саве на Врачару. Слика са литургије 25. јула 2022. Серије фотографија које патријарх Порфирије објављује на друштвеним мрежама показују колико је он свестан снаге слике. При томе се не мисли на његову неоспорну вештину којом делује унутар културе медија. Има неке више, за модерно крило умирујуће логике у томе да СПЦ после Cyber Саве и после владике-командоса Ћулибрка, добије и DJ патријарха. Мисли се, напротив, на теоретске концепте за интерпретацију слике, од семиотских и иконолошких, до феноменолошких и херменеутских. Да ли их патријарх све познаје је небитно, битно је да он у однегованој интуицији спаја животност времена које му је дато са безвременством које му је поверено, не би ли осигурао што ширу основицу за интеграцију српске нације верника и атеиста у савременост. Набрајање свих елемената патријархове визуелне стратегије на овом месту није могуће, јер би то читав низ с његове стране тактички употребљених мотива разбацало као расути терет на немуштој палуби брода без луке. Овде се бира само један такав елеменат, мотив екседре и његова моћ да покрене меморију Цркве и освоји срца савременика на визуелној платформи раног доба. Патријарх Порфирије Црква је црква је слика У овом тексту, Црква је слика. Колико је у реду Цркву, и то једну која историјски има проблематичан однос према слици, третирати као слику? То је апсолутно легитимно, јер и сама Православна црква себе дефинише као слику/еикон/одраз Светог Тројства. Инсистирање на том примеру неоплатонизма, да видљива Црква суделује у егзистенцији невидљиве, или да невидљива физичким нитима додирује свој симбол у свету видљивог, те да се тај додир може показати, као на Микеланђеловој фрески, релативно је ново. „Црква је Тело Христово, одраз Светог Тројства", стоји у првом поглављу Енциклике са Синода православних цркава на Криту 2016. Микеланђело: Стварање Адама (детаљ), Сикстинска капела,1512. Хришћанско-православну теорију одраза не треба схватити у апстрактном коду, већ тако да симбол (црква) и оно што он представља (Бог) деле супстанцу. Тај део суделовања симбола у објекту/ентитету на који се односи има дугу традицију у европским културама и није увек религиозни, поготово не ексклузивно православни. У теорији је познат као немачка варијанта или „онтологизација симбола", згодна због тога јер успоставља физичку везу и тамо где физиса нема. У последици, егзистенција Бога постаје ствар компромиса између верујућих и неверујућих, на најмањем могућем именитељу - зашто не, кад су нам све друге опције као људској раси много горе! Кратки излет у теорију је био неопходан јер је читав овај текст написан управо по траси немачке семиотичке традиције, према којој не постоји само црква као институција, већ и врхунско биће иза ње у неком степену реалности. Андреј Рубљов: Света тројица (1425) Већ је јасно, одраз Светог Тројства није заштићен од упада категорија сада и овде. Безвременство не штити од савременика. То патријарх Порфирије зна, зато окреће игру и Цркву - са њеном моћи слике, церемонијала, сјаја, са њеним сликовним мотивима историјски накупљене енергије, као што је екседра - уводи у време и друштво које се мучи с путоказима. Екседра у Храму Светог Саве на Врачару, у беми иза иконостаса, у средишту епископална катедра - то је тачка у простору изнад које и испред које треба читати патријархову употребу слике. Патријарх Порфирије на служби у Храму Светог Саве, 25. јула 2022. Још једну ствар треба напоменути. Патријарх Порфирије није створио ту грандиозну архитектонску бину врачарског храма. Он је наследио као што неко наследи луксузни пентхаус у центру града. Генерације црквених и државних представника, архитеката, инжињера и радника, историчара уметности, црквених историчара, економа и донатора су више од једног века радиле на концепту, мењале га и прилагођавале. Али када је ту грандиозну бину добио, патријарх је знао шта ће с њом. Екседра, овал моћи Користећи мотив екседре, сасвим свесно у намери да постигне одређени визуелни, и преко њега психолошки ефекат, Порфирије прескаче неких хиљаду и по година плус-минус. Прескаче „мрачни" средњи век, који је, онако успут, у стварности био сав од бљештавих колора. Прескаче мрачне шуме германског и саксонског севера, запуштене римске путеве франачких краљева, после царева, прескаче трагедију османских освајања, раскол две Цркве и болан филетизам унутар Православне цркве. Прескаче све и враћа се на фундаменте првих пет хришћанских концила, када је Византија и по имену била Римско царство, а њени становници на Босфору, у Сирији, Ефесу и Александрији сами себе звали „Ромејима", Римљанима. На први поглед би се рекло: патријарх Порфирије је „фундаменталиста". „Фундаменти" међутим, на које он условно враћа, сви су у сфери визуалности, слике и репрезентативних симболичких форми, не доктрине и политике. Они циљају на свест и понос, на емоције припадања културном и историјском кругу и нису упутства за директну акцију. Старо у новом је некад једини начин да се ново препозна и прихвати од савременика. Старо је у овом случају репродукција мотива екседре у новом кључу. Геометријски, екседра је само сегмент кружнице, али визуелно понуђен тако да делује као овална форма. Овал, не кружница, увек одјекује у њеним архитектонским примерима као што су ниша, тераса, платформа, исфилетирана ротунда, едикула, апсида или апсидијална калота. Како се форме и мотиви у људској свести увек јављају кроз неко мнемотехничко помагало, кроз менталну слику окидача, код мене је то увек Бајагин стих „тамо око Славије, када шина савије". Форма екседре је „шина која је савила", и то, сасвим пригодно и коректно, управо изнад Славије, на Врачару. Екседра у беми: Патријарх Порфирије на служби 25. јула 2022. у Храму Светог Саве Први моћан пример визуелне употребе екседре је онај у калоти иза тријумфалне капије у олтару (синоними: бема, презвитеријум) Цркве Санта Пуденцијана у Риму. Под „моћан" мисли се моћан у деловању на посматрача, јер се ту преузимају репрезентативне владалачке форме римских царева до Константина Великог - престоље са свиленим цилиндричним јастуцима, супеданеум-хоклица на којој владар држи ноге (не сме да додирује земљу!), златни нимбус око главе, хијератска-борта (трака с драгуљима) на одећи, престолу или хоклици. Пуденцијана је подизана крајем 4. века, декорисана почетком петог, са идејом да обухвати све до тада постигнуто на два екуменска концила, то доктринарно посложи у мозаике и градиво утврди сликом: Да је Исус Христос исте супстанце као и Бог Отац (Никеја 325. године), Свети Дух такође (Константинопољ 381. године), те да је божја порука канонизована у четири јеванђеља, чији се аутори још не виде, али се препознају преко својих атрибута (Езекијел) док израњају из неба ватрених облака изнад линије екседре и кровова Небеског Јерусалима: човек/анђео за Матију, бик за Луку, лав за Марка и орао за Јована (такође Константинопољ 381. године). Мозаик из апсиде у римској цркви Санта Пуденцијана Око Христа је његов „двор", апостоли Петар и Павле са персонификацијом народа које су „освојили" и инвестирали у нову религију: Павле пагане, Петар Јевреје. Изнад Христове главе наставља се crux gemmata, крст од злата и драгог камења, још један доказ о хомоусији/истоветности Оца и Сина (Никеја 325 године). Кад божанска оса савија Најважније из Пуденцијане је да закривљена линија екседре није постигнута само апсидијалном кривином, већ је подебљана и илузионистичком архитектуром, тако што се иза престола шири насликани зид са ритмичким низом прозора затворених златним сегментним „кошарицама". Ако се употреби сликовна теорија Роланда Барта, трон/престо је „пунктум", енергетски центар слике, који доказује да је Исус Месија. Христос. Такође и на сликама из Храма Светог Саве на Врачару. Није трон, него је епископска катедра; није Бог него његов представник на земљи, али репрезентативна вредност катедре као пунктума остаје сачувана у симболици. Порфиријева катедра је тачка из које крећу две сликовне линије смисла, једна горе према своду, сферична и закривљена, друга геометријски равна кроз главна врата иконостаса према наосу. У Храму Светог Саве Одоздо на горе катедра маркира почетак следећег сликовног низа: (1) Христос Емануел иза катедре; (2) Богородица Никопоја у апсидијалној калоти; (3) Исус Пантократор у своду полукуполе; (4) празни трон у интрадосу изнад полукуполе; (5) vera icon на тамбуру куполе; (6) Богородица Оранта на своду куполе; (7) анђео који придржава „отвор" на куполи; (8) на самом врху илузионистички опаион/отвор који поглед води ка модро-плавој ноћи осутој звездама и Пантократору на златној дуги. О мотивима из низа само кратко: Емануел/„Младалачки Исус" (1): У хришћанској иконографији први пут се јавља у Јустинијановој цркви Сан Витале у Равени, грађеној око 540, години кад је Византија освојила Италију. Или се вратила у Италију по своје, како ко гледа. Христос Емануел у базилици Сан Витале у Равени (лево) и у Храму Светог Саве у Београду, иза патријарха Порфирија на епископалној катедри/столици У Равени су се изнад Исуса скупили облаци ватрених црвених језика, знак препознавања мозаика 5. и 6. века, док је у Београду његова глава уоквирена антропоморфним тролисним луком. Равенске цркве су и иначе богати извор мустри за касније православне иконе. Богородица Никопоја (2): Марија на трону као Василиса/Царица. Од трећег концила (Ефес 431. године) Марија је канонизована као Богородица/Θεοτόκος /Тхеотокос, јер је родила Бога, не само човека. У иконографском мотиву Никопоје она седи на престољу (sedes sapientiae, трон мудрости) са малим Исусом, у крутом фронталном распореду на вертикалној оси, као што се види на овом равенском мозаику у Цркви Светог Аполинара (Нуово) из половине петог века: Богородица Никопеја у Цркви Сант Аполинаре Нуово у Равени (5. век) У београдском примеру користи се четири века млађи мотив Никопоје из Хагије Софије, чак и Маријина лева нога у оба случаја вуче плашт на исти начин: Богородица Никопеја у Храму Светог Саве (лево) и Хагија Софији (десно) Свеједно да ли београдски пример треба тражити у Равени или Константинопољу, узор је Византија првог миленијума. Хетoимасиа (4): Мотив празног трона, појављује се на тријумфалној капији у римској Цркви Марија Мађоре, грађеној и декорисаној недуго након концила у Ефесу (431), чији програмски рукопис носи. Празан трон у Храму Светог Саве и базилици Санта Марија Мађоре у Риму (5. век) Од тада