Претражи Живе Речи Утехе

“Ја сам сам, и немам никога” – ова жалба се може чути не само од старијег човека, који је сахранио све рођаке и пријатеље, већ и од младих људи чак потпуно успешних. О томе, одакле настаје осећање усамљености, како га превазићи и да ли у њему има нешто позитивно, - одговара протојереј Аркадије Шатов, старешина цркве Светог царевића Димитрија и председник епархијске комисије за питања црквене социјалне делатности. “Самоћа ме прогања” Осећај самоће бива различит, а понекад може да буде и лажан. Сретао сам људе, који су имали много пријатеља, али су се ипак осећали усамљени. Некада је то повезано с тиме, да човек жели да му се посвећује много пажње, да га воле, а он сам не уме да живи животом других људи, не тежи да их воли, егоцентричан је, упућен само на себе и хипертрофира своја осећања, невоље и преживљавања. Постоји, наравно, и реалан осећај самоће. У Библији је написано, да је Господ, створивши првог човека, рекао: «Није добро човеку да буде сам» (Пост. 2:18). Заиста, када човек нема с ким да подели своје радости, невоље, туге онда му постаје веома тешко. Понекад дођем кући после тешког дана, у коме су се десиле неке непријатности: на пример, сазнао сам за тешке грехе духовних чеда или сам просто јако уморан, - и уз чај свом зету испричам све те невоље, а он ме утеши и на души постаје лакше. Мислим да су пре Христовог доласка у свет сви људи били несрећни, сви су страдали: били они ожењени или не, богати или сиромашни, гладни или сити, болесни или здрави, - страдање је било неизбежно. Грех је изопачио свет. Господ је дао Адаму жену – и човеку је постало добро, али када је у свет ушао грех, човекова душа, чак и оног који има жену и децу, не може да нађе мир, и овде се пројављује не проблем усамљености, већ проблем греха. Ако се човек бори са својим грехом, ако он тражи Христа, сједињује се са Христом – усамљеност може да се савлада, као и нека друга трагедија у овоземаљском животу: сиромаштво, глад или смртна болест, - ако човек познаје и тражи Христа, ако тражи духовно, а не материјално. Знамо да је међу светитељима било много они који су били тешко болесни, они су често пуно страдали, много су трпели – и поред свега су били радосни и задобили су блаженство, нашли су срећу не само на небу, већ и у овоземаљском животу. Било је много мученика који су пострадали за Христа и у XX веку, али у те новомученике Господ убраја, према речима старца Пајсија, и инвалиде, и тешко болесне, децу лишене утехе, и људе које постижу страдања и болести. Ако човек уздајући се у Бога подноси све невоље које му се шаљу, не ропће, то му се узима за мучеништво. Наћи тога, коме је горе Када човек престане да живи за себе и почиње да живи за друге, за Бога, он се мења и постаје близак и интересантан веома многим људима. Постоје такви људи који живе сами, а које сви пуно воле. Запамтио сам на пример како је умрла једна жена. Дешава се веома често нажалост да када умре човек који нема блиске рођаке, ми дуго не можемо да нађемо некога да нам помогне у свим нашим делима и бригама. Тако када је та жена умирала, људи су стајали у ред да би подежурали код њеног кревета, тако им је свима с њом било радосно и добро. И због тога је очигледно: вома често човек се налази у тешком стању усамљности само зато што не зна да служи другима, не уме да воли и да се жртвује, а само непрекидно тражи нешто од других. У таквом случају треба научити живети за друге. Ако имаш неку невољу, ако си сам и упао си у униније, треба да нађеш човека чија је усамљеност још већа него твоја, коме је још горе него теби и да му помогнеш – и твоја самоћа и униније ће сигурно нестати. Како је рекао свети праведни Јован Кронштатски светом праведном Алексеју Мечеву, када је овај изгубио попадију: «Иди к људима, и помажући им у њиховим невољама, заборавићеш на своју невољу». Тако је и овде: када човек подели невоље својих ближњих, када помаже другима у њиховим болестима и тугама, онда његова сопствена невоља постаје много мања. На пример, неудата девојка која страда од усамљености може да оде у школу и да ради као учитељица и да цео живот посвети својим ученицима: да заволи ту децу која често имају свакојаке тешкоће, да их прими у своје срце, да се брине о њима, и служи им. Такав подвиг, иако веома тежак је и радостан, ако постоји љубав. Ако се научи да воли, тада неће бити никакве усамљености. Ја не мислим да се отац Јован (Крестјанкин) пред своју смрт осећао усамљено јер су га други људи толико пуно волели. Али су га волели – јер је он волео. Обично људи расуђују овако: «Заволите ви мене, и ја ћу заволети вас». Не, ти заволи, и тада ће други заволети тебе! Ти се научи да волиш – и тада ће твоја самоћа нестати, други људи ће се обавезно одазвати на твоју љубав. Зашто ми Бог не даје женика? Сматрам, да увек, када нас постиже нека невоља, када се у животу сусрећемо са неким непријатностима или трпимо недостатак у нечему – ми треба не само да молимо и тражимо олакшање од Бога, већ и да се замислимо и о узроку тога што нам се дешава. Не треба само просто молити од Бога: «Дај ми женика», већ се треба замислити: «А због чега ми га Бог не даје? Можда треба нешто да научим, пре него што ми Бог пошаље супруга? А можда је мој пут друкчији и можда ме Господ зове на неки други подвиг? Можда сам потребна другим људима, а не само једном човеку?» На пример, директор нашег дечијег дома је жена која живи сама. И кад би она имала мужа, ми вероватно не бисмо имали дечији дом, јер је све на њој. Неко треба да жртвује своју личну срећу ради тога да би служио другима, ако смо хришћани. То је за некога Божија воља! А то што је понекад тешко – то је нормално, јер се без невоља ништа не може научити. Једна старија болничка сестра је говорила, да када има проблема на послу, препреке, искушења (не жели да иде у болничку собу, уморна је од бриге за пацијентима – медицинске сестре имају многе тешкоће) и ако се томе преда да буде у тако лоше настројењу, онда јој бива још горе. А ако себе превазиђе, ако се помоли Богу замоли Га да јој да снаге и потруди се да се према своме служењу односи одговорно, озбиљно као и раније – онда задобија још већу радост, даје јој се још већа благодат од Бога и открива нове снаге. Овде, на земљи, сви ми у овом или оном степену страдамо, па тако и од самоће, осећања које за човека може да буде веома мучно, али ако он носи свој крст благодушно, без роптања, - то за њега постаје подвиг. Најважније је да после доласка Спаситеља у овај свет, имамо Онога Који Себе назива нашим Пријатељем, - Христа, - Тога, Кога, певајући тропар великомученици Екатерини, називамо Небеским Жеником. И општење са Христом помаже човеку да превазиђе усамљеност, и радост пребивања са Христом је далеко већа, него радост пребивања са најблискијим човеком. И човек то, што му недостаје по обичним законима овога света, надокнађује натприродним општењем са Христом. Савлађује је природна усамљеност, и човек задобија много више од пријатеља, женика, жене и деце, - задобија Самог Бога у својој души. Мислим да осећај самоће настаје када човек не осећа Божију љубав и очекује да је добије од других људи, али људи никада не дају човеку то, што може Бог да му да. А Јеванђеље нам каже: не чините добро онима који вам узвраћају за то, већ чините добро онима који не могу да вам узврате (погл. Мт. 5:44-47). У Јеванђељу се не говори да ће нас други људи волети, оно нас позива да се научимо безинтересној љубави, да се уздигнемо над природним поретком ствари. Веома је тешко научити ходати. Пужеш, покушаваш да устанеш, падаш. Али ако само пузиш четвороношке онда никада нећеш научити да ходаш, већ треба да покушаша да устанеш. Понекад је тешко научити и говорити, као и писати. А да не говоримо о неким натприродним стварима: о љубави, о истинској вери, - то је увек веома тешко. Али када их човек задобије – онда тешкоће нестају и више га не смућују. «Све воли и свих се бој» Неки људи имају много пријатеља и познаника, али се и даље осећају усамљено. То је мислим самоћа без Бога, без духовног живота, самоћа можда због умора; и овде се суочавамо са привидним, лажним осећањем самоће. Познавао сам једну жену, која се на исповести све време жалила на своју самоћу, иако је имала предивне синове, од којих је један био свештеник, добру снају, предивне унуке, који су је волели. Та жена је наставила у неком смислу да буде центар своје породице, али се она свеједно жалила на самоћу и говорила: «Сви моји пријатељи су умрли, а немам ни мужа поред себе». Њој је увек нешто недостајало. Чини ми се да јој је недостајало правилно душевно настројење. У наше време срећемо други греховни преокрет – човек специјално остаје сам ради тога, да би како се њему чини боље уредио свој живот. Многи савремени људи данас не желе да се жене или удају, јер желе да живе како им се свиђа. «Ја, - кажи они, - се још нисам нашетао, ништа у животу јо нисам постигао. Када све своје задовољим – тада ћу тражити себи супругу». Све то је наравно егоизам. Постоји још и потреба стремљења за «дружењем» са духовником као један од начина превазилажења самоће и компензације недостатка општења. Дешава се некад, да понеко од духовних чеда, посебно «старих», постаје пројатељ свештеника, или боље речено, пријатељски елемент улази у те односе: свештеник с њима негде путује, одлази у госте, притом односи остају са пуно страхопоштовања, и та духовна чеда, свештеникови пријатељи, чувају правилну дистанцу. Али ако се у односима човека са духовником појави привезаност, увреда, ревност према њему, завист према онима који му одузимају време – значи у тим односима нешто није како треба. Посебно је опасна ствар када неке неудате девојке покушавају да у духовнику нађу пријатеља: почињу да се љуте на њега, да му досађују са питањима, која се не односе на исповест. Ја све то схватам као тежину стања једне усамљене девојке, која жели да се уда, али и поред свега треба да схвати да духовник – није пријатељ. Он постоји ради тога, да би био посредник између ње и Бога, да јој помогне да се учврсти у вери, а не да са њом води дуге разговоре на исповести или да иде с њом у госте. Ако су односи такви, они су онда неправилни, и девојка не добија никакву духовну корист. Могу да откријем једну малу тајну: често се дешава да када се девојка уда, сва њена духовна питања и тешкоће из неког разлога нестају. Чини ми се да то говори о томе да код ње пре удаје није постојала духовна глад, већ незадовољство због самоће. Старац отац Павле Груздев је говорио: «Све воли и свих се бој». Те речи подразумевају и неку предострожност, и одређену дистанцу у општењу са другим људима. Некада је корисно и неопходно бити сам. Свети су тражили да се осаме, одлазили су у пустињу, скривали се од људи по шумама. У Јеванђељу је речено: да би се помолили, треба да се затворимо у своју клет, да останемо само и да се у самоћи обратимо Богу ( Мт. 6:6). Једно време сам желео да будем сам, али ми Бог то не даје, јер треба општити са разним људима, и бавити се многим пословима. Некада је и мајци са много деце потребно да остане сама на неко време, јер и она треба да буде с Богом, и треба да се помоли. То је веома важно за мајке – да некада буду у тишини. Али истовремено треба носити свој крст и следити Божију вољу. Ако живимо са Богом и Богу се молимо – све можемо да савладамо, и сама самоћа, коју људи тако тешко подносе, може човеку да буде на добро, уколико он тражи спасење своје душе, ако је он са Богом. Пријатељско општење је нормално и у некој мери неопходно, и Сам Христос је имао пријатеље, Лазара је називао Својим пријатељем (Јн. 11:11). Човеку је потребна топлина и саосећање других људи, и тај ко то нема, њему је веома тешко да живи, јер се душа изопачује. На пример, деца која су провела своје детињство по домовима, нису добила љубав и топлину у детињству, су нечим оштећена, и веома је тешко надокнадити тај недостатак љубави. Деци су у тинејџерским годинама потребни пријатељи, а још више током младости. Ако говоримо о правим пријатељима – они се могу наћи и на послу, као и за време студија. Пријатељи пре свега треба да буду духовно блиски. Психолошки фактор је у другом плану: често се дешава да потпуно различити људи постају сјајни пријатељи. Православни млади људи треба да траже своје пријатеље на местима где се налазе људи који желе да служе ближњима, и који стреме ка подвигу. извор:

''Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити'' – Његош Овом реченицом препуњеном смислом и поруком, велики ловћенски Тајновидац ознаменовао је све оне који су, по речима светог апостола Павла, добар рат ратовали, трку свршили и венце славе задобили. Није их је мали број у Роду српском, но колико год их имало увек се на Небесима отворе врата да на њих уђе неки нови житељ Царства Христова. На та врата у земљу Светлости ушао је и Марко Сандаљ, прибројивши се хоровима прегаоца за име и љубав Христову. Овај ватрени заљубљеник у лик Христов постао је својим животом проносилац тог лика међу људе рода сроскога и образац стваралаштва надахнутог Христовом добротом и лепотом. Попут магарета које је Господа на леђима својим унело у Јерусалим, Марко је на леђима и у срцу носио јеванђелску реч кроз градове и села широм Србије и српских земаља, али и тамо далеко преко мора где год Срби живе, хранећи сликом и речју душе гладне и жене Бога живога. Основавши Фондацију ''Пријатељ Божији'' овај христољубиви муж све своје, како духовно тако и материјално, богатство ставио је у службу Богу и Роду. За скоро деценију и по стваралаштва документарне филмске Продукције изнедрено је на десетине документарних филмова који су не само означили или анализирали стварност у којој постојимо и живимо, већ и понудили јеванђелске лекове за рањене и духовно промрзле душе. Својим животом и духовном зрелошћу Марко Сандаљ је задужио премноге наше људе, како оне који живе у Канади, тако и народ наш у Отаџбини. Нека би му свако од нас узвратио макар по једним уздахом пред Богом, поменувши име његово охристовљено. Блажен ти пут, љубљени брате наш Марко. Нека би Царство Небеско у теби добило још једног путовођу нама, у овој долини плача оставшима. Зри са Небеса погледом Христовим и моли Га да макар не залутамо у пустињи и прашуми постојања, но да одолимо свим искушењима која наваљују и која ће тек наваљивати на нас извана али и оних која из нас самих извиру од наше несаврешености, лењости и неодговорности. Господе Исусе Христе, љубави наша и животе и дисање наше, упокој са Светима Твојим и брата нашега Марка и учини му вечни помен у Царству Твоме. Амин. У знак сећања на његово животно дело и љубав коју је за живота гајио према Христу и Роду, емитујемо његов наступ у емисији "Духовни портрети" Телевизије Храм из 2017. године. https://prijateljboziji.com/usnuo-u-gospodu-marko-sandalj/

Обновљени књижевни сусрети Српске књижевне задруге настављени су у Свечаној сали СКЗ, када су представљена два нова издања песника Матије Бећковића – „Поеме, друга књига“ и „Наћертаније“. Песник, књижевник и академик Матија Бећковић (84), родом из Сенте, је редовни члан Српске академије наука и уметности. Један је од сигурно најплоднијих књижевника, који је током каријере дуге више од 60 година објавио на десетине дела и освојио преко 70 награда. На промоцији његових дела у Београду говорили су аутор Матија Бећковић, писци и књижевни критичари Радивоје Микић и Милета Аћимовић Ивков, док је глумица Наташа Ласица представила нове стихове великог српског песника. Књижевник, теоретичар и критичар Милета Аћимов Ивков је говорио о две нове књиге поезије Матије Бећковића и осврнуо се на обиман предговор колеге Радивоја Микића у збирци „Поеме, друга књига“, где је приметио да су песме писане у духу и стилу песника и пажљиво и прецизно је описивао развој и стваралаштво награђиваног аутора, пренео је Танјуг. Ивков описује „Наћертаније“ као „наставак гротескног света“ који се „обраћа читаоцу хуморним обртима и гротескним обрасцима“. „Овде су присутни критички, хуморни увиди времена који су веома тамни и поражавајући. Матија воли да се бави новим речима и изразима и да се са њима гротескно поиграва. Има младости и духа у свом стваралаштву још увек“, изјавио је Аћимов Ивков подсећајући на мисао која се цитира у књижевним круговима – „критичари одлазе, а песници остају“. Радивоје Микић, који је недавно написао и предговор за збирку песама Васка Попе, навео је да би и ове две нове књиге требало да покажу и докажу „зашто је Матија Бећковић јединствена појава у савременој књижевности“. Професор, књижевник и критичар Микић сматра да се Бећковић издвојио изузетном вештином да ствара посебан облик и форму песништва, а то је – поема. Он је подсетио да се поема јавља у доба романтизма, након нестанка епа јер је и даље постојала потреба песника да се споји епско и лирско, односно да има приче и фабуле. Микић је издвојио да је, када је у питању форма поеме, Бећковић апсолутно неприкосновен, а поред тога је изванредан сатиричар, један од наших највећих модерних аутора којих, како додаје, „иначе нема много аутентичних“. Матија Бећковић након свих излагања о својим збиркама поезије, у познатом духовитом маниру обратио се пуној Свечаној сали СКЗ. „Некада сам мислио да песник најбоље зна шта је написао и да нико боље не може тумачити његово дело. А онда, кад слушам Радивоја Микића, он ми открива неке ствари у мом делу, које ја нисам видео. Микић је такође писао о мом сонету који сам давно писао у часопису ‘Савременик’ што је мало ко запазио, а ето он је на то подсетио у свом тексту“, рекао је Матија Бећковић. Бећковић је напоменуо да се дуго дружио са песником Бранком Миљковићем „у време када он није имао никакву конкуренцију“, да је био са њим у последњим годинама живота, те да је цитирао стихове из народа у овим збиркама, које је својевремено чуо од Миљковића. Било је речи и о Бећковићевој антологијској првој песми „Вера Павладољска“ (1962), која се налази као експонат у Гутенберговом музеју и Музеју модерне уметности у Њујорку. „Мало ко се ожени својом првом љубави“, рекао је једном приликом Матија Бећковић, а ето управо њему се то десило. „Као песник родио сам се у Ваљеву. ‘Вера Павладољска’ је моја прва поема, и моја прва љубав. И не знам баш много оних који су се оженили својом првом љубављу. Помешали су се живот и поезија. А поезија је мој живот, и моја прва и последња љубав“, говорио је раније Бећковић. Подсетимо, свестрани аутор је са писцем Бориславом Михајловићем Михизом адаптирао „Горски вијенац“ на сцени београдског Народног позоришта. Драмска поема „Че – трагедија која траје“ са Душаном Радовићем преведена је на њемачки (1969) и енглески језик (1970). За дописног члана САНУ Бећковић је изабран 1983. године, а за редовног 1991. године. Члан је Српског ПЕН центра, као и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“, у којем је активан од самог оснивања 2012. године.

Припадам генерацији оних који су се преобратили крајем 80-их. У почетку је наше сазнање о томе ко је духовни отац било искључиво књишко. Свештеници нас нису окруживали у обичном животу, ни у детињству ни у младости. Било је школских наставника, универзитетских предавача, било је и других старијих људи, било је родбине, али није било свештеника. Сасвим је природно да смо, немајући искуства у општењу са правим свештеницима, лако идентификовали оне које смо видели у цркви са онима о којима смо читали у књигама. Овај феномен је добро познат. Свештеник нам је тада био скоро авва Доротеј, Јован Лествичник, светитељ... А шта смо ми, шта сам ја хтела од њих? Прво, желела сам да ми свештеник буде мајка. Наравно, имам дивну мајку, скоро свету жену, али у младости ово уопште нисам разумела. Желела сам да ми свештеник буде идеална мајка. Да ме прихвати такву каква јесам: комплексну, са свим мојим недостацима, да ме воли безусловном љубављу. Да се сажали на мене, помилује ме по глави и да слаткише. Штавише, заиста сам желела да ми свештеник буде отац. Овде ме је језик подржао, надала сам се да ће ме отац Александар, отац Павле, или било који други волети очинском љубављу, строжијом, сугеришући прави пут. Баћушка је требало да буде мој идеални тата, који, ако кажњава, онда то чини са великом љубављу. Сећам се како ми се срце стиснуло и обрадовало првим покорама, јер баш тако треба да се понаша прави отац. Додаћу да ме родитељи меког срца скоро никад нису кажњавали, вероватно ми је ово фалило. Дакле, то је био први круг очекивања – свештеник је требало да постане мој рођак, мајка и отац, идеалан, који нема слабости и својства обичних људи, не нервира се, не љути се, потпуно дели моје ставове. И, наравно, на овој дивној слици ја играм улогу малог детета, никако одраслог, јер када одрастемо, морамо да бринемо о родитељима, да их зовемо, водимо код лекара - не, не ! У овом моделу, такозвано „духовно дете“ је вечно дете, без обзира колико има година – осамнаест, двадесет или педесет. Следећи круг је - да буде мој пријатељ. Свештеник је, наравно, близак пријатељ, додуше, старији, али је скоро равноправан са вама. Ви му откривате тајне, а он пажљиво слуша и опет вас прихвата без критике, и даје вам паметне и проницљиве савете, подржава вас у тешким тренуцима. Осим тога, свештеник мора бити учитељ, стручњак за православље. У стара времена, када није било књига о Цркви у јавном власништву, када интернет није постојао, било је природно обратити се свештенику за све врсте информација. Сада можете много сазнати читајући изворне информације не узнемиравајући свештеника питањима. Међутим, лакше је питати! Ево још једне призме: свештеник је учитељ, стручњак, зналац који нас обавештава о томе како треба постити, молити се, исповедати. Али то није све. Ко углавном испуњава православне цркве? Жене. Ту углавном виђамо девојке и жене. Тако испада да свештеник постаје једини човек у кући својих парохијана. Почиње да замењује фигуру мужа, главе породице, а опет искључиво таквог дародавца, према коме немаш никаквих обавеза. Он те разуме и воли. Многима се то дешава несвесно, и није баш уобичајено да се о томе прича, али сваки свештеник исповедник свакако има шта да каже о томе. Штавише, то се дешава не само слободним женама, често свештеник почиње да замењује мужа који је потпуно постојећи, само не толико узоран и пун љубави колико његова жена жели. Свештеник је и идол, Бог који све зна. Многи парохијани просто слепо прихватају све што свештеник мисли и каже на било коју тему, не само везану за духовни живот, већ и политичку, економску, културну. Дакле, он је наш свезнајући Бог. Али то није све. Свештеник се мора претворити у мене и донети све тешке и одговорне одлуке уместо мене. Отићи или остати? Говорити или ћутати? Одлучује о свему за мене. Назовимо ово одбијање одговорности послушношћу. И то је још једна улога коју нудимо свештенику: да буде ми. И на крају, сви толико желимо да наш свештеник буде неустрашив, независан, слободан. Да изађе на проповед и говори у име Христово. Да каже да убијање није добро, да је убијање грех. Да говори истину, блажени су изгнани правде ради. Да буде идеалан хришћанин. Међутим, када је некоме, показавши неустрашивост, одузето, на пример, право на службу или чак чин, ми из неког разлога не журимо код њега, ни не помишљамо да помогнемо њему и његовој породици. Дакле, да сумирамо речено, желимо да нам свештеници постану тата, мама, муж, најбољи друг, светац, учитељ са великим словом, Бог и ми. Да ли је могуће? А шта је ово ако не бекство од одговорности, очајно и надахнуто, бекство од одговорности и живота. Овде је, можда, најдраматичније то што су наши пастири врло често симпатични и љубазни људи, и дају све од себе да одговоре на наша потпуно сулуда очекивања. А многи се труде да буду мама и тата, брину, буду учитељи, терапеути, помажу у свему и решавају наше проблеме уместо нас. Чини се да они, као и ми, не умеју увек да процене да је то изнад људских снага. Више пута сам гледала неке изврсне свештенике како се кидају. Кривица је обострана, како парохијана, који су захтевали немогуће, тако и пастира, који није знао како да избегне ове захтеве. Причала сам о томе шта сам очекивала и желела од свештеника дуги низ година. Све ово је одавно прошло. Данас знам да је свештеник само обичан човек као и сви ми. Дакле, једино што очекујем од свештеника је да ме подсећа на Христа. И то је све. Он не мора да живи као савршени хришћанин. Тачније, мене се апсолутно не тиче како ко живи. Да, директно дело свештеника је да воли Бога, да воли Христа и људе, различите људе, свакога ко му дође. Да их воли отворено, готово детињасто. Али да будем искрена, схватам да је то тешко. Дакле, закључак је - нека живи најбоље што може, захваљујући својим способностима, у оквиру својих идеја и погледа, а ви се ослободите својих очекивања. Можете само да бринете о себи, својој души и да волите оне који живе поред нас. Маја Кучерска https://www.pravmir.ru/mat-i-otecz-uchitel-i-drug-chego-my-hotim-ot-svyashhennika-majya-kucherskaya/

У недељу 01. новембра 2020. године, на празник Светог пророка Јоила и Преподобног Прохора Пчињског, свету Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју СПЦ у Москви, служио је Преосвећени Епископ моравички г. Антоније. Након Литургије, Владика је одслужио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију. Преосвећеном владици су саслуживали: архимандрит Александар (Котов), архимандрит Модест (Володкин), протојереј Дмитриј Калашников, јереј Олег Вишински и ђакон Владислав Соколов. На богослужењу је одговарао хор Петропавловског храма под руководством диригентице Људмиле Черкасове. Након свете Литургије владика је одржао и пригодну беседу, у којој је говорио о лику и делу блажене успомене Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, осведоченог пријатеља руског народа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом упокојења протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, Архијерејског намјесника бококоторског, секретар Кузбаске митрополије РПЦ, протојереј Димитрије Мошкин служио је помен у Кемерову. По одслуженом помену отац Димитрије се обратио породици, клиру и парохијанима упокојеног следећим ријечима: Христос Васкресе! Драга браћо и сестре, драги оче Немања, сва наша црногорска православна браћо. Ми смо са тугом примили вијест да се данас упокојио у Господу велики старац Српске Цркве, велики пријатељ руског православног народа, протојереј Момчило Кривокапић. Мислим, да сама чињеница што је отац Момчило отишао у ове Пасхалне дане говори нам о томе да се он већ налази у Царству небеском и да нас све види и да се моли за све нас. Сви православни житељи Кузбаса, који су га лично знали, почев од нашег Владике Митрополита шаљу изразе саучешћа, шаљу подршку. Ми ћемо у нашим храмовима свакодневно молитвено помињати оца Момчила. А вјерујемо да ће и он све нас ових дана помињати пред престолом Божијим. Христос Васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска

У петак 3. јануара 2020. године у Епископском двору у Пријепољу Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је уприличио конференцију за медије на којој је упутио Божићну поруку свим људима добре воље. Звучни запис обраћања У сусрет великом празнику пуном радости и љубави Епископ је тим речима и почео своје обраћање: – Љубав и радост су најлепша људска осећања. Долазе нам из општења са спољашњим светом. Треба се отварати према споља, општити, бити способан да чујемо песму славуја, приметити врапчића који се игра, нарочито зими, на хладноћи, испред наших прозора, желећи да завити унутра, да уђе. Може се са сигурношћу тврдити да животност неког бића можемо мерити по томе колико је оно способно да се отвара за спољашњи свет. Пред нама је догађај који је сваке године у стању да нас обрадује, али, треба га приметити, да будемо способни да у њему учествујемо. Не иде то лако, посебно онима притиснутим разним тешкоћама живота, сиромашнима, усамљенима, остављенима. Њима је тешко да се отварају према спољашњем свету, што значи да би тешко могли и да се обрадују, и да воле. Јер љубав и радост су два осећања која се преплићу. – Божић је догађај када нам Бог, сваке године, показује Себе. О Божићу Бог отвара небеса и показује нам лице своје. Он нам шаље Сина Свога у облику детета које се рађа и које има такав изглед да у Њему сунце видите. Свако ко погледа у лице тога детета може да се обрадује, само нека покуша. Нека се загледа у овај дан који се зове Божић, да се сети шта се тога дана догодило, како нас је Бог погледао, како је дошао да нам посведочи да има неко ко увек мисли о нама, да нас подсети да имамо Пријатеља, да нисмо сами, нисмо остављени. То је Божић, то се догађа на Божић. Долази Син Божији као пријатељ, као лекар, као Цар. Осим свих лепота које можемо добити и доживети доживљавањем и сагледавањем Божића, владика се накратко осврнуо и на оне којима Божић није на срцу, на непријатеље Бога и Божића: – На жалост, многи се и намерно, срачунато, боре против Божића, желећи да га истисну и да погазе све оно што нам је Бог дао на Божић. Христос има конкуренцију у грешним, ограниченим људима. Многи желе да замене Њега, да заузму Његово место, да себе ставе у центар пажње. Оно што они раде да то буде централни догађај историје. Људи пролазни, смртни, трошни, желе да замене вечног Бога. И Његову науку, и све оно што је Он дао, желе да замене својом плитком назови мудрошћу. – Ево пред нашим очима шта се догађа на простору Црне Горе. Правда је погажена. Доноси се неправедни Закон. Пазите, закон пун неправде који претендује да се зове Закон, озакоњење незаконитости и безакоња. Гази се људско достојанство, отима се оно што припада Цркви, отимају се светиње, и та отмица се озакоњује, приметио је, поред осталог, Епископ Атанасије у свом обраћању и поздраву пред наступајући празник радости и љубави, Божић. Извор: Епархија милешевска

