Зоран Ђуровић: Кад Иван Инквизитор Марковић ископава јеретике

[Ivan Marković]

пре 4 часа, Zoran Đurović рече

Добро ти рече Копитар. А када већ не пролази кроз затворена врата, онда ти је и закључак погрешан. Реч је о уласку димензије "с више" у ову нашу. Односно показивање да ова постоји кроз ту другу. Мислим да си на добром путу да објасниш управо овај проблем о саприсутности. Али мораш да се мучиш. Радо ћу те читати, ти си бистар дјечарац. Ја имам само магловиту идеју о протезању тела кроз простор и време, као што је Августин дефинисао време као протезање свести. Нисам паметан, али мислим да је решење на овој линији. Син ми студира математику, мали је геније, а ја сам га отровао неким мојим идејама на које се смеје, али ћу га присилити да ми направи математички модел.  

Заправо је ово већ решено у савременој метафизици. Тело као Декартова rés extensa се не посматра више само као ствар која се састоји од просторних делова који се спецификују по различитим критеријумима, нпр. моја кућа као делове има прозоре, врата, зидове или по неком другом критеријуму: приземље, поткровље итд...већ и као ентитет који има временске делове. Док је концептуално и визуелно лако разумети шта су просторни делови куће, шта су то временски делови? Они се тешко могу разумети осим ако се кућа не претвори у просторвременски ентитет, чији је један просторни део оџак, а један временски део оџак у понедељак, други у уторак, трећи у среду. Ти делови се међусобно разликују јер нпр. оџак у понедељак 13.3.1333 има све цигле, али неког другог датума је окрњен. Дакле, као што се разликују просторни делови оџак и прозор, тако и временски: оџак у понедељак и четвртак, а онда и просторвременски: оџак у пон и чет и прозор у пон и чет, а онда и кућа будући мереолошка сума (агрегат) свих својих делова постаје просторвременски ентитет такозвани "црв", зато што пара структуру просторвремена, протежући се кроз исто. Али мислим да се ово не може применити на Христа и aevum.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 6 часа, Ivan Marković рече

Заправо је ово већ решено у савременој метафизици. Тело као Декартова rés extensa се не посматра више само као ствар која се састоји од просторних делова који се спецификују по различитим критеријумима, нпр. моја кућа као делове има прозоре, врата, зидове или по неком другом критеријуму: приземље, поткровље итд...већ и као ентитет који има временске делове. Док је концептуално и визуелно лако разумети шта су просторни делови куће, шта су то временски делови? Они се тешко могу разумети осим ако се кућа не претвори у просторвременски ентитет, чији је један просторни део оџак, а један временски део оџак у понедељак, други у уторак, трећи у среду. Ти делови се међусобно разликују јер нпр. оџак у понедељак 13.3.1333 има све цигле, али неког другог датума је окрњен. Дакле, као што се разликују просторни делови оџак и прозор, тако и временски: оџак у понедељак и четвртак, а онда и просторвременски: оџак у пон и чет и прозор у пон и чет, а онда и кућа будући мереолошка сума (агрегат) свих својих делова постаје просторвременски ентитет такозвани "црв", зато што пара структуру просторвремена, протежући се кроз исто. Али мислим да се ово не може применити на Христа и aevum.

Рјешено је од Декарта до Ничеа сваки пут на тоталан и севеобухватан начин и сваки пут другачије, све су могућности исцрпљене, Хајдегер деконструијше те метафизичке наслаге са бића и показије да смо "одлучени" од врмена, што и ти показујеш јер ти је далеко лакше да просторно дефенишеш ствар него темпорално. Значи ми би требали прво да се вратимо у вријеме и присудство бића, па онда да са земље а не из трипа стичемо благодат. То благодатно јединство називамо иконом, преображеном твари, рецимо такво је и рајско стање, с тим да није смрт још уведена. Све те промјене су тоталне (онтолошке, захватају биће у цјелини), светима је све свето и преображенима све преображено, материјалистима све материја, нововјековним иделистима све идеја.

