Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

[Лазар Нешић]

Ono sto nam je najpotrebnije jeste druzenje

 

Da, ali plašim se da ovo druženje ne ostane samo na tome. Tipa kao kada je onomad naš prijatelj zavapio iz memljive šupe sa svojom porodicom, a hrišćani zbrisali kude koji ...

Mislim da sabornost mora da bude mnogo, mnogo praktičnija stvar. Zemaljska stvar, bez prevelike metafizike. Ono, treba mi, nemam, daj mi - dam ti!

 

Kakvo je to obrazovanje?

 

You tell me ...

[александар живаљев]

Очекивао сам живљу дебату поводом интервјуа о. Ненада.

Да није униније захватило и поуковце или су се већ сви сабрали да се гложе око славске трпезе?

[Zero]

Saznao jedan bratić iz Crkve da jedna drugarica / sestra u Hristu nema para, a student je sa strane, trebalo joj. Urgirao me, ja sam ovako indolentan, nezainteresovan, on je znao da neće uzeti od njega, urgirao mene i drž ne daj, eto ga... Pare nije uzela, al hoću da kažem da se slažem što se sabornosti tiče, nekako kad čujem tu reč odmah me asocira na porodicu, bliskost... A tu valjda uvek važi ono "naši smo" (bar bi bilo lepo da važi)...

[Blaža Željko]

Opšta obnova je utopija, lično preobraženje je potencijalna mogućnost

[Џуманџи]

Da, ali plašim se da ovo druženje ne ostane samo na tome. Tipa kao kada je onomad naš prijatelj zavapio iz memljive šupe sa svojom porodicom, a hrišćani zbrisali kude koji ...

Mislim da sabornost mora da bude mnogo, mnogo praktičnija stvar. Zemaljska stvar, bez prevelike metafizike. Ono, treba mi, nemam, daj mi - dam ti!

Slazem se u potpunosti i to je ono sto sam i pokusala da kazem (nevesto, doduse). Nama se, ako se i druzimo medjusobno, to zasniva na zajednickim zeljama da se nesto promeni i onda se formiraju grupice koje se koncentrisu na ono sto im "lezi". Zato sam i pominjala ucaurenost. Imas grupu liturgicara, grupu koja se bavi kanonima, grupu ovih i onih i to je sve super i lepo, i treba, ali hajmo nesto konkretno i van svojih teznji da biramo polja (i/li ljude) na kojima mozemo da delujemo. Svakako, ne moze svako sa kanonima (i ne treba), ali svako moze da sluzi dajuci "casu vode". Prvo delujmo onde gde se to od svakoga od nas trazi (gde trazi konkretan (bogo)covek), a posle po zelji i talantima. Dakle, prioriteti: "ovo ciniti, a ono ne ostavljati".

[Ненад Р.]

А има много добрих свештеника, који кад их питаш за ове ствари тужно сагну главу и уздахну. Исто као и са владикама. Мали је број оних који кукоље. Можда је то оно "не чупај кукољ да не ишчупаш и жито". Шта знам...Е сад, што смо сви на лошем гласу због те мањине, типа поп две парохије...

 

Јел зна неко ко је упућен да ми објасни какви су односи између пароха по БГ-Карл. феуду, познају ли се добро, сарађују ли колико, комуницирају ли уопште...?

Заиста је мали број оних који кукоље, али је изузетно велики проблем што јавност баш на њих обраћа пажњу. 

Од сто "струка жита" нека буде само један "струк кукољ", јавност ће на њега да обрати пожњу и негативно окарактерисати и оних 99" струка"

[Марио Токовић]

То што ми анонимуси дебатујемо, то је добро.

Али је интересанто пратити реакције прозваних.

Сумњам да ће бити јавних реакција. Игнорисање.

А интимно мишљење ...

П. С.

Знам из прве руке мишљење многих мантија о в. Атанасију.

Њихова саборна дијагоза је - он је болестан човек.

