Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '1054.'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Велики црквени раскол 1054. године јан 26, 2022 Митрополија.цом, Богословље Велики раскол који се десио 1054. године у почетку између древне Римске цркве и Константипољске патријаршије и заједно са њом и осталих древних патријаршија, Антиохијске, Александријске и Јерусалимске представља један од најтрагичнијих догађаја у историји једне Свете саборне и апостолске цркве. Сам разлог Великог раскола је вишеслојевит и треба да се посматра из више аспеката да бисмо могли имати једну реалну слику о томе немилом догађају који се догодио пре хиљаду година. Узроци су пре свега црквени и политички мада у позадини имају свој национални, као и културолошки карактер. Никако не треба заборавити у времену након Миланског едикта 313. године догодио сусрет две велике цивилизије и културе у окриљу Цркве, јелинске и римске. Након Миланског едикта Римско царство са Царом Константином Великим (272-337) почело је полако да усваја хришћанство као државну религију, што се званично десило у доба цара Теодосија Великог (347-395), који је 390 године царским Едиктом прогласио хришћанство за једину званичну државну веру у читавом Римском царству. Може се рећи да од тада па све до Великог раскола два велика народа, две велике културе, два велика језика латински и јелински су се испреплитали у животу и Цркве и Византијског царства. Са осамостаљивањем Римске цркве која је 754. године постала Папска држава дошло је до делимичног прекида односа између две кулутре и цивилизије а ускоро и до Цркве Рима са Источним црквама. Захваљујући каролиншком краљу Пипину Малом (714-768) који је освојивши Равенски егзархат (који је био дио Источног римског царства=Византије), Римска црква је добила све те земље на дар а то је потврдио и повељом цар Карло Велики 774. године. Тим чином Римска црква добила је сва права над Равенским егзархатом и то је допринело оснивању Папске државе. Са оснивањем Папске државе Римска црква и њене папе су постале неовисне од византијског цара и тиме су уједно добиле огромну моћ која је са временом расла. С друге стране константинопољски патријарси су били у доброј мери овисни од источних римских царева што се погото очитовало у време иконоборства који је потресао Цркву у 8. и 9. веку, када су богоборни цареви Лав III Исавријанац (717 – 741), цар Константин V Копроним (741 – 775, Лав V Јерменин (813– 820) и цар Теофило (829-843) прогонили Цркву уништавајући иконе, фреске и мозаике док је у томе периоду Римска црква било потпуно слободна и тиме се сачувала од иконоборачке јереси.[1] Утицај византијских царева осећао се на константиопољским патријарсима све до пада Византије, а тако и за време Великог раскола, када су цар Констатнин IX Мономах (1042-1055) и Патријарх Михаил Кируларије (1005-1059) били политички супарници, што је потом коштало Патријаха Михаила прогонства са трона цариградских патријарха за време цара Исака Комнина (1057-1059).[2] Историјске околности у време Великог раскола Историјске оклоности у којима се тада налазила Римска црква и остале древне патријаршије нису биле истоветне. Наиме, Папска држава (Stati della Chiesa) је била у непрестаним унутрашњим политичким превирањима и војним нападима од стране Нормана (Викинга) коју су 1053. године потукле папску војску код Цивитатеа и заробили Папу Лава IX (1049-1054) ставши га у кућни притвор у граду Беневето у области Кампања. С друге стране Византијско царство је тада доживело својеврсну културну ренесансу за време цара Константина IX Мономаха, који иако не исувише политички способан ипак је сачувао унутрашњи политички мир и безбедност граница Источног римског царства. Тадашњи константинопољски Патријарх Михаило Кируларије је био бивши државни службеник са великим управљачким способностима, али не толико широког богословског образовања како сматра енглески византијски историчар Стивен Рунсиман (Steven Runciman).[3] Преостале три древне патријаршије биле су под управом муслимана, наиме Антиохијска патријаршија је била под управом Калифа Абдллах ал-Каим Биамрилах (1031-1075) Абасидског калифата (Сунити) док је Александријска и Јерусалимска патријаршија била под управом седмог калифа Фатимидског калифата (Шити) Абу Тамим Мад ел Мустаншир би-Илаха (5. јул 1029 – 10. јануар 1094), који је био најдуговечнији калиф у историји ислама. Тадашњи антиохијски Патријарх Петар III (1052-1056) је био велики богослов и уједно један предстојатељ Цркве који се истицао благошћу и помирљивим тоном за разлику од енергичних Папе Лава IX и Патријарха константинопољског Михаила Кируларија. Патријарх александријски је био Георгије II (1021-1052) који је изабран за