Проблем саприсутства створеног и нествореног је проблем иконе, логоса у твари, људске воље, енергија, синергије...уопште је могућ од оваплоћења до васксења. Нема иконе прије оваплоћења, а ни по васксењу. Зашто неко не наслика икону Васксења? Јер није више предукус, и није више у слици, а прије оваплоћења ни слику нисмо имали.

Ако је причешће васксла твар а држимо да јесте, а не тек облагодаћена смртна твар - икона, онда је весело, свјет и његов тоталитет све је то пукло, јер имамо твар која то "није", односно већ је наступио узорак Царства, то тло, та земља (материја) већ је ту у присутна у Чаши, али није још тотална и не протеже се на биће у цјелини, него имамо овде и сада различита стања бића, што онемогћава, слава Богу, било каква систем, или било какву онтологију, али омугућава прелазак из ропства систему, логици... на тло будућега вјека, понаособ.

Разумијем да се може рећи да је распети Бог створио свјет и све слично, и не мислим као @Bokisd да се мора у мишљењу очувати логика, од мислилаца чујемо да је са логиком готово, а да је исправно мишљење само оно које води у свјетлост.

[Zoran Đurović]

пре 9 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Па како да не поменем причешће кад само о њему и причамо: Постојао је тад као оваплоћен, постојао је и прије оваплоћења као неоваплоћени Логос.

Мислим да нисам упао у то да уносим разумјевање времена у вјечност, али пази да не унесеш разумјевање вјечности у врјеме на начин да све може.

На крају то "Јагње заклано од почетка свјета" може да значи и план, домострој, протезање жртве на сва времена, али ипак и остаје распеће из 33-еће. Не можемо да га пребацимо прије рођења или било гдје.

Изгледа да ниси пратио дугачку Авину тему о преегзистенцији Ис Хс...

[VaSa110]

8 hours ago, Ivan Marković said:

Заправо је ово већ решено у савременој метафизици...........

Kakve veze ima metafizika sa tekstom koji sledi iza ove rečenice? Šta je tu metafizičko?

Pitam jer tekst koji si napisao je nešto ovako: "kad izađe sunce onda je dan, a kad zađe onda je noć".

[Ivan Marković]

пре 37 минута, VaSa110 рече

Kakve veze ima metafizika sa tekstom koji sledi iza ove rečenice? Šta je tu metafizičko?

Pitam jer tekst koji si napisao je nešto ovako: "kad izađe sunce onda je dan, a kad zađe onda je noć".

Неким ликовима који су ми симпа часове држим за џ. Ти ми ниси симпа, па буди љубазан шибни сто јура ( рачун могу да ти пошаљем у инбокс) па ћу ти одговорити. 

Немам времена да се осврнем на сваки коментар јер много сам радио у фирми ових дана, а имам наручено доста текстова да пишем. Између осталог, мора да напишем реплику дотуру субтилису. А и да се мало прошетам данас, док Диоклецијан не изведе своје кохорте да ватају ришћане...

[The Godfather]

@Zoran Đurović @Hadzi Vladimir Petrovic 

Vreme je da pocnete da iscitavate kvantnu mehaniku, a ne da se mucite bzvz ?

Sa'im se - naci cete to sto trazite 

[VaSa110]

20 minutes ago, Ivan Marković said:

Неким ликовима који су ми симпа часове држим за џ. Ти ми ниси симпа, па буди љубазан шибни сто јура ( рачун могу да ти пошаљем у инбокс) па ћу ти одговорити. 

Немам времена да се осврнем на сваки коментар јер много сам радио у фирми ових дана, а имам наручено доста текстова да пишем. Између осталог, мора да напишем реплику дотуру субтилису. А и да се мало прошетам данас, док Диоклецијан не изведе своје кохорте да ватају ришћане...

Nije sramota reći "lupih i osta živ" ili "ne znam". Inače šetaj što više, zdravo je to i za telo i za psihu.

