Претражи Живе Речи Утехе

Катихета Бранислав Илић, аутор документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ, био је гост Јутарњег програма васељенског Радија Светигора, те је у оквиру разговора говорио о свом духовно-уметничком остварењу у част 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког. Звучни запис разговора У разговору који је водио новинар Раде Дуловић, катихета Бранислав се присетио своје посете Митрополији црногорско-приморској поводом припремања наведеног филма, и узнео је велику и искрену благодарност Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију, протосинђелу Сергију (Рекићу), протопрезвитеру-ставрофору мр Слободану Јокићу, проф. Александру Вујовићу, и свима који су делатно пројавили христолику и братску љубав и подршку приликом припремања филма о Светом Василију Острошком. Извор: Радио Светигора

Светом архијерејском литургијом у манастиру Свете Тројице – Стањевићи код Будве, данас 14. јуна, на празник Преподобног Јустина Ћелијског почео је сабор свештенства и свештеномонаштва Митрополије-црногорско приморске. Светом службом Божијом началствовао је Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. У архипастирској бесједи након прочитаног јеванђељског зачала о Господу као истинском чокоту (Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди), изабрани Митрополит Јоаникије је казао да се ова прича односи на сваког хришћанина. Владика је казао да као што кроз чокот, који црпи све из земље, свака лоза добија живот и способност да рађа, тако и хришћани који се накалемљују на тај истински чокот, који је Христос, добијају истински живот. Ово се, како је казао, односи на све хришћане, а посебно на свештенослужитеље јер се од њих очекује да рађају и плод доносе. “Плодови свештенослужитеља које треба да доносе овоме свијету су истина Божија, Јеванђеље, блага ријеч, блага вијест, правда, љубав, доброта”, бесједио је владика, подсјетивши да Господ даје свештенослужитељима, пастирима, духовницима снагу да носе бремена свога народа и да га духовно воде. Изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије се у бесједи осврнуо на лик и дјело Светог Јустина Ћелијског као правог обрасца пастира, учитеља и свештенослужитеља, као и на Светог Јустина мученика кога данас такође прослављамо. Примјетио је да између њих двојице постоји велика сличност те да су и један и други пуни велике и безграничне љубави према Господу били спремни да живот свој у сваком моменту положе за Христа. Јустин мученик је свједочећи Јеванђеље и положио свој живот за Господа, а Преподобни Јустин цијелога свога живота, наручито у комунистичком времену, био је мученик савјести. “Он је образац и пастира и учитеља и свештенослужитеља. Шта видимо као двије његове главне особине? Велику љубав према Господу. Увијек се трудио да угоди Господу, био је велики молитвеник, аскета, подвижник сараспињући се своме Спаситељу Христу Господу из љубави према Њему, одговарајући на љубав Божију која се жртвовала, јер је Господ Исус Христос принио самога себе на жртву за све нас, своју крв излио за опроштај наших гријехова. Преподобни Јустин је одговорио на ту љубав, сараспињући се своме Господу у све дане свога живота, додајући подвиг.” Исто тако, нагласио је владика, видимо и његову велику љубав према знању, према науци, а наука је логос, а логос је Христос: “То је једна те иста љубав, само на други начин испољена. Човјеку је дато и усађено у његово срце и духовно биће жеља за сазнањем, а свезнање је у Господу, у логосу. Он је успио да споји, оно што ријетко ко успијева да сједини: подвиг и учење, по примјеру Светога Саве, стално се удубуљујући у смисао ријечи Божијих, стално се удубљујући у смисао живота, а смисао је Господ.Тако је дакле трагао и сво своје биће и снагу свог ума и воље принио Господу на дар, творећи ону ријеч како треба љубити Бога свом душом својом, свим срцем својим, свом мишљу својом и свом снагом својом, цијелим својим бићем.” Говорећи о данашњем свештеничком сабрању Митрополије црногорско-приморске у манастиру Стањевићи на празник преподобнога оца нашег Јустина Ћелијскога, изабрани Митрополит Јоаникије је нагласио да то није случајно. Отац Јустин је био духовник нашем блаженопочившем Митрополиту Амфилохију и “као што је отац Јустин процвјетао великим духовним даровима у оној старијој генерацији наших духовника и свештенослужитеља, тако је и наш блаженопочивши Митрополит процвјетао великим даровима и толико много учинио, ослањајући се увијек на ту ријеч Божију Ја сам чокот, а ви лозе“ . “Он се прицијепио на чокот истински, а то је Христос. И Христос му је давао снагу као што чокот даје снагу лози да рађа. И тако једино можемо разумијети велико дјело нашег блаженопочившега Митрополита и свих оних који су били његови сарадници, који су се такође прицијепили и сјединили са истинским чокотом Христом. Он је био пастир свима нама, и све нас је руководио и показао нам како без Христа не можемо чинити ништа и како са Христом можемо учинити све. Често је понављао: све могу у Христу Исусу, који ми моћ даје, говорећи заједно са апостолом Павлом ту ријеч. То је било исповиједање његове вјере”, рекао је владика Јоаникије. На крају свог архипастирског слова Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је нагласио да је данашњи сабор свештенства и свештеномонаштва Митрополије-црногорско приморске заправо подсјећање на њихову свету дужност: шта она значи и како се Света служба врши, који је њен смисао и значај за њихово спасење и за спасење народа. “Нека Бог да, као што смо се данас овдје сабрали на овој Светој служби у заједници Духа Светога, у радости и међусобној љубави, да тако увијек наставимо, и да се међу нама умножава братска љубав, слога. Да једни друге подржавамо и помажемо у добру у служби, да једни друге храбримо, треба нам то. Ми смо као људи слаби, али кад смо са Господом и када смо у овој нашој служби ослоњени на Христа, који је истински чокот, онда ће он сигурно дати да и ми доносемо плодове Господу, на радост нашем народу, на спасење и радост нашега духовнога потомства. Амин, Боже дај! Живјели на многаја љета!