патријарха за време ученог Калифа Али аз-Захира (20. јун 1005 – 13. јун 1036) за чије је време обновљена Црква Светог гроба у Јерусалиму, која је у више наврата била спаљена од фанатичних муслимана. Што се тиче Јерусалимске патријаршије због недостатка информација није сигурно да ли је у време Великог раскола Патријарх Јерусалима био Софроније II (1040-1059) или Патријарх Јоаникије (+1084). Недипломатски однос Рима и Константинопоља У свим тим тешким историјским околоностима за Цркву када је једино била слободна Константинопољска патријаршија подиже се нова бура на Цркву и то изнутра под призмом нових учења и богослужбене праксе које је увела Римска црква и тиме уносећи неспокојство међу древне патријаршије које су путем својих посланица реаговале на иновације Папе Лава IX. Сам Папа Лав IX био је познат као велики реформатор у Римској цркви који се на Синоду у Латерну 1050. супроставио литургијским новотаријама и осудио јеретичко учење Беренгара од Турса (998-1088) о Евхаристији и трансупстанцији, наиме Беренгар и његови ученици су одрицали истинско Христово присуство у Светој евхаристији.[4] Иако је Папа Лав IX заступао исправан став о стварном присуству Господа Исуса Христа у Светој евхаристији ипак је пао у богословску заблуду уводећи бесквасни хлеб (хостије) у Свету литургију као евхаристијски хлеб. Тим чином је прекршио свештене каноне Цркве (Апостолски 70. канон, 48. канон Помесног лаодикијског сабора из 341. године и 11. канон Трулског пето-шестог Васељенског сабора 691-692. године у Константинопољу), а уједно и пао у древне христолошке јереси како наводе у својим посланицама Православни оци од 11. до 15. века, што ћемо и детаљно изложити у наставку. Наиме, Патријарх цариградски Михаил Кируларије сазнавши да Латини у Цариграду служе Литургију на бескваном хлебу (азима-хостије) наредио је 1052. године да се затворе сви латински храмови у византијској престоници. Латински трговици из Венеције, Пизе, Ђенове и Амалфија живели су у северном делу Цариграда наспрем Златног Рога и тамо су имали своје манастире и парохијске храмове са својим латинским свештенством. Одлуци Патријарха Михаила претходила је прво одлука римског Папе Лава IX који је први уз помоћ Нормана (Викинга) забранио у свим византијским храмовима православну богослужбену праксу и обичаје, како наводи професор Црквене историје Василије Фидас.[5] Ипак тврдња професора Фидаса није потпуно тачно, јер у посланици Папе Лава IX упућеној Патријарху Михаил Кируларију се наводи да „сте све наше Латинске цркве затворили, а од наших монаха сте отели манастире док истовремено снисходљивија и разумнија поводом овог питања Римска црква је оставила многе грчке манастире унутар и ван Рима да држе своје отачке обичаје“[6] Патријарх Михаил Кируларије нe имајући ширег богословског знања обратио се Архиепископу охридском Лаву, бившем хартофилаксу Храма Светог Софије,[7] да напише богословске посланице Папи римском Лаву IX, које су уздрмале односе између Римске и Константинопољске Цркве. Архиепископ охридски Лав упутио је три посланице Папи Лаву IX од којих се трећа сматра као велико богословско светоотачко наслеђе. Нажалост већ је прва посланица Охридског архиепископа Лава уздрмала односе за Римском црквом. У њој Архиепископ охридски наглашава на основу Светог писма и учења Светих отаца богословске забуде Римске цркве као и тада најновије увођења бесквасног хлебу као Евхаристијског хлеба у Светој литургији, наглашавајући да „кориштећи бесквасни хлеб (хостије) заједничаре са Јудејима“[8] и уједно позивајући Латине да се уразуме и да „постану, као и сви ми у православној и неупрљаној вери, једно стадо једног доброг и истинитог пастира Христа.“[9] Сам Папа Лав IX видно узнемирен, као одговор Патријарху Михаил Кируларију и Архиепископу Лаву у својој Посалници наглашава првенство Рима сматрајући да: „Константинопољска црква не поштује своју мајку, Римску катедру, која јој је по Светом писму родитељ, и да као неблагодарна ћерка ни по Божијим ни човечијим привилегијама није часнија нити славнија од Антиохијске и Александријске патријаршије које су достојанственије због врховних апостола, а да је добила друго место од Римске цркве, којe је захваљујући цару Константину подарила Цркви константинопољској друго место части, да би се кроз њу она прославила и да је цар Јустинијан тражио да се то потврди људским законом и сходно томе она (Константинопољска црква) никакве друге привилегије нема.“[10] Другу посланицу Папа Лава IX упутио је визатнијском цару Константину IX Мономаху, где наглашава да „папи као викару апостолске катедре припада привилегија изнад свих да надгледава све Цркве“[11] и на тај начин наглашава „папски примат“, тј. јеретичко учење које је супротно Православном саборном учењу где је римска папа био само „први међу једнакима“ епископима (Primus inter pares), а не „први изнад свих“ (Primus sine paribus) што подразумева папску универзалну јурисикцију, како наводи Митрополит волкомаски Иларион.