Raskol se zahuktava

[Milan Nikolic]

 

Из Божићног интервјуа који је Печату дао Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић:

 

Због чега је било неопходно да се о неканонским поступцима Цариградске Патријаршије изјасни ванредни Свети Архијерејски Сабор, одржан током новембра у Београду?

Проблем неканонских поступака Цариградске Патријаршије на канонском подручју Московске Патријаршије не представља, како сте тачно рекли, само проблем прекида међусобног литургијског и сваког другог општења тих двеју помесних Цркава нити, штавише, само проблем нарушених односа у православној васељени у целини. Поступке Фанара видим, у крајњој линији, као озбиљно угрожавање аутентичности сведочења Православне Цркве о Христу, Распетом и Васкрслом, како пред властитим верним народом, који је свуда, а посебно у Украјини, због тих поступака саблажњен и изложен великим искушењима, тако и пред инославним хришћанима-боготражитељима који у Православној Цркви траже, а многи и налазе, изворно, јеванђелско и апостолско хришћанство. Осрамоћени смо као православни хришћани и пред муслиманима и припадницима других религија, међу којима има доста оних који се према Православној Цркви односе са поштовањем и поверењем, такође видећи у њој изворно хришћанство.

Илустрације ради наводим једну давну успомену из свог живота. Пре готово пола века, као сасвим млад јеромонах, путовао сам, аутобусом, из Призрена у манастир Дечане, чији сам сабрат тада био. Крај мене је седео један старији Шиптар (у то време још није био у оптицају етноним Албанац за косовско-метохијске Арбанасе). Видело се да је човек припрост, али и да је убеђени верник, муслиман. Као и многи други муслимани, поготову тада, у времену пре избијања сукоба, према мени као монаху се односио с поштовањем, чак срдачно. Заподенуо је са мном разговор о вери, с нагласком на сличностима и разликама између Православља и ислама. У неком тренутку је, на моје велико изненађење, изјавио отприлике следеће: „Ми вас сматрамо за праве хришћане. Зато, кад неко из неке друге хришћанске заједнице прелази у ислам, ми од њега тражимо да најпре буде православац, па га тек онда примамо.“ Ово његово наивно и, наравно, неутемељено веровање ипак сведочи о угледу наше Цркве у средини из које је он поникао. Искуства ове врсте сам имао и при сусретима са неким муслиманима у другим местима, укључујући и Београд и Нови Сад, као и у Цариграду, Каиру, Аману и другде у већински муслиманским земљама.

Слично поштовање и поверење показују и многи римокатолички верници: у Далмацији, примера ради, Православље зову „стара вира“ и обраћају се нашим свештеницима за благослов и молитву, а исто то, искање благослова и молитве, и лично сам много пута доживео у Италији. На нивоу пак њихове духовне елите, многи теолози и бискупи су се такође у разговорима са великим симпатијама изражавали о вредности православног богословља, нарочито учења о Цркви и о саборности као општем начелу црквеног живота, о богатству православног богослужења, о узвишеном карактеру православног монаштва и духовности уопште, о лепоти православне црквене уметности, особито византијских икона, фресака и мозаика и тако даље. Лакомисленост и лакоћа са којом је Цариградска Патријаршија – коју иначе уважавамо и волимо као своју Цркву Мајку – својим поступцима у Украјини изневерила саборност и погазила свештене каноне Цркве довела је све наведено у питање, а код многих је и директно прокоцкала пређашње поверење. Показала је, нажалост, да је и код нас и те како присутно схизофрено размимоилажење теорије и праксе, теологије и реалности, етоса и живота, и да је било могуће савезништво, морално и канонски недопустиво, између Цариградске Патријаршије и световне власти у Украјини, као и других ванцрквених, па и антицрквених чинилаца, у служби једног чисто политичког пројекта, а науштрб једине канонске Цркве у Украјини, признате од свих, на првом месту од саме Цариградске Патријаршије.