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополија црногорско-приморска и Управа Цетињског манастира позивају грађане Цетиња и Црне Горе да не насиједају на лажне информације које пласирају неодговорни политичари, поједине невладине организације и одређени појединци са циљем да у божићне благе дане изазивају немире и мржњу у Црној Гори. Епархије СПЦ у Црној Гори и њихова имовина у потпуности подлијежу правном, пореском и катастарском систему државе Црне Горе. Како дан данас, тако и у свим претходним деценијама, од када то могу да знају и да памте данас најстарији црногорски грађани. О претходним вјековима збиља не вриједи медијски полемисати са пропагандистима свађе, који нити су добронамјерни нити ишта знају о сопственој историји. Али ради грађана и њихове елементарне обавјештености принуђени смо да поновимо сљедеће: Српска Православна Црква јесте јеванђелска Црква Христова која никада, ни у чему, није дијелила своје вјернике по националном, политичком или било ком другом земаљском основу. То што је њено свештенство вазда бринуло о канонском црквеном поретку, био је и данас је, основни задатак тог свештенства, а не грешка или гријех. А то што свештену службу не разумију декларисани атеисти и агностици, не би требало да буде разлог за вику и расправу, него за мирни братски и грађански разговор у ком бисмо једни другима указали шта нас тишти и шта нам није јасно. Сви смо ми грађани и држављани ове државе – па је, у најмању руку, непристојно, да Црну Гору и њен вјековни и слојевити идентитет бранимо једни од других. Шта ће нам расправе о Цркви и држави, ако останемо једни без других, или ако једни друге почињемо гледати попријеко? Бог нам је оставио, и Цркву и државу да се у њима сретамо у љубави, и да обје градимо као своје заједничке куће, у којима ће свима бити пространо. О спорном Закону о слободи вјероисповјести јавно се причало цијелу протеклу годину, па и прије тога – и грађани Црне Горе су о њему дали свој суд. Он као закон, дакле као правна и политичка тема, добио је суд црногорских грађана и није нормално да ту непобитну чињеницу било ко пакује у дефиниције окупације и угрожености Црне Горе. Што је Црна Гора – без својих грађана? Има ли је – мимо њених грађана? А цивилизација у којој живимо одавно је уредила правила како и када грађани показују свој став. Уредила је и начин како се утврђује који је, међу често бројним и различитим ставовима грађана, – онај најлегитимнији. Тужно је, ових дана, слушати како нас свађају они који би требало да чувају институте правне државе. Насупрот томе, а у духу наступајућег празника, позивамо све православне вјернике да наше међусобне разлике оставимо по страни, и да – поштујући све прописане здравствене мјере и црквени поредак – у све наредне дане традиционално приступамо ћивоту Светог Петра Цетињског, ради Божијег благослова и духовног мира, љубави и среће. Сва празнична богослужења на Цетињу у божићне благе дане биће обављена по утврђеном распореду, а налагање бадњака, због поштовања епидемиолошких мјера, ове године неће саборно окупити вјернике из других црногорских градова и крајева. Братство манастира ће са припадницима племена Бајица и са цетињским свештенством благосиљати бадњаке испред Цетињског манастира током Бадњега дана. Све вјернике који не живе на Цетињу, из наведених разлога, умољавамо и дајемо очински благослов да на Бадњи дан и Божић ове године остану у својим градовима и својим домовима. Нема мјеста мржњи, непријатељству и неповјерењу. Свима нама је, вјерујемо, једнака љубав према Богу и према отаџбини. То је благо које су мудри домаћини увјек умјели да умноже и да на њему граде темељ општега напретка. Ако искрено волимо Свевишњега и ако вјерујемо да је збиља, уз Божију помоћ, и наша Црна Гора вјечна, онда ће се наши страхови и разлике истопити у огњу божићног пламена, а на здравље, напредак и спасење како православних вјерника тако и свих грађана Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ваша светости, ваша висопреосвештенства, преосвештенства, преузвишени Надбискупе барски, честити Ефендијо, господине Предсједниче Републике Србије, господине члане Предсједништва Босне и Херцеговине, цијењена породице Радовић, велики Саборе Црне Горе, Амфилохијев Саборе. Част ми је да на овом сабору поздравимо посебно Митрополита Украинске Православне Цркве, нашег брата и саслужитеља Антонија из Кијевопечерске лавре, Митрополита Андона Православне Цркве Албаније, који се заједно са нама данас овдје молимо, и посебно челнике нове власти у Црној Гори, Предсједника Скупштине Црне Горе, и мандатара за састав Владе Црне Горе. Долазак оволико значајних личности, оволико свештенства и монаштва, вјерног народа са свих страна под овако тешким условима је велики догађај, раван великој жалости која је снашла Црну Гору. Ваш долазак је нама велика утјеха. Кад плачемо, ако заједно плачемо, лакше нам је. Плаче Црна Гора, и нека плаче, има за киме! Али тај плач ће се претворити у радост, јер све што је везано за име нашег Митрополита Амфилохија, све се његовом љубављу и Божијим благословом претвара у радост, јер је био човјек библијски и јеванђелски, светоотачки. Дубоко је понио својим духом и својом мишљу у тајне Божије и њудске, у тајне спасења. Човјек дубоке, истрајне, тихе молитве и тихог ћутања, а и такав бесједник као апостол и као нови Златоуст, као нови Владика Николај Велимировић. Бог му је дао те је обновио Црну Гору, и њене храмове, уљепшао лице Црне Горе, окадио сваки камен, свако дијете помиловао, сваког жалосног утјешио, свакога гладнога нахранио, свакога бескућника примио, свакога уважио, и све трпио, и свакога миловао својом љубављу. Он је био човјек Христов, човјек Христове Голготе и Христовога Васкрсења. И његова теологија је теологија Васкрсења. И његова ријеч је свијетла ријеч која просветљује мисли и умове и осјећања и оплемењује људске душе, а то је све због тога што се ослонио и што се сјединио са Богом љубави, и ту љубав је изливао на овај свијет и својом молитвом и својом ријечју. Његова жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божију, оспособила га је да спозна тајну Косова и Метохије као тајну српске голготе. Исто тако и Јасеновца и Црне Горе. И открио је да се Косовски завјет и тајна косова упечатила у Црну Гору. И када је громко са овога мјеста загрмио: Не дамо светиње!”, то је значило: ”Не дамо Острог, не дамо Дечане, не дамо Цетињски манастир, не дамо Патријаршију, Грачаницу, и девич, и Морачу!” Може наш Митрополит данас рећи: ”Добар рат ратовах, цркву сврших, вјеру одржах.” А како је ратовао тај рат? Најјачим оружјем! Истином Божијом и правдом, али и љубављу, и молитвом, и трпљењем, и праштањем! Зато је и побиједио у свакој бици до данас, а у његова смрт је запечатила све његове побједе до дана данашњег! Зато и његову смрт, његову блажену кончину доживљавамо као побједу. Јесте велика жалост, али то је таква жалост која ће се милошћу Божијом претворити у радост, не само Митрополије црногорско-приморске, него, увјерени смо, много шире и утјешиће све оне који данас плачу због растанка са митрополитом Амфилохијем широм православне васељене. Ја, послије свих говора и лијепих ријечи, које је свакако Митрополит Амфилохије заслужио, а имајући у виду да је то такав човјек да ће се о њему говорити, и улазиће се у тајну његовог лика и дјела, и њеових врлина, за будуће вјекове, знајући да ће његова слава блистати кроз вјекове, нећу више говорити, него само да вас позовем да смогнемо снаге да се са њиме опростимо и да га понесемо у молитвеном ходу до његовог вјечног почивалишта. Хвала вам на љубави, нека вам се на добро враћа! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом упокојења архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве на упражњени трон архипеископа цетињских и митрополита црногорско-приморски поставио је Његово Преосвештенство Епископа будљимљанско-никшићког Јоаникија, саопштено је из Митрополије црногорско-приморске. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом дезинформација које се појављују у вези са здравственим стањем Митрополита Амфилохија обавјештавамо јавност да је у односу на данашњи извјештај непромијењено. Проблем који је направио пнеумомедиостинум – ваздух у средогруђу је под надзором љекарског тима који од самог почетка болести Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија се брине о његовом опоравку. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је на празник Светог Преображења Господњег, 19. августа 2020. године, свету Архијерејску Литургију у манастиру св. Архиђакона Стефана у Липовцу код Алексинца, саопштила је Епархија нишка. Звучни запис беседе "Ко би могао да поднесе суштину Божанскога бића", упитао је Свјатјејши у беседи говорећи о Преображењу Господњем. "Природа створења Божијих је савршена" указао је Патријарх нагласивши да ништа на овом свету не постоји случајно јер је "све то Бог створио", али и ништа се случајно не дешава у овоме свету. "Господ је допустио искушење, да се људи мало замисле и размисле" указао је Патријарх говорећи о пошасти болести Ковид-19. "Док су Апостоли гледали Христа у Својој светлости, појавили су се Мојсеј и Илија који су разговарали са Господом, а после тога су чули и глас који је рекао 'Ово је мој Син љубљени'" подсетио је Свјатјејши на догађај описан у Јеванђељу. Његова Светост је такође указао да се сав свет диви српским светињама у свим крајевима и подсетио да смо у врло великом искушењу, окружени тешким непријатељима који се труде да разбију наше свето Православље и нашу свету заједницу са Русијом, светом земљом Православном. "Да бисмо опстали морамо бити јединствени, али пре тога се морамо вратити Богу, Цркви, светој Литургији - да бисмо задобили не људску, него Божију помоћ" подвукао је Патријарх Иринеј. "То је наша нада да ћемо опстати и поред великих искушења". Извор: Радио Глас

Саопштење за јавност Цетиње, 17. август 2020. Својим данашњим неоправданим и безобзирним нападом на Цркву, Национално координационо тијело за заразне болести је докрајчило и посљедње остатке свог угледа. Митрополија црногорско-приморска, као и остале православне епархије у Црној Гори су своје, иначе многобројне активности (како по разноврсности, тако и по броју људи које окупљају), свеле испод сваког минимума. Ако је ово тијело, сада већ извјесно у потпуности исполитизовано и у служби антицрквеног режима, у свом саопштењу имало у виду догађаје који се посљедњих седмица одвијају, као одбљесак и својеврстан наставак литија за одбрану светиња од оних који хоће да коначно униште Црну Гору дискриминаторним и срамним законом о слободи вјероисповијести, онда адреса нијесу институције Српске Православне Цркве. Даме и господо, потписници посљедњег бескрупулозног и беспотребног атака на Цркву Божију, отпор према безакоњу које ви здушно подржавате организује сам народ. Ова тврдња није никакав демагошки популизам – него пуна истина. Кад је Црква организатор то се увијек јавно објавило, а могло се закључити и по незаконитом поступању Управе полиције и Тужилаштва, који су, врло ревносно (гдје би нам био крај да су у свему тако приљежни), процесуирали свештенике и чланове црквених одбора, који су се појављивали као организатори литија и молебана, приводећи их, хапсећи их, притварајући их и оптужујући их за којешта. Дакле, кад црквена тијела нешто организују – то је познато читавој јавности. С обзиром да овдје то није случај, можемо само рећи да сте обманули јавност изрекавши ту неистину. Из Митрополије црногорско-приморске