[12] Такав оштар одговор Папе Лава IX само је распалио већ распаљене страсти код цариградског Патријарха Михаила Кируларија који налаже Архиепископу охридском Лаву да у следеће две посланице Папи Лаву IX подробније изложи православно учење о бесквасном хлебу: “Сви свештени и богоносни оци предали су нам учење и предање Светих апостола да хлеб и вино у Светим тајнама са молитвама вршимо, а не са азима (бесквасни хлеб- хостије), као ни остала што нам је стари закон налагао, она су укинута Светим еванђељем и самим тим престају да важе и уклоњена су.“[13] С обзиром да је реторика посланица била полемичка,самим тиме је продубљивала јаз између две Цркве, као и затварање латинских манастира и цркава у Цариграду и грчких цркава и манастира у Риму и јужној Италији. Видећи такво тешко стање између Римске и Константинопољске цркве, цар Константина IX Мономаха одлучује да позове Папу Лава IX у Константинопољ да заједно са Патријархом Михаил Кируларијом нађу решење проблема који је изникао. Због старости и тешких политичких прилика у Папској држави римски Папа Лав IX одлучује да пошаље своју делегацију у Константинопољ у нади да ће се решити неспоразуми , како у вези употребе бесквасног хлеба на Светој евхаристији тако и да ће се опет отворити латински храмови. Пропаст дијалога у Константинопољу и Велики раскол Делегацију папских легата сачињавали су кардинал Хумберт од Силва Кандиде, кардинал Фридрих Лоренски, потоњи Папа Стефан IX,и амалфијски надбискуп Петар. Вођа делегације кардинал Хумберт (+1061) био је учени бенедиктански монах из чувеног манастира Опатије Мовенмоутиер у Лорену , регион у источној Француској. Кардинал Хумбер одиграо је одлучну улогу у римској курији тих година а поготово је најзаслужнији за Велики раскол који се десио 1054. године у Константинопољу. Након што је Бискуп Тула Бруно 1048 године изабран за Папу Лава IX, заједно са собом довео је у Рим за свога секретара ученог игумана Хумберта кога је прво хтио поставити за Архиепископа Сицилије, али то због Нормана није био у могућности, стога га је 1050. године рукоположио за Кардинала Силве Кандиде, данашње дијацезе Порто Санта Руфина. Као изврсни зналац грчког језика он је за Папу Лава IX превео посланице Архиепископа охридског Лава на латински, а уједно и посланице Папе Лава IX Цару Константину IX Мономаху и Патријарху Михаил Кируларију превео је са латинског на грчки, мада поједини историчари сматрају да је он био тај који је саставио обадве посланице. Од самог Кардинала Хумберта сачуване су на латинском четири посланице од којих је последња Екскомуникација Патријарха Михаил Кируларија и Архиепископа охридског Лава, тј. званична Анатема Константинупољске цркве од стране папске делегације.[14] Наиме, након што је делегација приспела у пролеће 1054. године у Цариград и смештена у палати цара Константина IX Мономаха одмах су ступили у политичке преговоре са царем Константином поводом заштите јужне Италије и Сицилије од Нормана и са Патријархом Михаил Кируларијем поводом црквених несугласица. Иако су преговори са царом Константином били позитивни ипак са Патријархом Михаил Кируларијом било је доста потешкоћа и то пре свега због саме папске делегације која је захтевала од „ћерке Константинопољске цркве“ потпуну послушност „мајци Римској цркви“ и да Патријарх Михаил призна потупуни примат римског папе и учења Римске цркве о Исхођењу Духа Светог и од Оца и од Сина (Филиокве), као и кориштење бесквасног хлеба (азима- хостије) на Светој литургији. Такође је узнемирила папске легате посланица ученог Студитског монаха Никите Ститата који њоме подсећа Римску цркву на 70. канон Светих апостола који забрањује кориштење бесквасног хлеба ( азима).[15] Видно разгњевњен Кардинал Хумберт у своме одговору монаху Никити користи уличарски речник вређајући монаха Никиту Ститата који се дрзнуо да каже реч против Римске цркве.[16] С обзиром да су захтеви папске делегације били искључиви и нису остављали простор за дијалог наставак разговора није био могућ. Пре свега јер је папска делегација показала својим гордим ставом непоштовање Константинопољске цркве и самог Патријарха Михаил Кируларија, који након првог састанка није хтио да настави дијалог. Све је то узроковало да Кардинал Хумберт заједно са члановим папске делегације састави текст о „Екскумуникацији-Анатеми Патријарха Михаил Кируларија и Архиепископа охридског Лава и осталих који су се успротивили Римској цркви“[17] и да саму повељу положи на Часни престо у Храму Мудрости Божије (Света Софија) у Константинупољу 16. Јула 1054. године пре почетка суботње вечерње службе. У самом тексту повеље осим што се анатемише константинупољски Патријарх Михаил Кируларије и остали његови сурадници наводи се „да ко год се супроставља Римској апостолској катедри нека је анатемисан и да не може бити православан и да се назива „квасан“ (ферементариј=προζυμίτης) и да је „нови антихрист.