Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је данас, 07. јула 2021. године, на празник Рођења св. Јована Претече и Крститеља, свету архијерејску литургију поводом храмовне славе у Кончареву код Јагодине. Његовој Светости саслуживаo je Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, са бројним свештенослужитељима Епархије шумадијске. Његова Светост Патријарх Порфирије је беседећи изразио радост због данашњег сабрања и што сви заједно имају прилику да "овде ... у храму поред храма, да се молимо Богу и да једни друге сретнемо. Да видимо погледе, да видимо лица једни другима и да разумемо шта је то што је то најдубља, најсуштинскија потреба свакога од нас појединачно и свих нас заједно, читавог нашег народа али и читавог света", рекао је Патријарх Порфирије. "Данас славимо празник који говори о вери, о томе да немамо разлога да без обзира на то што можда понекад логички параметри, спољашње чињенице указују на то да на бисмо требали да имамо поверења у Бога, а онда да не бисмо да имамо поверења, вере и једни у друге. Не постоји то што Господ не може учинити" нагласио је Свјатјејши. "Без вере није могуће направити ниједан корак у своме животу" рекао је Патријарх у наставку, осликавајући кроз животне примере пут одрастања и узрастања човека. "Али пре сваке наше људске вере и људског поверења међу нама, неопходно је да у нама проклија семе које постоји у свакоме од нас, а то је – вера у Бога, вера која је такође поверење. Поверење у то да ништа у нашем животу није случајно, да се ништа неће десити без Промисла Божијег" напоменуо је Патријарх Порфирије. Господу увек треба да благодаримо када нам је добро, да делимо плодове које од Њега добијамо са другима, поготово потребитима, али и када нам није добро - "потребно је да имамо веру, да имамо поверење у Промисао Божији, како не бисмо пали у безнађе, у очајање, јер кроз веру и поверење долази и сазнање да је Бог ту са нама увек, независно од тога да ли Га чујемо, да ли Га видимо или да ли Га осећамо – баш као што је данашње Јеванђеље посведочило о рођењу светога Јована Крститеља" рекао је Патријарх српски Порфирије. Свјатјејши је посебно позвао да завиримо у своје душе, у своје животе. "Станите пред икону Мајке Божије, пред икону Христову, пред икону светога Јована Крститеља, у тишини, у самоћи, ослушните своје срце и душу и сигуран сам да ће свако од вас, да ће свако од нас препознати да је Бог увек са нама и да управо онда, када најмање очекујемо да нешто може бити, када смо се ослонили на своје снаге и исцрпли сву своју енергију али нисмо изгубили веру у Христа – да тада бива управо све одједанпут и боље и савршеније него што смо могли замислити и него што смо могли пожелети. Јер вера је дакле оно што је нама потребно, из ње происходи молитва" подвукао је српски Патријарх. Говорећи о покајању, Патријарх Порфирије је указао да прво морамо знати шта је грех и заправо "онда када не живимо у складу са Јеванђељем Божијим - живимо погрешно, то јест, не живимо у складу са својим здрављем, са својом природом. Другим речима када не испуњавамо заповести Божије, ми смо болесни. И зато нам је потребна реч светог Јована Крститеља који нам каже – скренули сте с пута, препознајте то, погледајте у себе и у своју душу и питајте се шта Бог хоће од вас, зато што оно што Бог хоће од вас то је једино ваше здравље, ваша радост", рекао је Патријарх Порфирије. Разлика између оних који верују у Христа и оних који то не желе "је у томе што имамо огледало, имамо Јеванђеље, имамо Христа, имамо светога Јована и кроз то можемо да препознамо када смо пали, а онда можемо и да завапимо Богу, да се помолимо Њему кроз веру и да онда заједно са Јованом Крститељем, идући за њим већ овде и сада доживимо лепоту Царства Божијег" закључио је Патријарх Порфирије. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм

Хришћанство је рехабилитовало тело проповеђу о васкрсењу Христа из мртвих и о ваплоћењу Бога, а рехабилитујући тело оно је тим извршило преокрет у смислу освежења и подмлађења света. Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом. Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Колико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење. Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Кад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским. Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Константина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере. Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота. Свети Николај Охридски и Жички, Рехабилитација тела Извор: Епархија жичка

У прву недељу Васкршњег поста – Недељу Православља, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у параклису манастира Суводол посвећеном Св. краљу Милутину, уз саслуживање протонамесника Милорада Филиповића и архиђакона Илије (Јовановића), и појање чланова Хора Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Епископ Иларион је у свечаној беседи објаснио значај овог дана који слави спомен васпостављања поштовања икона 843. године након готово двовековног деловања иконоборачке јереси. Наиме, поклекнувши пред обманом нечастивог који их је убедио да је поштовање икона исто што и идолопоклонство, иконоборци су избацивали иконе из храмова, ломили их и спаљивали. Наша света Црква савладала је и ово велико искушење утврдивши темеље чисте и истините вере у Господа. Владика је закључио да овај догађај, као и многи други који славе победу Цркве над непријатељем, треба да нам служи на духовно изграђивaње и учвршћивање у вери. Након свете Литургије у манастирском конаку постављена је трпеза љубави за сав присутни народ. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

У четвртак 03. октобра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Звучни запис беседе Беседећи на 106. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да: “Оно што је говорио Господ на Земљи, односи се на све време и на вечност. Господ је казао да свако ко хоће да живи побожно, биће прогоњен. Ако човек страда ради имена Божијег, онда је то на корист. Ако страда због сопственог ега и сујете, онда је потребно да се исправља и труди, а Господ ће помоћи. Господ нас не оставља обесхрабрене и свима поручује: “Трпљењем својим, спасавајте душе своје!”“, била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска

У понедељак 15. по Духовима, када Света Црква прославља свете мученице Минодору, Митродору, и Нимфодору, Преосвећени Епископ шумадијски господин Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су богослови: Милан Јелић, Никола Караклајић, и Александар Бојанић. За певницом је било братство храма Светог Саве и верни народ који је одговарао на прозбе. Звучни запис беседе По прочитаном одељку Јеванђеља по Марку и причи о исцељењу крвоточиве жене, Преосвећени је протумачио верном народу речи Јеванђеља. Он је истакао да је одељак из Светога Писма веома поучан... Да је једна жена била болесна од течења крви. Она је свих ових дванаест година ишла од лекара до лекара и да је сву своју имовину потрошила и било јој је још горе... Ова жена дванаест година болује од тешке болести, али она кроз свих дванаест година, иако се суочавала са тешким ситуацијама, она је у дубини душе гајила веру да ће неко њу исцелити ако нису могли лекари. И дошао је. Ко? Нико други до Бог. Са дубоком вером ова жена дотиче се Христове одеће и добија исцељење. Каква је то радост морала бити за ту жену. За њу је то много теже било друго. Њу је народ као крвоточиву сматрао нечистом. Она није могла нигде да буду у друштву са осталим људима. Ако би им пришла, њој би рекли: ти си нечиста не можеш са нама да се мешаш. Она је имала ту душевну болест, али није изгубила наду, није изгубила веру. Ма колико год да паднемо не смемо да изгубимо веру. Све можемо да изгубимо. Не губе само богатство него и породицу, али ако не изгубиш веру брате и сестро не бој се. Онај који види и твоје и моје смирење и веру, Он зна како ће то да удвостручи. Пуно је примера из историје хришћанске цркве, имате таквих примера и у Новом и у Старом Завету. Имате пример Јова који је толико страдао али веру није изгубио. Да браћо и сестре, ова жена јесте себе сматрала грешницом, али искрено. Није лицемерно. Зато је она говорила да се није усуђивала да додирне Тела Христовога и крај од Његове одеће. Зато је говорила, само ако се дотакнем ресе хаљине Његове ја ћу оздравити. Оздравиће ме Онај Коме ја идем да га дотакнем и целивам, оздравиће Онај у Кога ја верујем. Уједно овај пример нам показује како нестварне божанске енергије и прожимају материју и чине је освећеном и спасоносном да се преко њих пројаве и чуда. Због тога ми целивамо иконе, свете мошти, носимо одеће неког светитеља... У наставку је Преосвећени подсетио и на још једно чудо. “Када је жена осетила силу, осетио је и Господ. Зна Он коме иде та Његова сила, али пита своје ученике: Ко ме се дотаче? Ученици, несавршени рекоше: Видиш колико те гурају, а питаш ко ме се дотаче? Божанска сила када се усмери према људима она је сва међу људима. Само треба људи да је осете. А осетиће је људи ако верују, и ако стално иду у сусрет ка Христу, да се сретну са Христом и да траже оздрављење прво духовно а иза духовног и телесно... Потребно је да постепено прилазимо Христу, са вером, са добрим мислима, речима и делима. Да не мислимо да можемо да скочимо са неке платформе на неки спрат. Можда можеш ако си физички јак, али не можеш да осетиш ништа, попећеш се, ниси се намучио да се пењеш ка горе. Коме горе? Па ономе који седи на престолу, каже апостол Павле. Христос је са својом божанском силом сав на земљи, и да је Његова сила откривена за служење људском роду. Зато се сила Божија открива. Он нас позива да дођемо кад год хоћемо да је узмемо и да се користимо том силом божанском. Шта је Господ рекао овој жени? Видевши њену веру Он јој рече: Кћери, вера твоја спасла те је, иди у миру. Иди у свет, али и проповедај дело Божије које се десило данас у теби. Видимо да је вера основ нашег живота и нашег правог знања. Вера је како кажу свети оци “свевидеће око”, душа која види Бога и преко Бога види човека. Вера је лични сусрет са Господом Христом. Колика ти је вера такав ти је сусрет са Богом. Нема ли вере нема ни сусрета са Богом, нема ли вере нема ни поверења у Бога, а кад човек нема поверења у Бога он нема поверења ни у људе. Једног Епископа Цркве Христове у Француској упитали су: “Владико да ли Бог верује у некога?” А он је одговорио: Бог верује у човека.” Преосвећени је на крају закључио да: “Бог верује да се човек може поправити, ако хоће, ако није огрезао у гордости и сујети, у нечему што мисли је за нешто веће од онога што га је Црква поставила. Ја сам за нешто веће и узвишеније. За веру није потребна ни нека наука, ни велика трговина, ни богатство, само је потреба добра воља да се верује у Спаситеља света. Нека нам Господ помогне и овај пример Јеванђеља да и ми хрлимо у сусрет са Господом, да га се дотакнемо мислима, срцима умом својим. На крају је ова жена рекла, само да га се дотакнем ресе крајева Његове хаљине и оздравиће се. А ето ти и ја, брате и сестро, дао нам је Бог не да се дотакнемо само крајева хаљине него да га целога примимо у себе кроз Тајну Причешћа. За то нам је потребна вера, али вера која се претаче у дела. Не вера која је на језику, него вера која је на делима. Бог вас благословио.” Извор: Епархија шумадијска

У присуству више стотина вјерника који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, Светом Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је протојереј Бранко Вујачић, подгорички парох, уз саслужење бројног свештенства и свешетеномонаштва. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исјељењу слијепих и нијемог, сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог казао да је стварајући овај свијет Творац све дивно створио и украсио, а да је круна стварања свијета и најдивнији плод стварања човјек, кога је створио по свом лику и подобију. Подсјетио је на ријечи Јеванђеља ”хроми проходаше, слијепци прогледаше, нијеми проговорише, глуви су почели да чују” и казао да том вјером треба и да живимо и славимо Господа и Бога Исуса Христа. – Вјера је та којом живимо од када смо изашли из раја., Вјера је основ нашег живота, суштина нашег живота. Тако је и данас, не самоу Христово вријеме. Ево нас у острошкој светињи, код ћивота Светог Василија. Они који са том вјером приступају добијају исцјељење. То се и данас дешава. Ево га свједок Свети Василије, кроз кога Христос исцјељује болне и немоћи наше и слабости – казао је о. Бранко. Додао је да је Господ онима које је исцјељивао савјетовао да то држе у тајности, тако нас учећи да свако добро дјело наше треба да остане уз тајности и да ће Бог да га објави. Посебно је истакао да је данас много лажних исцјелитеља и лажних учитеља. – Много је данас оних код којих људи иду када су у муци и невољи, тражећи спас на погрешном мјесту, вјерујући на погрешан начин. Вјера нам је дата, али да вјерујемо православно, да право вјерујемо. Не да лутамо код видовњака, разних врачара, гатара, оџа, астролога.. Препознаћемо да они сами себе промовишу. Све је то супротоно од Господа. Прави учитељи су Богом надахнути у Цркви Христовој, јер Дух Свети обитава у Цркви и надахњује Господње ученике – казао је о. Бранко и подсјетио да данас славимо празник Полагања ризе Пресвете Богородице. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а вјерни су у непрекидној колони притицали цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјеливају мошти Острошког Чудотворца. Извор: Манастир Острог