Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

[АлександраВ]

On 6.12.2018. at 18:35, obi-wan рече

Дужност Цркве (рукоположеног свештенства и свих верујућих) је да се у временима кад бесмисао завладава свом снагом баци на сведочење смисла.
Ако на време не покренемо себе на подвиг - наша одговорност као чувара истинског смисла биће преогромна. Оправдања нам неће бити од помоћи. Ни малокрво "Даће Бог". Једино што нас може оправдати је велики и искрен труд, до границе наших снага. А Бог помаже најпре тамо где људи дођу до границе својих снага, где пронађу границу својих могућности.

[Драгана Милошевић]

БЛУДНИ СИН

Велики пост се приближава. 
Подсећамо се једнe великe Христовe поучнe причe. Причe о блудном сину.

Проблематични млађи син тражи своју аутономију. Добија од оца свој део имања који списка живећи глупо и развратно. Остаје сам и бедан и решава да допузи назад оцу изатражи милост. И добија је.
Отац му се обрадује и направи велико весеље. Старији брат, озбиљан и праведан, наљути се на оца што мангупу који је оштетио породичну имовину приређује весеље са гозбом, а њему није никад поклонио толику пажњу, иако му је он био стално одан и послушан.

А отац каже: "Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се".

Вечна поука хришћанима: Не суди. Опраштај седам пута седамдесет седам пута. Не пореди се са другима. Нека ти љубав буде једини закон...

Бог је све створио као добро. Сви смо од Бога добили своје наследство. А трошимо га како умемо, по својој памети и снази. 
Ко самовољно глупо и задовољавајући своје страсти, можда и никад није глупо потрошио део онога што му је Бог дао, ако осуди блудне синове који се враћају у Очев дом, Цркву, доћи ће у улогу старијег брата. Ако будемо искрени, препознаћемо тада у себи завист. Ако смо одани Богу без рачунице, не због тога што мислимо да смо тиме нешто заслужили и зарадили, нећемо осећати завист и нећемо осуђивати.

Али, да ли заиста ико од нас може за себе да каже да је у сваком часу и у свему био Богу одан без остатка, да није нешто радио по својој од страсти оболелој вољи? 
Да ли ико од нас нема у себи макар нешто од Блудног сина? Па кад се нађе јарким светлом осветљен Блудни син и оптужимо га у тренутку његовог покајања, зар ми онда нисмо потпуни лицемери? Завидљиви због тога што нисмо довољно грешили?

А ако не нађемо у себи ништа од Блудног сина и потпуно се поставимо у улогу старијег брата, зар нисмо онда судећи прекршили оно у шта свакодневно улажемо свој ум и срце: "... Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим".
Људски се може разумети наш отпор ка уравњивању оних који живе у одрицању и подвигу и оних који блудниче и расипају уздајући се у бесграничну љубав Очеву, али се може и разумети да треба да креативно превладамо очигледне и једноставне ситуације које нам доносе пре свега проверу наше љубави. 
А Блудни син је млађи. Млад. Ништа не зна, све учи, а често на погрешан начин.

Дај Боже да се покају сви Блудни синови, али дај Боже и да се покају све "малогрешне" судије.
Сви имамо због чега да се покајемо, а приближава нам се Велики пост. Не одмеравајмо се према мери појединачне грешности, него према мери љубави којом се спајамо са Оцем који нас непојамно, али не и безнадежно надилази. Будимо Му искрени и одани синови а не судије у Његово име. Радосно дочекајмо све покајнике. Седам пута седедамсдесет и седам пута, ако буде потребно...
И видећемо како ћемо и ми сами и наша велика црквена породица расти у љубави и радости вечног Очевог дома.

[obi-wan]

Пријатељи су ме позвали да говорим на великом скупу у Београду. Нисам могао да дођем, па сам замолио Анастасију да прочита моје писмо.

...