“[18] Одмах након стављања повеље о изопштењу Патријарха Михаил Кируларија и осталих његових сарадника папска делегација је напустила Константинупољ и упутила се ка Италији. Сам чин као и текст повеље изазвао је велики скандал у Константинопољу тако да је Патријарх Михаил Кирулариј одлучио да сазове следеће недеље 24. јула Сабор Цариградске цркве док је цар Константин IX Мономах одмах послао пратњу за папском делегацијом да се врате у Константинов град. Нажалост, папска делегација је одбила да се врати за Констанинупољ тако да је Сабор заседао без њих. На самој седници Сабора поред Патријарха Михаил Кируларија узели су учешће Теофан Кизички, Никита Халкидонски, Лаврентије Драчки, Антимос Сидјски, Николај Писнунтски, Лав Мирски, Лав Трапезунтски, Јован Смирнски, Евсевије Андријанупољски, Константин Митилински, Николај Хонски, Ипатије Идрунтски, Лав Каравзијски, Григорије Месимвријски, Лав Атински, Михаил Силијонски, Николај Евханијски, Димитрије Каријски, Павле Лимнски, Лав Котрадијски и Антоније Зикхијски [19], који су заједнички одлучили да се анатемише сам текст повеље и они које су је саставили тј. папска делегација али не и сама Римска црква и сам Папа, наводи византијски историчар Стивен Рансман.[20] Саборску одлуку као и текст повеље папске делегације Патријарх Михаил Кируларије је послао антиохијском Патријарху Петру и преко њега александријском и јерусалимском патријарху, обавештавајући их о свим немилим догађајима који су се збили у Константинопољу од стране горде папске делегације и о међусобном анатемисању.[21] С друге стране папски легати по повратку у Рим сазнали су да се упокојио Папа Лав IX још априла 1054. године, што је могло довести у сумњу валидност повеље папске делегације а самим тиме и Анатеме. Ипак с обзиром да је један од чланова делегације кардинал Фридрих Лоренски, убрзо изабран 1057. године за римског Папу Стефана IX до самог испитивања исправности како повеље Анатеме тако и самог чина никада није дошло.[22] Такође је то било врло тешко и из другог разлога, јер је сам главни узрочник Великог раскола Кардинал Хумберт био изузетно утицајан у Римској курији као што се види и у његовом присусту на Латеранском сабору у Риму априла 1059. године под председавањем Папе Николе II(1058-1061), где је предложио да Кардиналски збор бира нове римске папе, а о укидању Анатема није било ни спомена. [23] Богословски разлози Великог раскола Један од главних богословских проблема који је претходио Великом расколу било је увођење у Символ вере Филиокве (јеретичко учење о двоструком исхођењу Духа Светог, тј. да Дух Свети исходи и од Оца и од Сина) од стране Папе Сергија IV 1009 године приликом његовог устоличења у Базилици Светог Јована у Латерни што је узроковало да га Патријарх константинупољски Сергије II (999-1019) избрише из Црквеног диптиха.[24] Тај догађај у црквеној историји познат је као „раскол Сергеја“ и од тада се званично па све до данас не помињу у Диптисима Васељенске патријаршије на литургијама римске папе. Поред Филиоква други богословски проблем који се наметао од стране Римске цркве и тадашњег Папе Лава IX био је примат или првенство римског папе које су Латини погрешно тумачили на основу измишљеног учења о тзв. „Константиновим даровима“ из псевдо-документа из 8. века. По том лажном учењу римске папе су сматрале да је цар Константин Велики напуштајући Рим и одлазећи за Константинопољ дао Папи Силвестру (314-335) управу над читавом црквом као папском државом. [25] Сходно томе учењу римски Папа је „први изнад свих“ епископа (Primus sine paribus) а не „први између једнаких“ епископа (Primus inter pares) како је исправно по учењу једне Свете саборне и апостолске цркве. Трећи богословски разлог који је узроковао Велики раскол било је увођење од стране Папе Лава IX у Литургију бесквасни хлеб (азима, од грчке речи хлеб без квасца). Свештени канони Цркве строго забрањују кориштење бесквасног хлеба на Литургији. У 70. канону Апостолоског сабора пише : „Ако неки епископ или презвитер или ђакон или уопште (неко) из каталога клирика, пости заједно са Јудејима, или празнује са њима, или прима од њих празничне дарове, као: бесквасне (пресне) хлебове или нешто слично, нека буде свргнут; а ако је лаик (верник) нека буде одлучен.“ [26] Скоро исто све понавља и 11. канон Пето-шестог Васељенског трулског сабора из 691.