Претражи Живе Речи Утехе

Брз темпо живота не оставља родитељима довољно времена да се посвете деци па већина њих осећа кривицу због тога. Међутим, руски педијатар др Јевгениј Комаровски тврди да је битније да време које проведемо са децом буде квалитетно искоришћено иако је кратко. Реалност је таква да када дођу с посла, родитељи прво сређују ствари по кући и са децом разговарају тако што постављају питања и не сачекају одговор, а деца врло добро препознају када их не слушамо с пуном пажњом. Зато је генерална препорука дечјих психолога да допустите деци да говоре о себи, о томе шта воле да раде, о њиховим бригама. То ће помоћи у изграђивању атмосфере поверења и прихваћана. Након повратка са посла зато прво седите и поразговарајте. Испричајте им шта се вама десило тог дана, а затим их питајте како су они провели своје време док ви нисте били ту. На ову тему недавно се огласио познати руски педијатар др Јевгениј Комаровски. Он је истакао да 20 минута дневно проведених у присној комуникацији, размени искустава, у атмосфери заинтересованости за дететов живот јесте сасвим довољно да дете осећа да га воле и да не могу без њега они који њему много значе. „Дакле, 20 минута дневно од тате и 20 минута од маме је сасвим довољно за нормално психолошко стање деце. Никада се нећу сложити да запослен човек не може да издвоји толико времена“, наводи педијатар. Чини вам се да је ово мало? Ево шта психотерапеут Светланка Кнежевић мисли о овој тврдњи. „Слажем се да је важније како родитељи проводе време са децом, него колико. Сведоци смо да је на количину времена за породицу утицало не само дуже радно време, већ и мобилни телефони и компјутери. Млади родитељи много времена проводе на овим справама и кад су са децом. Тако су они мирнији зато што су са децом, а у ствари нема контакта, ни блискости. У новије време родитељи у градовима воде и сасвим малу децу на многе активности, као што су спорт, језик, цртање, глума… Они велики део времена проводе возећи се са децом по граду и на тај начин опет губе на квалитету проведеног времена“, објашњава психотерапеут Светланка Кнежевић. Она истиче да, иако новија истраживања показују да деца у предшколском узрасту могу много више да науче него што се раније мислило, стране језике, да читају, па чак и математику, за учење није потребно водити децу у школице, већ је много боље да родитељи уче с њима кроз игру. „То захтева посвећивање деци и бављење њима. Спорт је свакако здрав и неопходан, али родитељи могу да вежбају са децом у кући или у природи док су у предшколском узрасту, а тек касније да их воде код професионалних тренера. Како деца одрастају тако се смањује време које родитељи треба да проводе са њима и тек тада они могу да се баве својим хобијима или да се друже више са пријатељима“, саветује психотерапеут. Колико год времена да сте заједно, уколико радите нешто што и вама и вашем малишану причињава задовољство, то време је драгоцено. Није страшно и ако некад у току дана проведете са њим само пола сата – ако сте после тог времена и ви и дете срећни и испуњени. То је свакако боље него да проведете дан тако да свако за себе нешто ради, не обраћајући пажњу на оног другог – ви затворени у кухињи или радној соби, дете гледајући цртане филмове цео дан. Родитељска пажња као израз љубави неопходна је деци за нормалан развој. Свако дете којем недостаје права пажња од стране родитеља показаће то на себи својствен начин. На родитељима је да те знакове на време уоче и да на њих одреагују на адекватан начин – пажњом, а не казном. Научите да тумачите понашање свог детета и сазнајте шта да урадите да бисте га смирили. „Родитељи треба да негују у себи жељу да буду са својом децом, а не да то доживљавају као обавезу. Обавеза изазива отпор, а отпор неиспуњење, осећање кривице и ту нико није задовољан. Ако се неко нађе у овом кругу, треба да мења нешто у животу“, истиче психотерапеут. Четири знака да је детету потребна пажња Дете је често непослушно – То можда указује да се осећа игнорисаним. Заједничко време на поду ће му показати да не треба да се понаша непослушно или агресивно да би било видљиво у породици. Док сте са дететом, схватиће да вам је стало до њега, а можда и откријете прави узрок таквог понашања. Дете је често плачљиво или је јако „лепљиво“ за родитеље – То може указивати на његову несигурност. Свакодневно, пола сата неподељене пажње увериће дете да је вољено и сигурно у окриљу своје породице и помоћи ће му да поврати самопоуздање. Дете често удара, вришти и показује друге знакове беса – Кроз игре претварања или разговор, оно ће научити да постоје и адекватнији начини изражавања љутње. Дете се теже сналази у новим ситуацијама – На пример, када пође у вртић или школу, при прелазку из родитељске у своју собу и слично. https://zelenaucionica.com/dr-jevgenij-komarovski-dovoljno-je-da-samo-20-minuta-dnevno-posvetite-detetu-ali-na-pravi-nacin/

Данас је Дан републике. Ја сам седамдесетседмо. Рођена сам чак тамо у ’’оној Југославији’’. У земљи која се протезала од Триглава до Ђевђелије. У земљи у којој су наши дедови одлазили на радне акције, Брчко-Бановићи и тај рад. У земљи једног Ћопића, Андрића, једне Десанке, једног Крлеже, у земљи Бијелог дугмета, Азре и ЕКВ-а. На крају, у земљи Звезде, Партизана, Динама, Хајдука и Жеље… Одрастала сам без ајфона, фејсбука, без друштвених мрежа. Кад сам била мала, чувала ме баба, јер је мама морала на факултет. А моја баба баш и није имала Монтесори методе, ако ме разумете. Тачно се знало, шта сме и шта не сме. Кад баба није могла, ишла сам у вртић илити обданиште и дружила се с другом децом. Често су ме остављали и код комшинице, јер тада је комшилук био исто што и род рођени Пила сам чесмовачу, јела прженице, играла се ластиша и ишла у кревет у пола осам, после цртаног. И дан данас имам ожиљке на коленима од оне заборављене дечје занимације – верања по дрвећу. Нисам носила маркирано. Нисам ни знала шта је то ’’маркирано’’. Облачили смо се у Атексу и Вартексу. Носили смо ствари старије браће и сестара и никог није било срамота. Зимске јакне се нису носиле једну сезону, зимске јакне су се наслеђивале, бокте. Нисмо имали много, али би се увек нашло за оног ко има мање од нас. Нису ме дали на часове енглеског с две године. Моја основна школа звала се “Братство и јединство“. Нисам била вундеркинд, нити сам имала све петице, али те оцене што сам имала – биле су само моје јер, са мном нико није радио задаћу. Моја учитељица Сена, носила је боросане и имала пунђу као Јованка Броз. Гледала сам је као бога оца. Носили смо плаве кецеље и амблем школе на реверу. И гледали два-три програма на тевеу, од којих је културно-образовни био и културан и образован. Имали смо спикере. Праве, културне, школоване водитеље. Данку, Мићу, Дуњу, Млакара… И садржајне емисије. Бранка Коцкицу, и Коларићу Панићу. И Змајеве дечје игре. И Бајфорда који је више волео Београд него родни Солзбери. Моји су сваке године ишли на одмор у друго место. И свуда смо имали пријатеље. И у Љубљани, и у Сплиту и у Книну, Скопљу, Сарајеву… И није било никога ко није ишао на море. Ишли смо сви. Неко стојадином, неко возом, неко