Наша помесна Црква, Српска Патријаршија, није у овој жалосној ситуацији заузела став да треба да буде за једне, а против других, него је принципијелно указала на једини могући излаз из ове дубоке кризе, а то је повратак начелу саборности и вековном канонском поретку, поновно откривање богољубља и братољубља као једине примене вере у животу и свеправославно одговорно решавање проблема уместо пренаглашеног инсистирања на свом првенству и на својим – наводно изузетним и искључивим – привилегијама и овлашћењима, мимо и изнад свих других, са позиције „првог без једнаких“ уместо са позиције „првог међу једнакима“. Јер, тиме се via facti поништава досад неприкосновено православно начело саборности, а где нема саборности, ту, хоћеш-нећеш, почиње да кружи баук апсолутне монархије, баук папства. Због папства као отклона од духа саборности већ имамо један велики раскол, раскол између хришћанског Истока и Запада, који траје вековима. Због ове нове, источне варијанте папства, односно због појаве схватања да епископ који је први по части и рангу није први у сабору него први по себи, изнад сваког сабора, може настати нови велики раскол. Такав раскол помесне Православне Цркве морају спречити. Јер, увек је боље спречити него лечити. Молитвено се надам да за то још није касно.

Да ли је ово само врх леденог брега, само почетак смутње у Православној Цркви Христовој?

To не зна нико, па ни ја. Надам се да је Фанар уочио већ досад настале погубне последице своје неславне акције у Украјини и да ће се зауставити. Али ако и убудуће буде веровао у своју наводну супериорност над свима и у своју самопроглашену непогрешивост, не искључујем могућност да овакав експеримент понови и у канонском простору других аутокефалних Цркава, па и наше, где постоје два раскола – већи, скопски, и мањи, цетињски – који су минијатурна копија украјинских раскола. Молитвено се надам да ће у Фанару ипак преовладати осећање стида пред великим патријарсима и саборима прошлости који су заувек прославили првопрестону Цариградску Цркву и да ће Фанар имати духовне снаге и трезвености не само да не продужи започетим путем, на штету јединства Православне Цркве, него и да се врати свом вековном, историјском путу служења том јединству. Само тако се остварује првенство части, док првенство власти уопште не постоји нити може да постоји у Православној Цркви.

 

http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_nesalomiv_je_duh_srpskog_naroda

[Milan Nikolic]

Из Божићне посланице Српске Православне Цркве:

Исти позив упућујемо и онима који говоре о некаквој „Црногорској Цркви”, који остају слепи код очију јер не виде древну Митрополију црногорско-приморску. Они заборављају да спасење није условљено изјашњавањем ко је Србин, а ко Црногорац. Искушење је исто као и у нама блиској и братској Украјини, где такође острашћени шовинисти-русофоби, предвођени корумпираним политичарима, уз „асистенцију“ унијатâ и, нажалост, уз неканонско саучесништво Цариградске Патријаршије, продубише и проширише постојеће расколе и озбиљно угрозише јединство Православља у целини. Христос није дошао да спасе само јеврејски народ, иако је тај народ био изабран од Бога да све народе припреми за долазак Месије, већ је дошао као Спаситељ свих народа, ма како се они звали (Рим 10, 12) и ма како се у ком времену изјашњавали.

 

http://www.spc.rs/sr/bozhitshna_poslanica_srpske_pravoslavne_crkve_7

[Milan Nikolic]

Српска црква неће да призна расколнике

Р. ДРАГОВИЋ | 03. јануар 2019.

СПЦ ће одговорити на упозорење руског патријарха због догађања у Кијеву; Наша патријаршија неће сарађивати са новом организацијом

СРПСКА патријаршија неће успостављати односе са новоствореном црквеном организацијом у Украјини. СПЦ ће и убудуће бити принципијелно окренута поштовању канонског поретка у православљу. Ову поруку патријарх Иринеј ће и формално пренети Московској патријаршији.

У седишту српске цркве овако незванично коментаришу писмо које је руски патријарх Кирил упутио свим поглаварима помесних православних цркава. Од свих црквених предстојатеља Кирил је затражио да не признају резултате наводног “сабора уједињења” нове украјинске цркве.

Српску цркву, како напомињу у Патријаршији у Београду, Кирилов позив није изненадио, будући да је став Москве у украјинском случају познат одраније. За СПЦ, једина канонска црква на том простору јесте званична Украјинска православна црква, која ужива аутономију Московске патријаршије.

- Став СПЦ у овом случају, као и у другим случајевима, дефинисан је кроз чврсто поштовање вековног устројства цркава. То другим речима значи да за српску цркву не постоји руска или украјинска страна, Москва, Цариград или Кијев, већ само - поредак. А он је несумњиво на страни постојеће цркве у Украјини Московског патријархата, без обзира на аргументацију васељенског патријарха Вартоломеја и украјинских расколника - наводе у СПЦ, уз подсећање да су представници наше цркве - патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије, све то предочили и васељенском патријарху Вартоломеју.

Украјинска црквена криза ушла је у нову фазу средином децембра, када је у Кијеву одржан такозвани ујединитељски сабор, на коме је за поглавара новостворене парацрквене организације изабран митрополит Епифаније. У том “уједињењу”, чији је главни покровитељ председник Порошенко, нису учествовали архијереји, свештенство нити представници Украјинске цркве.

Овај догађај, који представља формалну кулминацију тзв. украјинске кризе, у православном свету дочекан је с резервом и зебњом, будући да буди страхове да може изазвати талас сличних “црквених револуција”.

- У Украјини се данас не огледа сукоб интереса Московске и Цариградске патријаршије, што неки покушавају да прикажу, већ нешто много опасније. Реч је о великом разилажењу поглавара и јерарха Свете цариградске цркве са православном канонском традицијом и светоотачком еклесиологијом. Наступа време када ћутање више неће бити могуће, јер је то изазов целом православном свету - упозорио је православне патријархе и архиепископе руски патријарх Кирил.

НЕ ПРЕТИ НАМ КИЈЕВСКИ СЦЕНАРИО

СРПСКОЈ православној цркви не прети украјински сценарио, што можда неће спречити вође појединих верских покрета да га изазову. То се пре свега односи на вишедеценијски раскол у Македонији, али и деловање парацркава у Црној Гори и Хрватској.

- Готово да нема православне цркве која се у различитој мери не суочава са сличним проблемима. То је додатни разлог за поштовање вековног поретка - наводе у СПЦ.

“Украјински расплет” у случају тзв. Црногорске и Македонске цркве готово је искључен, јер су у питању минорне организације чији је значај садржан у називу, док су у пракси сведене на маргиналне групе.

 

http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:769407-Српска-црква-неће-да-призна-расколнике

[Ведран*]

Пољаци не признају уједињене расколнике Украјине. 

Мит. Сава упутио писмо пат. Вартоломеју.

https://sputniknews.com/europe/201901041071210102-polish-orthodox-church/

[Milan Nikolic]

АМФИЛОХИЈЕ ПОРУЧИО: За СПЦ Васељенска патријаршија није врховна власт

Танјуг | 04. јануар 2019.

Митрополит је рекао да је током недавног сусрета васељенском патријарху Вартоломеју предочио одлуке Сабора СПЦ, који није сагласан са његовом одлуком да украјинској цркви да аутокефалност

Митрополит црногорско приморски Амфилохије поручио је да аутокефалност православне цркве у Украјини неће утицати на статус цркве у Црној Гори, али и да, након најновије одлуке цариградског патријарха, Васељенска патријаршија за Српску православну цркву више "апсолутно није" врховна црквена власт.

Митрополит је у интервјуу за Вијести ТВ рекао да је током недавног сусрета васељенском патријарху Вартоломеју предочио одлуке Сабора СПЦ, који није сагласан са његовом одлуком да украјинској цркви да аутокефалност.

Амфилохије је испричао да васељенског патријарха познаје још кад је био ђакон, те да је с њим студирао у Риму, али да то што, како је рекао, он сада ради у Украјини "није апсолутно адекватно са духом цркве православне", јер тиме разара то вековно јединство међу православним црквама.

"И са те стране наша црква и многе друге патријаршије не прихватамо такав један став, ја сам му то отворено рекао. Надам се, ипак, и многи теолози у Грчкој и архијереји су против тога и његовог садашњег понашања", рекао је митрополит.

Упитан да ли би овај указ могао да утиче на статус цркве у Црној Гори, Амфилохије је истакао да то нема "апсолутно никакве везе са статусом цркве у Црној Гори".

"Друго је питање независна Црна Гора, друго је аутокефална црква. То је потпуно друга прича", јасан је митрополит.

А на питање да ли је Васељенска патријаршија за СПЦ и даље врховна црквена власт, митрополит каже: "Апсолутно није".

Он објашњава да само у Католичкој цркви постоји врховна власт, те да је то римски папа.

"У православној цркви то је борба православља 10 вијекова да сваки епископ је власт. И с те стране ту је погрешио васељенски патријарх што се сад умешао у живот руске цркве", казао је митрополит Амфилохије и додао да му стога с правом приговарају улогу папе.

У Цркви православној, каже, нема папе, нити је било и она је због тога остала православна.

 

http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:769739-АМФИЛОХИЈЕ-ПОРУЧИО-За-СПЦ-Васељенска-патријаршија-није-врховна-власт

[Zayron]

History is made: Bartholomew signs tomos of autocephaly for Orthodox Church of Ukraine

https://tinyurl.com/y8e66wxv

 

[o. Miroljub]

History is made: Bartholomew signs tomos of autocephaly for Orthodox Church of Ukraine

https://tinyurl.com/y8e66wxv

 

[Ромејац]

TOMOS SIGNING CEREMONY IN CONSTANTINOPLE ENDS WITH SHOUT OF “GLORY TO UKRAINE!”

Patriarch Bartholomew of Constantinople ceremoniously signed the tomos of autocephaly for the new nationalist Ukrainian church today, which he will give to its primate “Metropolitan” Epiphany Dumenko tomorrow during the Divine Liturgy.

The ceremony was broadcast live on Ukrainian television.

The Ukrainian delegation included, in addition to Epiphany Dumenko, former Metropolitans Simeon Shostatsky and Alexander Drabinko, who apostasized from the Church of Christ to join the Ukrainian schismatics, two bishops from the “Kiev Patriarchate,” one bishop from the “Ukrainian Autocephalous Orthodox Church,” Parliament Speaker Andrei Paruby, and Ukrainian President Petro Poroshenko, the main architect of the new church, along with Pat. Bartholomew, and who took center stage at December 15’s “unification council,” reports the Union of Orthodox Journalists.

The signing of the tomos was accompanied by applause inside the church, the singing of carols, and shouts of “Glory to Ukraine! Glory to the heroes!” inside the church.

http://orthochristian.com/118433.html?fbclid=IwAR1PbrJzkM9gsncSIsPYn0Q45fuSWUBvP2ijL6j1VhE0Lfb8l0DhokbsdQ0

[Ромејац]

 

[Justin Waters]

Nakon 1054, dobili smo i 2019....

[Вилер Текс]

Атокефалност од кефала. 

[Ромејац]

Раскол се роди!

Вартоломеј га породи!

[Ведран*]

пре 8 минута, Вилер Текс рече

Атокефалност од кефала. 

Аутофекалност

[Zayron]

пре 1 сат, o. Miroljub рече

History is made: Bartholomew signs tomos of autocephaly for Orthodox Church of Ukraine

https://tinyurl.com/y8e66wxv

 

 

 

 

[Milan Nikolic]

Руска црква: Указ о украјинској цркви је обичан папир

Танјуг | 05. јануар 2019.

Томос (указ) о аутокефалности православне цркве у Украјини, који је потписао васељенски патријарх Вартоломеј, само је обичан папир који нема канонску тежину, изјавио је данас портпарол Руске православне цркве Владимир Легојда.

"Томос је папир настао као резултат неуморних политичких и личних амбиција. Потписивањем су прекршени канони и зато нема канонску тежину", поручио је Легојда.

Како је претходно пренео "Спутњик", Васељенски патријарх Вартоломеј потписао је у Истанбулу томос о аутокефалности православне цркве у Украјини.

Уочи потписивања документа одржан је молебан којем су, између осталих, присуствовали поглавар те цркве митрополит Епифаније, председник Украјине Петро Порошенко, шеф украјинске дипломатије Павел Климкин и председник парламента Андреј Парубиј.

Након богослужења, Вартоломеј је у своју резиденцију примио украјинског председника и митрополита Епифанија, након чега су се вратили у Храм Светог Ђорђа где је потписан томос.
 

http://www.novosti.rs/вести/планета.479.html:769925-Руска-црква-Указ-о-украјинској-цркви-је-обичан-папир