Зоран Ђуровић: Шта има Амфилохије против Степинца?

[kordun]

пре 45 минута, Zoran Đurović рече

Иначе, ја сам парох заједници у Палерму и једној код Рима

znao sam ja da si ti blizu pape

[Zoran Đurović]

пре 1 минут, Toma рече

Ако си помислио да сам оно написао иронично, погрешио си. 
Ја заиста мислим да си ти у праву и да сам ја погрешио.
Не знам ... како да ти то напишем, а да ми верујеш.
 

Сад ти верујем, а и ово ти је доказ да се не верује осећањима... Јер не знамо туђе мисли и осећања. Зато сам ја погрешио јер сам помислио да си ироничан. Нисам Исус па да знам људска срца. Због тога је нама смртницима и дато од Господа да служимо на његово место, а да је он тај Служитељ, Онај који приноси и Који се приноси... И због тога не смемо да понављамо Тајне које се изводе једампут, јер бисмо довели у сумњу сва наша чинодејства. Чак и она која се понављају (причешће, разне молитве и благосиљања). 

Овде сам имао интересантан догађај. Дође нека католкиња после службе код мене и рече: Оче, имамо велике проблеме у кући, свашта се чује, померају се ствари, има оваквих и онаквих феномена, све што покушамо да радимо иде наопако итд.

- Добро, доћи ћу да обавим свештање куће...

- Оче, долазили су нам и католици и православци, све је остајало исто, имате ли ви неке јаке молитве? 

- Немам никакве "јаке молитве", него ћу обавити један егзорцизам и свећење, оно што је у Требнику.

- Добро. 

Дођох, тамо као Али Бабина пећина... све сам лом, испред куће неке рге и свашта, друге просторије имале само зидове, све запуштено... Обавим ја све како Господ заповеда, после жена узела да ми свако јутро на воцап шаље неке честитке и слике. На то нисам одговарао, јер ни не користим то. Чуо сам се са њом у више наврата, никаквих феномена није више било, а она се чудила јер ја не изгледам убедљиво, више сам неки смешан лик. 

Сада, после годину дана, позвали ме на ручак, лепо ме угостили, да не помињем детаље, јер су довели и Терезину сестру да јој прочитам молитву, и показали ми кућу коју су средили. Сада је то као спејс-шатл! Ја се запрепастио! И узех да се шалим са Пином (газда): Видиш како се примају моје молитве?

- Па ми те и не би звали опет да нам није било благословено!

 

Дакле, постоје и неке посебне ситуације и начини на које Господ говори људима. Јер, сви смо различити. Ја са овом породицом имам супер однос, дођу у цркву, али им никад нисам рекао да треба да постану православци, јер су они већ хришћани, као што никад их нисам подржао кад су лоше говорили о неким католичким свештеницима о које су се саблазнили. Кад су видели да је за мене исто бити православац или католик, никаквих захтева није било.

Један интелектуалац, филозоф, католик по рођењу, али не и озбиљан практикант, хтео да пређе у православце. Ја га одговарао. Он је у тој заједници, где ја нисам могао ништа да утичем, дошао у униније, духовну разочараност, постао атеиста. Хтео је, као Доситеј Обрадовић, да му се Бог обрати да би он био сигуран! - Убио сам га од спрдње. Малтретирао сам га неколико месеци, заједно са једним мојим кумом који је некада био францисканац, и он је сада постао православац. Инсистирао. Али није прекрштен.

Никакво мисионарење у смислу преобраћања католика ми не смемо да спроводимо. Кад неко лично жели, то је друга ствар. Такође сматрам да добри пастири могу да дају савете, помажу и руководе и иновернима, као што је дон Стјепан Баришић, католички свештеник, био многим православцима од користи.

Никакав тријумфализам, гордост, унијаћења и преобраћења не треба да су присутни у нас.          

 

[kordun]

@pope zorane , ne radi za vas ovo markiranje na forumu, to mi je sumnjivo skroz, nego el po kanonima ja smijem jesti u postu ribu sA  desna na lijevo ko arap ili je to hula na crkvu, jel bitno dal je svijeca zuti parafin ili bijeli

[Zoran Đurović]

Управо сада, kordun рече

@pope zorane , ne radi za vas ovo markiranje na forumu, to mi je sumnjivo skroz, nego el po kanonima ja smijem jesti u postu ribu sA  desna na lijevo ko arap ili je to hula na crkvu, jel bitno dal je svijeca zuti parafin ili bijeli

Мислим да су ово суштинска питања!