југићем, али – ишли смо. Јављали смо се наставницима на улици. Устајали старијима у превозу. Имали акције скупљања старог папира суботом. Школа и кућа су били једно. Родитељи и наставници на истој страни, са истим циљем – да од нас створе људе. Нисам смела да одбрусим мајци и оцу. Никада. Јер – знало се ко је кога родио. Наши су родитељи живели спокојно и неким устаљеним редом. Школа, факултет, војска, удаја, посао. И тако, дан по дан, од седам до три, лагано су стизали до пензије, начети али очувани, да поживе још коју деценију, негде тамо у завичају, међ’ шљивама. Од рака се ретко умирало. Кад умре когод млад, свет би се чудио. У оно време, имати или бити – није била ствар избора. Можда нисмо имали, али смо барем били. Људи. Кажу ми да нисмо испали добри и да је цела та наша генерација крива за оно што је дошло касније. Да смо, захваљујући нама таквима, управо ту где јесмо. Да нам је због нас таквих лоше. Јер нисмо знали да се изборимо за себе. Јер смо се, уместо да узвратимо, склањали. Јер смо имали ту неку субмисивну црту, која нас је, ето, скупо коштала. Добро. Нека буде да сте у праву, ако ће вам због тога бити лакше. Ево, ми смо криви. Ако ћете због нас ’’таквих’’ лакше поднети чињеницу да живите у земљи која је седам пута мања од оне у којој сте рођени. Ако ће вам бити лакше што од Грделице до Кузмина стижете за неколико сати, с чекањем на наплатним рампама и што је све пре и после тога нека друга географија. Нека буде, јер се стидите свега од пре, јер желите да заборавите стару историју, а да нову још нисте створили. Али… да ли баш можете да се закунете да нам је данас боље? Да нам је некада било баш толико лоше? Да ли сте сигурни да сте сигурни? И када сте задњи пут спавали у парку, на клупи…? Знам, ’’свакаквих будала има’’. Јер то више није иста земља. Нису исти људи. Чак се ни моја основна школа више исто не зове. И више нико не мари за Ћопића, Крлежу, тек ретки признају да су их некада читали. А и то само што су морали, било у лектири. Данас на сајму књиге продају старлете. Немамо кога да ставимо у уџбенике. На располагању су нам стотине канала на којима гости безобзирно упадају једни другима у реч, а водитељи говоре “чак штавише“. Данас живимо и дружимо се и одрастамо и умиремо на друштвеним мрежама. У ријалитима. Хранимо своје мале умове и велике сујете некаквим лајковима. Број пратилаца је постао мерна јединица за срећу. Живимо у свету у коме смо сви стручњаци. У свету у коме је потребна диплома да се одгаји дете. У свету који нам ограничава ресурсе, загађује воду, трује земљу, запрашује са свих страна… Удара на мозак. Презире емпатију. У свету у коме не знамо ко живи врата поред нас. У свету у коме нам је све доступно. На дохват руке. Ништа се не крије. И никог више није стид, нити се ико ичега плаши. Живимо у свету у коме наша деца нису неваспитана, наша деца су своја и напредна. Наша деца имају карактер. Наша деца су предмет нашег обожавања. Мали богови којима се клањамо. Испуњавамо жеље и жељице. Бранимо их, правимо од њих неспособне јединке. Псујемо све по списку оној учитељици, јер како је, забога, смела да му да тројку? Јесте, све је знао, сутра има да јој одем у школу, па ћемо да видимо… И што да му не купим патике од двеста евра? Па шта ако немају друга деца? Јесам им ја крив што немају? Чуј, не може мобилни у школу? Ко си ти да забраниш мом детету да носи мобилни? Је л’ то твој мобилни!? Где је директор? Желим да разговарам с директором. Како – ко сам ја? Е, сад ћеш да видиш ко сам ја… И нека буде да смо баш ми гајили баш ту децу која данас не устају ни рођеној мајци у превозу. И нека буде да то што скаче и дерња се на оца, није безобразлук већ право гласа. И нека буде да смо сви исти и равноправни. И да не мора баш све да иде редом. И нека буде да нисмо болесни. И да није сваки пети на онкологији. И да не умиремо од срца, са четрдесетидве. И да нас родитељи не сахрањују. И да се ето као не чудимо кад ко пребаци преко шездесет. Дочека пензију. Врати се у завичај. Уколико је завичај још увек на истом месту. Нека буде да су наши родитељи криви за то како смо ми испали. Нека и ми будемо криви за оно каква ће наша деца сутра бити. Нека буде. Ако је тако лакше. Али, имати или бити – данас јесте ствар избора. Можда више имамо, али све мање јесмо. И данас је Дан републике. Аутор: Даниела Бакић https://zelenaucionica.com/cuj-ne-moze-mobilni-u-skolu-ko-si-ti-da-zabranis-mom-detetu-da-nosi-mobilni-gde-je-direktor-e-sad-ces-da-vidis-ko-sam-ja/

Плач је често знак да је детету потребна утеха, међутим, родитељи често греше ућуткујући га. Ево које фразе би радије требало да користите како бисте смирили своје малишане… Шта ако сваки пут када наши малишани заплачу или имају напад беса, они заправо раде нешто врло корисно? Ми не ценимо увек када наша деца заплачу, а оно што она заправо раде јесте да користе свој урођени систем за опоравак организма. Kада смо повређени, емотивно или физички, уместо да држимо то у себи, ми се празнимо кроз плач, смех или рад. На тај начин се тело ослобађа ружног осећаја. Међутим, већина људи не плаче, с обзиром да им је вероватно у детињству много пута речено “Не плачи”, али немојте чинити исту грешку са својом децом, јер имајте на уму – њихов систем за опоравак је још увек нетакнут. Ево неколико ствари које можете рећи свом детету, уместо чувеног “не плачи”… Охрабрујуће фразе: 1. Овде сам 2. Видим колико си узнемирен 3. Жао ми је душо, знам да је тешко 4. Бићу уз тебе док си узнемирен 5. Не идем нигде 6. Безбедан си 7. Не постоји ништа прече од тога да сада будем са тобом 8. Жао ми је што си изгубио свог меду/што је твој друг то рекао/што си испустио сладолед 9. Слушам те душо Фразе које враћају на срж проблема, како би се он уклонио или умањио: 10. Заиста си желео…ту играчку/сладолед/да тата остане код куће/да идеш у парк 11. Хајде да још једном погледамо то што те боли… Kолено/прст/стопало… 12. Фразе које их подсећају на ведрију страну ситуације: 13. Добићеш чоколаду ускоро 14. Знам да ћеш схватити све ово 15. Мама ће доћи касније 16. Сигурна сам да ћеш све ово заборавити ускоро 17. Неће овако бити заувек Фразе које треба да избегавате: 18. Видим да си љут (дефинисање осећања) 19. Хоћемо да идемо да видимо шта ради тата (одвлачити им пажњу од осећања) 20. Знам да хоћеш сладолед, идемо да га купимо (поправљање ситуације) 21. Добио си сладолед јуче (давање разлога) 22. Kакав је то грозан звук који правиш (чинити да се осећају још горе тако што их посрамљујете и ућуткујете) 23. Ако не престанеш, одмах идемо кући (Награђивање или кажњавање) Извор: Yumama