Поводом објаве више медија о наводном поновном покретању литија које су биле молитвени вид црквеног и грађанског отпора неуставном и неправедном закону о слободи вјере, обавјештавамо сву заинтересовану јавност да ће најаве евентуалне обнове таквих литија бити јавне и биће учињене најприје преко званичних црквених гласила и установа. У оригиналној изјави барског свештеника датој медију који је први објавио ову вијест, нема ни једне ријечи о томе да се на Тројичиндан обнављају поменуте литије. Он је само подсјетио на вјековни обичај изношења крста Светог Јована Владимира на тај дан и најавио да ће се такав крсни ход обавити и ове године, додавши да се нада да тај дивни догађај може да буде повод властима да допусте наставак литија у читавој држави. Изношење крста на Румију је таквог карактера да тамо не постоје могућности за масовна окупљања. Очигледно се ради о погрешном разумијевању његових ријечи и учитавању у њих садржаја који он није изрекао. Да будемо сасвим јасни, на Тројичиндан неће бити литија улицама градова у Црној Гори, чак ни у оним мјестима гдје се оне традиционално одржавају поводом храмовних слава, а због забране масовних јавних окупљања која је још на снази. Вјерници и укупна јавност ће о свакој новости поводом литија бити благовремено обавијештени. Из Митрополије црногорско-приморске

Данас у подне је у Никшићу одржана Конференција за штампу Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Међународни научни часопис „Питања теологије“ објављује Државни универзитет Санкт Петербурга заједно са Богословским факултетом за постдипломске и докторске студије светих равноапостолних Ћирила и Методија. Сапредседавајући Уредништва часописа су митрополит волоколамски Иларион и ректор Универзитета Санкт Петербурга Н.М. Кропачев. Часопис излази четири пута годишње. Часопис, који је већ уврштен у многе руске и међународне базе података, као и у списак научних публикација на нивоу Цркве, објављује чланке на руском и енглеском језику у свим истраживачким областима теологије, одсека и дисциплина теолошког знања, које се баве научним истраживањима. Редакцијски савет и редакцијскиодбор сачињавају познати научници који представљају универзитетску науку, образовне структуре традиционалних вера и теолошку стручну заједницу, како руску тако и страну. Редакција часописа настоји да пружи стручну процену пристиглих научних материјала, као и подршку ауторима, посебно младим научницима. Први број часописа за 2020. годину отварају стручни радови: И.Р. Тантлевски (Државни универзитет у Санкт Петербургу), Џејмс Расел (Универзитет Харвард, Калифорнија, САД) и Сирил Асланов (Универзитет у Акс-Марсеју, Француска), који пружају детаљне интерпретације фрагмената библијског текста, постигнуте помоћу лингосемантичке и концептуалне анализе. Ове три студије јасно приказују методе и стил рада на пољу савремене библијске теологије. У потпуно другачијој методологији, чланак Л. Ф. Кациса (Руски државни хуманистички универзитет) посвећен је јеврејској теолошкој позадини руске књижевне авангарде. Експресивни фигуративни текст даје у неочекиваним распионима и познате личности руских песника, као и реаговање у мемоарима које су на њихово дело писали јидишом. Члан В.Ј. Бистрова (Државни универзитет у Санкт Петербургу) излаже кратку историју научног проучавања Кабале, изграђену у контексту размишљања о научном статусу теологије и могућности формирања теологије у Русији као пуноправне академске дисциплине. С том судијом се делимично преплиће рад Р. В.Светлова (Руски државни педагошки универзитет А.И. Херзена, Санкт Петербург) о рационалној теологији Филона Александријског. У наредном слободном избору теолошких студија објављују се три чланака који су по садржини и стилу веома удаљени један од другог и показују ширину поља теолошког истраживања. Ј.А. Снисаренко (Државни универзитет у Санкт Петербургу) изложио је детаљну статистичку анализу положаја теологије на савременим страним универзитетима. И.И. Јевлампијев (Државни универзитет у Санкт Петербургу) пажљиво је испитао концепт слободе у философији Лева Шестова, не само у традиционалном теолошком и философском контексту, већ и у контексту савремене науке. Чланак Е. И. Коростиченка (Институт за философију Руске академије наука) упознаје руског читаоца са таквим феноменом који је код нас практично непознат као што је слободоумни религијски покрет у Немачкој. Број је употпуњен, већ према традицији, рубриком рецензија. Члан уредништва часописа А.И. Кирлежев (ОЦАД) разговара са познатим руским стручњаком за философију религије С.А. Коначевим (Руски државни хуманистички универзитет) о његовој новој књизи „Бог после Бога: путеви постметафизичког мишљења“ (Москва 2019). Извор: Инфо-служба СПЦ

Придружите се вајбер групи Митрополије - Не дамо светиње, будите и на тај начин информисани и упућени о борби за очување светиња. Групи можете да приступите ОВДЕ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Уредништво портала Поуке.орг упућује Васкршњу честитку уредништву Инфо-службе Митрополије црногорско-приморске и васељенског Радија Светигора на челу са високопречасним протопрезвитером Николом Пејовићем: Васкрсење Христово је темељ Хришћанства, темељ Цркве, јер је њиме Господ потврдио Своје целокупно учење. До Васкрсења Он је учио о вечном животу; Васкрсењем је потврдио то Своје учење и доказао да је Он заиста Живот вечни. До Васкрсења, Он је учио о непрестаној љубави Божјој према људима; Васкрсењем је посведочио ту љубав, јер је ради човека победио највећег непријатеља људског – смрт. Да није васкрсао, Христос не би био ни Бог ни Господ, ни Спаситељ ни Искупитељ, већ обичан човек. Једино у светлости Васкрсења Његовог постаје јасан и објашњив Његов живот на земљи и сва дела Његова. О томе Преподобни Јустин Ћелијски каже: „Одузмите Васкрсење Христу, одузели сте Му Божанство, јер сте Му одузели оно што Га чини Богочовеком, и Спаситељем, и Васкрситељем.“ Тек Васкрсењем Христовим људи су стварно познали у Њему Богочовека. Без Христовог Васкрсења, вера хришћанска би била бесмислена и немогућа, јер би смрт, главни непријатељ рода људског, остала непобеђена. Ова истина омогућава Апостолу народâ да каже: …ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли (1. Кор 15,16-20). Христово Васкрсење даје смисао и небу и земљи, и човеку и људској историји. Клањајући се Живоме Богу, ми се клањамо и свом бесмртном, непролазном људском достојанству. Када је Христос васкрсао, свети квасац бесмртности ушао је у људску душу, у људско биће и у људски ум, и обасјава човека да би људски живот задобио вечни смисао и вечно значење. Поштовано и драго нам уредништво Инфо-службе Митрополије црногорско-приморске и васељенског Радија Светигоре, у братској љубави и васкрсној радости желимо Вам да Васкрсли Господ произрасте у Вама благословени квасац ширења еванђелског семена, да на многа и блага лета ширите реч Божју сведочећи да путем Радио Светигоре већ две деценије ЗВУК ПОСТАЈЕ ЛОГОС! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Уредник насловне стране портала Поуке.орг