[о.Небојша]

Читам мало тему...не знам шта бих реко...Како сам у фази дубоке контемлације о односима једног и мноштва јербо су ми неке ствари недавно пукле пред очима, некако ми блиско ово што Лепи рече на претходним страницама. А опет са друге стране, ту су неки људи око мене од којих ја нисам нешто бољи, само сам другачији, да не кажем луђи, па смо сви ми скупа упућени једни на друге, оћу рећи некаква смо вајна заједница, да се изразим православно.

 

Па некако размишљам, кад би тај народ и та светина која је хтела-не хтела упућена на другог, а коју нпр. сервисира (добра реч) тај поп у две БГ парохије, одлучио да не сервисира попа...Значи оно, ео ти попе 20 дин, немам више, па се ти буни ко Грк у апсу...Оћу рећи кад би верни народ ускратио те принадлежности неким мантијама које се бахате, а те паре преусмерили на другу страну, јал потребитима, јал да се организују па направе какву фирмицу где би неки људи били запослени (што би за мој резон било најбоље), онда би се мислим малко друкчија песма певала по парохијским домовима у којима се сад како Лепи рече смеју ђакону и сличним донкихотовским индивидуама. Е, ал кад би народ тео, тј. кад народ не би имао исто тако тај сервисерски однос спрам Цркве и Бога ко што га имају неке мантије. А има га зато што тргује са Богом. Тако да је ту спрегу тешко раскинути. То вам је ко и у животу, кад бизнис добро шљака коме је за послом да квари то. Е сад, што ту неме Бога, кога брига, битно је да невидљива рука тржишта звана алавост (ето то је тајна економије ако нисте знали) ради посо. И шта је се тиче за чоека инсана.

 

Није све у парама како се некима чини. Људи који не живе у родитељској кући дају сваки мјесец преко хиљаду динара намет што у 21. вијеку имају фикси телефон и струју , а да нису потрошили ниједан импулс или киловат, а кад им се тражи за Цркву онда је проблем. Имам ја домова у којима годинама нисам добио ни динар па не видим да се баве неким добротворним радом. Него је проблем што  се гледа оно што се да Цркви и свештенику, а оно што се потроши на луксуз то се не рачуна. Или се тим напротив дичи.

[Рапсоди]

 

 

Постали смо грозни лицумури. )

[Рапсоди]

Не знам колико је погодан тренутак да се долива уље на ватру. Много тога стоји  што отац Ненад наводи, и мање више сви то знамо.

Али мало боде очи, када се релативно на нама  ломе копља, додавати још толико негативних епитета , и толико самокритике

пред очима јавности, када  сви једва чекају и нашу неслогу и да нам и као народу и цркви пришију много негативних епитета.

Мишљења сам да није време за јавну црквену самокритику.

[Иван Ивковић]

Ненад Илић - Пост                                                                                                 

 

Навикну се неки људи да без много размишљања испуњавају црквене заповести. И не питају се много о томе. Кад је пост у питању то је добро. Иначе би могло да се прекрши оно апостолово упозорење да не набијамо наш пост другоме на нос. И да се распитујемо ко пости, ко не пости, како пости - и да се онда неки можда и горде због посебних постигнућа на том пољу.

 

Уосталом, тешко је замислити да сви посте. Као новообраћени мислио сам да ми је основни циљ да све које знам придобијем да посте. Да бисмо тако ојачали као заједница, да будемо јаки као Један. А онда сам покушавао да замислим како би то изгледало да по шест-седам недеља нико не користи јаја, млеко, касапнице не раде. Хајде можда би процветала прерађивачка индустрија, шта знам, али ипак је почело да ми делује као утопија. Неки посте, неки не посте, тако је како је.

