Претражи Живе Речи Утехе

По нашој неприродној и „нелогичној“ логици, чини се да свако као појединац, не сноси пуну одговорност. Главна тежина лежи у свемоћној природи преовлађујућег, безличног друштвеног погледа и неконтролисано помахниталог времена у којем живимо. Ова времена имају многе карактеристике и свакако су њихова достигнућа импресивна. Наша ера је сама по себи идентификовала невероватне границе које је достигла. Срушила је баријере земљине гравитације. Она је произвела људе са до сада непознатим особинама, са вештачким или животињским органима, или са деловима других људи. Направила је врсте које раније нису постојале. Мења природу и елиминише њене законе. Улази у тело, утиче на душу, ствара погледе и навике и дефинише понашања. Прелази несагледиве удаљености и улази у најмањи свет са средствима, брзинама и енергијама које превазилазе сваку машту. Њена главна карактеристика је, међутим, да се супротставља аутентичности, интегритету и истини. Осмишљава и производи много „сличних“. Наши салони су често украшени цвећем које изгледа стварно, али није. Телевизијски студији приказују позадине које не постоје. Оглашивачи се обраћају световима који немају везе са стварношћу. Људи се сликају, претварају, па чак и подвргавају операцијама како би представили персону која није стварна или пол који није компатибилан са њиховим хормонима и њиховим анатомским карактеристикама. Разузданост и импресиван имиџ, као и претежност 'изгледа', криви су за уништавање материје као и дискретно присуство ’егзистенције’. Све је то утицало на начине на које видимо ствари и дало је лажни облик и нашем духовном животу. Ми хришћани често говоримо о блиставости науке, која се, наводно, слаже са религијом; о вредности демократије која омогућава Цркви да функционише слободно; а о људским правима као да су то највеће вредности. Ипак, сви знамо да нас је наука учинила арогантнијим него икада раније, пошто смо уместо Бога, за идола поставили самообожавајуће људско биће; демократија је постала замена за вољу Божју са глупом одговорношћу наших сопствених избора. И тако смо завршили као хришћани који сами покушавају нешто да постигну и којима је тешко да се повере Божијој милости. Ми смо хришћани који сами покушавају да открију Божје тајне, уместо да стрпљиво чекамо да нам Он открије своју славу. Ми смо хришћани који траже опоравак и спокој, али не познајемо искуство унутрашњег мира. Хришћани који, када изговоре реч љубав, мисле на неку врсту егоистичне наклоности или патолошке привржености, јер одбијају да у њој препознају потребу за стрпљењем, толеранцијом према другима или жртвовањем, уместо себичног уживања. И цео овај начин гледања на ствари прешао је у црквено богослужење. У нашим манастирима правимо литургијски вез који изгледа да је ручно рађен, али није. Одежде и свети сасуди имају сјајно камење које по светлуцању личи на драго камење, али по објективној вредности није му ни слично. Наше иконе подсећају на прошла времена, али су на папиру, без боје и трошкова, без труда, љубави, инвентивности или времена. Фотографишемо и детаљно приказујемо шта раде наши свештеници, али имамо потешкоћа да препознамо присуство Бога у нашим светотајинским обредима. Наше излете називамо „ходочашћем“, али наша душа није у стању да изађе у Божију пустињу да би га срела. Посећујемо света места, али присуство Духа Светога се не види у нашем животу. Задовољни смо „спољним покретима“ и не активирамо наше „унутрашње покрете“. Пуни смо бескорисног и застарелог теолошког знања, али смо веома сиромашни у драгоценом духовном искуству. Зато наше богослужење, које има нечувену обредну раскош, више личи на празник него на сакрамент. Више личи на спектакл него на молитву. Плод аутентичности светаца је њихово ауторство веома дубоких текстова, од којих су многи изашли на видело тек након што су свеци који су их писали напустили овај живот. Потврда наше такозване аутентичности је то што читамо њихова сведочења или разговарамо о њима у удобности наших дневних соба, без икаквог апетита за аскетизмом, личним умртљавањем или жртвовањем. Уместо да читамо текстове светих да бисмо постали смерни, ми их користимо за осуђивање наше браће и сестара . Свој страдални живот, светитељи су хранили Светим Причешћем. Ми парадирамо нашу секуларну духовност и самооправдање опонашајући их у учесталости причешћа, али не и у аутентичности покајања и вере. Интелектуално знање које се изражава кроз тензије и дифузије заменило је емпиријско откровење које се потврђује тишином, унутрашњим смирењем и сузама. Враћамо старо да бисмо оправдали своје ставове и мишљења, иако имамо потешкоћа са појавом новог знања које нас понижава, али грли нашу браћу и сестре. Дакле, савремена духовност се често појављује са лажном фасадом. У суштини, она није ништа друго до рационализована религиозност и имитаторска традиционалност скривена иза сентиментално болесне везаности за форме, правила, спољашње обрасце, навике или личности и изражава се у облику накинђуреног конзервативизма. Све то води ка псеудо-врлинама које нас варају, угађају ђаволу и рањавају Бога. У нама она рађа страсти и неопростиве слабости, негује суровост и лицемерје и себе назива аутентичном вером и искуством. То, међутим, нема никакве везе са духом Божијим и предањем наше Цркве. Све што ради је да ствара хришћане лажне аутентичности, будући да веру претвара у прелест и подсмех и преображава искуство у дезоријентацију и илузију. Због тога се често жалимо на то како нам је учињена неправда, на наше тешкоће, превисоке захтеве који нам се постављају и неподношљиве терете које морамо да носимо, на духовну исцрпљеност, да је Бог глув а други људи нас не разумеју. Ствара се осећај да се чуда не дешавају, да нема светаца, да је спасење тешко. Све то, пак, производи сумње, илузије, дефетизам и невољност да се боримо. Уопште, то мења лик Христов у нама. Људи стичу искварену перспективу и губе своју аутентичност. Највећа опасност нашег доба је чињеница да је наше искуство изгубило своју истинску природу, да је сиромашније у погледу аутентичности и да му је, на крају, истина страна. https://pemptousia.com/2021/07/the-guilt-of-the-modern-era/

“Нико ме не може убиједити у то да је случајност што сам јутрос баш тебе срео” – говори ми крупни, проћелави човјек у четрдесетим годинама. Прилично је необично одјевен за своје године. На себи носи црну вијетнамку, маскирне гаће и дубоке патике. “Док сам радио као таксиста, неколико пута сам те возио до Старог града, али се ти тога не сјећаш. Возачку дозволу су ми одузели и из фирме избацили, због тога што сам константно возио под дејством алкохола, таблета или марихуане. Сад сам већ три мјесеца чист. Добро се осјећам, једино што ноћу не могу да спавам, па кад сване зора устанем и тако бесциљно лутам будванским улицама. Могу само да замислим шта о мени мисле људи који ме често срећу при мојим дугим шетњама”. Каже ми да је био један од оних таксиста код којих се могло све набавити, па и оно што не спада у легалне супстанце. Познаје све дилере и апотекаре који давају љекове за смирење без рецепта. Такође, зна и све власнике продавница које кришом раде недјељом. Када је изгубио возачку дозволу, купио је електрични тротинет и наставио са ” доставама” , задржавши старе муштерије. ” Кад бих ти само причао шта све виђам на послу, не би ми вјеровао! Ето, баш у недјељу вече зове ме женска особа и пита могу ли да јој купим два теста за трудноћу. Када сам позвонио на врата од стана, отворила ми је дјевојка која је могла имати неких тридесетак година. Готово да је зграбила тестове из моје руке, удјеливши ми прилично велики бакшиш. Након сат времена, опет ме је позвала и замолила да јој купим три боце најскупљег вискија који могу да нађем. Када сам јој доставио флаше, схватио сам да је направила журку у част тога што није остала трудна”. Прича ми и како му је једном један човјек тражио да пође до цркве и упали свијеће за његово здравље! То не би ни било толико необично да му непосредно прије тога није доставио алкохол и бромазепаме. Том приликом је из неких разлога за себе купио џепно издање Новог Завјета. Каже да га последњих мјесеци свакодневно чита, те да му то помаже да остане чист. “Једном приликом сам једном имућном човјеку у касним сатима доставио алкохол, газу, вату и ханзапласт. Међутим, када ми је отворио врата свог луксузног стана, сасвим случајно сам иза његових леђа угледао жену са видним подливима испод очију. Из носа јој је цурила крв, коју очито већ неко вријеме нису могли да зауставе. Када је схватио да сам све то опазио, мушкарац је кажипрст десне руке наслонио на своје усне , чиме ми је дао знак да о томе ником не смијем говорити. Такође ми је у мој горњи џеп убацио новчаницу од сто еура, рекавши ми да је вријеме да пођем”. Прича ми да га од тада изједа несносна кривица, која је главни узрок његових несаница. Још исту ноћ је пошао до оног стана, згужвао новчаницу и бацио испред врата. Затим се сјурио низ степенице и возио тротинет највећом брзином, будући да је имао утисак , за који се касније испоставило да је био погрешан, да га онај човјек прати и да је само питање тренутка када ће га стићи са својим спортским аутомобилом. Међутим, ни тај поступак није ублажио осјећај кривице. ” Мораш да схватиш да ја те ноћи нисам смио да зовем милицију. Одавно ме они имају у својим тефтерима, а код себе сам имао пуно нелегалних ствари, због којих сам могао да зарадим дужу робију. Од тада све покушавам да ублажи кривицу. Идем често у цркву, дајем милостињу просјацима и трудим се да чиним све што пише у оној књизи Новог Завјета коју сам још онда купио у храму. Међутим, кривица као да је све јача и јача. Неколико пута сам ишао до оног стана у намјери да сретнем ту жену, објасним јој све и замолим ја за опроштај. Једном сам је и угледао. Носила је сунчане наочаре иако је био кишни дан. Нисам имао снаге да јој приђем”… Убрзо су облаци тамни почели да се спуштају ниско изнад нас двојице. Пошто није имао са собом кишобран, одлучио је да се, уз захвалност што сам га саслушао, поздрави са мном и пође кући. Након неколико корака се окренуо и готово дрхтавим гласом ме замолио да се помолим за њега и ону жену. Киша је баш у том тренутку почела јако да пада. Међутим, он се прилично спорим кораком удаљавао од мене. Још дуго времена сам могао распознати његову црну вијетнамку и дречаве панталоне, све док се није изгубио негдје у правцу Маинске улице… (Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви) Пише: ђакон Павле Љешковић извор

Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадно почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота, које у потпуности и прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од "другога", од "других", почевши да сваког "другог" и све "друге'' доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила "напада" и "одбране", као арену за милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: "Свако је пред свима крив за све", као и истину речи св. Серафима Саровског који каже: "Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде...". + протојереј А.Шмеман Фото: http://www.rachelhauck.com/rachel-hauck/guilt-wherefore-thoust-cometh/