Пост и одлазак у госте

[obi-wan]

пре 8 минута, timjančica рече

Нити ово што ја пишем нема  ништа са тобом лично. Таква су правила у писању  јавном о теологији.

 

[Снежана]

пре 10 минута, timjančica рече

Таква су правила у писању  јавном о теологији.

по ком правилу, ко га је донео , дај извор црно на бело 

[Orthophill]

Кад поѓем код некога у време поста, не једем мрсно. Али, ако ми послуже нешто што они мисле да је посно ја ќу да једем и неќу да тражим остаци сурутке у ту храну. Јер су се они потрудили и направили подвиг да испоштују моју веру и мене. Тако, у току прошлог апостолског поста био сам на свадбу у петак и дали ми да једем рибу, наравно да сам појео. 

Наша вера није ни у јела на уљу, ни у јела без уља. Типик Велике Цркве (тзв. Цариградски) предвиѓа пост без уља само у прву и последњу недељу Великог Поста, на Усековање и Водокрст. Е сада ми се држимо за пост по Јерусалимског Типика, а богослужбе, ако их уопште има, најчешќе су нам по тзв. Зборник. Пост произлази из богослужење и није неки распоред уља, воде и рибе.

Најчудно од све ми је како неки славе славу у току поста (било једнодневног или вишедневног) са мрсне трпезе? То код нас у Македонији нема, чак и код они који славу славе само да сакупе родбину и пријатеље и су атеисти.

[obi-wan]

пре 10 минута, Снежана рече

по ком правилу, ко га је донео , дај извор црно на бело 

Ma kakvo pravilo more, vi`s da delujem zastrasujuce na ljude, niko nece sa mnom da prica... 

[Снежана]

пре 42 минута, obi-wan рече

Ma kakvo pravilo more, vi`s da delujem zastrasujuce na ljude, niko nece sa mnom da prica... 

 

а још и измишљаш неке причице, чит`о он у Прологу, мош мислити 

[Petar-M]

пре 2 часа, timjančica рече

Многи сада у народу из незнања или погрешних информација сервирају ако је сриједа ли петак једноставно рибу. То важи онда за посну трпезу. Или једу куповне производе сриједом и петком који су дефинитивно са уљем јер на њима пише посно. Чак на многим календарима на инернету или апл. када је вода пише уље.

Свако пости како може и по благослову свог духовника или парохијског свештеника.

[Изида]

Мени је један мудар свештеник рекао да пост чине околности и да постим онако како ми моје снаге дозвољавају. 

[Petar-M]

пре 2 часа, obi-wan рече

Isli su starac pustinjak i ucenik negde na put, i jednog dana svrate u neki manastir da bi odseli, odmorili se i prenocili. Kad su seli za trpezu, starac krene da jede sve sto mu izneli, a bilo je podosta toga. Ne bi to nista bilo cudno, da njih dvojica u to vreme nisu imali svoje pravilo posta, koje je nalagalo da se tih dana od hrane uzima samo hleba i vode. Mladi ucenik se zacudi, ali iz postovanja prema svom starcu ne hte nista da ga pita. Kad su sutradan krenuli na put, prodje neko vreme, i kaze mladi: "Oce, ako blagoslovis, pio bih malo vode", na sta mu ovaj odgovara - "ne cedo, ne zaboravi da u ovo doba dana mi ne uzimamo nista". A mladi jos vise zbunjen opet pita: "Ali oce, juce si jeo svasta u ovo vreme, i pio cak i vina, kako sad to?". A stari mu kaze: "To je bilo radi ljubavi prema nasim domacinima, koji su se nas radi potrudili i od srca nam spremili da jedemo. Medjutim, mi sad nismo sa njima, nego idemo dalje svojim putem, i nastavljamo tamo gde smo stali sa nasim postom".

Не верујем да је ово из пролога светог Владике Николаја пошто га читам већ неколико година али не сумњам да је из неког дугог или из старечника. Сећам се из пролага св. Владике Николаја оне приче када је дошао један Митрополит код неког да ли султана или неког другог по чину исламске вероисповести, који му је иначе био и пријатељ, да га моли за неке хришћане који су били ухваћени и осуђени на смртну казну. Тада га је султан угостио и понудио му да једе месо а био је васкршњи пост у току. Митрополит се извинио али није могао да прихвати и да прекрши пост. Тада је султан рекао: ако будеш јео, поштедећу оне хришћане. Митрополит се прекрсти, узе месо да једе и тако спасе 20 (чини ми се) душа од смрти. 

Ето, имамо заиста доста примера из житије и оваквих и онаквих и не треба било који користити да би оправдали нека своја уверења. Могу два примера бити различита а уједно оба исправна. Тако да треба добро расуђивати по том питању у зависности од околности. 

Наравно да не треба трубити на сав глас како постимо али исто не треба ни одбијати тек тако наше ближње када те са љубављу зову у госте јер и то је неки вид фарисејства. Неће Господу бити неугодно ако ми из бриге и пажње према нашим ближњима насамо кажемо (а не пред свима) да је у току пост ако нас већ зову на неки ручак или томе сл. него одбијати их и измишљати неке друге разлоге. Типик остављамо код куће и то је у реду, што значи ако постимо на води, у гостима једемо и рибу ако нам изнесу али пост носимо са собом, поготово ако су у питању славе или крштења. Али увек то чинити благо и са љубављу да они не виде да их ми недај Боже због тога осуђујемо. Можда ће се баш неко запитати да ли ради исправну ствар ако је већ пост а он спрема мрсно.

[Bokisd]

Pa, ( po meni ) sve zavisi od situacion'.

Ako idem negde sa namerom ( slava ili neko slavlje ), pokusam da se dogovorim sa domacinom ( jos je bolje, ako ga poznajem ), da sam u postu i da , ako je u mogucnosti, napravi nesto malo, neko najobicnije posno jelo ( bilo kakvo,...na ulju, bilo riba ili neki kupovni proizvod  ) i popijem malo ( vise  ) vina, za opustenciju i dobru atmosferu ,....

Ako ne moze, sta onda ? Ili, se desi situacija, ( neki daleki i tezak put ) i covek bude kod nekoga u gostima ( neplanirano ) ?

Tamo negde, u zitiju  jednog svetitelja sa Kipra ( da li bese sv. Epifanije ) koji je stolovao na tom ostrvu i imao svoju rezidenciju ( kako se moderno  kaze danas )...  ... jednog dana, u goste mu svrati neki pobozni hriscanin, koji je prolazio ostrvom ( kako se kaze,...turisticki..   )....Posto je bio sam i bez mogucnosti da ga ugosti i nahrani ( bilo je vreme posta i svetitelj skoro nista nije uzimao od hrane, verovatno je bio takav njegov tipik ),.... Epifanije, ostavi gosta da se malo odmori i osvezi i otrca u nepoznatom pravcu. Posle nekog vremena, dodje svetitelj sa  ispecenim mesom i ponudi coveku i zajedno se nahranise .

Kako se kaze, ljubav prema bliznjem je najveca vrlina i cilj svih nasih duhovnih napora.  Kao, na primer, kazu veliki oci pustinjaci, ,...kada nekom monahu , dok je na molitvi u keliji, pokuca neki brat, .... treba se ostaviti molitve i ukazati ljubav bratu, jer, ....cilj molitve , i jeste steci ljubav prema braci, i zbog toga je bolje u ovakvom slucaju, pokazati ljubav i brigu  ( za  brata ).....jer, u suprotnom ( ako prenebregnes barata )  on ce  se mozda   ozalostiti i neces imati plodove molitve. ( koje  covek ocekuje )

Tako da, sve zavisi od situacije , najbolje je  pojesti nesto posno ( bilo sta ), ali, ako je takva sitaucija, ( koja ne zavisi od nase volje ),.... moze se i nesto malo pojesti mrsno ( tek toliko da ne uvredimo i odbijemo coveka koji nam nudi gostoprimstvo ili prenociste )

Ja, tako postupam ( imao sam par razlicitih situacija ) Ali, svako neka radi po savesti i sopstvenom rasudjivanju.

[Orthophill]

пре 9 минута, Petar-M рече

 Не верујем да је ово из пролога светог Владике Николаја пошто га читам већ неколико година али не сумњам да је из неког дугог или из старечника. Сећам се из пролага св. Владике Николаја оне приче када је дошао један Митрополит код неког да ли султана или неког другог по чину исламске вероисповести, који му је иначе био и пријатељ, да га моли за неке хришћане који су били ухваћени и осуђени на смртну казну. Тада га је султан угостио и понудио му да једе месо а био је васкршњи пост у току. Митрополит се извинио али није могао да прихвати и да прекрши пост. Тада је султан рекао: ако будеш јео, поштедећу оне хришћане. Митрополит се прекрсти, узе месо да једе и тако спасе 20 (чини ми се) душа од смрти. 

Ето, имамо заиста доста примера из житије и оваквих и онаквих и не треба било који користити да би оправдали нека своја уверења. Могу два примера бити различита а уједно оба исправна. Тако да треба добро расуђивати по том питању у зависности од околности. 

 Наравно да не треба трубити на сав глас како постимо али исто не треба ни одбијати тек тако наше ближње када те са љубављу зову у госте јер и то је неки вид фарисејства. Неће Господу бити неугодно ако ми из бриге и пажње према нашим ближњима насамо кажемо (а не пред свима) да је у току пост ако нас већ зову на неки ручак или томе сл. него одбијати их и измишљати неке друге разлоге. Типик остављамо код куће и то је у реду, што значи ако постимо на води, у гостима једемо и рибу ако нам изнесу али пост носимо са собом, поготово ако су у питању славе или крштења. Али увек то чинити благо и са љубављу да они не виде да их ми недај Боже због тога осуђујемо. Можда ће се баш неко запитати да ли ради исправну ствар ако је већ пост а он спрема мрсно.

Митрополит из ове приче је Калиник Охридски (управљао 1802-1843), који и није био неки аскет, чак имао и незаконски син, али био добар човек. Он је дозвољавао да се Свето Евангелие и Апостол читају на црквенословенски језик и отворио је школе у сваки град своје митрополије. 
Његов друг је био Џељадин-бег одметнути владар Охрида, који покрај многа безакоња које је учинио, познат је и по томе што је разрушио зграду Охридске Архиепископије и од материјала саградио себи сарај.

[Срђан Шијакињић]

Ја сам имао једну ситуацију да ме добар другар звао на неку прославу, за време поста. И пошто смо прилично блиски, ја му напоменем да постим. Он се баш потрудио и направио ми рибу итд, али сам међутим био све време у центру пажње, па сам од тада одлучио да је много боље да у сличним ситауцијама или не идем, или ако мислим да би требало да испоштујем онога ко ме је позвао одем, једем умерено, тек колико морам да не привлачим пажњу. Међутим, нисам сигуран да ли сам ово одлучио зато што је тако хришћански или зато што ми је генерално непријатно када сам у центру пажње било којим поводом. Ако је ово друго у питању, можда је једна од поенти поста и да изађемо из конфор зоне и будемо у центру пажње, не да би се правили важни што постимо, већ напротив, да би поднели ако треба и непријатнос неку док истрајавамо у посту...

 

У сваком случају, и даље радим овако како сам навео, сем кад су у питању ближи људи, који иоанко силом прилика знају да постим иначе, па код којих када идем у време поста свакако не прекидам пост.

[Рапсоди]

Ја сам пре 10, 12 год   ( нисам могла да избегнем) била на једној свадби( грађанској) за време поста .Срећом је била у ресторану Мадера .... па се и ми испосници почастили рибом и посним колачима...   

[Orthophill]

пре 5 минута, Срђан Шијакињић рече

Ја сам имао једну ситуацију да ме добар другар звао на неку прославу, за време поста. И пошто смо прилично блиски, ја му напоменем да постим. Он се баш потрудио и направио ми рибу итд, али сам међутим био све време у центру пажње, па сам од тада одлучио да је много боље да у сличним ситауцијама или не идем, или ако мислим да би требало да испоштујем онога ко ме је позвао одем, једем умерено, тек колико морам да не привлачим пажњу. Међутим, нисам сигуран да ли сам ово одлучио зато што је тако хришћански или зато што ми је генерално непријатно када сам у центру пажње било којим поводом. Ако је ово друго у питању, можда је једна од поенти поста и да изађемо из конфор зоне и будемо у центру пажње, не да би се правили важни што постимо, већ напротив, да би поднели ако треба и непријатнос неку док истрајавамо у посту...

 

У сваком случају, и даље радим овако како сам навео, сем кад су у питању ближи људи, који иоанко силом прилика знају да постим иначе, па код којих када идем у време поста свакако не прекидам пост.