[Ivan Marković]

пре 14 часа, Zoran Đurović рече

Добро ти рече Копитар. А када већ не пролази кроз затворена врата, онда ти је и закључак погрешан. Реч је о уласку димензије "с више" у ову нашу. Односно показивање да ова постоји кроз ту другу. Мислим да си на добром путу да објасниш управо овај проблем о саприсутности. Али мораш да се мучиш. Радо ћу те читати, ти си бистар дјечарац. Ја имам само магловиту идеју о протезању тела кроз простор и време, као што је Августин дефинисао време као протезање свести. Нисам паметан, али мислим да је решење на овој линији. Син ми студира математику, мали је геније, а ја сам га отровао неким мојим идејама на које се смеје, али ћу га присилити да ми направи математички модел.  

Мада ја нисам присталица решења које је понуђено у савременој метафизици. Прво, не сматрам да је Августин начинио неко епохално откриће тиме што је рекао да је време створење, јер је у хришћанској теологији било опште познато да је створење све оно што није Бог. Будући да време није Бог, простим силогизмом следи да је твар. Класична метафизика није правила тако суптилна категорисања ентитета и њихових постојања као савремена. Ако сад за моменат са терена метафизике пређемо на теологију, видећемо да Бог не постоји на начин како постоји творевина, то јест Он постоји ако и само ако творевина не-постоји и vice versa- акко твар постоји  Бог не-постоји (Ареопагита и Палама) или над-постоји (Дамаскин). А шта ћемо са временом? Предлажем следећи мисаони експеримент: претпоставимо да постоји само један предмет (рецимо кугла). Избор је сасвим произвољан. Може да буде и Сале Вучић, Роналдов бонобо геј шимпанза, клавир или енитинг елс, а једини критеријум избора је да наш објект буде протежан тј тродимензионалан илити Декартова rés extensa. Сад, како знамо да ли се та кугла креће? Да би кретање уопште било могуће неопходни су простор (да би тело имало куда да се креће) и време (да би то кретање трајало). Међутим, како знамо да је кретање промена положаја тела у односу на друга тела, ми у случају наше кугле немамо кретање, јер не постоји друго тело у односу на које би наша кугла променила положај. Пошто нема кретања, нису нам потребни ни простор ни време. Ако уведемо бар још једно тело, онда добијамо простор и време (просторни интервал између два тела) и временски интервал уколико тело 1 промени положај у односу на тело 2. Резултат је следећи. Простор и време не могу да постоје независно од протежних ствари, тако да они не постоје ни на начин на који постоји Бог (супрасистенција) ни на начин твари (егзистенција) већ паразитира на твари (субсистенција). Или ако преведено на српски под-стоји. Оно паразитира баш као и апстрактни ентитети, рецимо бројеви и по моме мишљењу његова субсистенција резултат је пада а дато нам је да поједностављено речено да исправимо наше дефекте и припремимо се за Есхатон. Иначе, ми сви , тако верујем, већ јесмо тамо, али ће нам се пунота Есхатона открити тек кад се укине субсистенција и остану само егзистенција твари и супрастенција Бога. Уосталом, апстрактни ентитети, у које на неки начин спадају и простор и време настали су као способност разума да их прави путем некомплетних ( па самим тим и лажних) описа ствари, а таква моћ је дошла разуму пошто се падом одвојио од ума и добио моћ фантазије. Сам Есхатон или αιον (aevum) је, како мислим, бездимензиони, атемпорални и аспацијални "простор" који је тотална и свеобухватна реалност, а не некаква "виша димензија" јер су и димензије апстрактни ентитети и као такви субсистирају. Ван Аевума је само αιδιον ( недокучиво) у коме је Бог, али чије су Енергије и Ипостаси присутне у Аевуму (Есхатону) и причасне нама по мери способности нашег разума да се покори уму а као резултат практиковања Евхаристије и умносрдачне молитве. Христос се није "појавио" у соби где се беху закључали апостоли, већ су они сви заједно ту били, али је апостолима благодаћу била на кратко суспендована фантазија и моћ апстракције, те нестадоше све паразитирају ће, субсистирајуће ствари попут димензија, просторвремена и слично и они видеше где се заправо налазе. Исто, мислим вреди и за Таворску Светлост. То што им се после ломљења хлеба све субсистирајуће поново вратило а Господа више нису видели била је јасна порука да је карта за излазак из Матрикса у Есхатон, тј, начин да разум поново изгуби моћ фантазије па тиме и апстракције Евхаристија.