Не оскудевамо у људима који питају: где је ваш Бог? Зашто на свету има тако много зла? – и друге ствари. Списак ових питања је веома стар по годинама и његов број је врло ограничен. Просто је тешко измислити нешто ново на ову тему. „Где је Бог правосуђа?“ – питали су људи у данима пророка Малахије. Ево прецизног цитата у којем, уколико то желимо, можемо препознати и наше време: „Досађујете Господу речима својим, и говорите: У чем Му досађујемо? У том што говорите: Ко год чини зло, по вољи је Господу, и такви су Му мили; или: Где је Бог који суди?“ (Мал. 2: 17). А ево Јеремијине молитве у којој се он жали говорећи: „Гле, они ми говоре: Где је реч Господња? Нека дође“ (Јер. 17: 15). „Они“ су дрски запиткивачи који немају вере, али имају дрскости и необуздане смелости против свега светог. Ако им пророк каже: „Поправите се да не бисте погинули,“ одговориће: „Нема ништа од тога, него ћемо ићи за својим мислима и чинићемо сваки по мисли срца свог злог“ (Јер. 18: 12). Од онога што је стигло да се промени од Јеремијиног доба, наравно, могу се навести одећа, начини кретања и још низ ствари из области свакодневног живота, разонода и комуникација. А што се тиче људских срца, ту ствари стоје стабилно лоше, као што у неким жалосним случајевима кажу медицинари. „Срце је преварно више свега и опако: ко ће га познати?“ (Јер. 17: 19). Тако је и диван у светима, учитељ молитве, цар Давид цео живот морао да проводи у отровној атмосфери безбожних питања: „Многи говоре души мојој: Нема му спасења у Богу његовом“ (Пс. 3: 3) Не говоре ушима, него души, односно, речи не само да ударају у слух, већ продиру у унутрашњост душе и тамо цепају срце и муче га сумњама. У то време се Давид, као што је очигледно, супротстављао бдењем и дуготрајним молитвама. Односно, чинио је оно што данас чини верни калуђер који се даноноћно бори с помислима као с дивљим зверима. „Бише сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој?“ (Пс. 41: 4) Из псалама и из Књиге Јоила такође се види да је за пагане у данима понижења Израиља била уобичајена ствар да подругљиво питају: „Где је Бог њихов?“ (в. Пс. 78: 10 и Јоил. 2: 17). Ово је обичан облик подсмевања верницима у току неправде која влада. Тако су и од Јевреја које су водили у заробљеништво Вавилонци захтевали да певају: „Певајте нам песме сионске“ (Пс. 136: 3). Једном речју, ако често чујете подсмешљива питања која рађају празна срца, знајте да је то стандардна појава која се често понавља у духовном животу. Немојте заборавити да је Јеремија жив, а да су његови подсмешљиви непријатељи мртви вечном смрћу. И Давид је свет, а његове опоненте је ветар одувао на све стране, као прашину. А Малахија, од чијег цитата је започет овај разговор, отворено каже: „Тада који се боје Господа говорише један другом, и погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред Њим за оне који се боје Господа и мисле о имену Његовом“ (Мал. 3: 16). На крају ће наступити дан кад ће сви без изузетка видети јасну разлику „између праведника и безбожника, између онога који служи Богу и онога који Му не служи“ (Мал. 3: 18). Нека читаоца не збуњује обиље библијских цитата. Ово обиље је намерно. На основу ових цитата читаоци могу и треба да отворе поменуте књиге на наведеним местима и да се упознају с њиховим садржајем. Библија још увек није постала књига која се увек налази под руком свим православним хришћанима, дакле, није постала бритки мач, светиљка која гори и лековито средство. Још увек можемо да понављамо са Златоустом да је „све зло света због непознавања Писма“, и ми лично смо криви за ову привремену победу зла због добровољног незнања. Нека такође нико не помисли да се речено односи само на време Старог Завета. Имамо сасвим довољно чудака који сматрају да Стари Завет није потребан хришћанима. Такође, у још већем обиљу има чудних људи који сматрају да су све то „јеврејске приче“ које немају никакве везе с нама. Да, онда су и оваплоћени Господ и Царство које нам је даривао само „јеврејска“ прича која нема везе са свим чудацима који тако мисле. Њима се обраћа велики Павле, који се највише потрудио на пољу проповеди. Он за књиге Старог Завета каже: „Јер што се раније написа за нашу поуку се написа, да кроз трпљење и утехом Писма имамо наду“ (Рим. 15: 4). Осим тога, оно што се раније дешавало данас се понавља. Неки су питали пророке: „Где је ваш Бог“, „Где је реч Господња?“, „Где је Бог правосуђа?“ И апостоле су питали нешто слично. Ево шта Петар пише: „У последње дане доћи ће ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је с обећањима доласка Његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако од почетка стварања“ (2 Петр. 3: 3-4). Такви људи као да пожурују Господа да дође на Суд данас. Као да кажу: „Хајде, долази! Испуни оно што си Сам обећао!“ Као да су већ спремни за Суд! Као да неће планути као бакље у час Доласка! Као да тада неће повикати планинама и камењу: „Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова, јер дође велики дан гнева Његова, и ко може опстати?“ (Откр. 6: 16-17). Не знају дрзници да „не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају“ (2 Петр. 3: 9). Борба за веру је најважнија борба. Све остало директно зависи од пораза или победе у овој борби. И по апостолу: „Ако ли одступи, неће бити по вољи души Мојој. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који верују на спасење душе“ (Јевр. 10: 38-39). Управо ради тога треба да заволимо Свето Писмо и да чврсто верујемо у речено, не сумњајући. „Јер ће још бити утвара до одређеног времена, и говориће шта ће бити до краја и неће слагати; ако оклева, чекај је, јер ће зацело доћи, и неће одоцнити“ (Ав. 2: 3). Извор: Православие.ру