Уочи Нове године, црквени православни Србин гледа своја посла, слуша пуцњаву петарди и незлобиво се смешка због детињарија деце и одраслих. Међутим, на улазу у зграду у којој живи може да му се деси да улети у облак најзамамнијег мириса скоро допеченог новогодишњег прасета. Тек онда се сети да има рупу у стомаку и да би нарадије прескочио све по три степеника и упао комшији у стан, украо прасе из рерне и побегао у непознатом правцу. Није важно ни да ли би притом задобио тешке опекотине, а о правним последицама не стиже ни да мисли. Можда се православна Српкиња у сличним околностима лакше обузда, зато што је мање склона да трчи, а и хаљина мало смета, али ни њој није лако. У сваком случају, и Православни Србин и Српкиња (неки други православни већ су завршили са постом), као прави хришћани, савладају искушење и сете се да није остало још много поста и да они посте с разлогом, и да искушења стижу с разлогом.

 

Стварно, зар понекад не помислимо - зашто ми то уопште постимо? Поштујемо црквене заповести - у реду. Али толико њих то некако слободно доживљава, а није да су потпуни безбожници.

Опет се сетимо како нас је апостол упозорио да то питање и не стављамо на дневни ред и да се никако не гордимо због посних подвига. Не задобијамо ми блискост Богу тиме што постимо. Шта ће Богу наш пост. Али, опет - зашто је онда уопште важно то што постимо?

 

Један мој пријатељ упоређује то са фудбалом. Сви у овој или оној мери воле фудбал, повремено играју, гледају друге како играју, али професионалци се процењују по другачијем критеријуму, него неко ко шутира лопту на пољанчету.Тако и ми. Свештеници су отприлике само тренери. Монаси - звезде, а остали смо мање или више успешни професионалци или аматери који тек повремено изађу на терен. У пост улазимо као у тренинге. Трудимо се да повећамо своју слободу и да се напредујемо у разним духовним дисциплинама, а и да сведочимо да је љубав према Богу изнад лепота творевине, ма како оне замамне биле. Али, ако од тога нема користи или лепоте и за оне који не играју професионално - џаба нам труд. Лоши смо у томе. А обавезали смо се зато што имамо позив, и зато што имамо мањег или већег дара. Они са мањим даром имају и мању обавезу.
Зато - хвала на искушењим браћи и сестрама који су одврнула рерне. Искушења нас чине јачима. Тренирају нас.

 

Једино, помислим - можда би ипак било боље да има макар нешто више нас професионалаца. Можда бисмо онда сви заједно били нешто успешнији у сведочењу и утакмица би била занимљивија. Колико њих је почело да тренира тенис због Ђоковића, а колико њих је почело да редовно пости због патријарха Павла? Можда то има везе и са тајмингом. Велики испосник, почивши патријарх Павле, направио је предлог скраћивања Божићног поста на две недеље. Као искусан тренер можда је боље сагледавао форму и спремност садашњих играча.... Па онда још и овај циркус са прославом Нове године пред крај поста...

 

Док се то не промени - треба издржати. Близу је циљ ове етапе. Пробијамо се и кроз минска поља печења свих боја ових неколико мрсно-посних дана. Ено и мудраци са истока се пробијају кроз пустињу ка Витлејему. Звезда већ трепери. Чека нас велики сусрет са Новорођеним. Ако не умемо да будемо због тога већ сад макар мало радосни - ништа нисмо урадили.

 

Извор

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Иван Ивковић]

СВЕТИ САВА

 

 

Олако подразумевамо о коме се ради. Ретко му се молимо. Довољне су школске приредбе једном годишње. „Био једном један принц“...

Године 1966. глас вапијућег из манастира Ћелије, Аве Јустина забележен је на магнетофонској траци. У чувеној светосавској беседи Ава је рекао и:

 

„Данас је Свети Сава, али данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде највећи празник после Ускрса, а данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде празник највећи после Божића, али ово је данас српски Велики Петак. Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!..

... На Теразијама Свети Сава распет на крсту, на Теразијама београдским, на главном тргу, на главној раскрсници, на главном путу и путевима раскршћа Европе, Азије и Африке, ето Срби подигли крст и распели на њему Светога Саву. А он тужан и пун љубави за несрећно потомство своје, вапије са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде. “

 

 

Да, рећи ће трезвени, али то је било у време владавине комунизма, кад је било забрањено славити Светог Саву.