се празни престо који чека исусов повратак, secundus adventus, увек појављује као „печат" на потврди за смрт срећног краја која очекује праве вернике и добре људе на дан Последњег суда. Право лице Христово / Vera icon / мандилион / ахеиропоиетон/ (5): По предању, право лице Христово је остало на марами коју је Исус послао болесном краљу Едесе (данас турски град Урфа) као реликвију. У иконографији западне уметности то покрива легенда о Вероники, која је Исусу пружила мараму да обрише зној и крв са чела, док се пењао на Голготу. Мандилион у Храму Светог Саве (горе); краљ Авгар V у Едеси прима мандилион од апостола Тадеја (икона из X века, Манастир Свете Катарине, Синај); Вероникин рубац на слици Ханса Мемлинга (1470) У теорији и методама за интерпретацију слике, vera icon и хетоимасиа уживају статус пиктограма - бљесну и оставе утисак апсолутног почетка у првом случају, врхунског ауторитета у другом. Оранта (6): Такође једна од првих иконографија Мајке Божје као канонизоване Богородице/Тхеотокос. Мотив варира, али се своди на то да Марија стоји подигнутих руку, као што се види на примеру из београдског храма. Богородица Оранта у Храму Светог Саве По канону би требало да на грудима носи медаљон са Исусовом сликом, кога у Београду нема, или је тако ситан да га је тешко уочити. Као и код сродне Никопоје, фронталитет, вертикалност и строгост су одлучујуће. Христос Пантократор (3, 8): Исус, свемогући владалац, небески краљ који, након што су га људи убили у крви и зноју, сад и увек одлази у небо, али се такође сад и увек враћа, само не више међу људе, већ као судија над њима. Христос Пантократор у Храму Светог Саве Мотив изворно такође потиче из Јустинијановог времена, половине 6. века, али се по сјају реферише на царску помпу античког Рима. „У великој архитектури, таванице су увек биле небо" Кад се та линија која полази од катедре у беми попне горе на највишу тачку куполе, на њен миметички отвор који глуми прави са куполе римског Пантеона, отвара се нова илузија, у којој се мешају небо и земље: Београдски Пантократор се лебдећи спушта у Храм са звезданог ноћног неба. Концентрични плави кругови тамне, док се у импресији дубине сужавају према далеком центру где одлази и одакле долеће више биће. Христос Пантократор у куполи Храма Светог Саве Звезде од злата на небу од ултрамарина су мотив који води равно до раних хришћанских цркава Византије и њеног наслеђа у Италији. Који психолошки механизам тај мотив покреће код савременика у сваком веку, најбоље је описао енглески архитект и историчар Вилијам Летеби у књизи Архитектура, мистицизам и мит (1891). Летеби: „О небу говоримо као о своду, о куполи, али пре него што су измишљени свод и купола, небо је вероватно упоређивано с нечим другим. Тада је небо било таваница, раван кров. Наравно да су у врло раним временима небеса схватана као шупља полусфера, али не без сумње у исправност таквог става. (...) У свим периодима велике архитектуре, таванице су увек биле небо. Ежен Виол ле Дик у Речнику архитектуре описује како је у 13. веку читава колористичка шема у црквама морала да буде промењена како би издржала конкуренцију најбриљантнијег лапис лазули-плавог посутог златним звездама. Ништа друго није могло опстати испод таквог свода, осим цинобер црвеног вермилиона, црне и, наравно, злата, злата, па кад га је доста, онда још више злата." За злато на куполи лапис лазулија Летеби наводи примере париске Сен Шапел (средина 13. века), нешто мало по Енглеској (мора, јер је одатле), онда се пребацује на Италију, на Орвијето и Сијену, иде до Ђотове Капеле Арена код Падове, да би, све ходајући унатраг, стигао до маузолеја Гале Плацидије у Равени, а онда и до „мајке свих цркава", Хагије Софије у Константинопољу, са олтарским циборијумом на стубовима од масивног сребра „изнад кога је лебдело небо треперавих звезда". Свод у равенском маузолеју Гале Плацидије (лево); Летебијев цртеж тог „бриљантног мозаика, плаво са звезданим пудером који се гура ка зениту“ (у средини); исти мотив у апсиди Цркве Светог Аполинара, Класе код Равене (десно) (фото Зоран Добрић) Како се данас од сводова прави небо (а „данас" је за Летебија 19. век), „стоји у књизи са упутставима француског археолога Дидрона (1806-1867) које су му диктирали монаси на Атосу." Централна купола београдског Храма пресликава се и одјекује у доњој кружној форми, главном лустеру у централном простору наоса. Прошао је читав миленијум и неколико векова приде, али се књишки свет још сећа лустера Хагије Софије, који је оживео у београдском примеру. У Храму Светог Саве иконостас се визуелно губи унутар јединственог простора Храма Летеби наводи сведочанство пријатеља архитекте Вилијама Берџиса: „Берџис је чак био у Константинопољу и тамо је, барем до пре неколико година, са куполе Хагије Софије, најлепше и најплеменитије цркве на свету, висио лагани оквир од гвожђа, октогон, пречника негде 18-19 метара, са унутрашњим концентричним конзолама и линијама у облику монументалне паукове мреже причвршћене, како се чинило, погледу одоздо директно на звездане небеске сфере. По оквиру без напора игра светлост небројених лампи, малих стаклених вазни са пливајућим воштаним навојима. Ту и тамо су, каже Берџис, међу њима висила нојева јаја, у случајном поретку наранџи и свећа на новогодишњем дрвцету - дуге, кратке, равне и неправилне обле форме, читав ансамбл изобиља тако близу пода да буди утисак уских стаза кроз кристалну шуму." Хагија Софија Језик мермера у оделу од камена То би била прва линија визуелне снаге, она која од епископске катедре води вертикално преко система сфера и лукова до врха куполе и натраг између четири носећа панданта („супер-стубова" у крстастом пресеку тлоцрта) равно доле до наоса. Друга линија сликовног смисла стартује од исте тачке, али није вертикална, већ положена, и креће се, ношена погледом, преко педимента/каменог пода цркве у смеру: (1) од Порфиријеве катедре/столице у средишту екседре - (2) преко кружне мермерне инкрустације испод олтарског циборија (часна трпеза/престо) - (3) преко велике црвене роте/диска на солеи - (4) затим силази у наос, и даље равно до главног излаза и напоље у летњи Београд. Та линија говори језиком камена, а он је у црквеној архитектури увек био речит и гласан. Некад је језик мермерних инкрустација једино што долази до каснијих генерација, као из Цркве Рођења у Витлејему, где је само комад Константиновог подног мозаика преживео касније Јустинијанове интервенције. Под је покрио под, црква цркву; век је покрио век. Подни мозаик у Цркви Рођења Христовог у Витлејему Шта говори подна линија у Храму на Врачару? Кад пресеца кружне форме црвене боје (2, 3), она се директно реферише на систем порфирних рота/дискова коришћених на византијском двору, на зидовима, подовима и у екседри Хагије Софије, уопште у репрезентативним грађевинама римске и византијске антике. Много је варијанти „порфирних стена", али порфир тамноцрвене боје, са љубичастим рефлексом, познат као „краљевски порфир", онај коришћен на Константиновом и Јустинијановом двору, увек се вадио само са једног места у Египту. Или у Европи, ако се узме да је Египат тада био Европа. Због тврдоће, зато што га је било мало и тешко се обрађивао, највише због дубоко црвене боје, порфир је постао ултимативни језик моћи. Не само у антици, већ и касније. С тим да са њеним крајем престаје активно вађење порфира и почиње његова рециклажа, отмено име за крађу. Рота на зиду Баптистеријума правоверних и на поду Цркве Сан Витале у Равени (500-540. године) (фото Зоран Добрић) Млеци су после 1204. носили порфирне стубове из Константинопоља, резали их на дискове и уграђивали у фасаде и подове својих палата и цркава. Где год у Венецији данас видите дубоко црвене дискове, велика вероватноћа је да су украдени. За љубав истине, крали су и други. Јустинијан је такође носио порфирне стубове из Либана, тада Европе, резао их у дискове и уграђивао у Хагију Софију. Крало се увек, није да није. Основно је: порфир је био камен античких византијских царева, који су га користили као акценат моћи, не као грађевински материјал за собу трудних царица касније у средњем веку. У византијском двору, оном који су први срушили Млечни, на подне роте смели су да закораче само цареви. Којих димензија су биле те константинопољске роте? Данас нам за поуздано знање фале цар, палата, град и империја, па је тешко сазнати да ли су их остали заобилазили или прескакали. Две „порфирне роте" у београдском храму, једна у беми између екседре и иконстаса где сме само клер, друга на солеи између иконостаса и наоса, нису, строго гледано, од краљевског порфира, само имају његову симболичку вредност - достојанство небеског цара. Рота на издигнутој солеи (лево); солеа је архитектонски „омега“ облик испред иконостаса кога конвексне степенасте амбо-шине спуштају у наос Према информацији добијеној од Драгана Шкрињара, координатора радова у Храму, та два диска су од црвеног оникса. Више од тога се није могло добити с те стране. Имам великих сумњи да је то оникс, јер су његове беле линије нормално тање и тендирају ка паралелности, док београдске мустре изгледају као сплет белих капилара после експлозије у црвеном кућишту. Друга варијанта би била rosso veronese, црвени мермер из Вероне. Логике има јер су стубови у екседри која се развија иза епископалне столице у београдској беми управо од тог камена. Боја би одговарала, али унутрашња мустра не, јер се она код црвеног веронеза састоји од „амеба", не од капилара. Рота испод олтара с циборијем у беми, поглед према унутрашњој страни иконостаса Да поједноставимо: београдске роте су порфирне. Упитан да ли је то краљевски порфир камен, мој пријатељ Филип Милуновић, старешина бечког храма Светог Саве, каже „мислим да сам чуо да јесу". „Мислим да сам чуо" значи: јесу, порфирне су, у духу, облику и симболици, ако не по минералном саставу. Кад се Краљевска врата отворе и поворка крене До сада су се у овом тексту кретале линије, замишљене али не мање стварне, које повезују поља посебне енергије и симболике Храма на Врачару са његовим историјским узорима. Заиста се крећу наравно једино људи, од чега је овде од интереса начин на који су њихови покрети везани у литургијском церемонијалу и кореографији. Да ли и они прескачу векове? Слика Храма Светог Саве коју је насликао Петар Арнаутовић 1932. према предлогу Богдана Несторовића и Александра Дерока На неки начин да. Литургије хришћанских цркава