Грађани Србије, браћо и сестре,
Црква ће увек бити уз оне који траже Истину и правду. Црква се не бави и не треба да се бави страначком политиком, али кад неправда и лаж постану очигледни, Црква има обавезу да реагује и да стане у заштиту верног народа.
Не треба да вас збуне појединачне реакције појединаца из цркве. Црква није партија и нема никакав комитет или главни одбор. Црква су сви заједно и покојни и живи и свештенство и народ, предвођени светима сви заједно у Христу, Истини.
На позив пријатеља, обраћам вам се као од скора свештеник у дијаспори која сваким даном све више расте док се Србија све више смањује. А многи које срећем радије би били у Србији него на Западу.
Из поштовања према свима вама који су устали против малодушности и издаје живота, против умирања Србије, због моје жене која вам ово чита и моје деце која су међу вама, нећу вам се обратити својим домишљањима него ћу цитирати најјачи глас дијаспоре, речи вечног владике Николаја који је живот завршио далеко од Србије коју је волео само мало мање него што је волео Христа. А он је и истински глас Цркве, велики пророк који је упутио властима које се занесу самољубљем следеће речи:

„Они који воде народ, не воде него га заводе, - шта ћеш чинити с њима Господе мој?…
Завађају народ ради своје користи, и кад се народ збуни и узбуни, они се измичу са власти и у миру једу излагану добит. Криве своје противнике, а иду стазама њиховим. Од њихове галаме мудрац не долази до речи.
Ласкају глупаку и насилнику само да дођу до првих места. Посведневно пишу књиге и објављују зло својих сродника, да би скрили своје зло.
Немоћни су да учине правду народу, него га застрашују плашећи га гором неправдом прошлих времена.
Харају за себе и за пријатеље своје, јер знају да неће дуго.
Шта ћеш чинити с њима праведни Господе?“
„Заиста, неће јести своју добит у миру, него ће је потрошити на даће својих рођака.
Осиромашиће и мишеви ће им пролетати коз подрту кошуљу. Сневаће буне преварених и похараних, и дизаће се у поноћи, престрашени и ознојени. Биће им дуг живот, да би им казна била дужа.
Доживеће да виде свој дом у згаришту и бежаће из своје земље, гладни и болесни, и неће смети изговорити своје име ни пред ким.
Гледаће туђинце у својој земљи и просиће комад хлеба од њих.
Слушаће клетве свога имена, и неће смети повирити на прозор.
Гледаће свој народ где га везане у поворкама воде, и бојаће се за себе.
И слушаће, и у сну и на јави, проклињања свога имена, и дрхтаће а неће моћи умрети“.

Дај Боже памети, снаге и упорности да и њих и себе сачувамо овакве судбине!

...

Свештеник Ненад Илић

[Sofija_]

пре 26 минута, obi-wan рече

На позив пријатеља, обраћам вам се као од скора свештеник у дијаспори која сваким даном све више расте док се Србија све више смањује. А многи које срећем радије би били у Србији него на Западу.

Istina!!! Imala sam srecu da nedavno posetim i upoznam oca Nenada i popadiju, zaista su divni, otvoreni i pristupacni za sve. Jedno veliko pojacanje za nas ovde.

[obi-wan]

ВЕЧЕРА У ЕМАУСУ

Двојица Христових ученика иду неким послом из Јерусалима у село Емаус.
Као што ми причамо о Христу причају и они.
Васкрсли Христос им се на путу придружи, али га они не препознају.
Он се надовеза на њихову причу о догађајима у Јерусалиму, о Исусу Назарећанину, великом пророку, силном у речи и делу, о томе како су га првосвештеници и кнезови предали да буде осуђен на смрт, а његови ученици су се надали да ће он избавити Израиљ. Узбуђено говоре о томе како га нису нашли у гробу.
Васкрсли Христос им објасни све шта је од Мојсија и пророка писало о Христу, али два сапутника га и даље не препознају.
Баш као што и ми говоримо о Христу, баш као што читамо шта су о њему рекли теолози. Слушамо, говоримо али га не препознајемо...
И онда величанствени тренутак ове приче.
На вечери у Емаусу Христос за трпезом узе хлеб, преломи га и даде га двојици ученика.
"А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих".
Препознали су га при ломљењу хлеба... Није им поновио али они су се сетили: "Примите, једите, ово је тело моје..."
И кад су га препознали - постао је за њих невидљив.
Први порив им је био да се одмах врате осталима да сведоче да су срели васкрслог Христа и да су га препознали у ломљењу хлеба.
Христос их је подсетио на место препознавања - Свету Литургију. И склонио се испред њихових очију. Да би Га они пронашли у себи, да би и сами наставили ка Царству Божијем. Као кад деца проходају.
На свакој литургији дешава се што и у Емаусу. Једино што смо изгледа ми обично или превише поспани или никако да проходамо. Иначе бисмо после те вечере изјурили у свет и сви би знали зашто се затварамо и Кога срећемо у нашим црквама.
На слици: Христос ломи хлеб и даје га ученицима за трпезом у Емаусу, а у Грачаници. На Косову.