Свештеник Антоније Смирнов - о губитку сина и зашто деца оболевају "Пустите ме унутра, ја сам свештеник, морам да крстим своју децу“, тражио је отац Антоније да оде на одељење интензивне неге. Није био спреман на то да новорођенчад Лука и Ања можда неће преживети. Лекари су се гурали око инкубатора. Бебе су биле тешке 950 грама. Отац Антоније, у фармеркама и џемперу, држао је у рукама чашу обичне воде из чесме и кроз уски прозор са три прста пошкропио сина и ћерку. Тога дана, Црква се сећала монахиње Меланије, светитељке која је родила превремено рођену бебу. Лука и Ања су такође рођени превремено. — "Оља је мршава и крхка, трудноћа је била веома тешка, посебно што се годину и по дана раније родила наша Гликерија. Контракције су почеле у 26. недељи. Стигли смо у породилиште, и испоставило се да је већ два центиметра отворена. Успели су да одложе порођај два дана. Стање шока... “, каже отац Антоније. Деца нису плакала нити дисала. Дежурни лекар није крио да ће близанци бити инвалиди: „Обично их такве овде оставе. Можете и ви одбити, зашто вам ово треба?" Али мајка Олга није ни причала о овој теми. У породилишту је провела недељу дана: мужа је смела да види само на неколико минута. Када је отпуштена, смела је да зове хитну помоћ највише једном дневно. Ово је трајало око месец дана. „Звали би једном, а онда не би знали цео дан да ли су живи или не. Окренеш број, а срце ти лупа: шта ће сад рећи? Ако се нешто догоди, не пријаве то увек одмах. Било је тако стресно, јасно се сећам како ме је мозак болео од пренапрезања. Искрено да вам кажем, нисам желео да верујем, плашио сам се. Хоћемо ли све ово моћи да издржимо? Осечао сам жамор у глави али сам, с друге стране, схватио да морам потпуно да верујем Господу." Лука и Ања су били неговани у болници пет месеци. Приликом отпуштања, отац Антоније је доктору поставио „наивно“ питање: „Докторе, реците ми, молим вас, хоће ли они и даље имати церебралну парализу или не?“ Тешећи га, доктор је изразио наду да би се девојчица могла опоравити. Родитељима нико није рекао како да се даље понашају и шта да раде са бебама уопште. Деца су једва знала да гутају. Ања је прво храњена изцеђеним млеком. Лука је једва пио из флашице. "Било је тако тешко... Он лежи на боку, држи флашицу око 50 минута. Неколико недеља сам стајао поред креветића, он је пио веома споро. Изгубио сам живце и помислио да ћу, ако ово настави да траје, једноставно полудети. Како да издржимо? " Прве године родитељи су заборавили на себе и спавали два сата дневно. Касније је постало јасно да су близанци имали тетрапарезу - тешки облик церебралне парализе: нису могли да држе подигнуте главе, нису седели ни пузали. Лука је рођен први и патио је више од своје сестре, имао је интравентрикуларно крварење четвртог степена. Због тога је убрзо почео хидроцефалус, компликација у којој детету расте глава. Лука је прошао четири неурохируршке операције. Ања није имала тако озбиљне проблеме као њен брат: због хипоксије су се формирале цисте у мозгу, али су се временом повукле. Деца су патила од ретинопатије - неразвијености крвних судова у очима - и страбизма. Лукин оптички нерв атрофирао је његов вид на 4%, иако је дечак могао јасно да разликује ко му се приближава. - "Стално се тресеш над њима. Родитељи обично имају велику радост бринући о својој новорођенчади. А о деци са церебралном парализом треба се бринути током целог живота. Свако јутро пресвлачио сам му пелену, прао га, окретао га, умивао, стављао га у високу столицу, правио кашу, хранио га. Нисам имао времена да кукам. Али Оља и ја разумемо да имамо једно друго, имамо Христа, верујемо Му и осећамо молитве других људи, па нам је лакше." Близанци нису проговорили до своје треће године. Ања је могла руком да покаже где је боли, али Лука није. Девојчица је рекла своју прву реч мама са три године. Сада самоуверено каже „да“ и „не“, али раније је једноставно одмахивала главом. Лука је изговарао различите звукове, али главна реч је била „тата“. Када би отац Антоније само позвонио на врата, Лука је већ био срећан. Али ако би изненада дошла његова старија сестра или неко други, он би се веома узнемирио. По први пут, дечак је свесно позвао мајку са пет година - годину дана касније, истог дана, његово срце је стало. „Обично деца већ са 8 месеци почну да брбљају нешто попут „ма-ма-ма“, али код Луке се то десило много касније, зато што је био недоношче“, каже мајка Олга. „Чак је почео и да се смеје са три године" У почетку, Лука и Ања „нису комуницирали“, чак ни када су лежали једно поред другог на великом тепиху. Нису се превртали све док нису напунили годину и по и то су научили тек током рехабилитације. Од треће године, деца су постала покретнија: сада су брат и сестра почели да се додирују рукама. Лука се шалио, одузимајући Ањи играчке. Могао је да је ухвати за косу и да се свађа око хране. Мајка Олга је схватила да то намерно ради: незадовољна Ања је викала - и он се забављао. Са три године старости, деца су добила фебрилне нападе због вируса. Ања их је лакше подносила, али су за Луку тражили лекове у иностранству, и он је неколико пута одвођен на интензивну негу. Због лекова, дечаку је требало три дана да дође себи: опустио би се, није пузао и ништа није јео. Његови родитељи су се плашили да ће се вратити у претходно стање и заборавити све што је знао да ради. „Ужасно је када видиш да се осећа лоше и не знаш како да помогнеш“, присећа се мајка Олга. „У таквим стањима сам се молила, посебно Луки Кримском - дали смо свом сину име по њему. То није била само молитва, то је био вапај из душе." Тада су почели дистонични напади: Луки је позлило. Први пут су му лекари дали само кап физиолошког раствора са глукозом, након чега је све нестало. Годину дана касније, напади су се поновили, а управо у то време болнице су биле пренамењене за коронавирус. Родитељи су позвали Хитну помоћ, али је због пандемије одвођење детета са слабим плућима било ризично. Убрзо се Лука опоравио. Једног дана је заспао и изненада пао у кому. У болници је наступила је клиничка смрт. Лука је прикључен на респиратор. Лежао је у коми три и по месеца, његови родитељи су свакодневно долазили на одељење интензивне неге. Средином јула митрополит Тихон (Шевкунов) позвао је своје ученике у Псковско-Печерски манастир. Исцрпљени, отац Антоније и мати Олга су схватили да су неподношљиво уморни и договорили су се да оду тамо на неколико дана да се помоле за сина и одморе. Било је „драгих хришћана“ који су их осудили што су три дана напустили дете. „Као да нас је Господ извукао из оне страшне атмосфере“, наставља отац Антоније. „Када смо се причестили по свештеничком обреду у олтару, Епископ Тихон је ставио у наше руке део Тела Христовог и у том тренутку изговорио неке речи молитве. Био сам веома дирнут овим. Током парастоса на гробу архимандрита Јована (Крестјанкина), отац Антоније је у својим мислима чуо: „Да ли сте сигурни да је Лукин опоравак најбоља опција за њега и за вас?“ „Не кажем да су ово речи оца Јована. Схватио сам да су ствари биле тешке са Луком, и верујем да је то био одговор духовног света на моје ментално стање." Након причешћа, родитељи су добили позив са одељења интензивне неге и речено им је да се њихов син хитно шаље хеликоптером у Домодедовску болницу. А када су отац Антоније и мати Олга били на путу, зачуо се други позив: Луки је стало срце. Отишао је на дан сећања на икону „Ја сам са вама и нико не може против вас“ - исту ону која је стајала на прозорској дасци у његовој соби. „Молио сам се посебно Богородици, јер је и Њен Син страдао, Она то дубоко разуме и осећа. У ствари, Оља и ја смо то стање доживљавали током читавих шест година. Сад смо увидели да је све то тако страшно. А и да изађе из коме, живот би му био још тежи." Да, тражили смо од Бога да га спасе, да му помогне да се опорави, али смо дубоко разумели: „Господе, како ти одлучиш“. Шта уопште тражити у таквој ситуацији? Господе, остави га да пати још дуже? Он већ пати. Остави га тако да само лежи и гледа у плафон? И родитељ мора имати милосрдно срце. Нашем Луки више ништа није требало, само Царство Небеско... – Па, питаће вас „драги хришћани“: „Значи, не треба се уопште молити за тешко болесне?