Kaко су красне ноге онијех који доносе глас за мир, који доносе глас за добро! (Рим. 10, 15) Коначно смо добили прилику да угостимо великог добротвора српског народа и Српске Православне Цркве, а повод је била промоција књиге „18 дана у Конгу“ на српском језику чији је аутор управо Митрополит Китруса, Катерине и Платамона г. Георгије. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је примио Митрополита Георгија у свечаној сали Патријаршије. У пријатном и срдачном разговору анализирали су досадашњу сарадњу двеју епархија после чега је Патријарх благословио представљање издања књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара на српском језику на овогодишњем Сајму књига. После пријема код Његове Светости Патријарха, Митрополит се радо одазвао позиву Радија „Слово љубве“ и дао интервју. Уследила је посета најстаријем београдском храму цркви Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру где је митрополит Георгије имао прилику да се поближе упозна са историјом дворске цркве Обреновића и обиђе музејску збирку и библиотеку. Амбијент Митрополитовог конака је било идеално место да Високопреосвећени г. Георгије дâ интервју за Телевизију Храм. Плато београдског Сајма био је мали да прими све заинтересоване посетиоце. Међу гостима су били присутни генерални конзул Грчке г. Димитриос Михалис, свештеници из Архиепископије и других епархија, верни народ и београдски богословци које је овог лета угостио митрополит Георгије у својој епархији. Секретар Верског добротворног старатељства јереј Владимир Марковић је поздравио све присутне и представио аутора књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара. Предавање је било аутентично и стекао се утисак да су сви присутни осетили део атмосфере у Конгу коју је митрополит Георгије живо описао. Уследила су питања на која је Митрополит радо одговарао. На самом крају велики број посетилаца је купио књиге, а аутор их је потписивао. У завршној речи секретар старатељства се захвалио Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама и подсетио да је сав труд око објављивања књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара, доласка Митрополита у Београд и представљања на Сајму књига има за циљ то да се сва добијена средства од продаје књиге пошаљу у Митрополију Конга у Африку као подршка мисионарима и за копање бунара за пијаћу воду. Надамо се да ће ова мала књига по обиму, а велика по значају стићи до многих читалаца и пробудити у њима свест и савест о мисионарењу које је неодвојиво од саме суштине Цркве јер како је и сам аутор књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара рекао цитирајући Светог Јована Златоустог: „Црква или мисионари или не постоји као таква“. Извор: Инфо-служба СПЦ

На почетку емисије отац Слободан је тумачио Свето Јеванђеље на 18. недјељу по празнику Педесетнице, подсјетивши нас колико је човјек велики ако је са Богом. „Када је човјек са Богом, онда је он пријатељ Божији“-каже отац Слободан. Свештеник Слободан Јокић са нама је подијелио и утиске које носи са поклоничког путовања Егини гдје је боравио недавно са групом поклоника из Никшића. Отац Слободан потом је одговарао и на остала питања наших слушалаца. Духовне поуке оца Слободана Јокића топло вам препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14). Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби. Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати. Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба" (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством. Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности. Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави" (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав - као женик за невесту. Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако - послушност, смиреност, мир у души. Преузето из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита", Беседа, Епархија бачка, Нови Сад 2005. Извор: Српска Православна Црква