Христос васкрсе!

...

[obi-wan]

 

[obi-wan]

ЉУДИ И ДЕМОНИ

Двојица мучених од демона, бесова, бесомучни.
Не можемо њих да оптужимо. У самој речи бесомучни је њихово мучеништво. Не дао нам Бог памети која ће сама истраживати због чега су баш они бесомучни. Да нису ипак нешто криви? Што бесови не муче остале добре хришћане?...

А ко каже да их не муче? Ко зна колики је укупан број оних које бесови данас муче мање или више. Тек од скора смо пристали да ако некога бесови натерају на самоубиство и даље се ради о мученицима, а не о онима које треба осуђивати, изопштавати.

Људи и бесови... Не могу се никад поистоветити. Бесови проговарају из гергесеинских бесомучних. Прозивају Бога, оптужују га. Представљају се као немоћни. А онда моле понизно Бога да их пусти да кад напусте мучене људе могу да уђу у крдо презрених животиња, свиња. Јадни демони... ☺️

А Христос све види. Види њихову злобну намеру, па ипак им допушта да пређу у свиње. Богочовек види кроз време и унапред и уназад оно што људи не виде, а ни демони заслепљени сами собом, мада и они ослобођени тела и земаљских закона имају поглед који може да дотакне будуће догађаје. И то често користе да поробе људе. Ипак, не виде оно што Бог види.

Демони улазе у свиње које ће подавити у језеру, мору, како би тиме изазвали гнев околних становника, посебно власника свиња. Који неће бити захвални због исцељења два људска бића него ће бити незадовољни због жртвовања бесловесне стоке. А Бог види њихову намеру и допушта им.
И долазе мештани и зазирући од онога који изгони демоне ипак траже да оде из њиховог краја. Да их остави на миру са њиховим ограничењима, њиховом себичношћу, њиховим освојеним лажним миром. Да им не наноси материјалну штету. Макар то била цена спасења људи.
И Христос их напушта.

Каква драма! Каква лекција заувек. Није то само Генисарет, нису то само свиње, нису то два бесомучна. Запамтите ово. Сетите се овог кад год вам "здрав разум" налаже да ставите личну корист и сигурност испред добробити ближњих!
И немој отићи од нас, Христе, као што си отишао са Генисаретског језера кад су ти тамошњи људи то тражили.
Ако неко од нас то и тражи, не зна шта тражи! Чуј нас који Tе волимо и призивамо, ако смо и малобројни! И дај нам снаге да нам љубав буде јача од рачунице коју нам диктира свет.

https://www.facebook.com/dakon.ilic?__tn__=%2CdC-R-R&eid=ARBZ7DcS9qTIdfjEtOFiWW2ZcGGW4Pz135q26_cf-AKFPssGERRHM6SseIEKtNoFPwKH1UY0WPcEwOwO&hc_ref=ARQeWv31YpIqOVr2vYqoFcm8yH-Q3kjEsmYoD2pA4h1mnp1HfF_w7N9NIHimA-ffBGA&fref=nf

[Sofija_]

СРБИ СВЕТОМ НИКОЛИ

Понекад није на одмет поновити...