После Великог Входа, узмем ја да помогнем предстојећем, наместим покровце на Часној Трпези, он погледа, и прстом их помери за 3 милиметра! То ти је опсесија, брате... Касмо среће кад би била једина!

[kordun]

пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Мислим да су ово суштинска питања!

После Великог Входа, узмем ја да помогнем предстојећем, наместим покровце на Часној Трпези, он погледа, и прстом их помери за 3 милиметра! То ти је опсесија, брате... Касмо среће кад би била једина!

a nasa crkva je puna tih stvari, cast izuzetcima. nije gadno kada sitan svestenik ispadne iz sustine, ali je gadno ako je vladika sa sustinom u ekscentru, onda to nisu nista dobre vijesti, meni nema druge neg da okrenem da kopam zemunicu ko tito cetrestrece

[Zoran Đurović]

пре 1 минут, kordun рече

a nasa crkva je puna tih stvari, cast izuzetcima. nije gadno kada sitan svestenik ispadne iz sustine, ali je gadno ako je vladika sa sustinom u ekscentru, onda to nisu nista dobre vijesti, meni nema druge neg da okrenem da kopam zemunicu ko tito cetrestrece

Не могу ништа да ти оспорим... Црква је Црква, али је зајебано кад неко Цркву поистовети са собом. Сви наши против Папе, а овај Франциско мање папаст од њих...

Ритуализам и некоришћење мозга нас упропашћавају. Што је најгоре, људи нису ни свесни своје несвести и плекају се у ствари које не познају. Прочитају 2-3 ствари, али не и изворе, сећају се како су бабе њихове радиле, и онда је то тврђава против које се не може! - Имао сам једну бабу, где сам ја палио свећу за водицу, а она је гасила кад ја прекорачим праг! То је био обичај! Да не причам како Бог ради до подне (12), а после му се не моли јер дан иде уназад! - На једној сахрани, останем на ручку, нема есцајга јер то није по правом српском обичају! Проблематични су супа и сарма... 

[Isusovo magare]

пре 9 часа, Јанко рече

 

Немојте ићи у крајност.

Овде је реч о онима који желе из КЦ у ПЦ а тако се осећају (некрштено).

Колико разумем, ви такву жељу немате, па је бесмислено поредити.

И ја понекад осећам као да би требало да изађем на позив "ви који сте оглашени изиђите", ал' останем за певницом...

Krajnost je krštenje već krštenoga...

Ovdje se govori o onima koji žele iz KC u PC ok ali da pokrštavate i svoje već krštene to mi nikako ne ide u glavu..naime čula sam od svog prijatelja(naravno katolika)da je dotični đakon dao i kćerku da mu veliki Amfilohije krsti iako je već krštena u PC.

 

[Августин]

Још мало о осећањима и психологизму.Док сам живео у Загребу римокатолички свештеник о.Томислав Иванчић је разговором лечио људе од психичких поремећаја.Кад су га питали како он је рекао-Постали би излечени кад су схватили да није битно шта осећају него шта је Истина.Ако неко узима своја осећања за мерило онда је он у великом проблему и може и лоше да заврши.Психологија која није ни дефинисала свој предмет постала је мерило свега управо због осећања и прилично уништила овај свет.

[Васијан]

пре 15 часа, Zoran Đurović рече

Објасни ово... 

Св. Амброзије једноставно не исповеда да постоје благодатни Сакраменти код јеретика, како то заблудно тврде (али, ипак, различито од Вас) Свети Августин, Стефан Пермски, Јероним и остали. Он за јеретичке тајне вели:

"...У некима је, наиме, и вода лаж (Јер. 15, 1. Неверничко крштење не исцељује, (оно) не чисти него блати..." (О Тајнама)

 

Док Свети Папа Гргур Велики јасно одбацује постојање благодатности у аријанској литургији. Што значи да не признаје ни јеретичко крштење, јер се Тајне не могу парцијално делити. Ако је валидно Крштење, онда је и све остало.

Наиме, Св. Григорије описује чак и аријанску цркву (објекат) као једно нечисто сатанско место, што логички говори да је и свака свештенорадња од њих извршена нечиста и страна Духу Светом. 