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и чланови Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић (координатор) и адвокат Драган Шоћ говорили су данас на конференцији за медије о уписима православних цркава, манастира и црквеног земљишта у Катастар непокретности. Конференција је одржана у Медија центру у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Представници Управе полиције и Митрополије црногорско-приморске састали су се данас и договорили заједничке обавезе и одговорности поводом одржавања литија. Из Управе полиције поновили су да ће обезбјеђивати све скупове пријављене у складу са позитивним законским прописима и утврђеним процедурама, али да не могу обезбјеђивати кретање грађана дуж магистралних и других путева. „Представницима Митрополије црногорско-приморске предочен је став Управе полиције да полиција у будуће не може обезбјеђивати кретања грађана дуж магирстралних, регионалних и локалних путева због безбједности свих учесника у саобраћају. Ово се не односи на дефинисане и пријављене трасе градских литија“, саопштено је из Управе полиције. Казали су и да се заједничка одговорност односи на мир и безбједност свих грађана. Технички детаљи у вези одржавања безбједности на литијама у наредном периоду прецизније ће се дефинисати међусобним договорима и о томе ће јавност бити благовремено обавијештена“, наведено је у саопштењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Сабрани на Светој литургији у Цетињском манастиру, крај моштију Светог Петра Цетињског, предвођени нашим оцем и учитељем, Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем, ми вјероучитељи Црне Горе, који смо призвани да учествујемо у васпитању православне дјеце и омладине, осјећамо дужност, пред ученицима и родитељима да се огласимо о околностима који су изазвани доношењем Закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница, који ће се у многоме односити и на наш рад. У Црној Гори, православна вјерска настава похађа се у преко шестдесет школа вјеронауке које окупљају више од двије хиљаде ученика. Сви они, са својим родитељима и наставницима су погођени доношењем овог и оваквог Закона који се, уз бројне дискриминаторне норме које одступају од европских стандарда, супроставља постојећој пракси већине држава. Православна Црква већ три деценије говори о неопходности увођења вјерске наставе у редовни школски систем. Овај вапај наших ђака, родитеља и наставника, наишао је на вишедеценијско игнорисање државних институција. Схватајући неопходност стицања ових знања и сабирања дјеце у Светој литургији, Црква је организовала бројне Школе вјеронауке у свим градовима и мјестима, већим манастирима и готово свим парохијама, без икакве помоћи надлежних у ресорних Министарствима просвјете и културе. Ове, већ неповољне околности, за извођење вјерске наставе, угрожене су додатно доношењем поменутог Закона. У дијелу Закона који регулише вјерско образовање (Чл. 51-59) додатно се отежава чак и садашњи облик вјеронауке кроз ригидне и ограничавајуће одредбе које садрже и новчане казне за вјероучитеље. Закон о слободи вјероисповијести ограничава постојање и рад школа вјеронауке по питању простора одржавања наставе, нарочито забрањујући одржавање часова ван Цркава и пратећих објеката (Чл. 51 ст.1). Закон угрожава и родитеље и њихово право да одлучују о образовању своје дјеце до петнаесте године. (Чл 51. ст.2). Високим новчаним казнама је запријећено вјероучитељима да не смију организовати наставу више од 260 дана у години (Чл. 51 ст.3). Веома значајна мисија вјероучитеља међу дјецом која одрастају у старатељским породицама ограничена је неоправданим изостављањем старатеља из корпуса оних који могу дати сагласност дјеци за похађање вјерске наставе (Чл. 52). Читавим сетом норми садржаним у члановима Закона о слободи вјероисповијести (Чл. 53-59), прописано је мноштво дискриминаторних нетипичних ограничења за оснивање и функционисање вјерских школа. Њима је нарочито погођена најстарија средњошколска установа у Црној Гори – Богословија Светог Петра Цетињског, која је претеча Универзитета Црне Горе. Читав низ отежавајућих околности за вјерску наставу које су се могле избјећи веома лако, доказ су да није вођен суштински и институционалан дијалог са Православном црквом. Као последицу таквог диктата предлагача и скупштинске већине имаћемо низ препрека са којима ће се сусријетати вјероучитељи, родитељи, и што је најжалосније дјеца, која су нам Јеванђељем дата као узор свима који теже уласку у непролазно Царство Оца и Сина и Светога Духа. Умјесто да нам актуелна власт помогне да се наш простор дјеловања прошири у овом тешком времену, када су моралне вриједности у друштву пољуљане, они желе да нам ускрате и оно што је Црква с великом муком вијековима стицала. Црква Христова се кроз двомиленијумско трајање суочавала са најтежим искушењима и нападима, који, упркос свему, нису успјели да спријече ширење ријечи Божије међу дјецом. Вјерни својој учитељској служби и својој мајци Цркви светосавској, настављамо да испуњавамо нашу свету дужност у духовном и свеукупном образовању најмлађих, као и чувању наших светиња. И овом приликом апелујемо на државне органе Црне Горе да врате вјерску наставу у државне школе.Такође их подсјећамо на Христове ријечи, које су темељ нашег живота и служења: „Пустите дјецу нека долазе к мени, и не браните им, јер таквих је Царство Божије.