Свети Николаје Мирликијски Чудотворче,
Сабраћемо се око тебе у домовима оних који те прослављају као своју Крсну Славу. 
Не замери нам што ћемо по нашем обичају можда превише пажње посветити посним специјалитетима и добрим винима. И то је због љубави. Радујемо са да макар једном годишње у сусрету са људима које ретко срећемо потврдимо да смо живи, па можда помало и заборавимо због кога смо се окупили. 
Немамо много прилика осим наших Слава да се саберемо, да се осетимо повезани са нашим прецима, да се осетимо повезани и ван наших породичних и најтешњих пријатељских веза, да се сетимо да нисмо усамљени и да имамо свој народ и своју цркву, да разменимо мишљења, да се слажемо и да се не слажемо, а да се при том не нужно и посвађамо.
Ти нас, Свети Чудотворче немој заборавити, многи од нас мисле да нас сад већ само чуда могу спасити. У љубави Христовој сети нас се, моли се за нас и помози нам да се вратимо на пут са кога смо склизнули и не умемо сами да се вратимо.

Срећна Слава !                          19.12.2018. otac Nenad Ilic

[Sofija_]

 

[Sofija_]

 

[Снежана]

СВЕТОМ АРХАНГЕЛУ МИХАИЛУ

"Не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју", научио нас је Апостол.

Како, кад не видимо добро, кад не видимо бестелесно, како одвојити оне који су носиоци лажи и зла од оних који се лажи и злу супротстављају? Како препознати оне који лече, од оних који шире болест? Како изабрати Живот уместо смрти?
И, пре свега, како се борити против духова злобе, а не против Божијих створења којима су силе поднебесја заваладале?

Немамо ми тај вид и ту памет, Свети војсковођо бестелесних сила. Сем ретких виделаца међу нама, ми и твоју небеску лепоту можемо да видимо само у символу иконе, преко виђења светих живописаца.

Помози нам рањенима и немоћнима да видимо невидљиво, да препознамо пут у Живот, макар пут ишао и кроз борбу.
Помози нам да не мрзимо Божија створења, него да мрзимо само лаж, зло, владавину смрти. Води нас у нашој борби против зла, а да не буде борба против људи. Помози нам да у тој борби не останемо кукавни посматрачи, али и да не постанемо заражени злом против ког се боримо.

Чувај нас и води слабе и грешне, Свети Архангеле Михаило, Божији војсковођо свих бестелесних сила, победниче над силама зла, слава ти.

Срећан нашој цркви Аранђеловдан, свима који славе Светог Архангела Михаила као Крсну Славу - срећна Слава!

 

[obi-wan]

Данас свима нама насушно потребно да препознамо. И у држави и у Цркви. И у Србији и у Црној Гори. И у целом свету.

Бест оф ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР
(се обраћа Христу)

"Али Ти не хтеде лишити човека слободе и одбио си предлог, јер каква би то била слобода, - пресудио си Ти, - кад би послушност била купљена хлебовима? Ти си одговорио да човек не живи само од хлеба. Али знаш ли Ти да ће се баш у име тог истог хлеба земаљског дићи на Тебе дух земаљски, и судариће се с Тобом, и победиће Те, и сви ће поћи за њим, кличући: "Ко је сличан овоме зверу? он нам даде огањ с небеса!"

"Знаш ли Ти, проћи ће векови, и човечанство ће прогласити устима своје премудрости и науке: да нема злочинства, дакле да нема ни греха, него има само - гладних. "Нахрани, па тада можеш захтевати од њих врлину и честитост!" - ето шта ће бити написано на застави која ће се подићи против Тебе, и којом ће се разрушити храм Твој. На месту храма Твога подићи ће се нова зграда, подићи ће се наново Вавилонска кула".

"О, никада, никада они неће себе без нас нахранити! Никаква им наука неће дати хлеба, догод буду остајали слободни; него ће се свршити тим што ће донети своју слободу пред наше ноге, па ће нам казати: "Нахраните нас, па макар нас и заробили!" Разумеће најзад и сами, да се не да ни замислити: да слободе и хлеба буде довољно за све у исто време, јер никада, никада они неће бити кадри правично међу собом поделити оно што имају! А увериће се и о том: да не могу никад ни слободни бити, зато што су слабачки, порочни, ништавни и бунџије".