су подељене по церемонијалу који се додирује, преплиће и разграничава махом по стандардима из првог хришћанског миленијума. Литургија Српске православне цркве, заједно са другим славенским с једне стране стола, и грчким с друге стране стола, спада у породицу византијске традиције. Византијска литургијска породица се извлачи из западно-сиријске традиције, а она из надређеног антиохијског ритуала. Преко пута породице антиохијског ритуса стоје рођаци из александријске литургијске традиције, са Латинском црквом, али и неким православнима, као коптском или етиопијском. Све скупа, једна велика дисфункционална фамилија. Сад је питање, ко од њих у литургији као комуникацији (communio, коинониа) са вишим бићем пружа више, богатије и хранљивије за душу? Ко данас прави снажније слике, покретне или фиксне, али тако да не одлута превише од старијих узора? Ђ. Белини: Проповед Светог Марка у Александрији (1507) Безвременство је заједнички именитељ свих хришћанских цркава, из те потребе су настале, на таквој легитимацијској основи се уздигле и опстале. С обзиром на то да се безвременство увек одржава средствима конкретног времена, тим су актуелнија питања сцене, ритуала и театра. По церемонијалу и сјају, по светлости као симболу и хијерархијском поретку, издваја се рани период византијског ритуса, од 330. кад је Константинопољ постао главни град Царства на истоку, до почетка 7 века, све скупа неких триста година. Тај, по категоризацији црквених историчара „Царски период" освајао је упечатљивим и монументалним. Сценске стандарде су поставили Константин и његова мајка Јелена кад су у Јерусалиму подигли Цркву Светог Гроба (Анастазис). И сама састављена од различитих архитектонских целина које су спајане и повезиване, Анастазис црква је физички покрила и повезала места Исусовог суђења, муке и смрти, што је опет захтевало динамичну литургију, са уласцима, изласцима и процесијама од станице до станице. Тиме су Константин и Јелена створили монументалну бину за катедралну литургију, која је доживела врхунац у Јустинијаново доба и наставила се под четворицом његових непосредних наследника, од Јустина до Флавија Фоке. Црква Светог Гроба у Јерусалиму После 610. године се у литургијску репрезентацију империјалног, царског и отвореног све више уплиће монашко, трезвено и преграђено, док у другом миленијуму потпуно не превлада. Катедрална литургија Константинопоља се мењала најпре под утицајем иконокласта, а кад је тај тамни период завршио око 840. године, духовне правце су почели да задају палестински и јерусалимски монашки центри. Промене су се пресликале и на простор цркава. Оне су биле све мањих димензија, изгубиле су карактер бине, унутрашњост и олтар су добили на важности, простори су постајали интимнији и тамнији. И коначно, олтар се затвара високим непрозирним иконостасима, по руском стилу са пет сегмената од таванице до пода. Тамо где је владао церемонијал театра између неба и земље, преузела је мистика, поуздани доказ да је завршена Антика и почео Средњи век. Константинопољ, реконструкција Некад, кад као Летеби и његови пријатељи, на сликама гледам унутрашњост Хагије Софије, у илустрацијама које је показују са виртуелно избрисаним муслиманским сурама, скоро да их видим: цареве и патријархе, епископе, свештенике и вернике једног самоувереног царства, како се у процесијама крећу, улазе и излазе, вијугају између атријума, нартекса и бочних улаза, из главног брода прелазе у споредне и враћају се. Носе бело, плаво и зелено, патријарх у сакосу отпоченим златом, с брокатним омофором око рамена, држећи у руци crux gemmata. Праћени песмом хорова пролазе испод звезданог свода, кроз кристалну шуму, преко подова који су као море пењу се на солеу, једним оком све пазећи да не стану на неку црвену царску роту... Заправо, нема потребе замишљати. Сав тај сјај катедралне константинопољске литургије из шестог века је српски патријарх Порфирије преузео и применио у новом храму на Врачару. Није могао да промени литургију, јер је она продукт миленијума и седам векова, али је као практичар променио оно што је могао, слику литургије у популарној свести. „Други Рим" другима Закључак: Преко осмишљене визуелне стратегије, са екседром као главним мотивом, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњевековну монашку традицију, која и данас обележава идентитет Православне цркве и литургије. Иконичка средства којима се патријарх при томе служи - сликовна/визуелна средства, не она која се у ужем смислу односе на православне иконе - изведена су из могућности које му отварају архитектура, простор и декор Храма Светог Саве на Врачару. Из тога произилази: 1. Београд поставља морални аргумент новог Константинопоља. При томе се Порфирије не позива на његову средњовековну, већ на његову античку традицију Константинопоља. Амбиција је сва у домену симболике и исцрпљености Православља пред налетима филетизма и не треба је заменити за политички програм или уопште амбицију у том смеру. Храм Светог Саве на Врачару Неког минимума политике наравно у томе има. Како не би било дилеме да је Храм Светог Саве по намери ускрсла идеја Хагије Софије, за то се побринула сама државна власт. Када су пре две године председник Србије Александар Вучић и тадашњи патријарх Иринеј посетили Храм, Вучић је бацио акценат на везу са константинопољском црквом, данас џамијом у Истанбулу, патријарх је бацио акценат на везу са Светим Савом. Једном од њих двојице је очито било непријатно. Порфирију данас не би било непријатно. 2. Софија или Сава? Храм на Врачару користи топло-хладно у односу на сличност са Византијом. Он има димензије Хагије Софије, али није Хагија Софија. Није по тлоцрту, који је основни елеменат за категоризацију једне цркве. По тлоцрту Храм више евоцира друге цркве Јустинијановог времена, као нову Апостолску цркву, којом је Јустинијан покрио Константинову, као што је урадио у Витлејему. Или Цркву Јована Крститеља у Ефесу. Обе су имале исти крстасти свод, и обе данас одјекују у каснијој Марковој цркви у Венецији. Али кад се то помисли и види, онда се Хагија Софија опет враћа на Врачар преко система купола, полукупола и апсида, који се у унутрашњости јављају као кожа око јединственог, непрекинутог простора, што је био главни знак те Јустинијанове цркве и фасцинација генерација градитеља до данас. Хагија Софија пре пада Константинопоља, цртеж Антоана Хелберта Али, кад се то помисли и види, сликовни програм Храма се дистанцира од Хагије Софије. Она је у Јустинијаново доба била неосликана, не само зато што се у међувремену прва купола због статике срушила, већ зато што ништа није смело да омета деловање простора, једног, непрекинутог и добро осветљеног. Знак Храма је злато, злато, и кад је доста - још више злата, при чему се ту сместио и милански класицизам 4. и византијска Равена 6. века. 3. Други Рим другима. Други Константинопољ Београду...? Медијски коментари о ускрслим „Римовима" увек су политички. Почело је у време Диоклецијана, када је Милано постао „нови Рим", то јест главни град западне половине римског царства. Пред најезду Гота и Вандала, престоница је 402. премештена у Равену као у „нови Рим", да би Јустинијан 540. прогутао Нови Рим-Равену и припојио је Византији. До тада се у метафорама „новог Рима" већ прешло на бројеве. На четвртом концилу 451. године (Халкидон, чувени канон 28), Константинопољ је проглашен „другим Римом". Вашингтон се од америчке самосталности у 18. веку види као „трећи Рим". Москва данас показује амбицију да буде „четврти Рим". Пекинг, „пети Рим"? И онда неко каже да је Антика мртва, кад се још увек вртимо у њеним категоријама! Тлоцрт Храма Светог Саве у односу на Хагија Софију Преко Храма на Врачару, СПЦ и Београд се задовољавају тиме да буду „нови Константинопољ". Поноса и сујете је у томе мало, више свести и очајања над стањем Православне цркве као целине. Други су изабрали референцу моћи, Београд менталну слику згаженог града који више не постоји. Чињеница да екуменски патријарх Вартоломеј у Истанбулу не игра конструктивну улогу у односима међу православним црквама, сигурно код Порфирија снажи такву намеру. 4. У Православљу се моћ не даје, него се узима. То се може рећи на учтивији начин, али истина те изјаве остаје. Зато је патријарх Порфирије „отпустио" македонску цркву у аутокефалност. Зато што је он по моралном захтеву „константинопољски" патријарх, а константинопољски патријарх то историјски гледано може. Не може данашњи васељенски патријарх у Истанбулу, јер он влада из жардињере, има неколико стотина верника у граду, па питање ауторитета преваже над историјским статусом. Од пада Византије 1453. васељенски патријарх је лутка чије је конце вукло Османско царство, Турска, данас Америка и НАТО. Аја Софија, данас Дакле, не може васељенски патријарх у Истанбулу, али може „нови Константинопољ", Београд. Како се унутар Православља добија аутокефалија, то је данас отворено и болно питање. Пракса је - углавном уз сукоб, конфликт и рат. Историјски гледано, није ни раније било много другачије, али тада је барем реч византијског патријарха имала тежину. Византија је отпустила српску средњовековну државу у аутокефалност пре 8 векова. Руску тек на крају 16. века, после свађе дуге 150 година. 5. Иконостас, шта беше иконостас? И поред конструкције од сто тона карарског мермера, иконсотас у Храму Светог Саве на Врачару делује „лагано", зато што више открива него сакрива. По стандарду, иконостаси двоструко пресецају простор православних цркава - архитектонски тако што сакривају бему, доктринарно-литургијски тако што онемогућавају менталну слику мистичне тајне божјег тела и крви. Иконостас у Храму Светог Саве (горе); моћ екседре као форме, примери из Маузолеја Гале Плацидије у Равени и Храма Светог Саве у Београду (фото Зоран Добрић) У београдском Храму су обе те особине само условно присутне. Симболички су параван, архитектонски су декор. Због тога читава унутрашњост делује као један непрекинути простор, као у рано доба византијске катедралне литургије. Патријарх Порфирије додатно појачава такву перцепцију избором слика које ставља на свој профил друштвених мрежа. Затворена бема и отворени наос се на многим сликама појављују као један заједнички адитивни простор. Слика поништава ексклузивност беме која и даље постоји у реалности. Шина је савила око Славије. Старо је постало ново. Нови патријарх користи старо за ново, ново за старо, да прескочи болно и непримерено.
  2. МЦП: Ђукановић одговорност за сопствена непочинства преноси на друге јул 15, 2022 Саопштење предсједника државе у коме поново полемише са Црквом одише непримјереном нервозом и неодговорношћу изрицања јавне ријечи. Одговарамо му онако како би и њему и свима који прате ову полемику било од највеће користи. Истином. Националистички пир почетком деведесетих у Југославији заиграли су политичари, међу којима се свакако истиче Мило Ђукановић. А све то злоупотребом родољубивих осјећаја и вјековних колективних емоција југословенских народа, а на првом мјесту српског народа као најбројнијег и најраспрострањенијег на простору бивше државе. О томе постоји обиље доказа и ријеч је о процесу ратне политике који је трајао годинама. Нема међу зрелим и пунољетним људима никога који вјерује да је Црква (или ма која друга вјерска заједница) имала битног утицаја на ратна збивања и на ратнохушкачке одлуке и команде, у односу на политичке групације чији је истакнути члан био Ђукановић. Он свакако нити је једини нити најодговорнији за ратна зла, али је ваљда једини који се без трунке савјести пред свима нама ретроактивно премеће у Гандија а да одговорност за сопствена непочинства преноси на друге. Колико нас сјећање служи, Ђукановић се у име Црне Горе понекоме и извињавао за почињена ратна непочинства – што нас недвосмислено утврђује у увјерењу да је он био актер свих тих зала. Али читајући његово посљедње обраћање јавности у коме зла за која се лично извињавао приписује Цркви, и у ком даје алузије на расељавање и прогнање Срба са њихових вјековних огњишта, питамо се: има ли као судионик растурања СФРЈ потребу да извињење упути српском народу коме је ДПС и његов политички врх најприје слао војнике и оружије, потом гориво и друге сировине, а онда га оставио на цједилу да сам води рат који су му они започели. Црква свој народ није напуштала ни прије ни током ни послије тога рата. Ни у Хрватској, ни у Босни ни на Косову. Али је ван сваког укуса слушати да нам лекције о одговорности за народно страдање држи онај који је саучесник започињања сва три рата, и доказани бјегунац са сва три ратишта, остављајући тамошњи народ и тамошњу Цркву на цједилу. И просто што је побјегао, него је мучно слушати га како сада моралише на те теме. Када јавно опоменемо Ђукановића како би било паметно да се држи својих уставних овлашћења, ми тада нити дјелујемо бесправно нити вансистемски него се придружујемо оним друштвеним снагама који су у предсједниковом посљедњем интервјуу РТЦГ препознали вишеструка прекорачења компетенција: мијешања у унутрашње ствари Цркве, притисак на тужилаштво, распиривање вјерске и међуетничке нетрпељивости… итд. Неко ко претендује да буде предсједник свих грађана и чувар демократског поретка не може себи допустити прекорачење ингеренција. Јер, такав одговара свима (па и вјерујућим грађанима), а цркве и вјерске институције само Богу и својим вјерницима. Осим наравно ако неко не чини нешто противзаконито. А за такву противзаконитост коју Цркви приписује у својим јавним оглашавањима, г. Ђукановић би морао да потражи лијек пред судовима и пред институцијама државе, којом управља деценијама, ако за то има доказе. Међутим, он нити може да докаже своје неистине, нити је, као дугогодишњи властодржац једнопартијске власти навикао да се обраћа институцијама. Он их држи испод ауторитета сопственог култа личности. Е то је унижавање државног и националног идентитета државе Црне Горе. Лет хеликоптера који је изнио цркву на Румију није могао одобрити војни врх без сагласности политичког руководства Црне Горе. Нити је црквица могла бити допремљена до хеликоптерске писте без знања и подршке ондашњег МУП-а Црне Горе. Нијесмо сагласни са оцјеном о негативном карактеру тог поступка. И сад мислимо да је то било благословено дјело. Али смо сагласни да је предсједник државе дволичан када сада овако говори о том догађају. Када је у питању хеликоптер који је омогућио устоличење Митрополита Јоаникија, он је свакако израз много већег цивилизацијског ступња развоја и свијести од запаљених гума на магистрали којима се Ђукановић игра као са угарком који је могао запалити сву Црну Гору. Божијом вољом и на сву срећу – није успио у тој замисли, и то је оно што је сачувало и образ и напредак и Цетиња и Црне Горе. Када су у питању теме из црквене историје, збиља је свештеницима и теолозима испод части и интелектуалног нивоа распредати о тим тема са персоном која показује елементарно непознавање основних ствари. Он на тако редукован и површан однос према сопственој историји има право као Мило Ђукановић, али нема као предсједник Црне Горе. Државе која би била незамислива без Цетињске митрополије “једине преостале светосавске епископске столице која је без прекида сачувана” и која је као таква “насљедница Пећке патријаршије” како су то говорили црногорски премијери, књажеви и митрополити кроз црногорску историју.
  3. 14.07.2022 • 17:5118:07 Извор: Tanjug ЊУЈОРК: Документарни филм "Moonage Daydream" о Дејвиду Боувију, једном од најбитнијих и наутицајнијих британских рок музичара икада, стиже у биоскопе широм света 16. септембра, пренели су британски медији. Фото: Tanjug Филм је описан као "кинематографска одисеја" која ће приказати живот музичке легенде и бацити светло на различите уметничке форме које је Боуви у свом музичком стваралаштву истраживао, као што су плес, сликарство, скулптура, писање сценарија и живо позориште. Кроз овај докуменарни филм представљено је чак 48 Боувијевих нумера. "Moonage Daydream" је режирао, написао, монтирао и продуцирао Брет Морген. Музичка каријера Дејвида Боувија трајала је више од пет деценија. Његов најзначајнији албум је "The Rise and The Fall of Ziggy Stardust and The Spiders From Mars", из 1972. године. Дејвид Боуви је умро 10. јануара 2016. године, два дана после свог 69. рођендана, када је и објављен његов последњи албум "Blackstar".
  4. пише: Снежана Ковачевић На постамент су залепљене и познате фотографије из рације (Фото С. Ковачевић) Нови Сад – Новосађани се буне, и на Лиману је њих око две стотине одржало протест због подизања споменика које локалне власти желе да посвете свим невиним жртвама 1944-1945. године. Побуњени сматрају да се ради о покушају историјског ревизионизма и указују на то да се на списку наводно невиних жртава из тог периода непосредно после рата налазе и осуђени ратни злочинци. Списак је раније доспео у градску скупштину, заједно са иницијативом за дизање споменика, коју је поднео градски одбор СВМ-а из редова власти. На протестном скупу грађана, на ливади поред постамента, који су надлежни ту недавно подигли, прочитано је 14 спорних имена, а преко постамента је по завршетку окупљања остављен транспарент са поруком „Неће проћи”. „Желела бих само да подсетим да је одлука о подизању споменика донета на основу списка жртава ’Тајне гробнице’ Министарства правде, за град Нови Сад. Међу њима на списку се налазе и људи који су осуђени ратни злочинци”, казала је активисткиња Антифашистичког фронта „23. октобар” Биљана Маричић. Навела је да су на том списку: Миклош Нађ, градоначелник Новог Сада током окупације града, Ђула Крамер као члан Горњег дома мађарског парламента, и један од чланова легитимационог Одбора за време Рације у Новом Саду 1942. године, Ђула Зомбори као управник окупационе полицијске капетаније у Новом Саду и учесник Рације, Милан Поповић као колаборациониста и представник бачких Срба у мађарском парламенту за време окупације, Геза Батори као потпуковник жандармерије, командант жандармеријског одреда у Рацији... Уочи протеста, новосадски радикали су још једном изнели став да је тај споменик скандал и ругање жртвама и слободарској традицији Новог Сада. Како наводе, одлуком се „на крајње перфидан начин врши ревизија историјских чињеница”, а „од џелата и крвника се праве жртве”. Издвојили су са списка име Јаноша Тота, наводе и да је он са још тројицом мађарских хонведа брутално ликвидирао петорицу браће Јовандић, пред очима њихове мајке Јелене, те да је страдање ове браће један од симбола страдања у Рацији. Заустављање изградње споменика затражиле су и новосадске демократе, док су Двери предложилe да се измести у централу СНС-а. Градске власти раније су истицале да на споменику невиним жртвама 44-45. неће писати никаква имена те да евентуално ревидирање списка треба препустити историчарима. Вајање споменика припало је вајару Ласлу Силађију који је аутор споменика тамбураша Јанике Балажа код кеја и балерине Марине Олењинове испред Српског народног позоришта. Нови споменик треба да буде висине 120 центиметара, док су дужина и ширина по 80, а на њему ће кратки текст бити на српском, мађарском и немачком језику. Локација је на углу улица 1.300 каплара и Иве Андрића, близу некадашње Морнарице, објеката Војске Србије. Извор: Протест на Лиману због подизања споменика WWW.POLITIKA.RS Нови Сад – Новосађани се буне, и на Лиману је њих око две стотине одржало протест због подизања споменика које локалне власти желе да посвете свим невиним жртвама 1944-1945. године. Побуњени...