[Ivan Marković]

пре 51 минута, VaSa110 рече

Nije sramota reći "lupih i osta živ" ili "ne znam". Inače šetaj što više, zdravo je to i za telo i za psihu.

Није срамота рећи "Нисам прочитао Џабијенов увод у савремену метафизику него брзи приручник Великог Мајонеза, првосвећеника култа летећег шпагети чудовишта". Наравно да ћу шетати, што да не. 

ПС. Мереологија, наука о целини и деловима је метафизичка дисциплина још од Аристотела, ал што би се ти тиме оптерећивао, поред Онфреа и осталих савремених генијалаца.

[Просечан србенда]

пре 18 минута, Ivan Marković рече

Мада ја нисам присталица решења које је понуђено у савременој метафизици. Прво, не сматрам да је Августин начинио неко епохално откриће тиме што је рекао да је време створење, јер је у хришћанској теологији било опште познато да је створење све оно што није Бог. Будући да време није Бог, простим силогизмом следи да је твар. Класична метафизика није правила тако суптилна категорисања ентитета и њихових постојања као савремена. Ако сад за моменат са терена метафизике пређемо на теологију, видећемо да Бог не постоји на начин како постоји творевина, то јест Он постоји ако и само ако творевина не-постоји и vice versa- акко твар постоји  Бог не-постоји (Ареопагита и Палама) или над-постоји (Дамаскин). А шта ћемо са временом? Предлажем следећи мисаони експеримент: претпоставимо да постоји само један предмет (рецимо кугла). Избор је сасвим произвољан. Може да буде и Сале Вучић, Роналдов бонобо геј шимпанза, клавир или енитинг елс, а једини критеријум избора је да наш објект буде протежан тј тродимензионалан илити Декартова rés extensa. Сад, како знамо да ли се та кугла креће? Да би кретање уопште било могуће неопходни су простор (да би тело имало куда да се креће) и време (да би то кретање трајало). Међутим, како знамо да је кретање промена положаја тела у односу на друга тела, ми у случају наше кугле немамо кретање, јер не постоји друго тело у односу на које би наша кугла променила положај. Пошто нема кретања, нису нам потребни ни простор ни време. Ако уведемо бар још једно тело, онда добијамо простор и време (просторни интервал између два тела) и временски интервал уколико тело 1 промени положај у односу на тело 2. Резултат је следећи. Простор и време не могу да постоје независно од протежних ствари, тако да они не постоје ни на начин на који постоји Бог (супрасистенција) ни на начин твари (егзистенција) већ паразитира на твари (субсистенција). Или ако преведено на српски под-стоји. Оно паразитира баш као и апстрактни ентитети, рецимо бројеви и по моме мишљењу његова субсистенција резултат је пада а дато нам је да поједностављено речено да исправимо наше дефекте и припремимо се за Есхатон. Иначе, ми сви , тако верујем, већ јесмо тамо, али ће нам се пунота Есхатона открити тек кад се укине субсистенција и остану само егзистенција твари и супрастенција Бога. Уосталом, апстрактни ентитети, у које на неки начин спадају и простор и време настали су као способност разума да их прави путем некомплетних ( па самим тим и лажних) описа ствари, а таква моћ је дошла разуму пошто се падом одвојио од ума и добио моћ фантазије. Сам Есхатон или αιον (aevum) је, како мислим, бездимензиони, атемпорални и аспацијални "простор" који је тотална и свеобухватна реалност, а не некаква "виша димензија" јер су и димензије апстрактни ентитети и као такви субсистирају.