"Ти си знао, ти ниси могао не знати ту основну тајну природе човечанске, али Ти си одбацио једину апсолутну заставу која Ти се нудила, да њоме доведеш све људе дотле да Ти се поклоне без поговора: - заставу хлеба земаљског; а одбацио си је у име слободе и хлеба небеског. И погледај шта си даље учинио. И све опет у име слободе! Кажем ти, да човек нема мучније бриге него да нађе онога коме би што пре могао предати тај дар слободе, с којим се несрећно биће, човек, рађа. Али слободом људском овлађује само онај ко умиири њихову савест. Са хлебом Ти се давала неоспорна застава" даш хлеб, а човек Ти се поклони, јер нема ничег неоспорнијег од хлеба".

"Место да овладаш људском слободом, Ти си је још умножио, и оптеретио за навек њеним мукама духовно царство човека. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за Тобом, занет и плењен Тобом. Место чврстог стародревног закона, човек је имао сад слободним срцем да решава сам: шта је добро и шта је зло, имајући за руководство само Твој лик пред собом; - али зар је могуће да се Ти ниси сетио и помислио: да ће он одбацити најзад, и оспорити чак и Твој лик и Твоју истину, ако га пригњечи тако страшан терет као што је слобода избора?"

https://www.facebook.com/dakon-ilic

[obi-wan]

Из већег интервјуа у данашњем броју недељника ВРЕМЕ

Оно што се сада дешава у Црној Гори заиста је величанствено. И то мислим не само за православне вернике, него и за припаднике других религија, па и за људе који се изјашњавају као неверујући. Јесте политика, која је толико затрована на овим просторима покренула лавину, али кад човек види те реке достојанствених и одлучних људи не може а да не запита о томе – откуд оволика снага без неке посебне организације, без жеље за обрачуном.
У Црној Гори, без обзира како се све завршило, а надамо се да ће истина и памет победити, јер људи само то и желе, пише се једно велико поглавље не само наше историје.
У обиљу информација о добрим, а много више о лошим странама црквене организације заборавља се да је Црква много више од тога. Она је живи организам, место сусрета Бога и човека. Заборављају неверујући, а често и верујући, да ако ћемо се борити за достојанство човека не можемо да заборавимо на Божију слику у човеку. Све остало води умањењу човека, спуштању критеријума и човековом паду на ниже степене. На ропство искључиво материјалном, на неслободу у сваком смислу. Цркви је задатo да буде „со свету“. Понекад не испуњавамо то у пуној мери, али ето сада, хвала Богу...

До сада је успешно избегнуто мешање политичара у окупљања која су пре свега молитвена али и сведочења велике жеље за правдом и одлучност у очувању светиња.
Његошеве чувене речи „Ал тирјанству стати ногом за врат – то је људска дужност најсветија“ и „Страх животу каља образ често“ одјекују данас и много даље од брда Црне Горе. И изазивају узнемирење код мафијашки организованих структура колонијалних управа на Балкану. Има се утисак као да се организам пробудио и да се бори за јачање свог идентита пред понижавајућим нестанком који је нам је у овом времену запретио.

Дубинска повезаност српског народа даје могућност да се опоравак народа прошири на све области у којима живи. Да потребе и захтеви народа стану испред готових решења катастрофалног политичког система и накарадне партократске прошлости, садашњости и не дај Боже будућности. А такво буђење српског народа било би инспирација и осталима пониженим и угњетеним на Балкану. Можда и шире. Већ по томе што у лавини која жели да заштити светиње има осим оних који се изјашњавају као Срби и оних који се изјашњавају као Црногорци, има оних који су римокатолици, али и муслимани – види се да је могуће отворити ново поглавље на Балкану или макар на нашем делу Балкана. У коме ће поново људи бранити своје комшије.

Наравно да онима који желе безвољну и послушну масу то не одговара. И наравно да ће свим средствима покушати да разводне и угуше пробуђену енергију народа. Политичким марифетлуцима, злоупотребом националних осећања, и шта већ – не знам. Показаће нам они то, нема сумње.
Шта нам остаје него да подржимо пробуђену енергију „српске Спарте“? Они се сад боре и за нас, буде код нас и наше заборављено достојанство. И владике и свештеници и верни народ и часни сународници свих вера. Чудни су путеви Божији. До скора су многи на Црну Гору гледали као на морално највише пропало балканско подручје. А онда изненађење! Морално су пропале власти. Народ је оно што можете да видите око храмова и на улицама. Ко зна, можда су чуда могућа и у Србији.