“ - Обавезно се молите, наравно. Ако се хришћанин моли када неко умре, чини ми се да испуњава заповест о љубави према ближњем. Не можемо а да не пожелимо срећу коју је Бог одредио за човека, смрт је неприродна појава. Али у исто време, Оља и ја смо се молили као Христос у Гетсиманском врту: „Оче, не моја воља, него Твоја нека буде." — Када лекари, захваљујући достигнућима савремене медицине, спасавају превремено рођене бебе, неке проживе пун живот, а друге постају инвалиди. Колико су оправдане такве жртве? -- Ово је претешка тема... Не можемо све да знамо. У сваком случају, све до чега долази медицина је воља Божија. Али како искористити оно што је Бог дозволио је друго питање. Чак и међу лекарима постоје различита мишљења о реанимацији. Да, спашавате, али за ужасан живот пун туге. Почео сам да верујем да је то једноставно неизбежна реалност палог човечанства. Последице првобитног греха су смрт и болест. Жртве развоја биће милиони деце која су приморана да пате до краја живота. И немам прави одговор на то. Са хришћанске тачке гледишта, ово је тешко питање. Да, за хришћанина је привремени живот на земљи мање вредан и важан од вечног живота. Али, постоје људи који верују да је главна ствар у овом универзуму живот овде и то по сваку цену. — А када родитељи бирају третман у коме се тешко болесна деца једноставно одржавају месецима и годинама на апаратима? Зашто вештачки подржавати такав живот ако он свима доноси само патњу? - То је ситуација у којој родитељ не може адекватно да резонује. Али покушајте да кажете: „Не, немојте да га лечите“. Свети Филарет Московски каже да се Промисао Божији не пројављује само кроз испуњавање заповести и Његову добру вољу. Промисао Божији је да се погрешне појаве у животу човечанства ипак претварају у доброту и светлост. Постоји и духовна корист у догађајима које не можемо у потпуности да разумемо. Господ то дозвољава, а ми видимо да се кроз животе овакве деце са инвалидитетом свет око нас преображава. Не увек, али она дотичу много људи, људи размишљају о крхкости свог живота, њихова срца постају мекша и милосрднија. Људи почињу да буду захвалнији што сами могу да узму и попију кафу. Има размишљања древних светих отаца да су тада хришћани били спасени великим делима, а у новије време биће спасени болешћу и тугом. Можда укључујући и болести вољених. — Да ли сте тражили одговор на питање зашто деца оболевају? Родитељи често долазе код свештеника у тузи, а фраза „по гресима твојим“ их коначно докрајчи. -- Наравно, то их докрајчи. Чак је и Његова Светост Патријарх рекао да ако се још један свештеник тако изрази, неће бити срећан. Много сам размишљао о овоме, мој одговор је: никада не можете ограничити Божији Промисао само на један правац, све је много компликованије. Ко увиди како му је душа оптерећена грешним мислима, жељама и поступцима, просто схвати: „Чуј, ја нисам достојан ничега доброг." Али још једном понављам да је Промисао вишеструка, Господ може деци дати болест - условно, како би се ти родитељи и рођаци приближили Богу и размишљали о вечном животу. Али ово је моје врло ограничено објашњење. Како рече један оптински старац: „Господ негује лични крст на тлу срца сваког хришћанина ради спасења душе његове. Он не кажњава, већ делује у складу са поступцима породице, њеним расположењима и страстима. — Да ли сте сами обавили Лукину сахрану? -- Не, нисам могао. Моји пријатељи су обавили опело Луки. Носили су га на погребно место – као праведну бебу, страдалника. — Тешко је прихватити смрт свог детета, али се истовремено сећамо речи Христових да је одупирање вољи Господњој искушење. Да ли сте у том тренутку осећали као отац или свештеник? - Не могу да раздвојим ове ипостаси у свом животу. Отац, свештеник – нису то неке различите улоге. Говорим једноставно као хришћанин. Поновиле су се исте емоције које сам доживео када су се моја деца родила. С једне стране радост јер сам постао отац, а са друге роптање на Бога и неповерење у Њега. Али да сам се предао малодушју, онда би моја вера доживела бродолом. Нисам то себи дозволио и срећан сам што ми је Господ помогао, иначе бих био крајње несрећна особа и не бих видео све Његове одговоре. Једноставно бих се утопио у очају и сажаљевао самог себе и свој живот. - Зашто осећате кривицу пред Луком и Ањом? „Без обзира на то шта се све дешавало, и даље се појављују мисли да нисте урадили све што треба. Ниједан родитељ неће рећи да је трудноћа била савршена. На неким местима смо били преоптерећени, негде нервозни. Онда почињеш да се присећаш и копаш дубље: могао си ово да заобиђеш, да не одеш тамо, не урадиш ово. Али то је живот. - Шта би сада рекли Луки да може да вас чује? "Да је могуће, држао бих га у наручју. Плакао бих и тражио опроштај. Лука ме је волео више од икога, само је мене чекао - свима је правио проблем. Чим бих ја стигао, завладала би тишина. Али ипак, видите, било је тешких ситуација када нисам могао да издржим и сломио бих се. Да будем искрен, нисам увек имао довољно љубави... Нисам увек имао стрпљења да физички издржим његове несавршености. Много се кајем због тога. Али верујем да ме он воли и да ми опрашта. Знам да се Лука моли за нас... И ја бих покушао да га орасположим, као што сам то обично радио, голицао бих га. Није било потребно ништа друго да га насмеје. Ања се често сећа свог брата. Када су јој рекли да је Лука одведен на интензивну негу, заплакала је. Девојчица сваки дан каже „Лука...“ и онда упитно погледа мајку. Мајка Олга изнова понавља исту причу: „Лука је отишао Богу, моли се за нас у рају. Понекад родитељи виде да речи нису довољне. „Ања, да ли желиш да видиш свог брата?