“ (Лк 18,16) Сву дјецу Црне Горе и цијелог свијета, као и њихове родитеље, поздрављамо радосном истином: МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ! Додатак: Закон о слободи вјероисповијести ограничава рад школа по питању простора одржавања наставе, нарочито забрањујући одржавање часова ван Цркава и пратећих објеката (Чл. 51 ст 1). Изложена одредба не само да не садржи изричито одређење вјерских објеката и других објеката у којима се може изводити вјерска настава, већ не прецизира ни ко би и на основу којих критеријума процјењивао да ли је неки објекат примјерен за извођење вјерске поуке. Нарочито смо забринути прописивањем санкције за непоштовање ове магловите норме новчаном казном до 2000 евра и то за самог вјероучитеља. Овај Закон угрожава и родитеље и њихобо право да васпитавају дјецу у складу са својим увјерењима (Чл 51. ст.2). Други релевантни закони предвиђају узраст од 15 година као старосну границу која је неопходна за доношење одлука о даљем школовању и образовању. У том смислу овај Закон дискриминише родитеље јер њиме дјеца добијају право да без сагласности родитеља напусте вјерску наставу већ од 12 година. Став 3 овог члана Предлога закона радикално ограничава право на слободу вјероисповијести. Одредбом да се вјеронаука може изводити само када ученици немају наставу у школи, Закон такву поуку у значајној мјери отежава. Наиме, наш план и програм предвиђа присуство литургијским сабрањима и другим служба ао славама и празницима који се неријетко подударају са школом која радом у обије смјене покрива готово читав дан. Онемогућавање рада школа вјеронауке запечаћено је пријењом новчаном казном од 200 до 2000 евра уколико се вјероучитељ оглуши о ову дискриминаторну норму. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након свете архијерејске Литургије коју је данас 28.12.2019 године служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цетињском манастиру одржано је овогодишње сабрање свих вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Прилог Радио-Светигоре На почетку сабрања присутнима се обратио митрополит Амфилохије који је и благословио почетак овог сабрања. Након митрополита присутнима се обратио професор богословског факултета светог Василија Острошког у Фочи Владимир Ступар који је говорио на тему „Служба Љубави“. На крају сабрања присутним вјероучитељима се обратио ђакон Павле Божовић који је том приликом протумачио тачке недавно донешеног дискриминаторног закона о слободи вјероисповјести а које се тичу наставе вјеронауке и дјелатности вјероучитеља. Извор: Радио Светигора

Јавности стављамо на увид примедбе Правног савета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке на Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. Примедбе су благовремено достављене Влади Црне Горе као предлагачу закона. До данашњег дана, Влада Црне Горе није одговорила ни на једну од достављених примедби. Осим тога, примедбе су на енглеском језику достављене релевантним међународним адресама, као и посланицима у посланичким клубовима Скупштине Црне Горе. Примедбе Правног савета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке на Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори (pdf) Правни савет Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке Извор: Митрополија црногорско-приморска

У братској љубави и миру позивамо све православне вјернике и све људе добре воље, којима је на срцу правда Божија и људска, да се сјутра окупимо на Световасилијевски сабор пред Саборним црквом Светог Василија Острошког Чудотворца у Никшићу. Због великог броја оних који ће се сјутра окупити у Никшићу, дужни смо, у пастирској бризи за спасење душа и очување освештаног вјековног црквеног поретка, обратити се јавности са пар напомена. Будући да ће се сјутра служити Света Литургија, треба да се зна да смо сви позвани да се сјутра помолимо Богу пред моштима Његовога вјернога слуге Светог Василија Острошког, али да се сјутра могу причестити само они који су крштени у Православној Цркви, који се труде на путу Божијем и који посте овај Божићни пост, који је у току. Такође, напомињући да су на Сабор добродошли сви који желе да се помоле и заузму јасан став ради одбране светиња Божијих и умножења братске љубави, благодарећи свим политичким и другим организацијама и појединцима који су изразили забринутост и спремност да учествују на Сабору, подсјећамо да Црквени Сабор није мјесто ни за какве идеолошке, политичке или националне симболе или пароле – нека се током Сабора вијоре само црквени барјаци и литије и нека се чују само молитве и ријечи уздања у Бога, које ће најбоље показати нашу одлучност да светиње бранимо и одбранимо уз помоћ Божију у миру и братској љубави. Црква окупља, а не разједињује, и то све вјерне без разлике. Како каже Апостол Павле: ”Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.” Црква је по својој природи Сабор – Сабор Бога и људи, Сабор људи међу собом, Сабор Неба и Земље и она то треба и да остане, а никада да постане слушкиња било које државе, нације или идеологије. Само ако је таква – она је слободна. Стави ли се у службу било којег пролазног земаљског идеала, ма какав да је – губи своју јеванђелску снагу и издаје вјерност Богу живоме и своју мисију спасења човјека и свијета. Иако запањени свим неистинама, увредама и застрашивањима којима се ових дана служе многи, па и највиши државни функционери – не треба да се смућујемо. Све се дешава по ријечи Господњoj: ”Ако мене гонише и Вас ће гонити… Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла.” Бог није никад био у сили, него је увијек и свугдје Бог у правди. Само то ћемо на Сабору и да тражимо – правду Божију и правду људску за нашу Цркву, за наше светиње, за наше храмове, манастире и гробове предака. Сјутра будимо сви заједно у молитви против безакоња и одлучно за одбрану светиње, братско помирење и исцјељење братомржње која трује Црну Гору, заогрнути вјером, надом и љубављу шаљући јасну поруку да је једини прави пут – пут богољубља и братољубља. ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ и ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Представници Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке протојереј-ставфорор др Велибор Џомић и др Владимир Лепосавић су, са благословом Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилогија и Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, 19. септембра ове године учествовали у дебати о праву на слободу вјероисповијести или увјерења на самиту ОЕБС-а у Варшави. Скуп је отворио проф. др Ахмед Шахид, специјални извјестилац Уједињених нација за слободу вјероисповијести или увјерења и професор Високе школе права из Велике Британије. Представници наше Цркве су на прикладан и аргументован начин указали на неколико најважнијих аспеката Предлога закона за које је и Венецијанска комисија у свом мишљењу од 21. јуна ове године констатовала да нису у сагласности са међународно-правним актима и стандардима. Појашњен је смисао, али и потенцијалне посљедице одредби којим се на правно недопустив начин врши ликвидација раније стеченог и до данас постојећег правног субјективитета Цркве и вјерских заједница, као и одредби о државној конфискацији свих вјерских објеката и непокретне имовине Цркве и вјерских заједница, који су настали или стечени до 1. децембра 1918. године. Указано је и на бројне пропусте приликом припреме Нацрта и Предлога закона од 2015. године до данас. Изражена је забринутост што ни, након три мјесеца од усвајања Мишљења Венецијанске комисије, Министарство за људска и мањинска права у Влади Црне Горе још увијек није покренуло дијалог са Црквом и вјерским заједницама. На дан одржавања самита, на званичној страници ОЕБС-а је објављена писана изјава Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке у којој је указано на бројне проблеме и недостатке Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Осим тога, Предлог закона је постао предметом интересовања и бројних међународних организација које се баве заштитом права на слободу вјероисповијести. Скупу је присуствовао амбасадор Црне Горе у Пољској др Будимир Шегрт, који је саопштио начелне ставове Владе Црне Горе о Предлогу закона. У току овог скупа и на његовим маргинама су остварени бројни контакти и размијењена мишљења са амбасадорима бројних држава и представницима међународних организација. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Репортер „Новости“ на успону ка Атону, са поклоницима током Преображења, највећег празника Свете Горе. Врх Атосa је циљ поклоника из целог православног света на дан „када се преображавају вода и гора“ ЗВЕЗДЕ се ковитлају као безбројни ројеви свитаца када их посматрате у ноћи уочи Преображења, 19 августа, са Атона, врха Свете Горе Атонске, док се под ногама таласа светломодро море облака које гони ледени ветар. Тамно плаветнило ноћи пред зору потискује пурпурна плима која надире са источног хоризонта. Из ње се рађа ватрена кугла Сунца која расте и чији сјај постаје све снажнији. Све док снага блиставе беле светлости не постане неподношљива за људске очи, њу пожудно упијају поклоници на врху Атоса, стојећи испред црквице посвећене Преображењу. Управо тако се у Библији описује опчињеност апостола који су посматрали Христа на гори Тавор, када им се први пут указао у свом божанском облику, као чисто светло. Зато је за православце Атос „други Тавор“, на чијем врху се може у дане празника доживети непосредан додир са Богом. Ни после целоноћног бдења поклоници не дају да их савлада исцрпљеност и не падају у сан у врећама за спавање које су расули као чауре лептирова по вртоглаво високом стењу. Јер, мистика не нестаје ни када јутро одмакне и Сунце се подигне високо. Тада сенка Атона на пучини Егејског мора оцртава савршен троугао, баш онакав каквим се у хришћанској симболици приказује Бог и његово „Око недремано“. Није потребно да будете религиозни мистик да бисте осетили дубоко и исконско узбуђење пред овим призорима и разумели зашто људи дуже од 1.000 година преваљују тешку стазу којом са нулте тачке на нивоу мора стижу до 2.033 метра високог врха Свете Горе, да би уживали у призорима непрестаних и брзих преображаја природе око себе. Они долазе различитим путевима до почетка коначног успона на мермерну пирамиду Атона, јер сваки део најисточнијег „прста“ полуострва Халкидики има своју симболику и споменике. Репортер „Новости“ се, истражујући ходочасничке путеве, упутио мало познатом стазом између пећина испосница у којима су тиховали светитељи Атанасије Велики, утемељивач првог светогорског манастира Велике Лавре и Нил Мироточиви, из чијих су моштију, по овдашњој легенди, текли слапови мира од кога је мирисало и море. Овај уски пут којим пролазе готово искључиво усамљени монаси Светогорске пустиње пружа се дуж око километар дугог одрона који је настао после катастрофалног земљотреса у ком се цео бок планине на западној обали полустрва изломио у огромне громаде. Оне су се котрљале ка мору и у једном тренутку стале, али њихова равнотежа уопште не делује убедљиво. Утолико је невероватније када се крочи на стазу коју су у камену одрона угазила само стопала генерација монаха и копита ретких мула који овуда прођу. Када око пролазника уочи како из камена вире шипке дебеле арматуре, чији нагиб показује да се камење ипак помера, једина мисао која ходочаснику пада на памет јесте: „Помози Боже“. Монах Игнатијус из усамљене келије Светог Нила прелази овај пут готово свакодневно, савршено сталожено, и са осмехом објашњава да Бог баш на оваквим местима показује колико брине о људима. Није забележено да је ико страдао на овој језивој стази. Она се завршава не ветровитим превоју Чаири, испод врха обраслог густим растињем, у ком живи један од „невидљивих“ монаха који су се потпуно одвојили од света. Он се не може видети како пролази овуда у доба празника, када бескрајна колона налик мравима који се пењу у мравињак, хрли безбедном пешачком магистралом дуж обода шуме ка врху Атон. На њој се може чути невероватна мешавина језика целе православне васељене: грчког, српског, руског, украјинског, грузијског, румунског, молдавског… Али није реткост чути ни енглески, немачки, италијански… Преображенски успон на Атос је постао од православног ходочашћа велики живи споменик људске цивилизације. ОТКРИВАЊЕ ГРАНИЦЕ Поклоници свих генерација, од десетогодишњака до седамдесетогодишњака, улажу уочи Преображења последње атоме снаге да се по августовској врућини попну до црквице на планинском врху и проведу ноћ, на температури блиској нули, у молитви до свитања. – Људи овде траже своје границе да би их превазишли. То је тајна Атоса – кратко је прокоментарисао монах у гојзерицама из колоне која је вијугала дуж стрме стазе по оштром камењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска