Претражи Живе Речи Утехе

Зоран Ђуровић: Кад Иван Инквизитор Марковић ископава јеретике Увод Симпатични ми у Господину Исукару, Иван Инквизитор Марковић, кога сам од милоште и Сотоном звао, је моја стара муштерија са Поука, а како сада објављујем ауторске текстове на Видовдану, нађе се позваним и овде да се појави са успутним освртом, јер поред текстова Андреја Јефтића и Кирила Ховоруна, које с правом побија, приброја ту и мој. Није одолео искушењу у току поста. Препостио. Зато бих му прописао да ових дана чита модификовану мноме Великопосну молитву Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога у покушају, дух површног читања, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, тј. да се барем у току овог поста суздржавам од жене ми, смиреноумља недоступног, трпљења и симпатисања – даруј мени слуги Своме у покушају. O, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, јер ми то не полази за руком, и да не осуђујем Римског Аву нашег, јер си благословен у векове векова. Амин. Иван није лишен бледе светлости разума, али и то мало изгуби када види моје име. Он је филолог-филозоф, али и неко ко је умислио да се нешто разуме у теологију. Иван у праву Поменух да је с разлогом одбацио тезе и образложења Јефтића и Ховоруна. Драгољуб Марјановић, мој и Иванов заједнички пријатељ, је лепо приметио да Јефтић покушава да докаже на основу Прокопија да су цркве биле затворене у време Јустинијанове куге, а не примећује шта Прокопије сам каже, да су многи спас тражили у црквама и тамо умирали, што значи да су биле отворене. И на крају Јефтић закључује да су цркве биле затворене, иако сам помиње и тај податак који доноси Прокопије, да су се људи склањали у цркве! Читав тај опис је по узору на Тукидида. И Тукидид исто каже да су за време куге у Атини у доба Перикла многи спас тражили у храмовима. Тако да је Марковић у праву када каже да Прокопијевом извештају треба приступити опрезно. Такође, је у праву и око Ховоруна (мада ми није јасно где сам се ја то позивао на њега, како снатри Иван), јер чим сам био прочитао његов текст, видео сам неутемељеност његових оптужби за јерес оних који тврде да се не може заразити преко причешћа. Са друге стране су једнако суманути и његови позиви на ломаче: Бизарна Иванова површна читања Племенитом господину сам већ скренуо пажњу да нисам човек једног текста него да се сваки од њих мора пречитавати. На ову тему директно сам публиковао 7 текстова: ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, али се аргумента дотичем и другде. Дакле, Иван би сада морао да лепо прочита све ово што сам писао. И то са разумевањем и да се после тога јави са неким сувислим опсервацијама. Поштедео би нас чак и да је овај 1 текст прочитао са разумевањем, а не жељом да се по сваку цену спори. У најкраћем ћу се осврнути на неке његове примедбе, а после ћу изнети неке додатне аргументе које нисам публиковао, јер сам налазио да у овој острашћеној ситуацији нису прикладни. Иван ме је прикључио шареноликој дружби на основу само једног заједничког чимбеника, а то је моје теоријско допуштање да се добије вирус у цркви за време причешћа. Међутим, мене од многих дели то што нам премисе уопште нису исте, а то је и Иван признао, да сасвим јасно образлажем да је у причешћу реално присутан Васкрсли, док би неки моји опоненти мислили да је причешће нека слика, симбол или спомен на Исуса. Зато би за њих било неизбежно да се неко зарази, јер имамо само обичне супстанце (хлеб и вино), док је мој став да је могуће да се неко зарази, иако су могућности јако мале, вероватно и мање него од идења у куповину. Пише: „И маше (ЗЂ) добро познатим аргументом да се ето Причешће може и уплеснивити. Све и да може, у питању је Тело и Крв Бога који има и људску природу, чиме поседује и биолошки материјал. Али из тога не следи да било који биолошки агенс који иначе испољава патогене функције може исте те функције да испољава и када је у Телу Богочовека“. – Потпуно је нејасно шта жели да каже: са једне стране признаје да причешће може да се убуђа, са друге да су патогене буђи немогуће у причешћу. Као да