“ Онда се окупљају на гробљу. Ања има веома добро памћење, памти све што је Лука волео. Када чује његову омиљену песму на радију или погледа његову играчку, дозива његово име. Чувши да јој је ускоро рођендан, додаје и: „Лукин“. Ове године Олги није било лако, јер је празник прошао без њеног сина. Лика, најстарија ћерка, је рекла: „Па славићемо, доћи ће нам гости, па идемо на Лукин гроб. А Ања се насмешила: "Да." Родитељи кажу да су имали велику срећу са Ликом: лако је могла да остане сама, а како је одрастала почела је да помаже мами и тати. Када смо ушли, она је седела на софи грлећи своју млађу сестру и показивала јој лутке. „Због чињенице да Ања скоро никада није у усправном положају, има ишчашење зглоба кука“, каже мајка Олга. "Зато се понекад буди да би је преврнула." Некада се сама лако превртала на бок, а сада може да јој буде тешко. Ортопеди кажу: „Оперишите је“. Али гипс се носи најмање шест месеци, а они који обављају такве операције кажу да их понављају још неколико пута. Дакле, овде нема јасног решења. - Мајко Олга, сећам се ваших речи да је посебној деци потребна посебна мајка и да сваког дана, упркос болу, учите да то будете. Посебна мајка - каква је она? - Свако има своје искуство, не постоји јединствен пут. Можда нам је заједничка особина да примећујемо ситнице и уживамо у њима. Да би беба нешто научила, морате имати њене руке и очи, морате је читати. Најчешће, код деце са тешким обликом церебралне парализе, за неко постигнуће може бити потребна читава година, а просечна особа у томе неће видети ништа озбиљно. — Да ли је било ситуација када сте се осећали као да сте лоша мајка? -- Да, понекад ми се чинило да јесам. Била сам забринута јер су у близини била деца са сличним повредама која су се брже опорављала: седела су, пузала, ходала. Нисам могла да их гледам, осећала сам бол, жаљење и љутњу. Пратила сам њихове маме. Па и ми учимо сваки дан, али ништа се не дешава! Годину и по дана није било никаквог помака. Али, онда су се појавили људи који су нам помогли у рехабилитацији. Нисмо више тежили било каквим брзим резултатима. Па добро, нису сели, пузили су - и хвала Богу. Смеју се, одговарају на наше речи, воле нас. Схватила сам да морам да будем задовољна оним што имам. Господ нам је дао примере друге деце. Познавала сам дечака који је отишао са 5 година, а његова мајка није добила ни осмех од њега. — У болници вам је било непријатно када сте чули реч „инвалид“. Зашто је термин „дечак са церебралном парализом“ бољи? Да ли је то ствар речника? "Има мајки које ово уопште не погађа, али ја нисам била задовољна. Можда бих то другачије доживела да сам осетила другу боју у интонацији. Међутим, у њој је било презира. Ако је дете инвалид, онда је лутка, а ако га прихватиш и одгајаш, онда си чудан. Када смо били на рехабилитацији у иностранству, видела сам пажљивији, одговорнији став. Ова разлика се најчешће осећала на аеродрому. Када смо стајали у реду, људи нас нису пуштали и били су огорчени зашто се гурамо напред. Међутим, обратила нам се једна америчка породица. Када су видели нашу децу, они су их - што је мени увек важно - поздравили. Увек наглашавам: колики год да је проблем са дететом, ипак треба да схватите да је он индивидуа и да би мами било јако драго да га поздравите. Рекли су још неколико љубазних речи и одмах нас пустили да прођемо. — Како вас је променило рођење Луке и Ање? - Научила сам да будем захвална. Никада нисам се толико захваљивала Богу као на рођењу ове деце, па чак и када је било посебно тешко и лоше. Као што каже Теофан затворник: ако не знаш да волиш, чини дела љубави. Говорила сам: „Господе, верујем да је то неопходно, да је на корист." Чини ми се да се у таквим ситуацијама једноставно чешће обраћаш Богу, осим ако се, наравно, не удаљиш од Њега. Научила сам да имам неограничено стрпљење. Ако су ми таква деца дата, онда могу све то да прихватим и поднесем. С друге стране, Господ ме подржао. Овде је немогуће сам изаћи на крај. Докторка је недавно погледала моје тестове и рекла да не разуме како уопште ходам, радујем се и радим било шта. Резултати су били лоши, врло тешка анемија. Јасно, када живите у сталном стресу, не спавате довољно...Како мислите да побољшате своје стање? Мој одговор јој је био: „Уз Божију помоћ. Наравно, трудим се да се првом приликом исповедим и причестим." — Какав став имате према онима који напуштају своју децу? „Када сам се суочила са тешким условима мога сина, ухватила сам себе како размишљам да такву мајку никада нећу осудити. Подизање деце са посебним потребама је веома, веома тешко. Лако је вербално осудити... Уопште, најтеже је гледати како дете пати. Сваки дан видите да је он талац свог тела. Па, тешко је, заиста. Не може свако да понесе овај крст. - Зашто сте мислили да су Лука и Ања поклоњени вашој породици? „Ове године, у новембру, на рехабилитацији, видела сам мноштво инвалидских колица – дошло је око две стотине породица – и схватила сам да заиста волим такву децу. Они су као нит између нас и духовног света, ми то не осећамо толико као они. Драго ми је што сам прошла овај пут у свом животу. Да, било је тешко. Као човек и као мајка, волела бих да себи олакшам. Желела сам да имам здраве близанце, а генерално сам одувек сањала да ћу имати петоро деце. Али, очигледно, потребне су нам мајке које ће створити свет посебне деце и научити да комуницирају са њим. — Шта сте доживели када је Лука преминуо? „То се не може описати једном речју, то је био пут прихватања који је трајао 3,5 месеца док је Лука био у коми. Да се све догодило изненада, био бих потпуно неспремна. У основи је немогуће припремити се за то. Али ми, као родитељи, знали смо да ће нам, ако се врати, бити још теже. Навикли смо да је Лука трачак светлости, увек насмејан, и схватили смо да и овај осмех може да нестане. Истовремено сам се молила: „Господе, ако треба, спремна сам да га пустим. Без обзира колико је болно и са колико год суза то изговорила, не желим да га задржим овде због себе." Ако треба да оде у вечност, како да будем несрећна због свог детета, које ће заувек бити са Богом? — Често понављате да смрти нема. Када је дошло до ове спознаје? — Већ сам имала пример моје сестре, која је имала рак крви од своје 7. године. Била су два рецидива, а онда смо мајка и ја дошле до свесне вере. Моја мајка се променила због Јулијине болести и њеног одласка, постала је монахиња. Видела сам како јој је вера помогла да превазиђе тугу. Схватила је да нема ништа скупље од вечног живота. Да, тешко је и њој и мени. Ово је вероватно доживотно путовање прихватања. Моја мајка и даље плаче, упркос чињеници да је прошло више од 15 година. Али она плаче са надом и вером да ће срести Јулију. Не могу рећи да су Јулија и Лука умрли. То ми пара уши. Они су отишли у вечност. Разговарам са њима и знам да ме чују. Што да не? Молим Бога да буду заједно са Њим. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Старац Пајсије Светогорац је један од најзначајних и најуваженијих светогорских стараца 20. века, православни хришћански монах који је протеклих деценија постао једна од најсветлијих личности у Грчкој. Канонизован је од стране Цариградске патријаршије 13. јануара 2015. године, а велики број православних у Грчкој, Русији и Србији сматрао је оца Пајсија светим док још увек није био званично канонизован. Ево неколико савете за васпитање деце овог мудрог светог човека: 1. Нису крива деца. Данас их држе затворене у становима и немају простора да трче, да се играју. Деца бивају присиљена на немирноћу. Не могу да се крећу, да се испразне. Да би се деца природно развијала потребно им је двориште. Ако уђем у неки стан са децом и видим да је ту све до савршенства уређено, знај да то није добро. Ту деца живе под војничком дисциплином и тако страх улази у њихове душе. 2. Не бојте се за децу која су од малена отхрањена у поштовању. И да малчице измакну с пута, због свог узраста, због искушења, вратиће се на прави пут. Она су као дрвенарија коју смо премазали уљем, па се на њу не хвата трулеж. 3. Своју децу од најмањих ногу треба да научите да се кале, да раде. И дечаке и девојчице. И девојчице треба да буду племените, да буду храбре. Треба да раде кућне послове од малена, јер већина родитеља размази своју децу, па касније у животу бивају несрећна. 4. Добар учитељ је велика ствар, нарочито у наше време! Деца су празни хард дискови: снимиће се на њих или безвредне песме (шунд), или византијска музика. Посао учитеља је свети посао. 5. Младо дрво везује се на лабаво, а не стеже се жицом, јер се жицом повређује кора младог дрвета, па оно вене и суши се. Младо биће треба сапињати са благонаклоношћу. Младића препуног живости и егоизма не треба смиравати одједном, јер пушта младе изданке, баш као и младо дрво са много сокова. 6. Деца још у колевци “снимају” родитеље. “Копирају” све што чине одрасли и бележе на својој празној касети. Зато родитељи морају да се боре да одсеку своје страсти. 7. Родитељи не гледају да децу испуне нечим, него их остављају празнима. У породици, данас, сваки родитељ гледа у свој телефон, свако гледа на своју страну, и како ће дете наћи љубав под таквим околностима. Треба се прво побринути да се деца испуне неким добрим садржајем, а образовање долази после тога. 8. Данас се у цивилизацији догодио један велики скок, родитељи не разумеју децу, а деца родитеље. Требало би свако да се постави на место оног другог и тако би се разумели. Нису крива деца. Бомбардују их са свих страна разним теоријама: ово је право а оно није итд. Тако деца, на крају, не знају шта да мисле. Треба везати децу, али пажљиво и нежно. Ево, ја сам мој парадајз везао канапом, да сам га везао жицом шта би било? Зар га не бих повредио? 9. Сматрам да ће дете које је пошло странпутицом сурови поступци учинити још горим. Говорите с њим о добру и на добар начин и не допустите да примети колико вас жалости што иде таквим путем. Нека се покажу дела и само дела, јер ни радост ни патња неће остати непримећене. Ви испуните своју обавезу и посаветујте га, а затим своје дете поверите Богу. 10. Колико год можете, потрудите се да дете не одгурнете од себе, као што сам вам већ рекао, јер би он могао да покида везе и да побегне из породице. Затим се може догодити да он због егоизма неће хтети да Вам се приближи и Ви ћете га сасвим изгубити. 11. Родитељи понекад из превелике љубави чине зло деци. Гуше их претераном пажњом. То је болесна ствар. Видиш, и љубав хоће неку кочницу, неку меру. 12. Неки родитељи много прекоревају своју децу и то пред другима! Као да имају некакву мазгу, па је зауздану воде да иде право напред. Држе поводац у руци и кажу: “Само ти корачај слободно!” Не треба превише да навијамо сат… Данас и млади и стари на овоме свету живе као у лудници. Зато је неопходно много трпељивости и много молитве. Много деце данас добија мождани удар. Сат је малчице покварен, а и родитељи га навијају мало превише, па опруга пуца. Потребно је расуђивање. Једном детету треба више “навијања”, а другом мање… 13. Учитељи не треба да гледају само да ли ученици добро знају лекцију, него да узимају у обзир и друге добре особине које поседују деца, као што је благочестивост, доброта, усрдност. Божије оцене нису увек у складу са учитељевим оценама. Може бити да учитељева јединица коју добије дете вреди као петица код Бога, а учитељева петица коју добије друго дете, да вреди као јединица код Бога… 14. Свет је постао лудница. Мала деца одлазе на спавање у поноћ, иако би требало да легну са заласком сунца. Затворена су у многоспратним зградама у бетону и уклапају се у дневни распоред одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? Деца долазе и кажу ми: “Родитељи нас не разумеју”. Долазе родитељи и кажу ми: “Деца нас не разумеју”. Створио се јаз између деце и родитеља. Да би се то превазишло, потребно је да родитељи сагледају ствари из угла деце и деца из угла родитеља. И ако сада деца не поштују родитеље и њихова деца касније неће њих да поштују. Јер ако они данас не слушају и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закони. 15. Родитељи који не разумеју значај дисциплине остављају деци на вољу, и на крају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну реч, а они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода! “Не дирајте децу!” А деца кажу: “Где још постоји овакав режим?” Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да униште све системе вредности? 16. “Сад кад су ваша деца још мала, дужни сте да им помогнете да схвате шта је добро. То и јесте најдубљи смисао живота.” Старац Пајсије Светогорац: “Поуке божанствене љубави” и “Чувајте душу” Извор: Епархија зворничко-тузланска

Млада жена, пијанисткиња код које се изненада јавила анксиозност приликом наступа, сања следећи сан: Посматрам малу, тамнопуту девојчицу која свира клавир. Задивљена сам њеним талентом. Али, дете је безлично и ружно, скоро црно (сигурна индикација фигуре у сенци). Сневачица помишља да дете неће имати много среће као одрасла пијанисткиња, ако не постане лепша и софицистиранија. Даљи рад на сну открио је да су сневачицу у детињству родитељи охрабривали да развије своје таленте и свира клавир – наравно савршено, као што су инсистирали да савршено уради све чега би се прихватила. Бити несавршен у било чему, значило је бити промашен и ништаван. Родитељи су били одушевљени када је девојчица постала успешна, јер их је то друштвено уздизало. И мада је споља и сама уживала у слави, изнутра се дете у њој тајно љутло што га терају изван његовог пиродног темпа и што га користе као статусни симбол. Црно дете у сну је њено сопствено – тај део себе она је закључала у детињству, јер је правио грешке и није живео према очекивањима савршенства. И, што је више тежила ка паметној и лепој, али лажној слици о сопственој личности, то је тамнопуто дете бивало све неспособније, а као резултат могла је да свира клавир само уз велике тешкоће и анксиозност. Решење лежи у победи над надређеним и буђењу тог малог црног детета, прихватајући га као део себе, са свим његовим дечијим несавршеностима и допуштајући му да сазри на свој посебан начин. Заволети себе онаквог какви смо били као дете јесте апслутна раскрсница у развоју личности. Извор: Центар за дубинску психологију и анализу снова др Иван Настовић