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10221457594217625

[JESSY]

Да ли заиста мислимо да ћемо прихвативши промену календара, коју смо и сами преко једног од наших највећих и светски познатих научника предложили па одустали, промашити Бога.

Дубоко осећам да је у Православљу Христос, Истина и Пут – најближи човеку. Али исто тако осећам да ми ту близину не користимо довољно. То је као она појава у свакодневном животу да на договорени састанак обично закасне они који станују најближе месту састанка.

Христос нам је заповедио да ширимо јеванђеље, да крстимо све народе. А затим и да одржавамо и јачамо веру. Ако највећу близину Христу не користимо за мисију него само за гордост или утеху, шта ми то заправо радимо?
То што нисмо на време искористили Миланковићеву поправку календара и што нам је то данас тешко да урадимо, понекад изгледа да нас удаљава од саме идеје мисије.

Кад се 25. децембра нађеш ван Србије, и то не само на Западу, него и у суседним земљама, Бугарској, Румунији, Грчкој, не може а да ти не падне тешко самоизолација у коју се постављамо већ самим тим што тешко да можемо целом свету да објаснимо да врати календар на претходну редакцију.

Не можеш да са сетом не видиш да славе сви хришћани и бивши хришћани (како год да их видимо) да славе и многи православни, а да ћемо ми славити кад буде свима радни дан, па ће и нама тад тешко бити потпуни празник?
Да ћемо хтели-не хтели карневал Нове године делити са свима и тиме га одржавати као највећи заједнички празник народа Европе и Америке?
И да ћемо после свега славити Божић као некакви горди понављачи.

Да ли заиста мислимо да ћемо прихвативши промену календара, коју смо и сами преко једног од наших највећих и светски познатих научника предложили па одустали, промашити Бога?
Календар је практична ствар, прави се према природи и звездама и служи нам да се управљамо лакше у времену и простору. Бог је изнад календара и изнад времена и простора.
Није Бог заробљен календаром па мора да шаље огањ у Јерусалиму на Велики петак. Уосталом Васкрс се израчунава другачије, славимо га у исто време са свима православнима. И онима који су прихватили Миланковићев календар. Нека то остане тачка разлике у односу на неправославне, а истовремено тачка на коју можемо привући остале хришћане без проблема које носи Божић везан чврсто за зимски солстициј и световни календар.

Христова љубав није упућена само оним лењим синовима који су уз Његове скуте, а који су истина мало-мало спремни због Њега да страдају.
Уместо само да страдањем сведоче, могли би коначно да постану свесни и у миру своје моћи добијене од Христове близине. Ако сматрамо да су многи хришћани одлутали од Православља – наша обавеза је да их вратимо. Али без активне вере у Бога и себе постајемо малодушни и одговара нам затварање у резерват. А православност се сигурно не одржава и чува застарелим календаром.

https://www.sabornik.net/ненад-илић-божић-ван-србије-или-прав/

 

[Ćiriličar]

Nenad Ilić za Nova.rs: U vrhu SPC previše veza sa vlastodršcima

Loš način vladanja u Srbiji, zbog previše čvrstih veza Crkve i države, utiče do izvesne mere i na crkveni život, na način upravljanja Crkvom. Ponekad i previše. Želja za kontrolom, za moći, za vlašću ume da izbije na štetan način.

Umesto razgovora u vezi sa nečim gde postoji neslaganje – birokratske mere. Neprijatno ispoljavanje moći koje u stvari odaje slabost. To nije Crkva, to je delovanje njenog mračnog dvojnika, koji je prati kroz istoriju.

Nenad Ilić za Nova.rs: U vrhu SPC previše veza sa vlastodršcima - NOVA portal

NOVA.RS

---

"Zabrana okupljanja treba da se poštuje. Mada je meni lakše da to kažem kad je Holandija, sa možda najvećim zvaničnim brojem...