  5. Предлог Демократа: Избор правосудних органа, па оставка Абазовића и ресетовање односа побједничких коалиција! Предсједништво Демократске Црне Горе је анализирало актуелну политичку ситуацију у земљи и једногласно утврдило закључке Од ИН4С - 14/07/2022 18:00 Фото: Демократе – Предсједништво Демократа позива Скупштину Црне Горе да не разматра евентуалне иницијативе о скраћењу мандата прије него се изаберу четири члана Судског савјета и макар један судија Уставног суда, јер убрзање европског пута и спречавање институционалног слома морају бити приоритети свих приоритета. Имајући у виду: да је 43.Влада Црне Горе формирана супротно демократским принципима прекрајањем изборне воље грађана, да је иста водила реваншистичку политику према представницима политичких партија који нијесу подржали Владу или који нијесу имали закулисне политичке договоре, да исту чини више министара него посланика партија које је сачињавају, да премијер долази из редова партије која има 3 посланика, да 80 одсто Скупштине ЦГ нема своје представнике у Влади, да је чак 3/4 посланика актуелне парламентарне већине отказало подршку Влади, да највећи дио политичких субјеката има апсолутно неповјерење према господину Абазовићу, да су и концепт 42. и 43. Владе ауторство господина Абазовића који су се показали неуспјешним, да је господин Абазовић иако носилац листе са убједљиво најмање мандата у оквиру побједничких коалиција обављао кључне позиције и у 42. и у 43. Влади, да је све претходно речено гурнуло земљу у дубоку политичку кризу,да било чија функција не смије бити важнија од потребе Црне Горе да заустави даљу ескалацију кризе, предсједништво Демократа сматра да би због претходно наведених разлога било најбоље по Црну Гору да господин Абазовић након избора правосудних органа поднесе оставку на функцију предсједника 43. Владе, чиме би се створиле претпоставке за дијалог и ресетовање односа уз уважавање одлуке грађана од 30. августа да се после три деценије промијени власт и формира искључиво европска, евроатлантска и грађанска Влада, коју не би чинили они који воде екстремну свађалачку политику, уз обавезно учешће мањинских партија, а која би повела Црну Гору напријед, испуњавала све међународне обавезе, односно створила претпоставке за убрзање њеног европског пута и припремила државу за редовне парламентарне изборе 2024. године. Наглашавају „како би предуприједили покушаје јефтиних изговора и манипулација, да сагласно Уставу подношењем оставке господин Абазовић наставља да обавља функцију до избора нове Владе без обзира на тајминг њеног формирања, па тако, на примјер, усвојени и усаглашени Темељни уговор може потписати сваког дана, било прије подношења оставке или након подношења оставке, јер за исто не постоје било какве формално-правне сметње, истичући да је управо господин Абазовић више пута потенцирао да то питање треба што прије скинути са дневног реда, како не би било предмет политичких игранки“ – Подсјећамо да су Демократе подржале поменути Уговор који је усаглашен између обје уговорне стране, те га позивамо да се не крије иза Темељног уговора, злоупотребљавајући исти у дневнополитичке сврхе зарад очувања фотеље, уз вријеђање вјерских увјерења грађана који од рјешавања овог питања очекују већи степен заштите вјерских слобода и потребну равноправност, а не очување фотеље било којег политичара. Предсједништво ће у наредним данима и недјељама континуирано пратити и анализирати актуелну политичку ситауцију и евентуалне новонастале околности и благовремено доносити одлуке са циљем демократског разрјешења дубоке кризе у којој се земља налази. Предсједништво поздравља рад Одбора за политички систем, правосуђе и управу којим руководи Момо Копривица на транспарентном, инклузивном, стручно усмјереном и динамичном раду запаженом од стране домаће и међународне јавности. Предсједништво прима к знању чињеницу да је захваљујући истовјетном раду Одбора изабран независан и професионалан ТС, и истиче да ће Демократе, као и у случају Тужилачког савјета, у циљу убрзања европског пута Црне Горе дати допринос искључиво избору независних, професионалних и кредибилних правосудних органа, али и разобличити сваки покушај јефтине политичке трговине супротне претходним принципима. Предсједништво обавезује Клуб посланика да интезивира своје активности како би Црна Гора у најкраћем могућем року добила Судски савјет и изабрала судије Уставног суда. Предсједништво сматра да Клубу посланика приоритет у раду требају бити активности на добијању завршних мјерила за поглавља 23 и 24 како би Црна Гора убрзала свој европски пут.Предсједништво сугерише Клубу посланика да настави борбу за ванредне парламентарне изборе након избора правосудних функција и уколико се не формира грађанска, европска и евроатлантска Влада сагласно горе наведеним критеријумима- наводе Демократе у саопштењу.
  6. Данас када Света Саборна и апостолска Црква торжествено празнује Свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Сопоћани у Епархији рашко-призренској. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-57dbc486d4149cb4cb24380a6656e5d7-V-226x300.jpg Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ жички Господин Јустин уз благослов и саслужење надлежног Епископа рашко-призренског Теодосија. Епископу Јустину и Теодосију саслуживали су: игуман Манастира Сопоћани архимандрит Теоктист (Кнежевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а Епархије жичке, игуман Манастира Ђурђеви Ступови Гаврило (Божиновић), игуман Манастира Тушимља Серапион (Тимшић), ђакони Немања Михајловић, Братислав Богдановић и Стефан Симић, у присуству многобројног свештенства и монаштва Епархије рашко-призренске. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-b80803e0282bd3b95004d5b6e28538b3-V-226x300.jpg Данашњи празник је веома битан за српски народ због чудотворних исцељења и помоћи Светих врачева Козме и Дамјана. Део моштију ових светитеља налази се у Манастиру Сопоћани, где су пренете из Манастира Зочишта у току ратних дешавања на просторима Косова и Метохије. Овај празник има велики значај у Архијерејској служби Епископа Јустина, јер је на овај дан 1992. године за хиротонисан у Манастиру Сопоћани. Хиротонију је извршио Патријарх српски Павле, уз саслужење великог броја Архијереја. У празничној и братској атмосфери прославе данашњег празника могло се осетити несебично гостопримство и љубав домаћина према Епископу Јустину. У својој беседи, Владика Теодосије се захвалио Епископу Јустину на мудрим поукама које је од њега имао прилику да чује још као од црноречког сабрата, а потом и као Архијереја. Владика Јустин је по завршетку читања Светог Јеванђеља заблагодарио Богу на путу који му је подарио у служењу Светој Цркви, почевши од Манастира Црне Реке, Сопоћана и осталих светиња нашег распетог Косова и Метохије, па до светосавског трона Епархије жичке. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-ce39f17917fbf903616c6c5e164c32e4-V-226x300.jpg У току Свете Литургије велики број верног народа и деце узели су учешћа у Светој Тајни Причешћа. Празничном догађају су присуствовали Архијерејски намесник пожешко-ариљски Драган Стевић, старешина храма у Ариљу Бојан Милошевић, протонамесник Дарко Несторовић, ђакон Ненад Срећковић, као и верни народ из Ариља. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач, а Епископ Теодосије је честитао славу игуману Теоктисту и братији Свете обитељи сопоћанске. У трпезарији манастира је приређена трпеза љубави за све присутне. Чтец Петар Ђерковић Извор: Епархија жичка
  7. Данас када Света Саборна и апостолска Црква торжествено празнује Свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Сопоћани у Епархији рашко-призренској. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-57dbc486d4149cb4cb24380a6656e5d7-V-226x300.jpg Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ жички Господин Јустин уз благослов и саслужење надлежног Епископа рашко-призренског Теодосија. Епископу Јустину и Теодосију саслуживали су: игуман Манастира Сопоћани архимандрит Теоктист (Кнежевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а Епархије жичке, игуман Манастира Ђурђеви Ступови Гаврило (Божиновић), игуман Манастира Тушимља Серапион (Тимшић), ђакони Немања Михајловић, Братислав Богдановић и Стефан Симић, у присуству многобројног свештенства и монаштва Епархије рашко-призренске. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-b80803e0282bd3b95004d5b6e28538b3-V-226x300.jpg Данашњи празник је веома битан за српски народ због чудотворних исцељења и помоћи Светих врачева Козме и Дамјана. Део моштију ових светитеља налази се у Манастиру Сопоћани, где су пренете из Манастира Зочишта у току ратних дешавања на просторима Косова и Метохије. Овај празник има велики значај у Архијерејској служби Епископа Јустина, јер је на овај дан 1992. године за хиротонисан у Манастиру Сопоћани. Хиротонију је извршио Патријарх српски Павле, уз саслужење великог броја Архијереја. У празничној и братској атмосфери прославе данашњег празника могло се осетити несебично гостопримство и љубав домаћина према Епископу Јустину. У својој беседи, Владика Теодосије се захвалио Епископу Јустину на мудрим поукама које је од њега имао прилику да чује још као од црноречког сабрата, а потом и као Архијереја. Владика Јустин је по завршетку читања Светог Јеванђеља заблагодарио Богу на путу који му је подарио у служењу Светој Цркви, почевши од Манастира Црне Реке, Сопоћана и осталих светиња нашег распетог Косова и Метохије, па до светосавског трона Епархије жичке. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-ce39f17917fbf903616c6c5e164c32e4-V-226x300.jpg У току Свете Литургије велики број верног народа и деце узели су учешћа у Светој Тајни Причешћа. Празничном догађају су присуствовали Архијерејски намесник пожешко-ариљски Драган Стевић, старешина храма у Ариљу Бојан Милошевић, протонамесник Дарко Несторовић, ђакон Ненад Срећковић, као и верни народ из Ариља. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач, а Епископ Теодосије је честитао славу игуману Теоктисту и братији Свете обитељи сопоћанске. У трпезарији манастира је приређена трпеза љубави за све присутне. Чтец Петар Ђерковић Извор: Епархија жичка View full Странице
  8. јул 14, 2022 У манастиру Зочиште код Ораховца свечано је обележена слава Светих Врача Козме и Дамјана. Игуман Св Архангела отац Михајло је началствовао литургијом са још 13 свештеника и једним ђаконом из Епархије рашко- призренске, Нишке и Митрополије црногорско- приморске. Велики број верника са разних страна пристигао је аутибусима и аутимобилима. Организовано су верници стигли из Црне Горе, Београда, Крагујевца, Краљева и других градова Србије, а било је и верника из Македоније и Републике Српске. На обележавању храмовне славе било је присутно око хиљаду верника. Игуман Св Архангела о. Михајло беседио је на крају литургије у манастиру Зочиште. Број домаћина потврђује велику везаност нашега народа за овај манастир и Свете Бесребренике Козму и Дамјана. Манастир Св. Врача су албански екстремисти минирали 13. септембра 1999. године. Братство се после прогона вратило на рушевине на Св. Петку , октобра 2004. а црква је од истог камења обновљена до Св Врача 2007. када је обављено освећење. У цркви се поред мошти Св Врача чува и икона ових светитеља са иконостаса која је преживела минирање. Извор: Радио Гораждевац
  9. јул 14, 2022 У манастиру Зочиште код Ораховца свечано је обележена слава Светих Врача Козме и Дамјана. Игуман Св Архангела отац Михајло је началствовао литургијом са још 13 свештеника и једним ђаконом из Епархије рашко- призренске, Нишке и Митрополије црногорско- приморске. Велики број верника са разних страна пристигао је аутибусима и аутимобилима. Организовано су верници стигли из Црне Горе, Београда, Крагујевца, Краљева и других градова Србије, а било је и верника из Македоније и Републике Српске. На обележавању храмовне славе било је присутно око хиљаду верника. Игуман Св Архангела о. Михајло беседио је на крају литургије у манастиру Зочиште. Број домаћина потврђује велику везаност нашега народа за овај манастир и Свете Бесребренике Козму и Дамјана. Манастир Св. Врача су албански екстремисти минирали 13. септембра 1999. године. Братство се после прогона вратило на рушевине на Св. Петку , октобра 2004. а црква је од истог камења обновљена до Св Врача 2007. када је обављено освећење. У цркви се поред мошти Св Врача чува и икона ових светитеља са иконостаса која је преживела минирање. Извор: Радио Гораждевац View full Странице
  10. Javno mnjenje Rado Srbin...: Vojska Srbije Foto: Tanjug/ Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije 13. 7. 2022. Mladi u Srbiji: Za obavezni vojni rok 44 odsto, protiv sankcija Rusiji 73 odsto Za uvođenje vojnog roka u Srbiji je 44 odsto mladih ljudi, protiv je 46 odsto. Zato je 73 odsto madih protiv uvođenja sankcija Rusiji, pokazao je Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih za 2022. godinu koji je sačinila Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS) Piše:M.N. Izveštaj pokazuje da nije bilo većih promena u odnosu na prošlu godinu kada je uvođenje obaveznog vojnog roka podržavalo 46 odsto mladih, protiv bilo 43, a 11 odsto uitanika je bilo neopredeljeno. Na pitanje o spoljnopolitičkoj orijentaciji Srbije, 43 odsto ispitanika smatra da bi trebalo da balansira između Istoka i Zapada. Kada bi Srbija morala da bira između Istoka ili Zapada, 57 odsto bi izabralo Istok (52 odsto prethodne godine), a 43 odsto Zapad. Na temu rata u Ukrajini, 55 odsto mladih je reklo da Srbija ne treba da osuđuje Rusiju niti da uvodi sankcije, 19 odsto smatra da bi trebalo uvesti sankcije samo ako bi posledice po Srbiju bile prevelike ako ih ne uvede; 18 odsto je reklo da bi Srbija trebalo zvanično da osudi Rusiju, ali ne i da joj uvodi sankcije; samo 8 odsto je reklo da treba uvesti sankcije Rusiji, čak i ako posledice neuvođenja po Srbiju ne bi bile ozbiljne. Protiv sankcija Rusiji se izjasnilo 73 odsto ispitanika. Nema značajnih razlika u odnosu na godište ispitanika, a mladi iz Beograda više od proseka podržavaju uvođenje sankcija (33 odsto). M.N./FoNet Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
  11. Poslovanje mimo Zapada: Žair Bolsonaro i Vladimir Putin Foto: Mikhail Klimentyev, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP 14. 7. 2022. / 13.52 Ruski dizel za Brazil: Prijateljski odnosi Bolsonara i Putina Brazil je sa Rusijom potpisao ugovor o kupovini svih količina dizela koje Rusija može da isporuči. Uprkos vojnom napadu Rusije, ruski gas za Evropu zbog privremenog zatvaranja Severnog toka 1 ide kroz Ukrajinu koja kao tranzitna zemlja za to od Gasproma dobija nadoknadu. Rusija je u prvom polugudištu 2022. uprkos sankcijama ostvarila budžetski suficit od 23 milijarde dolara Piše:J.H. Brazil hoće od Rusije odmah i ubuduće da kupi sav dizel koji ima na raspolaganju, izjavio je brazilski ministar spoljnih poslova Karlos Franka, jer je, pre svega, potreban agrarnoj industriji. "Zato smo tražili sigurnog i pouzdanog snabdevača dizela, a Rusija je jedan od njih“, objasnio je Franka i rekao da ne očekuje da će to naići na otpor Zapada. Ovaj ugovor proizilazi iz prijateljskih odnosa brazilskog predsednika Žaira Bolsonara i Vladimira Putina, piše nemački "Špigel“. Visoke cene goriva ugrožavaju reizbor Bolsonara na predsedničkim izborima u oktobru, trenutno je u anketama iza levo orijentisanog bivšeg šefa države Lula da Silve. Ruski budžet se uprkos sankcijama i dalje rekordno puni evrima i dolarima od prodaje energenata. Prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija Rusija je u prvom polugodištu 2022. ostvarila budžetski suficit od 23 milijardi dolara. Rusija profitira od velikog porasta cena energenata na tržištu uslovljenom sankcijama, pa je uprkos smanjenom izvozu u prvoj poslovini godine kasirala 66 odsto prihoda od izvoza energenata koji su bili planirani za celu godinu. Transport ruskog gasa kroz Ukrajinu Nakon privremenog zatvranja gasovoda Severni tok 1 do 21. jula ruski gas uprkos ratu do Evrope stiže starom trasom preko Ukrajine, piše "Špigel“. U sredu je isporuka iznosila 41,3 miliona kubnih metara gasa. Prema još uvek važećem ugovoru moguć je transport kroz Ukrajinu u visini od 109,6 miliona kubnih metara gasa dnevno. Gasprom se žalio da Ukrajina zbog rata odobrava transport gasa samo kroz jedan gasovod, jer nad drugima nema kontrolu. Kao tranzitna zemlja Ukrajina od rusije, koja ju je vojno napala, dobija nadoknadu. Ugovor između Moskve i Kijeva o tranzitu gasa nije poništen i važi do 2024. godine, piše "Špigel“. J.H./Spiegel Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
  12. О. Дарко Ђого за ИН4С: Изјава никада образованог ђилкоша за искључење из политичког живота нормалног друштва "Сада видимо само посљедњи покушај да некада "хладнокрвни" предсједник украде који проценат бирачког тијела од директних насљедника новоусташке тј црвенохрватске политичке традиције оличене у лажним комитама. Томе и само томе служе његове несувисле, тинејџерске изјаве", сматра О. Ђого Од ИН4С - 14/07/2022 о. Дарко Ристов Ђого „На примјерено и одмјерено саопштење Митрополије Црногорско-приморске Српске Православне Цркве реаговало је фаустовско биће које је деценијама продавало све своје за власт и моћ: часне претке, српски идентитет, дане када је чекао пријем код Митрополита Амфилохија, помагао напоре српског народа у Отаџбинском рату, писао писма пуна поштовања Патријарху Павлу – све је то Ђукановић продавао силама зла и страним господарима, само да му омогуће да своју империју зла и непочинстава одржава и шири“, рекао је за портал ИН4С Отац Дарко Ристов Ђого. „Али све до најскоријег времена тај никада образовани ђилкош успијевао је да глуматањем стила и реториком успјешног медиокритета одржава привид озбиљног политичара„, сматра он и додаје да је ипак постало јасно да он данас није ништа друго до исфруструрани и социјалистички апаратчик који је џемпер замијенио ролексом али ништа није научио ни из историје, ни политикологије ни из културе комуникације. „То се, ипак, не може купити. Сада видимо само посљедњи покушај да некада „хладнокрвни“ предсједник украде који проценат бирачког тијела од директних насљедника новоусташке тј црвенохрватске политичке традиције оличене у лажним комитама. Томе и само томе служе његове несувисле, тинејџерске изјаве„, јасан је О. Ђого и додаје да су оне непријатни али сигурни показатељ краја политичке каријере човјека који је прешао пут од Јогурт револуције до паразитирања на покушаја паразитирања на лажнокомитским скуповима. „Ако је раније било Ђукановићевих изјава за оцјену (лош) 1, посљедња му је сасвим за искључење из политичког живота било ког нормалног друштва“, закључио је он за портал ИН4С.