Код детета се најпре буде, а затим живо делују, све до смрти, телесне потребе. Утолико је неопходније свести их у разумне оквире и усталити навиком, како би оне касније причињавале што мање сметњи. Примарна функција телесног живота јесте узимање хране. Међутим, у моралном погледу оно представља извор страсти за греховно услађивање плоти или поприште на коме се та врста греха развија и потхрањује. Зато дете треба хранити тако да, омогућавајући му развој телесног живота и пружајући му снагу и здравље, у души не распалимо страст угађања плоти. Не треба се много обазирати на то што је дете мало; потребно је још од најранијег узраста разумно кротити плот која се приклања грубом вештаству и учити дете да њоме овладава, како би и у дечаштву, и у младићком добу, и касније оно било у стању да лако и слободно управља телесним потребама. Тај први „квасац“ је веома драгоцен. Од исхране у детињству зависиће много шта и касније. Наиме, ако нисмо будни, ми неприметно можемо да код детета развијемо сластољубље и неумереност у храни – два вида чревоугодија (стомакоугађања), које представља погубну склоност за тело и душу, а стиче се преко исхране. Због тога чак и лекари и педагози саветују: 1) да се одабира здрава и прикладна храна, примеренаузрасту детета, јер једна је врста хране погодна за одојчад и малудецу, а друга за већу децу, младиће и девојке; 2) да се исхрана регулише одређеним правилима, опет ускладу са узрастом, према којима би се одређивало време, количина и начин узимања хране, и 3) да се од једном установљеног реда без потребе не одступа. На овај начин дете ће се научити да не тражи храну усвакој прилици, чим му се прохте да једе, него да чека одређено време; ово су први покушаји опробавања и навикавања себе на одустајање од својих прохтева и њихово ограничавање. Тамо где се дете храни кад год заплаче и чим зажели да једе, оно постаједо те мере раслабљено да се само са болом може одрећи хране.Поред тога, дете постаје самовољно, пошто му полази за руком да измоли или плачући издејствује све што зажели. Исто тако,морају се на разумну меру свести и сан, утопљаваље и друге удобности, непрестано имајући у виду циљ, а то је – не распаљивати страсти чулним насладама и навићи дете да се умери. Овога се ваља строго држати током читавог периода васпитног деловања, разуме се, мењајући та правила само у погледу њихове примене, али не и у суштини, све док док васпитаник, навикнут на њих, не почне да се сам стара о себи. Друга телесна функција јесте кретање, а орган преко кога се оно врши јесу мишићи, оруђа рада, у којима је смештена телесна снага и крепост. Посматрано у односу према души, кретање је средиште воље, и као такво оно је у стању да развија својевољност. Хармонично, благоразумно развијање ове функције, придајући телу покретност и живост, развија радне навике и улива сталоженост и достојанственост. Насупрот томе, нестално и недоследно развијање кретања у деце, препуштено случају, код једних доводи до неумерене живахности и расејаности, док код других изазива апатију, беживотност, лењост. Оно прво доприноси јачању и устаљивању својеглавости и непокорности, које су, са своје стране, повезане са напраситошћу, свадљивошћу, неспутаношћу жеља, док ово потоње доводи до погружавања у плот и предавања чулним насладама. Стога, јачајући телесне снаге, морамо да пазимо да преко тога не распалимо својевољу, те да ради плоти не погубимо дух. А основно правило поступања ради достизања тога циља јесте умереност, непрестано упућивање и надзор. Дете може да буде живахно, али у оно време, на оном месту и на начин који му је допуштен. Воља родитеља мора да прати сваки дететов корак, разуме се, уопштено говорећи. Ако тога нема, дететова нарав лако може да се изопачи. Пошто својевољно да себи слободу и постане несташно, дете неће бити спремно да се из тог стања поврати у послушност, и одбијаће да слуша чак и најмање захтеве својих родитеља. То се дешава већ и уколико се детету само једном пружи прилика да се својевољно распусти, а шта да кажемо за породице у којима се на ово уопште не обраћа пажња? О, како је тешко касније сузбити својеглавост, пошто се она већ увелико укорени у телу као у каквој тврђави! Гле, такво дете ни главу неће да покрене, ни руком или ногом да мрдне, ни да погледа када му се наређује! Напротив, оно ће на сваки захтев родитеља реаговати бодро и чило, уколико се од самог почетка пази на његово кретање. Сем тога, нема бољег начина да се дете навикне да влада својим телом од изискивања да своје снаге користи према вољи родитеља. Трећа телесна функција повезана је са нервима. Из њих исходе чувства, која представљају оруђа опажања и спознавања. Али о овоме ћемо касније. Сада бисмо се задржали на другој најопштијој функцији нерава као средишта телесне сензитивности (осетљивости) – способности примања њему пријатних или непријатних спољашњих утисака. Овде се поставља правило да се тело навикне на лако подношење различитих спољашњих утицаја: ваздуха, воде, промене температуре, влаге, врућине, хладноће, повреда, болова и сл. Онај ко је стекао одговарајуће навике може се сматрати срећним и способним и за најтеже подухвате, у свако доба и на сваком месту. У таквом човеку душа неприкосновено господари телом, тако да он не одлаже, не мења и не оставља послове који му предстоје у страху од телесних непријатности, већ се, напротив, чак и жељно лаћа онога чиме би могао обуздати плот. А то је веома важно. Основно зло у нашем односу према телу јесте љубав према телу и жаљење тела, јер то одузима души сваку власт над њим, чинећи је његовом слушкињом; насупрот томе, онај који не жали своју плот у подухватима које предузима неће бити смућиван бојазнима изазваним слепим угађањем плоти. Благо ономе ко се на ово навикао још од детињства! Овде је умесно подсетити се и лекарских савета у вези са купањем, временом и местом излажења и шетње, одевањем. Основно правило је да тело не пребива искључиво у стању у коме прима пријатне утиске, него да му се што више омогућава да дође у додир и са утисцима који изазивају немир. Пријатним утисцима тело се раслабљује, док га ови потоњи снаже и крепе; изложено оним првим, дете ће се свега бојати, а суочено и са другима, биће на све спремно и способно да буде постојано и трпељиво у свему што предузме. Овакав однос према телу препоручује и педагогија. Овде смо показали само како се педагошке препоруке могу применити и на развој хришћанског живота. Та примена, наиме, у нашем случају значи да њихово ревносно испуњавање онемогућава да у душу продре штетни и непотребни коров чулних наслада, својевољности, угађања плоти или самосажаљевања, образујући њима супротна расположења и учећи господарењу телом као нашим органом, а не потчињавању њему. А то је веома важно за хришћански живот, који је по самој бити својој слободан од чулности и сваког угађања плоти. Следствено томе, телесни развој детета не сме се препуштати случају, него се мора држати под строгом контролом од самог почетка, како би касније васпитаник био већ припремљен и прилагођен нормама хришћанског живљења, тако да се према њима не односи са непријатељством и неприхватањем. Хришћани-родитељи који искрено воле своју децу не треба да жале ништа, ни своја родитељска срца, како би ова блага учинили својином својих чеда. У противном случају сва дела њихове љубави и бриге која се касније предузму или ће донети слаб плод, или ће чак остати бесплодна. Тело је обиталиште страсти, чак и оних најстрашнијих, попут гнева и похоте. Оно уједно представља и орган преко кога демони продиру у душу или јој се приближавају. По себи се разуме да не смемо да губимо из вида све оно што може да пружи Црква, нарочито не ништа од онога што се тиче тела, јер се благодатним даровима Цркве Христове тело освештава, а незасита жудња кроти. На овом месту ни из далека нисмо све описали, већ смо само покушали да предочимо основне црте и покажемо најопштији правац васпитног деловања на тело, а подробности ће постати јасне на делу. На основу свега овде изнетог може се појмити и какав ваља да буде однос према телу у остало време живота, јер према њему увек ваља поступати на исти начин. Упоредо са појављивањем