И шта ако си био у центар пажњу? Јако чудо.  Нису ти ваљда рогове никле.  Проќиќе за саат-два, а људи знаќе да још има хришќани, млади и паметни који посте. Да није Хришќанство мртво и да не посте само тамо неке лудаке и старе баке.

[obi-wan]

1 hour ago, Petar-M рече

Не верујем да је ово из пролога светог Владике Николаја пошто га читам већ неколико година али не сумњам да је из неког дугог или из старечника. Сећам се из пролага св. Владике Николаја оне приче када је дошао један Митрополит код неког да ли султана или неког другог по чину исламске вероисповести, који му је иначе био и пријатељ, да га моли за неке хришћане који су били ухваћени и осуђени на смртну казну. Тада га је султан угостио и понудио му да једе месо а био је васкршњи пост у току. Митрополит се извинио али није могао да прихвати и да прекрши пост. Тада је султан рекао: ако будеш јео, поштедећу оне хришћане. Митрополит се прекрсти, узе месо да једе и тако спасе 20 (чини ми се) душа од смрти. 

Ето, имамо заиста доста примера из житије и оваквих и онаквих и не треба било који користити да би оправдали нека своја уверења. Могу два примера бити различита а уједно оба исправна. Тако да треба добро расуђивати по том питању у зависности од околности. 

Наравно да не треба трубити на сав глас како постимо али исто не треба ни одбијати тек тако наше ближње када те са љубављу зову у госте јер и то је неки вид фарисејства. Неће Господу бити неугодно ако ми из бриге и пажње према нашим ближњима насамо кажемо (а не пред свима) да је у току пост ако нас већ зову на неки ручак или томе сл. него одбијати их и измишљати неке друге разлоге. Типик остављамо код куће и то је у реду, што значи ако постимо на води, у гостима једемо и рибу ако нам изнесу али пост носимо са собом, поготово ако су у питању славе или крштења. Али увек то чинити благо и са љубављу да они не виде да их ми недај Боже због тога осуђујемо. Можда ће се баш неко запитати да ли ради исправну ствар ако је већ пост а он спрема мрсно.

Secam se dobro i ovog drugog primera sto kazes, i to je sve bilo na sam Veliki Petak, sto je najvaznije. I nije bio u pitanju sultan, nego lokalni aga ili beg, koji je bio u stvari odmetnik od sultana, i jedino sam sebi odgovoran. Taj je iz nekog razloga izuzetno cenio tog mesnog episkopa, i cesto su razgovarali, a jos je i narocito uvazavao njegovo misljenje. Na sam dan Velikog Petka - dakle, kad je post daleko najstrozi u toku cele godine - dosao je vladika kod tog Turcina da moli za zivote nekih Hriscana. Ovaj ga, kao i uvek, lepo ugosti, i sednu da o tome pricaju. Kad je doslo vreme obeda, iznesu na sto jagnjetinu, i svasta jos nesto, na sta je vladika kutlurno i mirno rekao da on ipak ne bi smeo da to jede, jer je u Hriscana toga dana vrlo strog post. Turcinu bude krivo zbog toga, jer je vrlo cenio tog episkopa, i kaze mu: "Ili ti jedes lepo sa mnom, i ja ti pustim tvoje ljude, ili ne jedes, i oni ostanu za pogubljenje". Na tu rec, vladika se samo kratko prekrsti, i uzme da jede. Vl. Nikolaj o tome zakljucuje da je divan post, ali da je mnogo divnija ljubav prema ljudima, i svakako daleko prevashodnija.

A za ovo sto sam napred naveo cini mi se da je Prolog u pitanju, jer osim njega ne citam nista od zitija tako cesto, sto ce da kaze - ne bi` imao odakle drugo da znam. Jedino jos kao mogucnost ostaje da bude neka knjiga, ali sad bas ne mogu da tvrdim koje je tacno od ta dva.

[obi-wan]

пре 15 минута, Orthophill рече

И шта ако си био у центар пажњу? Јако чудо.  Нису ти ваљда рогове никле.  Проќиќе за саат-два, а људи знаќе да још има хришќани, млади и паметни који посте. Да није Хришќанство мртво и да не посте само тамо неке лудаке и старе баке.

Sta ako je bio u centru paznje? Nista, zalud je postio tog dana, "jer je primio svoju platu".