Данас се чини као да Свети Сава није забрањен, али као да смо га сами себи забранили. Можда он и није баш на крсту на Теразијама, али као да живи негде ван Србије и само једном годишње допутује да стрпљиво саслуша рецитације и говоре.

 

Зашто је Свети Сава изгнаник из Србије? Само са привременом дозволом боравка?

Зато што не можемо да га гледамо у очи, па је боље да буде далеко од нас.

Свети Сава нас обавезује.

Сава је наш узор са почетка, а учитељ до краја.

 

Свако од нас ко се собом озбиљно бави, свестан је да мора кроз живот да пронесе свој крст. Све док нас Бог на крају не ослободи крста и прими нас целе, исцељене у Своје безгранично Царство.

 

Савин крст који је добровољно и радосно понео, био је крст огромног распона.

Све своје дарове, разапео је до крајњих граница. Кад је било време – ћутао је трпељиво и дуго, кад је требало да говори – неуморно је поучавао док га не би разумели. Кад је требало да мири – мирио је, а кад је требало пробудити борбеност – неодољиво је будио борбеност. Кад је требало бити дипломата – разумео је друге боље него себе, а кад је требало бити болно отворен – умео је то боље него ико други. Молио се Богу, знајући да је то најважније, али је истовремено развијао науку, просвету и економију знајући да је и то -најважније.

Носећи радосно свој крст, пред собом је имао јасан циљ – свој народ привести и укључити у непролазно Царство Божије.

 

Наравно да избегавамо Савин поглед! У жељи да смањимо тежину крста који носимо смањујемо наше потенцијале. Дража нам је млакост „оправданог“ и „објашњивог“ безнађа од подвига. Крст би да сведемо само на онај најмањи који се лако носи око врата. А кад погледамо њега - можемо и да се застидимо. Зато га не гледамо радо и често. Зато га враћамо у бајку. „Био једном један принц“...

 

Захваљујући управо величини крста који је вољно изабрао, Сава је у свакој ситуацији да начини онај прави избор, често за друге тешко појмљив и потпуно непредвидив.

Кад је добио од оца на управу добар комад државе, да на њему ужива земаљска добра и проживи безбрижну младост – Сава је неочекивано изабрао сиромаштво, скромност и одрицање сопствене воље.

Кад је кроз тешки подвиг дошао до духовног мира и пуноће он се и тога одрекао – да би се вратио са Свете Горе и рвао са тешкоћама у којима се нашла његова земља.

 

А ми, одрекавши се његовог примера и прогласивши крстиће довољним крстовима, не умемо да изаберемо оно што је потребно. Немамо ни снаге ни воље. Не мора то да буде тако креативно, тако далеко изнад очекиваног и запарложеног као што је то умео наш велики отац и учитељ, али ми више немамо ни снаге ни воље да посегнемо и за оним очевидним, неопходним. Не умемо више да учинимо ништа ни за свој опстанак.
Драже нам је и да пропаднемо него да морамо да гледамо Саву у очи. Стид нас је.

 

Опрости нам, наш Свети оче Саво и помози нам да се покајемо. Научи нас поново, да престанемо да се повлачимо, да свако од нас у радосној вери у Васкрслог Господа прихвати крст онолико велик колико заиста има снаге да понесе и да заједно, под теретом који не можемо избећи, али усправљени и светлих лица поново са поверењем кренемо за тобом.

 

За почетак можда бисмо могли да застанемо и сасвим полако прочитамо Твоје речи које си нам упутио из Жиче пре осам векова:
„Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар - да не умремо никада!“

Ако их заиста разумемо, схватићемо да немамо чега да се плашимо осим тога да тебе, Свети, прогнамо и заборавимо Господа који нам је и преко тебе дао толики дар – нашу Православну веру.