телесних потреба, и у души ће се, веома брзо, испољити способности нижега реда, у њиховом природном поретку. Тако ће, рецимо, дете почети да зауставља поглед на различитим предметима – на некима дуже, на некима краће, као да му се једни предмети више, а други мање допадају. Ово су почеци коришћења чула, за чиме непосредно следи буђење уобразиље (маште) и памћења. Реч је о прелазним способностима између телесне и душевне активности, које делују у узајамној зависности и повезаности, тако да оно што учини једна намах бива пренето оној другој. Ако је судити по значају који у данашње време припада машти и памћењу у нашем животу, онда ће нам бити јасно колико је добро и спасоносно њихова прва пројављивања освештати управљањем на објекте везане за веру. Први утисци, наиме, дубоко се урезују у сећање. Овде ваља имати на уму да душа доспева у свет као „tabula rasa“, те да она тек касније узраста, богати свој унутарњи садржај и стиче разнообразност у активностима. Први материјал, прву храну за своје обликовање душа задобија од споља, од чула, а преко уобразиље. Стога је само по себи очигледно какав карактер треба да имају први предмети (објекти) опажања и уобразиље, како они не би представљали препреку, већ, напротив, подстицај за напредак хришћанског живота у периоду његовог обликовања. Познато је, наиме, да, као што храна са којом се дете најпре сусретне врши приметан утицај на формирање телесног темперамента, тако и први предмети на којима се уставља и којима се занима душа снажно утичу на њен карактер и општи начин живота. Чулни опажаји у развоју потхрањују уобразиљу; замишљени предмет чува се у сећању, чинећи тиме, да се тако изразимо, садржај душе. Претпоставимо да чула своје прве утиске примају од свештених предмета: очи – од икона и светлости кандила, слух – од свештених песмопоја, и слично. Дете, истина, још није у стању да разуме ништа од онога што му је пред очима, али се и видом и слухом навикава на те предмете и атмосферу која га окружује, а то, испуњавајући срце, удаљава од њега друге и другачије предмете. Због таквих опажаја и осета прве пројаве уобразиље такође ће носити свештени карактер; детету ће бити лакше да замишља овакве, него некакве друге предмете; такве ће бити прве вежбе и први напори његове маште. Даље, у будућности, лепота и префињеност, које су једном својом страном суштински повезане са облицима опажања и уобразиље, моћи ће да га привлаче једино у својим свештеним видовима. Према томе, дете ваља окруживати свештеним предметима сваке врсте. Све што би могло да га разврати као негативни пример, саблажњавајућа представа или ствар, треба да је далеко од њега. Битно је да се и касније доследно чува овај поредак. Познато је како је снажно деловање развратних и изопачених представа на душу, без обзира на начин на који је се такве представе дотичу. Како је несрећно дете које, затворивши очи или оставши у самоћи и погрузивши се у себе, осети терет мноштва непотребних, ништавних, саблажњујућих, страстима испуњених представа! Такве представе на душу утичу исто као што густ, смрадан дим утиче на главу. Не треба губити из вида ни начин на који делују ове снаге у детету. Функција чула састоји се у томе да гледају, слушају, пипају, једном речју – да истражују и спознају. Зато она представљају прве покретаче знатижеље, која доцније под њиховим утицајем прелази у уобразиљу и памћење, да би, усталивши се у њима, постала необуздани тиранин душе. Разуме се, није могућно не користити своја чула, јер се управо преко њих спознају ствари које треба да знамо у славу Божију и на наше добро. Међутим, њихова неизбежна пратиља је знатижеља, која представља необуздану склоност да се без циља гледа и слуша шта се где и како чини. Како овде поступати? Свако истраживање неминовно већ представља радозналост. О њој можемо говорити тамо где постоји тежња да се све испитује без поретка и циља, не разликујући да ли нам је то потребно или није. Зато је, дакле, при развијању и усавршавању чула неопходно знати меру и ред, те их усмеравати само на оно што је на потребу, чије неопходности смо свесни; у том случају љубопитство се неће непотребно потхрањивати. Другим речима, дете треба научити да истражује оно што се сматра за њега неопходним, док се од свега другога ваља уздржавати и клонити. У самом истраживању околине треба се држати поступности – не пребацивати се сваки час са предмета на предмет, са једног својства на друго, већ их разматрати једно по једно, старајући се да се стекне правилна представа о њима. Оваква занимања избавиће дете од склоности ка забављању и површности чак и у ономе што је допуштено, научиће га да влада својим чулима, а преко њих и уобразиљом. Тако дете неће без потребе нагло прелазити са једног на друго, неће се, дакле, заустављати и занимати свакојаким представама, нарушавајући свој душевни мир и смућујући се плимама и осекама својих неразумних виђења. Ко не уме да влада својим опажајима и уобразиљом, неминовно постаје расејан и непостојан, вазда мучен својом знатижељом, која ће га бацакати са једног предмета на други, све док му се снаге не раслабе, а све то остаће без плода. Истовремено са тим способностима рађају се у детету страсти, и тако га оне узнемиравају још од раног доба. Дете још није способно да говори, да хода, једва је некако научило да седи и да прихвата играчке, али већ показује љутњу, завист, тежњу за поседовањем, за издвајањем и слично. Речју, у њему се пројављује дејство страсти. Ово зло, које се темељи на живљењу по плоти, разорно је и погубно. Зато му се ваља супротстављати још од првих његових манифестовања. Тешко је казати како би то требало чинити: све зависи од благоразумности родитеља. Могло би се, међутим, препоручити следеће: 1) да се на сваки начин спречава буђење ових страсти; 2) ако се нека страст испољи, да се журно приступи њеном стишавању смишљеним и опробаним средствима. На тај начин спречиће се њихово дубље укорењивање или предиспозиција према њима. Ону страст која се испољава чешће него друге требало би лечити са нарочитом пажњом, јер у противном она може да постане господар детињег живота. Најпоузданији начин искорењивања страсти јесте прибегавање благодатним средствима са вером. Страст је душевна појава. Међутим, родитељи у почетку немају начина да делују на детињу душу. Зато је пре свега потребно молити се Господу да Он учини Своје. Доцније ће се ревносни отац, мати или дадиља у овом делу руководити искуством. Када дете постане разумно и самосвесно, биће могућно користити и она најопштија средства која се свима препоручују против страсти. У сваком случају, са страстима се ваља борити од самог почетка и искорењивати их у читавом периоду васпитања, како би дете стекло умеће и навику да њима господари, пошто се њихови смућујући нападаји не прекидају све до краја живота. Уколико се строго будемо држали препорученог поретка деловања на тело и на ниже способности, душа ће се тиме изванредно припремити за стицање истински доброг настројења; то ће, међутим, ипак бити само припрема, док само то настројење ваља стварати позитивним деловањем на све детиње снаге на ум, вољу и срце. Извор: Православие.ру