године :“ Нико од убројаних у свештенички чин, или лаик, нека не једе бесквасне (пресне) хлебове Јудеја, нити да с њима бива близак, ни у болестима да их призива и лечења од њих прима, нити да се уопште с њима заједно купа у јавним купатилима. Који то настоји да чини, ако је клирик нека буде свргнут; ако ли је лаик, нека буде одлучен.“[27] Сам проблем са кориштењем бесквасног хлеба у Светој литургији по Светим оцима није само литургички већ пре свега богословски, јер са кориштењем бесквасног хлеба у Светој евхаристији Римска црква је пала у древне јереси Аполинарија, Несторија и Монофизита како наводе православни оци попут антиохијског Патријарха Петра, Лава Архиепископа охридског, Преподобног Никите Ститата, Митрополита руског Јована и осталих на основу богословских одлука Васељенских сабора, Свештених канона и дела Светих отаца првих хиљаду година. Поред свештених канона врло су значајне две посланице из прве хиљадугошњице Цркве у којима се богословским доказима побија кориштење бесквасног хлеба како од стране Аполинарија тако и од стране Монофизита. Прва је посланица Светог Атанасија Великог „О бесквасном хлебу“ (Περὶ τῶν ἀζύμων)[28] и од Преподобног Јована Дамаскина која носи исти назив „О бескасном хлебу“ (Περὶ τῶν ἀζύμων).[29] Атанасије Велики у својој посланици наводи да Аполинарије служећи Литургију са бесквасним хлебом одриче се истинске човечанске природе Господа Исуса Христа са умом и душом рођеним од Свете Дјеве наводећи да: “бесквасни хлеб (азима) немајући квасац мртав и беживотан је хлеб, јер квасац живот даје тијесту као што се душа сједињује са телом, и сол уму, и зато служимо тајну (Свету евхаристију) са хлебом да не би пали у богохулство безбожног Аполинарија.“[30] Свети Јован Дамаскин наводи у својој посланици да Монофизити Јермени и Јаковити служећи Литургију са бескавасним хлебом су подражатељи Аполинарија истичући да је бескасан хлеб непотупун који потребује додатак тијесту, а то је квасац који долази на место душе у тијесту и сол које представња ум док је бесквасан хлеб без тих састојака мртав закључујући да : „бесквасан хлеб нема никакву животну снагу, и да је мртво тело:“[31] У својој „Другој посланици римском Папи“ Охридски архиепсикоп Лав истиче да „су нам предали Свети оци учење и предање Светих апостола да служимо са хлебом и вином Свету евхаристију, а не са бесквасаним хлебом како налаже стари закон јер се он укинуо са Свештеним јеванђељем и престао је да важи и да никакве користи немамо од њега и да не смемо да учествујемо у празницима Јудеја, Јермена и Јаковита.“[32] То исто сматра и учени Студијски јеромонах Никита Ститаос (1014-1090) који у својој посланици наводи да су Латини пали како у јерес монофизитизма Јермена тако и у јерес Аполинарија са увођењем бесквасног хлеба: „једући бескавасан хлеб као предложак тела Христовог мртво тело једете а не живо….и чине оне који га једу да падају у богохуљење и јерес Аполинарија.“[33] Такође Патријарх антиохијски Петар, који иако је био умерен, ипак је био богословски јасан поводом питања неисправног кориштења бесквасног хлеба на Литургији тако да у посланици самозваном Патријарху Венеције Доминику истиче да „користећи бесквасан хлеб сте у опасности да паднете у Аполинаријеву јерес који је тело Христово сматрао без душе и ума чије је место заузело божанство приликом рођења од Свете Дјеве Сина и Логоса Божијег. И ви мртво тело приносите а не живо.“[34] Износећи све те богословске доказе православни оци 11. века имали су барем мирну свест што се тиче догматске стране изложења учења Православне цркве. Нажалост тешка нарав константинопољског Патријарха Михаил Кируларија, његова нетолерантност према Латинима у Константинопољу и неспремност за дијалог довели су добрим делом до тога да се и римски Папа Лав IX и његови легати понашају осионо и гордо тако да уместо здравог богословског дијалога дошло је до катастрофалног сукоба и великог раскола између Римске цркве и Константинопољске патријаршије. Резиме Иако су Латини и сам Папа Лав IX имали предочене све доказе о неисправности кориштења бесквасног хлеба на Литургији на основу Свештених канона и дела Светих отаца из прве хиљадугодишњице Цркве ипак су остали слепи сматрајући да су у праву и погрдним именом називајући константинопољског Патријарха Михаил Кируларија и православне Јелине „Ферментаријима“ (Квасним).[35] Папа Лав IX je у својој посланици Патријарху Михаил Кируларију гордо нагласио, без да има објашњења на основу учења Цркве да :„Свештеник или епископ, који допусти себи свршавати Евхаристију на хљебу, који није уобичајен у Цркви Рима, бива одлучен.“[36] Такође папски делегати на челу са Кардиналом Хумбертом нису желели ни саслушати Патријарха Михаил Кируларија и православне епископе и богослове већ су гордо одбацивали све Посланице које су им биле упућене, где су изложени докази о неисправности кориштења бесквасног хлеба на основу Старог и Новог завета, као и Свештених канона и дела Светих отаца првих хиљаду година. Ни добро настројење цара Константина IX Мономаха да се реши питање на миран начин није уродило плодом јер по бацању Анатеме на Патријарха Михаил Кируларија и његове сараднике папска делегација напустивши Константинопољ није се хтела вратити за преговарачки стол иако је то сам цар Константин IX инсистирао. По своме повратку у Рим одмах су обавијестили Римску цркву о анатемисању константинопљског Патријарха Михаил Кируларија и његових сарадника, што је било прихваћено од стране Римске курије без нарочитих полемисања. У почетку се сукоб између Римске цркве и Константинупољске патријаршије није схватао тако трагично, јер је било у историји Цркве више мањих раскола када се прекидала литургијска заједница између Рима и Констанитопоља, као што је био случај са Папом Николом I и Фотијем Великим 863. године. Ипак како је време све више одмицало Раскол је узимао све веће и веће димензије, а поготово након Великог папског сабора у Барију 1098. године када су званично усвојена учења о двоструком исхођењу Духа Светог “Филокве“ и кориштење бесквасног хлеба на Литургији, и то понајвише захваљујући Анселму Архиепископу кентерберијском (+1109). С друге стране источни патријарси су стали на страну константинопољског Патријарха Михаил Кируларија и остали верни одлукама Васељенских сабора и Предању Цркве првих хиљаду година. Како је време одмицало јаз је био све већи и то још више дошло до изражаја са кКрсташким походима а поготово након освајања Константинопоља од стране Латина 1204. године и постављањем Латинског Патријарха у Константинољу, венецијанца Томе Моросини (Tommaso Morosini). Тим чином Велики раскол био је дефинитивно запечаћен. Потоњи Сабори и у Лијону (1274) и Ферарско-фирентински сабор (1438-1442), где су се сусреле римске и православне делегације не само да нису уродиле плодом већ су само продубиле раскол. Прошло је скоро хиљаду година од Великог раскола и сви богословски проблеми који су тада били узрок Великог раскола и дан данас су акутални, с тиме што су кроз векове искрсле нове доктрине и учења у Римској цркви, које су супротне одлукама Васељенских сабора и предању Православне цркве. Иако су Папа Павле VI (1897-1978) и васељенски Патријарх Атинагора (1886-1972) међусобно укинули анатеме током Другог ватиканског сабора 7. Децембра 1965. године ипак није дошло до Евхаристијског јединства двеју Цркава због великих богословских разлика, а једна је и кориштење бескваног хлеба (азима=хостија) на Литургији који је био и један од главних разлога Великог раскола 1054. године. Архимандрит мр. Евсевије Меанџија .[1] Георгије Осторгоски, Историја Византије, Miba books Београд 2017,стр. 189-253 [2] Георгије Осторгоски, Историја Византије, Miba books Београд 2017, стр.387-388 [3] Στ. Ράνσημαν, Δύση και Ανατολή σε Σχίσμα, μτφρ. Ἐν πλώ-Αθήνα 2008,стр.64 [4] Ν. Βιδάλη, Οι Ρωμαίοι Ποντίφικες και το έργο τους, ΚΕΟ, Αθήνα 1994, стр.235 [5] Βλασίου Ιω. Φειδά, Εκκλησιαστική Ιστορία Β, Αθήνα 2002,стр. 167 [6] C. Will, Acta et Scripta quae de Controversiis ecclesiae Graece et Latinae, ed. C. Will, 1861,стр.80-82 и Μεθοδίου Γ. Φούγια, Μητροπολίτου Πισιδιάς, Έλληνες και Λατίνοι, Β Έκδοση, Αποστολική Διακονία-Αθήνα 1994, стр.210 [7] Георгије Острогорски, Историја Византије,Мiba Books Београд 2017, стр.373 [8] Лав Архиепископ Охридски, Посланица епископу Рима поводом Азима и Суботе, PG 120,836 A [9] Will. Стр. 56-60 и . Φούγια,стр. 208 [10] Претходно. Стр.210 [11] Will. Стр. 85-89 и . Φούγια,стр. 226-227 [12] Mitropolit Volokolamski ILARION Alfejev, PRIMAT I SABORNOST SA PRAVOSLAVNE TAČKE GLEDIŠTA, Predavanje održano na Pravoslavnoj Duhovnoj akademiji„Sveti Vladimir“ u Njujorku 8. novembra 2014. godine, https://svetosavlje.org/primat-i-sabornost-sa-pravoslavne-tacke-gledista/?pismo=lat [13] Лав Архиепископ Охридски, „Друга посланица о бескваном хлебу“, Φούγια,стр.211 [14] Архим. Евсевије Меанџија, Проблем квасног и бесквасног хлеба до касновизантијског периода (на грчком), Атина 2021, стр. 93-94 [15] Νικήτα Στηθάτου, «Πρὸς ΄Ρωμαίους περὶ ἀζύμων καὶ σαββάτων νηστείας κατὶ τοῦ γάμου τῶν ἱερέων, καὶ ὅτι οὑ δεῖ ἐ τεσσαρακοστῃ τελίσαν λειτουργίαν γενέσθαι», Α. Κ. Δημητρακοπούλου Εκκλησιαστική Βιβλιοθήκη, Ἐν Λειψίᾳ, 1866, стр.18,24 [16] Humbertus Silvae Candide, Contra Nisetam 1, PL 143, 1000 CD [17] Јован Кармирис, Догматска и Символско наслеђе Православне Саборне Цркве,Τα δογματικά και συμβολικά μνημεία της ορθοδόξου καθολική εκκλησία, Αθήναις 