 

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10208853297198077

[Драгана Милошевић]

ПРИЧЕШЋЕ

 

 

У Хашком затвору упокојио се српски генерал Здравко Толимир. Показао нам је како нам оно најважније нико не може узети и не може од нас направити робове чак ни у тамници. Молећи се Богу и причешћујући се код оца Воје Билбије, који се заиста очински стара о заборављеним од нас хашким затвореницима, Здравко је с Христом постао победник над смрћу и пре него што је она по њега дошла. Није сваки ратник рођени писац као Марко Миљанов и можда не треба ове његове незграпне војничке стихове процењивати књижевним критеријумима. Треба их просто примити као искрени израз вере:

 

Најлепши је дан кад је причешће,
тада нам срце лупа јаче,
о када би могло бити чешће,
кад га се присјетим, душа ми плаче.

 

За нас је Причешће слово црвено,
њему се радује душа и тијело,
око без сјаја умирно, снено,
њему се радује биће нам цијело.

 

И сваки ишчекује тај дан радо,
о њему снива, њему жуди,
кад Господ причешћује своје стадо
и гледа је ли преостало људи.

 

Искрених вјерника Његове вјере
и да ли посте, да ли се моле,
да ли у животу имају мјере,
да ли га се боје, да ли га воле?!

 

Даје им крв и тијело своје
опрашта гријехе за живот цео
онима што се кају, што га се боје,
онима што су Господа део.

 

Сваки се од нас данима спрема,
моли се, пости, метаније прави,
без Бога излаза никоме нема
и сваки од нас Господа слави.

 

Ову тамницу туге и зла,
у манастир смо претворили православни прави,
уз нас је Свевишњег сила сва,
Господу се молимо, Он се слави!

 

Данас нам отац Билбија стиже,
даће нам Причешће, молити се с нама,
данас ће нам Господ бити најближе,
из душе и срца нестаће тама.

 

На нас ће призвати Светога Духа,
да са нама буде и да нас снажи,
даће нам по парче освештаног круха,
од Бога нико није нам дражи.

 

Отац нас Воја бескрајно воли
и сузе због нас често лије,
за сваког од нас годинама се моли,
за нас би дао очи обадвије.

 

Спали и гријехе моје огњем својим,
испуни ме радошћу Господе Христе,
јер Тебе јединог се Господе бојим,
и дај ми крви Своје пречисте!

 

Никад се тако живјело није,
животом узорним, животом Христа,
никад, од кад нас сунце грије,
у нашим душама само Христос блиста!

 

 

Ово је тестамент генерала Здравка Толимира. Драгоцено сведочење о томе како изгледа права жеђ за Богом. Његове речи терају нас и да се замислимо о смислу бесплодних расправа о томе да ли се, колико и када треба причешћивати. Увек, кад год је могуће, хвала ти Боже! Слава упокојеном српском генералу!

[Агница]

 

ПРИЧЕШЋЕ

 

 

У Хашком затвору упокојио се српски генерал Здравко Толимир. Показао нам је како нам оно најважније нико не може узети и не може од нас направити робове чак ни у тамници. Молећи се Богу и причешћујући се код оца Воје Билбије, који се заиста очински стара о заборављеним од нас хашким затвореницима, Здравко је с Христом постао победник над смрћу и пре него што је она по њега дошла. Није сваки ратник рођени писац као Марко Миљанов и можда не треба ове његове незграпне војничке стихове процењивати књижевним критеријумима. Треба их просто примити као искрени израз вере:

 

Најлепши је дан кад је причешће,

тада нам срце лупа јаче,

о када би могло бити чешће,

кад га се присјетим, душа ми плаче.

 

За нас је Причешће слово црвено,

њему се радује душа и тијело,

око без сјаја умирно, снено,

њему се радује биће нам цијело.

 

И сваки ишчекује тај дан радо,

о њему снива, њему жуди,

кад Господ причешћује своје стадо

и гледа је ли преостало људи.

 

Искрених вјерника Његове вјере

и да ли посте, да ли се моле,

да ли у животу имају мјере,

да ли га се боје, да ли га воле?!

 

Даје им крв и тијело своје

опрашта гријехе за живот цео

онима што се кају, што га се боје,

онима што су Господа део.