  13. До сада смо имали прилике да свашта чујемо из Ђукановићевих уста, али данашње реаговање на саопштење Митрополије црногорско-приморске СПЦ, превазишло је и самог Мила. Дугогодишње Ђукановићево хушкање против СПЦ досигло је врхунац, “дно – па он“. Показао је да неповазане халуцинације преовладавају његовим умом, у којима се предсједник ДПС-а и даље обрачунава са собом из ранијих времена. Реаговање преносимо у цјелости: “Уставотворци” из Митрополије црногорско-приморске хтјели би да пропишу и да ме подуче шта су теме дозвољене Предсједнику државе. Нијесу убједљивије могли да потврде моје оцјене о бесправном, вансистемском, демократском и мултивјерском друштву непримјереном односу цркве Србије и последње двије Владе Црне Горе, изабране након нашег “ослобођења” 30. августа 2020. године. Зато, да подсјетим: Обавеза је, не само право Предсједника државе да говори и то веома одређено о сваком ко покушава да негира државни, национални, културни и вјерски идентитет државе на чијем се челу налази. Да говори против оних који тврде да је Црна Гора исто што и Шумадија; да су Црногорци комунистички накот и копилад; да у данашњој, дакле грађанској Црној Гори Срби живе лошије него у Павелићевој НДХ, те да је цркви Србије у Црној Гори данас теже него под Османлијама. Обавеза је Предсједника да дигне глас против насилничке праксе цркве Србије да злоупотребом државног апарата силе брутално руши најсветије вриједности друштва у којем тобоже остварује Божју вољу – да освајачки, хеликоптерима Војске Југославије гази вишевјековни међуетнички склад на Румији и да хеликоптерима жалосне Владе Црне Горе гази достојанство и понос Цетиња и Црногораца. Предсједник не треба само да говори него и да предано ради против свих који покушавају да украду историју Црне Горе, лажима о тобожњем 800-годишњем континуитету цркве Србије у Црној Гори, док јој је матична држава Србија признала континуитет у трајању 186 година. И који би жељели да нам отму историју тако што ће нам, уз свесрдну помоћ двије последње Владе Црне Горе и њихових фалсификата – Закона о слободи вјероисповијести и ткз. Темељног уговора данас отети културно, историјско и сакрално насљеђе Црне Горе. А прије свега Предсједник државе мора да говори и да ради против оних који у црногорском слободарском друштву и држави часне традиције хришћанске и источно-православне цркве, дуге и поносне државотворне историје Цетињске митрополије-Црногорске православне цркве, историје часних патриота, црногорских свештеника и њихових фамилија, дакле у таквој Црној Гори за свеце проглашавају зликовце и кољаче невиних жена и дјеце-Мацу Вукојичића и Слободана Шиљка и у таквој Црној Гори данас већину православних свештеника увозимо. А препоруке за богослужење и чисту мантију црногорског свештеника су им претходна искуства из БИА, 63. падобранске дивизије или неке н-те геноцидне, из ратова 90-их. Треба ли ћутке да их пустимо да, након што су националистичким залуђивањем несрећни народ протјерали са својих вјековних огњишта из разних крајева бивше домовине и након што су незаслужено уточиште нашли под мантијом цркве Србије у Црној Гори, да сада тим истим отровом трују и смјерни народ грађанске Црне Горе? Неће моћи. Него, веома гласно: и ријечју и сликом, да би сваком било јасно ко говори истину, а ко безочно лаже. И тако, све док не схвате да нијесу у српској провинцији него у грађанској и европској Црној Гори, са хиљадугодишњом државном историјом. Чије је важне странице исписала Аутокефална православна Митрополија у Књажевини Црној Гори-Црногорска црква. Извор: https://www.in4s.net/dripac-rastocki-nastvalja-obracun-sa-spc-moram-da-se-borim-protiv-koljaca-djece-preporuke-za-mantiju-su-vam-iskustva-iz-ratova/
  14. јул 14, 2022 Јевгениј Ковалков, руски православни парохијанин који је радио у велетрговини пилећег меса у Купар Ангусу у Шкотској, отпуштен је након што је одбио да скине ланац са крстом на свом радном месту, пише “Christian Today”. Случај је добио епилог пред судом у Дандију, који је пресудио да је господин Ковалков „изгубио посао као жртва дискриминације“. Суд је упознат да је непосредни руководилац Е. Ковалкову наредио да уклони крст, јер украшавање верским симболима „може бити опасно“. Ковалков је то одбио, рекавши да му крст много значи, јер је главни симбол његове вере. Након тога, мушкарац је отпуштен због одбијања да послуша упутства управе. У јуну ове године, преноси “Christian Today”, суд је Ковалкову досудио 22.074 фунти, признајући радње администрације предузећа као „дискриминаторне“. Према речима судије Луиз Кауен, од самог почетка је било јасно да је господин Ковалков „изгубио посао као жртва дискриминације“. „Религијска уверења и ношење крста су од велике, фундаменталне важности за Ковалкова“, рекла је она. Ковалков није први хришћанин у Великој Британији који је добио право да носи крст на радном месту путем суда, а да је раније због тога био дискриминисан. Британка Надиа Евејда, бивша службеница «British Airways», 2013. године добила је спор против те авиокомпаније након што је Европски суд за људска права утврдио да је прекршила њену верску слободу. Извор: christiantoday.com / Православие.ру
  15. јул 13, 2022 Питамо се, пред домаћом и свјетском јавношћу, може ли и умије ли предсједник државе Црне Горе, водити политику, правити планове и анализе – а да при том не узима у уста Цркву? Будући да се ради о декларисаном атеисти и човјеку који је у више наврата показао да не познаје и не разумије црквени поредак ни улогу Цркве у друштву и историји, зар не би било боље да буде досљедан таквим својим свјетоназорима и да своју политику води мимо црквених тема? Сматрамо да је његово бављење Црквом уморило црногорске грађане и да ништа добро није донијело никоме. Да се ради о персоналним духовним и интелектуалним лутањима једног човјека, то никада не би била тема црквених јавних саопштења. Јер, таквих лутања и тумарања има на све стране и у многим животима. Али како се ради о политичару који на разне начине утиче на животе и опредјељења одређеног броја грађана, и како је ријеч о институцији која треба да буде гарант чувања демократских стандарда, – не можемо да прећутимо његове исказе надојене нетрпељивошћу и лажима. Од првих комунустичких убјеђења, чијих се најрадикалнијих елемената до данас суштински није одрекао, па до налагања бадњака и цјеливања крстова и ћивота; затим преко отвореног омаловажавања најсветијих црквених обреда и увреда на рачун црквених скупова; па опет до недавног именовања Цркве “мајком” а онда истовремених исказивања бестидних лажи о наводном учешћу свештенства у ратним злочинима у ратовима 90-тих. Такву промјену расположења и увјерења према једној те истој институцији не памти историја. А те лажи, ничим доказиве и ничим објашњиве предсједник Ђукановић је изрекао у истој емисији у којој је више пута казао како му требају бројни докази да би повјеровао у оптужбе тужилаштва према људима који су већ у затвору! А о свештенству лаже а да не трепне. Као да свештеници немају морал, достојанство и породични углед – и сва она људска својства о којима суптилно брине када су у питању најновији притвореници спушког затвора. “Онај ко се олако опредјелио да доведе у питање морални лик јавних функционера, без довољно оправдане сумње, не може рачунати да и убудуће обавља тај свој посао… а такво поступање заслужује и кривичну одговорност”. Све је ово синоћ рекао Ђукановић, превиђајући да је доста сликовито описао сам себе када опањкава и без и једног јединог доказа доводи у везу свештенство Цркве са политичким пројектима и ратним злочинима. Из Митрополије црногорско-приморске
  16. јул 13, 2022 Питамо се, пред домаћом и свјетском јавношћу, може ли и умије ли предсједник државе Црне Горе, водити политику, правити планове и анализе – а да при том не узима у уста Цркву? Будући да се ради о декларисаном атеисти и човјеку који је у више наврата показао да не познаје и не разумије црквени поредак ни улогу Цркве у друштву и историји, зар не би било боље да буде досљедан таквим својим свјетоназорима и да своју политику води мимо црквених тема? Сматрамо да је његово бављење Црквом уморило црногорске грађане и да ништа добро није донијело никоме. Да се ради о персоналним духовним и интелектуалним лутањима једног човјека, то никада не би била тема црквених јавних саопштења. Јер, таквих лутања и тумарања има на све стране и у многим животима. Али како се ради о политичару који на разне начине утиче на животе и опредјељења одређеног броја грађана, и како је ријеч о институцији која треба да буде гарант чувања демократских стандарда, – не можемо да прећутимо његове исказе надојене нетрпељивошћу и лажима. Од првих комунустичких убјеђења, чијих се најрадикалнијих елемената до данас суштински није одрекао, па до налагања бадњака и цјеливања крстова и ћивота; затим преко отвореног омаловажавања најсветијих црквених обреда и увреда на рачун црквених скупова; па опет до недавног именовања Цркве “мајком” а онда истовремених исказивања бестидних лажи о наводном учешћу свештенства у ратним злочинима у ратовима 90-тих. Такву промјену расположења и увјерења према једној те истој институцији не памти историја. А те лажи, ничим доказиве и ничим објашњиве предсједник Ђукановић је изрекао у истој емисији у којој је више пута казао како му требају бројни докази да би повјеровао у оптужбе тужилаштва према људима који су већ у затвору! А о свештенству лаже а да не трепне. Као да свештеници немају морал, достојанство и породични углед – и сва она људска својства о којима суптилно брине када су у питању најновији притвореници спушког затвора. “Онај ко се олако опредјелио да доведе у питање морални лик јавних функционера, без довољно оправдане сумње, не може рачунати да и убудуће обавља тај свој посао… а такво поступање заслужује и кривичну одговорност”. Све је ово синоћ рекао Ђукановић, превиђајући да је доста сликовито описао сам себе када опањкава и без и једног јединог доказа доводи у везу свештенство Цркве са политичким пројектима и ратним злочинима. Из Митрополије црногорско-приморске View full Странице
  17. 11.07.2022 • 16:0916:13 Извор: Tanjug БЕОГРАД: Свештеник Ненад Илић први пут се представља као писац научне фантастике романом "I-SKY“, саопштила је данас издавачка кућа Лагуна. Фото: Youtube Printscreen Илић је "I-SKY" описао као "футуристички љубавни роман са елементима трилера и еротике, који се бави и важним духовним темама". "Написао сам књигу какве волим да читам. Занимљива прича, али која нуди и теме за размишљање. Надам се да ће и читаоцима бити занимљиво оно што сам открио чепркајући по будућности", рекао је отац Илић. У роману амстердамски стручњак за маркетинг Дин, пореклом Србин, изолован од реалности физичког света, "добија од корпорације у којој ради I-SKY задатак да направи кампању за умирење широке публике због ширења епидемије гашења ЈА-облака", саопштила је Лагуна. Илић је навео да му се као и многима на почетку пандемије короне учинило да се затекао у научнофантастичном филму и да се "убрзавају процеси који су постојали и раније". Пошто тренутно као свештеник Српске православне цркве службује у Холандији, која је технолошки и социјално ближа од Србије скицираној будућности света, Илић није могао да одоли да не завири мало даље у будућност. "’I-SKY’ је роман о потрази за љубављу и бесмртношћу. Некада су те две потраге биле чвршће повезане, а сада се покушава са њиховим раздвајањем. Техника и наука покушавају и једну и другу да обухвате. Наравно да тако долази до проблема", навео је Илић.