 Размишљао сам(без читања и познавања неких филозофских дела) да је време једнако кретању твари и да је то у ствари једна од основа живота јер нема живота без покрета или кретања (овде изузимамо Бога и Његове енергије јер је Он нестворен и нетваран).

Мало ми је конфузно размишљање о некаквој усамљеној кугли или другом предмету, па сад ако узмемо да је сама онда нема времена или нам није потребно јер нема кретања без присуства другог предмета итд.јер и сама та кугла саим тим што постоји по њеном саставу има у себи атоме и молекуле итд... који се крећу брже или спорије у одређеној температури. И тако долазимо до тога да је потребна и одређена температура а за производњу или добијање температуре је опет потребно неко кретање...

[Ivan Marković]

пре 24 минута, Просечан србенда рече

 Размишљао сам(без читања и познавања неких филозофских дела) да је време једнако кретању твари и да је то у ствари једна од основа живота јер нема живота без покрета или кретања (овде изузимамо Бога и Његове енергије јер је Он нестворен и нетваран).

Мало ми је конфузно размишљање о некаквој усамљеној кугли или другом предмету, па сад ако узмемо да је сама онда нема времена или нам није потребно јер нема кретања без присуства другог предмета итд.јер и сама та кугла саим тим што постоји по њеном саставу има у себи атоме и молекуле итд... који се крећу брже или спорије у одређеној температури. И тако долазимо до тога да је потребна и одређена температура а за производњу или добијање температуре је опет потребно неко кретање...

Nisi razumeo. Umesto kugla, staviš foton ili elektron, i nema problemaglede kretanja molekula...

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 1 сат, Ivan Marković рече

Nisi razumeo. Umesto kugla, staviš foton ili elektron, i nema problemaglede kretanja molekula...

У Царству имаш једно Тијело, па ти види. Кретање у примјеру је постављено као унутар свјетско и тиме је све закључано. Ако кретање разумијемо теолошки, као подвиг, просијавање, силазак у ад, преображење, серетење са... као интеракцију створеног и нествореног, чак је неопходно једно једино тијело, без неког другог.

Када говоримо о причешћу, то је то једно и једино тијело, првенствено васкрсло, али не искључује ни друге међусадржавајуће празнике, оваплоћено, преображено, распето, створено.

Уз напомену да твар-тијело улази у есхатон.

[Ivan Marković]

пре 20 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

У Царству имаш једно Тијело, па ти види. Кретање у примјеру је постављено као унутар свјетско и тиме је све закључано. Ако кретање разумијемо теолошки, као подвиг, просијавање, силазак у ад, преображење, серетење са... као интеракцију створеног и нествореног, чак је неопходно једно једино тијело, без неког другог.

Када говоримо о причешћу, то је то једно и једино тијело, првенствено васкрсло, али не искључује ни друге међусадржавајуће празнике, оваплоћено, преображено, распето, створено.

Уз напомену да твар-тијело улази у есхатон.

Хаџија, ово што сам написао је само радна хипотеза. Волео бих да чујем примедбе. Гледе кретања, јасно је да сам говорио о кретању из галилејско-ајнштајновског фрејмворка. Не из других. У аристотеловском фрејмворку кретање је шири појам, јер осим галилејско-ајнштајновског концепта садржи и модални концепт (прелазак из потенције у актуелност). Када је пак време у питању, мени се много више од Августинове прешироке дефиниције да је време твар допада Платонова да је време покретна слика. вечности. Да не буде забуне, и код Платона је време ствар коју је створио демијург (тајанствени творац и добри отац, како га описује у Тимају. Са друге стране, овој другој дефиницији Августиновој, коју нам приложи Ђуровић, сам изгледа на трагу. Ако је време растезање свести, онда је оно нужно да би разум сегментирао реалност. То сегментирање реалности се међутим суочава са парадоксима у Јеванђељу као што су разговор Господа са Мојсијем и Илијом на Тавору или изненадна појава Господова у затвореној соби. Пада ми на памет врло смела мисао да су Петар, Јаков и Јован на Тавору видели Јахвеа у шехини како диктира Мојсију заповести или му се јавља у огњеној купини као малак Јахвех а уједно теши Илију док се овај крије од Језавелиних прогона. Тиме се могу објаснити и неки старозаветни парадокси попут појаве сина човечјег у Даниловим и Језекиљевим визијама. Пророцима је дошао глас Божији "у утвари" и за тренутак су били у могућности да заобишавши херувима са пламеним мачем и  вративши разум под контролу ума приступивши Дрвету Живота виде реалност без потребе за њеним сегментирањем. 