 

Сваки се од нас данима спрема,

моли се, пости, метаније прави,

без Бога излаза никоме нема

и сваки од нас Господа слави.

 

Ову тамницу туге и зла,

у манастир смо претворили православни прави,

уз нас је Свевишњег сила сва,

Господу се молимо, Он се слави!

 

Данас нам отац Билбија стиже,

даће нам Причешће, молити се с нама,

данас ће нам Господ бити најближе,

из душе и срца нестаће тама.

 

На нас ће призвати Светога Духа,

да са нама буде и да нас снажи,

даће нам по парче освештаног круха,

од Бога нико није нам дражи.

 

Отац нас Воја бескрајно воли

и сузе због нас често лије,

за сваког од нас годинама се моли,

за нас би дао очи обадвије.

 

Спали и гријехе моје огњем својим,

испуни ме радошћу Господе Христе,

јер Тебе јединог се Господе бојим,

и дај ми крви Своје пречисте!

 

Никад се тако живјело није,

животом узорним, животом Христа,

никад, од кад нас сунце грије,

у нашим душама само Христос блиста!

 

 

Ово је тестамент генерала Здравка Толимира. Драгоцено сведочење о томе како изгледа права жеђ за Богом. Његове речи терају нас и да се замислимо о смислу бесплодних расправа о томе да ли се, колико и када треба причешћивати. Увек, кад год је могуће, хвала ти Боже! Слава упокојеном српском генералу!

 

Расплакала ме ова пјесма..слобода у души, у затвору..покој ти души генерале!

[Драгана Милошевић]

Како најбоље искористити пост?

 

 

Сви већ знамо све. Не треба само да се одричемо јаче хране, треба да се уздржавамо и од лоших дела и лоших мисли. Молитва иде уз пост иначе пост без молитве није потпун ни смисаон...

 

Неки кажу, цитирајући Светог Серафима Саровског да је прави пост у ствари у томе да се одричеш дела хране који дајеш другоме. И на то треба мислити.

 

А опет онај основни моменат, одрицање од хране коју више волиш, која те више засити, обуздавање склоности ка уживању и посебном угађању телу, отвара већ у првој недељи поста занимљиве духовне перспективе.

 

Моје досадашње црквено искуство и искуство рада у Алфа Омега Клубу, говоре да је људима од свих страсти којима робују најлакше да прихвате и признају стомакоугађање, хедонизам. Делује најбезазленије. Оно што је занимљиво, а то искуство имају многи, то је да та прва страст на лествици страсти, како су је поставили још пустињски оци, обично заклања неку другу страст која се појављује кад ову прву мало ухватиш за гушу.

 

Већ у првој недељи поста коју они који су пристали на овај напорни тренинг посте на води могу да региструју неке следеће страсти које одједном до тада можда и заклоњене живну. Хоће људи од поста да буду бесни, малодушни, дохвати их туга или похлепа, развратне слике, букне и сујета. Е, сад. неко може да почне да очајава - какав сам то човек, не могу ни да постим ни да се молим како треба. Ето постајем још гори него што сам био.

А може човек и да се обрадује што се показало нешто што је седело скривено иза завесе хедонизма и што сад може јасно да уочи па и то нешто да ухвати за врат и мало обузда, да му не квари живот и да из сенке неприметно не влада његовим животом.

 

Пост тако може да се искористи као револуција, борба за слободу, свргавање невидљивих тирана које пуштамо да нас понижавају. Наравно, неће нас Бог више волети због поста или мање волети оне који не посте, али ћемо ми моћи Њега више да волимо, више да волимо и себе и оне око нас, освојити макар мало слободе, сигурније проћи под крстом до радосног сусрета са Васкрслим Господом.

 

Постаћемо можда нешто јачи и научити да волимо нешто више. Није у посту досадно, има шта човек да уради од себе. Да се макар у тих шест недеља (ону седму, под крстом, и не рачунамо) мало бави старом православном "уметношћу над уметностима". Сви смо позвани да будемо уметници. Ко воли нек изволи .