1960, стр.343-348 [18] Mihaelis Cerulari, Edistum Synodale, PG 120, 741 C [19] Μεθοδίου Γ. Φούγια, Μητροπολίτου Πισιδιάς, Έλληνες και Λατίνοι, Β Έκδοση, Αποστολική Διακονία-Αθήνα 1994, стр.254-260 [20] Стивен Рансман, Запад и Исток у шизми, (грчко издање), стр. 78 [21] Μιχαὴλ Κηρουλαρίου, «Ἑπιστολὴ πρὸς τὸν Ἀντιοχείας Πατριάρχην Πέτρον, PG 120, 820 ABC [22] Aidan Nicholad,O.P , Rome and the Eastern Chruches, Second Edition, Ignatius Press San Francisco 1992, стр.278 [23] Ν. Βιδάλη, Οι Ρωμαίοι Ποντίφικες και το έργο τους, ΚΕΟ, Αθήνα 1994, стр.239 [24] Епископ Атанасије Јевтић, Патрологија 5, Београд-Требиње-Лос Анђелес, стр. 83 [25] Aidan Nicholad,O.P , Rome and the Eastern Chruches, Second Edition, Ignatius Press San Francisco 1992, стр. 275 [26] Свештени Канони Цркве, превод умировљени Епископ Херцеговачки Атанасије Јевтић, Београд 2005, Канон 70 АС стр.54 [27] Свештени Канони Цркве, превод умировљени Епископ Херцеговачки Атанасије Јевтић, Београд 2005, Канон 11 5/6 ВС, стр. 145 [28] Άθανασίου Ἀλεξανδρείας, «Περὶ τῶν Ἀζύμων»,PG 26, 1328 A-1332 C [29] Ίωάννου Δαμασκηνοῦ, «Περὶ τῶν ἀζύμων»PG 95, 388 A-396 D [30] Άθανασίου Ἀλεξανδρείας, «Περὶ τῶν Ἀζύμων»,PG 26, 1328 BC [31] Ίωάννου Δαμασκηνοῦ, «Περὶ τῶν ἀζύμων»PG 95, 389 C-392 A [32] «Δευτέρα έπιστολὴ τοῦ Άχρίδος Λέοντος περὶ τῶν άζύμων», Μ. Φούγια, Ἐλληνες και Λατίνοι, стр.213 [33] Νικήτα Στηθάτου, «Κατὰ Ἀρμενίων καὶ Λατίων και περὶ ἐνζύμων και ἀζύμνων, Hergenrother Joseph, Monumenta Graeca ad Photium ejusque historiam pertinetia, Ratisbonae, стр. 151-152 [34] Πέτρου Αντιοχείας, «Έπιστολὴ πρὸς τὸν Ἁρχιεπίσκοπον Βενετίας Δομίνικο, PG 120, 777 A [35] Др. Никодим Милаш, Словенски апостоли Кирило и Методије и истина Православља, Београд 1985, стр. 82 [36] Leon IX, Epist. Ad Michael. Episc. Constantinop., Др. Никодим Милаш, Словенски апостоли Кирило и Методије и истина Православља, Београд 1985, стр.82
  2. Veliki sukob Istoka i Zapada Sukob je izbio u IX veku na sporu carigradskih patrijaraha Ignjatija i Fotija. 1. U Carigradu je u polovini IX veka bio patrijarh Ignjatije, sin jednog svrgnutog cara. Još kao dečak postao je monah i živeo je preko trideset godina strogim životom, pa je stekao veliko poštovanje kod Carigrađana. Zbog takvog života i borbe sa ikonoborcima postao je patrijarh. No Ignjatije nije bio staložen čovek, postupao je prenagljeno i mnogima se zamerio. Među tima bio je i Varda, ujak i tutor maloletnog cara Mihaila III. Varda mu je bio neprijatelj jer ga je Ignjatije jednom javno odbio od pričesti i zato što mu Ignjatije nije hteo da posluži u njegovoj politici. Varda je hteo da na silu pokalućeri caricu mater, svoju sestru, da bi je sklonio sa državne uprave i da bi sam vladao. Zahtevao je od Ignjatija da caricu zakaluđeri, ali Ignjatije nije na to pristao. Varda ga uvuče u jednu veliku zaveru, svrgne ga i zatoči na jedno ostrvo. Na patrijarašku stolicu je postavljen dotadašnji senator Fotije. Bio je neobično učen i čistog karaktera. Zato je i izabran on, da mu s te strane ne mogu zameriti ni oni koji su žalili za Ignjatijem. Fotije se primio svoga mesta tek onda kada je njegov izbor odobrio jedan sabor. Tada je rukopoložen, tj. kao bivši svetovnjak prešao je za šest dana sve svešteničke stepene. 2. Ignjatije se nije pomirio sa svojom sudbinom. Počeo je da se bori protiv novoga patrijarha. Državna vlast je pokušala da silom ućutka Ignjatija i njegovu stranku. No zbog toga mu je kod mnogih ugled još porastao. U carigradskoj Crkvi je izbio raskol: jedni su priznavali za zakonitog patrijarha Ignjatija, a drugi Fotija. Raskol, shizma, šizma = odmetanje od opšteg reda u crkvi i od zakonite crkvene vlasti. Vizantija = Carigrad. 3. Raskolu koji je izbio u Carigradu nije bio razlog samo pitanje patrijarha. Doba u kome je živeo Fotije bilo je doba preporoda nauka u Vizantiji. Tada je bio počeo slobodoumniji duh prosvećenosti da ulazi u državnu upravu, književnost, pa i u crkveni život. Predstavnici toga pravca zvali su se ekonomisti i među njima je bio i Fotije. Prema njima su stajali konzervativci –ziloti, koji su želeli da sav javni život teče po starom. Članovi te stranke su bili među monasima i u širim narodnim krugovima, a bio je u njoj i Ignjatije. Te dve političke i kulturne struje sukobile su se oko ličnosti Ignjatija i Fotija. 4. Sukob zbog dvojice patrijarha, ma kako da se o njemu sudi, spadao je u delokrug samo carigradske crkve i nije bio ničiji više. No papa Nikola I, veliki borac za papski primat, upotrebio ga je da se umeša u poslove carigradske crkve. Kada je primio od cara i Fotija pismo kojim mu se, kao i ostalim patrijarsima, javlja kakva se promena dogodila na carigradskoj katedri, on je izjavio da tu promenu ne odobrava. Pre svega ne odobrava je zato što se to pitanje rešavalo bez njegova znanja, a drugo, što je Fotije postao patrijarh neposredno iz svetovnog staleža, a to se, tobože, ne slaže ni sa zakonima ni sa običajima crkvenim. 