пореди причешће са Горгонзолом, сачувај ме Боже... Да је читао упутства за свештенике, а изворе сам био навео, видео би да се такво причешће спаљује, јер није за људску употребу, иако је валидно као сакрамент. Дакле, имамо патогене буђи, али не у ономе што је Тело Христово, него у ономе преко чега нам се Оно даје, тј. у хлебу и вину. Што је најлуђе, Иван се овде позива на мој лавирани аргумент: „У светлу догме о тр. тешко је замислити да Свети Дарови могу да се укваре, или да се преко њих може пренети зараза. Наиме, кварењем би они постали нешто друго, и тешко је рећи да се кваре само акциденције, као да би оне постојале одвојено од суштине или природе“. Дакле, нико ништа од патогеног не може замислити у Васкрслом, а Иван, понављајући мој резон, само показује да није разумео о чему сам говорио. Затим: „Ничим изазван, З.Ђ. нас оптужује за афтхартодокетизам“. Опсесивац као и Родољуб Јат Кубат, пише тх за тету, а треба на нормалном српском да каже: афтартодокетизам (не чух га нигде да каже тхеос, него теос). Овде је потпуно машио тему, јер сам говорио о могућој опасности интерпретације у том кључу, али ће после бити јасније шта сам имао на уму. Наставља: „Ауктор исправно примећује да се ми не причешћујемо Христовим предваскрслим Телом, већ управо васкрслим, које је већ нетрулежно. А ако је нетрулежно, биолошки агенси који би евентуално били присутни и у томе Телу не би могли да поседују своје патогене функције“. И овде се види базично Иваново неразумевање шта је Ис васкрсло тело. Он то своди и поистовећује са светим објектом у чаши. Даље: „Кренимо сада на другу аукторову оптужу, да заступамо јерес трансупстанцијације (која је, гле чуда, службена доктрина римокатоличке цркве догматизована на Тридентинском сабору, а под утицајем Томе Аквинског)... То нас обавезује да одбацимо тврдњу З.Ђ да је у питању јерес“. Овде Иван евоцира то што сматрам католике за Цркву, па ми трља на нос да сам недоследан јер заступају јерес. Проблем је што пишем: „тако да се у догматском смислу могу наслутити 2 неправославна учења, а то су 1) афтартодокетизам и 2) трансубстанцијација“. Нисам нигде трансубстанцијацију назвао јересју, него неправославним учењем, јер оно није званично прихваћено код нас, а Ивану би било боље да се не прави паметним па да наводи нека од православних имена, јер ипак ову проблематику боље познајем, а не пишем трактате па да бих био исцрпан. Иван је пак направио целу апологију овог католичког учења, а сва његова критика на мој рачун се своди на то да се причешће претвара у некакво васкрсло тело и онда не може да ту буде ничег патогеног. Но, он ништа не објашњава ближе него се позива на слепи фидеизам. Бескорисан је за дијалог. Сада ћу отићи корак даље у образлагању како ствари заиста стоје, а не како их Мали Перица замишља. „Евхаристијски“ аргумент и отров у причешћу После објављивања текста Догматско разматрање могућности добијања вируса преко причешћа, наишао сам на интересантан чланак од Игумен Адриан (Пашин), «Евхаристический» аргумент в полемике преподобного Анастасия Синаита с афтартодокетами (Богословский вестник, 16–17. 2015. № 1 январь-март, № 2 апрель-июнь, стр. 56-68). У најкраћем ћу изнети срж овог текста. Аргумент налазимо у главном догматском делу Анастасија Синаита (VII в.) „Ὁδηγός“ (Путеводитељ), и због представљања христолошких проблема представља претходника Источника знања преп. Јована Дамаскина. Ту се образлаже да тљеност Светих Дарова, који се оставе на неколико дана, доказује тљеност Христа до Његовог Васкресења. Анастасије износи да се ми причешћујемо Телом Христовим у његовом тљеном стању, што показује тварна природа Светих Дарова, и тај „евхаристијски“ аргумент он користи искљчиво у оквиру полемике. Синаит предлаже афтартодокетима да ставе Свете Дарве у неки сасуд и посматрају шта ће се са њима десити за неколико дана. „Ако се не распадне, не промени и не поквари, биће очигледно да с правом проповедате да Христос од самог тренутка сједињења постоји савршено у непропадљивости, а ако се распада или квари, сви морате да признате једно од следећег: или то што једете, није право Христово тело, већ само слика, или да због вашег зловерја није сишао Свети Дух на њега, или да је Христово тело до Васкрсења тљено као жртва, подложно смрти и повредама, раздробљиво и јестиво“. И још: „У природу Његовог тела не само да верујемо, већ је у стварном опиту видимо и додирујемо је и причешћујемо се њоме, свакодневно по природи и истински је окушајући“. У Догматским разматрањима сам показао да оваква идеја није тачна, јер се ми причешћујемо Васкрслим Христом. Оно што је важно јесте да су и православни и афтартодокети знали да се причешће може покварити. То је зато што Дарови не мењају своју природу (како би волео Иван), иако о њима не говоримо да су после благосиљања обичан хлеб и обично вино. Да није тако, ми се никада не бисмо могли причестити Васкрслим, јер је Он у стању Будућег века. Но, постоји continuatio између нашег историјског, душевног тела и васкрслог, духовног. Рекао сам и понављам: како то заиста функционише, ваља питати неког паметнијег од мене. Игуман Адријан ће поменути да је извесни Михаило Сикидит 1190-их тврдио да се причешћујемо историјским Христовим телом. Из таквог размишљања потекло је учење о поновљеном и свакодневном понављању Христове жртве. Ово мишљење је осуђено на Константинопољским саборима 1156-1157. Ову осуду потврдио је и Константинопољски сабор сазван под патријархом Јованом X Каматиром (1198-1206) и царем Алексијем III Анђелом (1195-1203). Жртва Христова принесена је једном, а на свакој литургији хлеб и вино бивају та жртва Христовог Тела и Крви. Пашин оправдава св. Анастасија да је све ово речено само у оквиру полемике. Но, то је небитно за нашу тему. Друга тема је и историјски потврђен факт да се причешћем неко може отровати, односно да причешће није серум. Неки протестантски фундаменталисти су буквално схватили Мк 16, 18: Узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити, па су у ритуалима помрли од змијских уједа. Ако би ми пак неки православни фундаменталиста приговорио како су ови јеретици, позвао бих га да нам са поскоком демонстрира своју правоверност. Имамо и најновији случај америчког јеванђелистичког бискупа, Џералда Глена, који намерно није хтео да се чува, јер је говорио да је Бог већи од вируса (каква је то мудрост!), и сада је умро од короне. У X в. грузински цар Давид је отрован причешћем које му је дао архиепископ Иларион (Ф. И. Успенский, История Византийской империи, М., 1997, т. 2. с. 433). Јерменска кнегиња Парандзем поткупила је свештеника Мрджјуника и он је причешћем отровао царицу Олимпију, јер није било другог начина, зато што је ова била јако предострожна. Није очекивала оволику количину људске злобе, тако да је са поверењем узела причешће и отровала се (Фавстос Бузанд, История Армении, 4, 15). У Хроници Биховца: 1451 г. кнез „Михајлушко“ (Михаило Сигизмундович) је сабрао војски и уз помоћ Москве узео Кијев. Велики кнез Казимир је повратио град, Михајлушко побегао у Москву, и када је био у једном манастиру, игуман, који га није волео, дао му је у причешће отров. Убио га је у моменту. Ни на Западу нису били ништа бољи, тако да је 1154 г. у Јорку отрован причешћем архиепископ Виљем Фиц-Херберт. Помиње се да када је један римски папа вероватно отрован, тако што су намазали руб Чаше, други су почели пити из Чаше кроз златну трубицу. И један и други пример сведоче да се причешће може контаминирати и да није више за употребу, иако остаје валидно као сакрамент. Јесте причешће и телесни лек, иако је првенствено храна за будући живот, али то не значи да нужно делује као медикамент или серум. Чуда су могућа, али су ретка, тако да ко није Јован Шангајски, топло му препоручујем да не узима причешће од зараженог беснилом. Сам сам описао неколико чуда преко причешћа у којима сам био протагониста, тако да су депласиране оптужбе на рачун моје вере. Није само причешће, кога Иван и ини безбожно своде на „свету ствар“, то које је подложно законима природе, него и све друге „свете ствари“, иако је причешће – да ми овај несуптилни теолог у покушају не приговори – sui generis. На интернету је описан експеримент, у оквиру којег су узети на анализу иконе из московских цркава, а добар део микроорганизама су били патогени: стафилококе, стрептококе, ешерихија коли итд. Зато се у свим црквама дезинфикују иконе и ван периода епидемије. Не бих помињао и тровања светом водицом, јер су то ретки случајеви, али их има. Према томе, Ивану би било паметно да узме од почетка да пређе градиво па да онда каже нешто сувисло, без да плива слободним стилом и одузима нам време. Московљани о причешћу и вирусу Иван је већ назвао патријарха Кирила и митрополита Илариона неверницима и новотарцима, али ми је до његовог мишљења као до ланог снега и зато бих изнео скоре гледе Алфејеве: „...Чаша и кашичица нису заштићени од присуства бактерија и вируса... ревнитељи који се бахате (кочопере) својим Православљем...не слушати ревнитеље и њихову фарисејску проповед о 'маловерју'... – Какву реакцију Ви добијате од парохијана, верујућих на последње решење Синода, на инструкције, на конкретне предузете мере? – Генерално, реакција је позитивна, благодарна и смирена. Али постоје људи који покушавају да искористе ситуацију како би, како се каже, 'преврнули чамац', поткопали поверење ка свештеноначалницима. Један ђакон недавно је написао: 'Хтео бих да поставим нашим јерарсима питање: зашто ви тако брзо, без борбе, под хуманистичким сосом 'бригом о ближњем' продајете слободу Цркве? За православне људе је очигледно да кроз Свето Причешће никаква инфекција се не преноси. Мислити другачије је богохуљење'. Хтео бих да поновим оно што је Црква последњих дана говорила много пута: ми чврсто верујемо у то да се никаква зараза не може пренети кроз Свете Дарове. Тело и Крв Христову верници примају 'на исцељење душе и тела', то јест они сами јесу извор исцељења. Али Чаша и кашичица за причешће – то су ти предмети који нису заштићени од присуства на њима бактерија и вируса. Због тога се предузимају специјалне мере за њихово санирање. Ка томе се морамо односити са смирењем и спокојем. Они који се данас бахате својим Православљем, који са гордошћу говоре да 'исповедници у карантин не иду', понашају се не јеванђелски, већ фарисејски. Они се користе кризом ради промовисања себе: погледајте, говоре, ја нисам такав као остали људи, ја сам исповедник вере, а не попут Патријарха и осталих архијереја. Ово је неодговорно и егоистично понашање. Не бојиш се да се заразиш сам, мисли о другима. Такве људе не можете убедити у супротно, али ја бих хтео да се обратим ка онима који се под утицајем ових проповедника могу саблазнити. Верујте ми, драги моји, Свјатјајши Патријарх и Свештени Синод не познају горе од наших преподобно-ревнитеља Свештено Предање Цркве. Кад се инструкција припремала, проучавали су се преседани. На крају крајева, Црква се није први пут суочила с епидемијом (Не боишься заразиться сам, подумай о других, Митрополит Волоколамский Иларион (Алфеев). Беседовала Ольга Липич. Источник: РИА Новости 24 марта 2020 г.)“. Ово промишљање је сасвим у складу са препорукама Синода СПЦ (акт Бp. 254, 25. март 2020) подручним епископима: „препоручујемо да у светом Путиру сваки пут буде довољно Крви Господње, а честице Тела Господњег да не буду велике, тако да причасник, довољно отворивши уста, може да се причести, а да га света ложица и не дотакне“. Ложица или л'жица (словенски) је кашичица. Док Руси дезинфикују кашичице, овде се то избегава јер иста не додирује уста причасника. На тај начин се причешће неће контаминирати. И ово је у складу са канонском праксом, мада мало опуштеније него по старим прописима. Овако је јасно да се преко причешћа нико не може заразити, а не да се позива на неко дезинфекционо својство причешћа, боже ме сачувај! Радо ћу одговорит нашем другару Инквизитору ако узме да лепо прочешља моје аргументе из набројаних текстова, али ако ми напише нешто у овом стилу, онда га препуштам нирвани. Рим, 14/04/2020 Извор: Зоран Ђуровић: Кад Иван Инквизитор Марковић ископава јеретике | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG УводСимпатични ми у Господину Исукару, Иван Инквизитор Марковић, кога сам од милоште и Сотоном звао, је моја...