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Пре сат времена, Ivan Marković рече

Хаџија, ово што сам написао је само радна хипотеза. Волео бих да чујем примедбе. Гледе кретања, јасно је да сам говорио о кретању из галилејско-ајнштајновског фрејмворка. Не из других. У аристотеловском фрејмворку кретање је шири појам, јер осим галилејско-ајнштајновског концепта садржи и модални концепт (прелазак из потенције у актуелност). Када је пак време у питању, мени се много више од Августинове прешироке дефиниције да је време твар допада Платонова да је време покретна слика. вечности. Да не буде забуне, и код Платона је време ствар коју је створио демијург (тајанствени творац и добри отац, како га описује у Тимају. Са друге стране, овој другој дефиницији Августиновој, коју нам приложи Ђуровић, сам изгледа на трагу. Ако је време растезање свести, онда је оно нужно да би разум сегментирао реалност. То сегментирање реалности се међутим суочава са парадоксима у Јеванђељу као што су разговор Господа са Мојсијем и Илијом на Тавору или изненадна појава Господова у затвореној соби. Пада ми на памет врло смела мисао да су Петар, Јаков и Јован на Тавору видели Јахвеа у шехини како диктира Мојсију заповести или му се јавља у огњеној купини као малак Јахвех а уједно теши Илију док се овај крије од Језавелиних прогона. Тиме се могу објаснити и неки старозаветни парадокси попут појаве сина човечјег у Даниловим и Језекиљевим визијама. Пророцима је дошао глас Божији "у утвари" и за тренутак су били у могућности да заобишавши херувима са пламеним мачем и  вративши разум под контролу ума приступивши Дрвету Живота виде реалност без потребе за њеним сегментирањем. 

Немам примједби на горњи текст, мислим да је врло добар и да је значајно то да се скину "субсистенције" јер реалност опажамо кроз њих а уствари дјелом тлапимо, с тим да ако смо ослободили трипа не значи то одмах већу благодат него трезвеноумље.

Што се тиче твоје смјеле мисли, мени се чини да сваки искрени љубавни - благодатни сусрет садржи у себи сво предање Цркве сву историју и есхатологију, то једно, макар у заметку.

Дакле садржи купину, али и не само купину него и све остало, мада је првенствено преображење и можеш рећи и да је Мојсије у купини видио Петра... али...

О времену, код Хајдегера је оно хоризонт у којем се појављује биће, није феномен на бићу гдје је оно замисливо замрзнуто, него обратно "оквир" у којем се појављује биће. Ту замрзнутост замрзио је Ниче, јер биће ври (у  луче сјајне),вјечно враћање истог, воља за вољу). Те луче су вјечне и њих нам не заклања твар него систем окошталих истина (о Богу).

Само да се нисмо изгибили у ширини идеје...

[Жика]

4 hours ago, Ivan Marković said:

 Христос се није "појавио" у соби где се беху закључали апостоли, већ су они сви заједно ту били, али је апостолима благодаћу била на кратко суспендована фантазија и моћ апстракције, те нестадоше све паразитирају ће, субсистирајуће ствари попут димензија, просторвремена и слично и они видеше где се заправо налазе. Исто, мислим вреди и за Таворску Светлост. То што им се после ломљења хлеба све субсистирајуће поново вратило а Господа више нису видели била је јасна порука да је карта за излазак из Матрикса у Есхатон, тј, начин да разум поново изгуби моћ фантазије па тиме и апстракције Евхаристија.

Пише у Светом Писму да се Христос појавио.