5. U Carigradu su odmah osetili da preti opasnost celoj Istočnoj crkvi. U njenu slobodu je zadro jedan vrlo jak čovek, koji se mogao osloniti na celu jednu stranku u samom Carigradu. Popusti li Carigrad, tri ostala oslabljena patrijarhata i ne dolaze u pitanje. Svi bolji i svesniji sveštenici i mislioci još su se tešnje svrstali uz Fotija, uzdajući se u njegovo znanje i karakter. Ipak je papi učinjeno po volji i sazvan je jedan sabor da izvidi pitanje smenjivanja patrijarha. Sabor je odobrio sve što se zbilo, jer se zbilo zato što tako zahtevaju više potrebe crkve. Na saboru su učestvovali i papski zastupnici koji su potpisali zapisnike i prihvatili zaključke sabora. Sa saborskim rešenjima poneli su legati i Fotijevo pismo kojim je lično odgovorio na papine zamerke. Fotije je branio zakonitost svog episkopstva ukazujući na primer Amvrosija Milanskog, iz čijeg se primera vidi da je na Zapadu bilo slučajeva da se još nekršten čovek bira za episkopa. U isto vreme je tvrdio da je njegova crkva samostalna i isticao je vrhovnu vlast vaseljenskih sabora i nad sobom i nad svojim rimskim drugom. Pored svega toga mogao se papa Nikola I nadati uspehu, jer je Ignjatijeva stranka poslala njemu žalbu, a žalbe se šalju višoj vlasti protiv presuda nižih vlasti. Kako je, dakle, Ignjatije sa svojom strankom priznao papu za višu vlast, papa je uložio svu snagu da ga opet digne na patrijaršijsku stolicu. Pobeda Ignjatijeva bila bi i njegova pobeda. Pozivajući se na Hristove reči Petru, dokazivao je pravo vlasti nad celom, pa i carigradskom crkvom. Na osnovu toga prava nije hteo ni dalje da prizna Fotija, nego je smatrao Ignjatija za zakonitog patrijarha. Ni u taj mah nije uspeo, mada je proglasio Fotija svrgnutim. 6. Rim nije hteo da popusti jer se u isto vreme radilo i o tzv. bugarskom pitanju, koje ga se jako ticalo. Bugare je krstio Carigrad, on im je dao i prvu jerarhiju. No knez Boris se ipak obratio papi da mu on rastumači neka verska pitanja i da pošalje episkope koji će ponovo organizovati Bugarsku crkvu. To je bio isti slučaj kao sa slovenskim knezom Rastislavom. Samo što je ovde Boris hteo da se spase od političkog uticaja Grka, koji su mu bili suviše blizu. Naravno, Rim se požurio da prenese svoju vlast u neposrednu blizinu Carigrada. No Fotije je imao snage da se tome odupre i da na jednom saboru osudi novotarije, koje je Rim počeo da širi po Bugarskoj („i od sina“). 7. Usred te neobične istorijske borbe bude ubijen Varda, zaštitnik Fotijev. Uskoro posle toga ubije i Mihaila III njegov cezar i bivši konjušar Vasilije Makedonac i sedne sam na presto. Vasilije, koji je na takav način došao do prestola, hteo je da zadobije za sebe prosti narod; trebao mu je i papa da preko njega dođe u vezu sa zapadnim vladarima. On zato odmah svrgne Fotija i namesti za patrijarha Ignjatija. I car i Ignjatije jave papi novu promenu i priznaju mu vrhovnu vlast. No papi, sada je to bio Hardijan II, trebala je pobeda u potpuno zakonitoj formi. Ne lična pokornost dvojice ljudi, nego pokornost cele crkve. Na njegov zahtev, sastao se 869. godine u Carigradu sabor koji je osudio Fotija i sve njegove pristalice. Ujedno je priznao papsku vlast nad celom, dakle i Istočnom crkvom. Taj sabor smatra Rimska crkva Osmim vaseljenskim saborom. Istočna ga ne priznaje ni za običan sabor, jer na njemu nije bila zastupljena cela crkva, pa ni cela Carigradska patrijaršija. No što se tiče bugarskog pitanja, mada je papa zahtevao da ovaj sabor reši i to pitanje po njegovoj volji, sabor to nije učinio. Svrgnuti veliki patrijarh Fotije pao je u teške prilike. Oduzeli su mu sve, pa i knjige. 8. Umro je i Hadrijan, nasledio ga je Jovan VIII. On je naredio Ignjatiju da u kratkom roku pozove iz Bugarske sve svoje episkope i sveštenike, inače će ga svrgnuti. Ignjatije nije doživeo nijednu ni drugu sramotu. Uskoro je umro. Zbog promenjenih političkih prilika postao je opet Fotije patrijarh. S time se pomirio i papa Jovan, jer Saraceni behu upali u Italiju i papa je tražio po svaku cenu pomoć od Istoka. Jedno je ipak zahtevao: Bugarsku crkvu. Naravno, bez uspeha. Njegov legat Marin, koji je bio došao u Carigrad da o tome pregovara, ponašao se tako da su ga morali zatvoriti. Jovana je to tako uvredilo da je bacio kletvu na Fotija i njegove pristalice. Fotije nije do kraja života ostao na svome mestu. Umro je u manastiru 891. godine. https://svetosavlje.org/pregled-istorije-hriscanske-crkve-i-opsti-deo/43/?pismo=lat
×
×
  • Креирај ново...