  18. У среду, 13.7. у 21.10 на програму ТВ Храм је емисија Врлинослов у којој је гостовао Преосвећени епископ бачки г. Иринеј. Тема је била сећање на Преподобног аву Јустина Ћелијског. View full Странице
  19. Саопштење за јавност јул 10, 2022 Саопштење за јавност Цетиње, 10. јул 2022. Нашем друштву служи на част што извршна власт Црне Горе у посљедњих годину и по дана, за разлику од периода прије тога, не подржава и не охрабрује негативну политику и непријатељско настројење према Српској Православној Цркви. Одлуку Владе Црне Горе о Темељном уговору посматрамо управо на тај начин. Као намјеру да се односи између Цркве и државе уреде на квалитетан начин и да се питање досадашње дискриминације и неравноправности Српске Православне Цркве праведно ријеши. Свима који учествују у овом часном послу, без обзира да ли то чине као вјерници или као особе привржене модерним начелима демократије и вјерских права и слобода, желимо пуни успјех. Искрено се надамо да ће одољети свим притисцима и да ће истрајати до краја, не у инат било коме, него за добро нашега друштва и ради стварања залога свеопштег напретка Црне Горе. Из Митрополије црногорско-приморске
  20. Откривени остаци некрополе античког Наисуса Вредно археолошко благо „изронило” на светлост дана приликом копања темеља за стамбено-пословни објекат у нишком насељу Пантелеј Пише: Тома Тодоровић (Фото Т. Тодоровић) Ниш – Приликом ископавања темеља за стамбено-пословни објекат у насељу Пантелеј, откривени су остаци ранохришћанских гробница. Реч о делу источне некрополе античког Наисуса, за коју се одраније знало да се налази на локалитету знаном као Јагодин мала. Она је формирана на десној обали Нишаве, на путу за Ратиариу (Арчар у Бугарској). Како је за „Политику” објаснила Надежда Гавриловић Витас, научни саветник Археолошког института у Београду, која је ангажована на овом налазишту, ради се о паганској и ранохришћанској некрополи, с различитим облицима сахрањивања у периоду од 4. до 6. века нове ере. – Током претходних 90 година истраживања, откривено је више од 300 гробова слободног укопа, 65 зиданих гробница и што је нарочито значајно, шест ранохришћанских базилика. Најстарија је из периода римског цара Константина Великог, рођеног у Нишу. Некропола у Јагодин мали организована је и дуго одржавана као прави „град мртвих”. То је подразумевало уређена гробна места, и улице и стазе између њих – каже Надежда Гавриловић Витас. Како истиче, вредно откриће је и да су у то доба, пре више од 1.500 година, постојале развијене занатске делатности у служби зидања и осликавања унутрашњости породичних гробница. На локалитету Јагодин мала пронађене су четири гробнице украшене фрескосликарством, представама и детаљима Христовог монограма, апостола Светог Петра и Светога Павла, као и ранохришћанским мотивима. Пронађен је и луксузни накит, појасне гарнитуре, стаклене посуде и много тога што, према речима наше саговорнице, потврђује да је Наисус у периоду касне антике имао развијен економски живот. Извор: Откривени остаци некрополе античког Наисуса WWW.POLITIKA.RS Ниш – Приликом ископавања темеља за стамбено-пословни објекат у насељу Пантелеј, откривени су остаци ранохришћанских гробница. Реч о делу источне некрополе античког Наисуса, за коју се одраније знало...
  21. ПОНЕДЕЉАК, 11. ЈУЛ 2022 ИЗВОР:РТС, POPULARMECHANICS.COM Интелигентан живот није могао да настане било где осим на Земљи Истраживачи Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд проучавали су вероватноћу кључних тренутака у еволуцији живота на Земљи и закључили да би било практично немогуће да се такав живот развије на исти начин било где у свемиру. Живот је прешао веома дуг пут за веома кратко време на Земљи, релативно говорећи – а научници кажу да је још веће чудо што је настао интелигентни живот. Деценијама, научници па чак и филозофи трагају за одговором на Фермијев парадакс – како то да смо у бесконачно великом универзуму ми једини интелигентни живот с којим смо се икада сусрели? Чак и на самој Земљи, питају се, како то да смо ми једина врста која је икада развила напредну интелигенцију? Постоји безброј природних, али изузетно срећних начина на које је Земља посебна, заклоњена, заштићена и прилагођена да се на њој развије живот. А неки кључни моменти настајања живота изгледају много вероватнији од других, на основу онога што се заиста догодило. „Чињеница да је животу требало више од милијарду година да од еукариота настану прокариотски прекурсори наводи на закључак да је још мања вероватноћа да дође до развоја вишећелијског живота, за који се сматра да је независно настао више од 40 пута“, објашњавају истраживачи. „Рана појава абиогенезе је један пример који се често наводи као доказ да једноставан живот мора бити прилично уобичајен у целом Универзуму. Користећи време еволуционих транзиција за процену стопе транзиције, можемо извући информације о вероватноћи дате транзиције чак и ако се догодила само једном у историји Земље“, додају научници. У овом раду, истраживачи са чувеног Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд настављају да се питају како је све то могуће и шта то значи. Међу истраживачима су и математичари који раде неку врсту форензичке математике о историји Земље. Фермијев парадокс Фермијев парадокс огледа се у раскораку између претпоставке да је васиона густо настањена интелигентним бићима, са једне стране, и чињенице да, с друге стране, засад не постоје поуздана сведочанства да је човечанство са таквим бићима доживело икакав контакт. Назив парадокса потиче од полушаљивог питања које је 1950. године знаменити италијанско-амерички физичар Енрико Ферми поставио колегама за ручком: „Где су сви они?“. Иако на први поглед питање делује просто, научне и филозофске импликације Фермијевог парадокса многобројне су и далекосежне, а изнет је и огроман број различитих хипотеза које би парадокс разрешиле. У овом случају, они су користили Бајесов модел фактора који се односе на еволуциону транзицију, што су кључне тачке у којима се живот на Земљи претворио из муља у еукариоте, на пример, и од фисије и друге асексуалне репродукције у сексуалну репродукцију, што је у великој мери убрзава стопу мутације и развоја врста мешањем ДНК као што се подразумева. Већина ових „еволуционих транзиција“ је слабо схваћена и ниje добро проучена њихова вероватноћа. Користећи свој модел, ови научници тврде да је већа вероватноћа да је ова серија срећних околности на Земљи које су погодовале настанку живота, трајали много дуже. Постоји једна занимљива реплика у филму Оушунових једанаест из 2001. где Џорџ Клуни објашњава свој невероватан плана крађе. После неколико крајње невероватних корака, он каже: „И онда просто кô пасуљ, остају нам три чувара са машинкама и најсложенији механизам на вратима трезора који је човек до сада смислио.“ На неки начин, и живот на Земљи је имао веома сличне препрека. Прво, Земља је имала среће да температура њене површине буде погодна и да буде заштићена од опасности из свемира. Друго, извукла је срећку да се појаве градивни блокови живота. Треће, добили смо на лутрији и тако што смо били на правом месту и да смо добили праве градивне блокове. Све ово се догодило много пре него што су се појединачне ћелије уопште појавиле. Користећи неке информације које знамо, као што је старост Земље и очекивани крај њеног животног века погодног за живот због ширења топлотног радијуса нашег Сунца, ови истраживачи су претворили еволуционе прелазе у серију егзистенцијалних карата.
×
×
  • Креирај ново...