"КЊИГА III

 
Глава ХХХ
О ЈЕДНОЈ АРИЈАНСКОЈ ЦРКВИ У РИМУ, ОСВЕШТАНОЈ ОД СТРАНЕ ПРАВОСЛАВНИХ
 
1. Нећу прећутати ни шта је вишња милост, пре две године, у овоме граду, учинила поради јавнога посрамљења Аријеве јереси. Од збивања која сам одлучио да изложим, једно је знано у народу; друго, пак, за сведоке има једнога свештеника и храмовне чуваре, који тврде да су све ово сами видели и чули.
2. У градској четврти, наиме, званој Субура, налажаше се једна аријанска црква, која беше остала затворена до пре две године уназад. Беше одлучено да овај храм буде освештан по православном обреду, те да у њему буду похрањене мошти светих мученика Себастијана и Агате. Тако и би учињено. Праћени непрегледном поворком верних, појући хвалу Богу свемоћноме, уђосмо у овај храм.
3. Отпоче, дакле, божанствена литургија; због унеколико скученог простора у храму и знатне масе која га је испунила, сви присутни не могаху ући унутра. Одједном, неки од оних што су стајали у припрати зачуше како се некакво прасе провлачи наоколо између њихових ногу. Животиња се беше упутила према црквеним дверима, изазивајући запрепашћење свију покрај којих је пролазила; нико је, наиме, не могаше видети, премда њено присуство беше несумњиво. На овај начин, дакле, милост Божија жељаше да, у присуству свију, објави да нечисти житељ беше напустио ово освештано место.
4. Окончавши литургијско славље, напустисмо храм. Но, усред ноћи, са крова цркве се зачу заглушујућа бука: чињаше се, наиме, баш као да неко, сметено се окрећући, трчи тамоамо. Наредне ноћи пометња на крову се настави, бивајући све силнија и уливајући ужас. Потом се, одједном, зачу језива тутњава, баш као да се црква беше обрушила из темеља. Затим изненада настаде тишина. Од тада се непријатељ од искони више не појављиваше како би сејао немир и страх. Стравични хук оне ноћи јасно је стављао до знања да се овај беше удаљавао са овога места, које му је задуго припадало, будући прогнан тајанственом силом Божије благодати.
5. Пар дана касније, премда небо беше посве ведро, некакав облак се, сишавши свише, спусти над олтар цркве, обавијајући га као каквим велом. Храмом се пак разли непојамни свештени трепет и чудесно благоуханије, тако да се, премда двери беху широм отворене, нико не усуђиваше да прекорачи праг. Сам свештеник и црквењаци, као и они који беху дошли да учествују у евхаристијском сабрању, посматраху облак, али у њега не могаху ступити, те удисаху, окушајући га, преслатки дах овог небеског благоуханија.
6. Другом приликом, у истој цркви, кандила стајаху погашена; одједном, гле где се упалише некаквом светлошћу посланом свише. Неколико дана потом, након што се богослужење беше завршило, црквењак погаси кандила и изађе из цркве; но, вративши се нешто касније, сва их затиче упаљена. Помисливши да их у журби није ваљано пригушио, угаси их овога пута пажљивије те изађе и затвори храм. Изнова дошавши након три сата, кандила, гле, затече где горе блиставим пламеном. Несумњиво је да чудесно разгоревање ових светила обзнањиваше то да ово место беше из сенке таме ушло у блистање светлости.
7. Петар: Премда живимо у добу великих пострадања, наш нас Саздатељ не заборављава, нити одвраћа погледа од нас – о овоме сведоче чудесна знамења о којима, ево, слушам.
8. Григорије: Иако сам обећао да ћу говорити само о чудесима која су се збила у Италији, желео бих ипак, еда бих посведочио колико је гнусна пред Господом Аријева јерес, беседом да те поведем до Хиспаније и Африке, како бисмо се потом изнова вратили излагању о чудесним збивањима у Италији.
Петар: Продужи по властитом нахођењу. Радо ћу се препустити да будем поведен и изнова враћен."

Даље, исти Светитељ описује овако аријанско причешће:

"КЊИГА III
 
Глава ХХХI
О ХЕРМИНИГИЛДУ, СИНУ ЛЕВИГИЛДА, КРАЉА ВИЗИГОТА, УБИЈЕНОМ ОД СОПСТВЕНОГ ОЦА ЗА ПРАВОСЛАВНУ ВЕРУ
 
1. Григорије: Како смо дознали из причања многих који нам пристижу из различитих области Хиспаније, краљ Херминигилд,[1] син Левигилда, краља Визигота, беше се обратио од аријанскога зловерја у православну веру, потакнут поукама Леандра, епископа града Хиспалиса, мужа достојног највишег чествовања, мог дугогодишњег присног пријатеља.
2. Његов пак отац, аријанац, не пропушташе начина којим би га навео да се врати поменутој јереси. Настојаше, наиме, да га придобије обећањима и даровима, потом да га застраши језивим претњама. Но, како младић, тврдо постојан, одвраћаше да му није могућно да одступи од истините вере, коју већ беше свим срцем пригрлио, отац га, у помамном гневу, лиши права на трон и одузе му сва припадајућа добра. Не успевајући ни овиме да поколеба крепост његовога духа, затвори га у тескобну тамницу, намакавши му ланце на руке и врат. Онде млади краљ Херминигилд, који беше презрео земаљско царство тежећи огњеном жудњом за оним небеским, клекнувши на кострет, у тешким оковима, стаде да узноси жарке молитве свемогућем Богу, иштући од њега потпору. Он са гнушањем помишљаше на славу овог пропадљивог света, узвисујући се духом у толико већој мери, колико му управо овде, у ланцима, постајаше јасније како су ништавна добра којих може бити лишен.
3. Користећи се даном пасхалног славља, зломислени Левигилд, у глуво доба ноћи, посла к своме сину једног аријанског епископа, како би овај из његових руку примио светогрдно причешће, стекавши овом ценом изнова очеву благонаклоност. Но, Херминигилд, сав предан Богу какав беше, дочека аријанца са дужним прекорима и одби његова нечастива настојања строгим речима, каквих беше достојан. Младић, наиме, премда будући окована тела, мужествено стајаше у слободи својега духа.
4. Како се епископ врати, отац аријанац, ван себе од гнева, ни мало не премишљајући, посла своје потчињене да убију срчаног исповедника Божијег, онде где се налажаше заточен. Заповед би извршена. Чим су крочили у тамницу, крвници га секиром ударише у главу, лишавајући га тако телеснога живота. Но, шта им уистину беше могућно да усмрте у Херминигилду, ако ли не једино оно што он сам, очевидно, беше презрео.
5. А како би пројављена била његова истинита слава, не беху изостала ни чудесна знамења послана свише. Усред ноћне тишине, наиме, стаде се разлегати умилно псалмопојање на месту где лежаше тело овога краља и мученика – утолико истинитијега краља, будући да се јави истинским мучеником. Казују да су се оданде, ноћу, могла видети и бројна упаљена кандила. Следствено овоме, сви верни почеше одавати почаст Херминигилдовим моштима, како доликује мученику Христа ради.
6. Отац пак, јеретик и убица властитог чеда, раскајавши се, оплакиваше почињено злодело, не достигавши ипак до спасења. Наиме, премда беше спознао истинитост православне вере, у страху од својега народа, не усуђиваше се да јој се обрати. Тешком болешћу доведен на измак живота, постара се пак да епископу Леандру, којега је раније озверовљено прогонио, повери свог другог сина, краља Рекареда, и самога следбеника Аријеве јереси. Жеља му беше да га епископ својим поукама упути ка истини, као што беше учинио са Херминигилдом. Предавши га, дакле, овоме на духовно старање, краљ умре.
7. Рекаред након овога, не следујући стопама оца јеретика, већ онима брата мученика, те се јавно одрекавши аријанства, привуче сав народ Визигота истинитој вери. Најпосле, чак, објави да онај који би, исповедајући Аријеву заблуду, живео као противник Царства Божијега, не може војевати ни у име његовог краљевства.
8. Зар је зачуђујуће то што објавитељем истините вере постаде брат једнога мученика? Не беху ли, заиста, братовљеве врлине те које ће Рекареду помоћи да толико људство приведе Богу? Промотримо ли ово, учиниће нам се да беше посве немогуће да се све речено збуде да краљ Херминигилд не беше пострадао за истину. Писано је, наиме, ово: Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси.[4] Видимо, ево, где се на удима понавља оно што знамо да се збило са главом. У роду Визигота, гле, један умре, како би многи живели, и од тог јединог зрна пшенице, што паде, остајући одано својему вероисповедању, израсте обилна жетва душа.
Петар: Чудесна повест, непојмљива нашему добу."

 

Дакле, за Папу Григорија је причешће аријанаца светогрдно, а храм поган и демонски, што довољно јасно говори да за њега јеретици не могу извршити ниједну Свету Тајну кроз коју дејствује Дух Свети. Ту је и Амброзије, такође, јасан и на њега се позивају, заједно са Папом Атанасијем Александријским, и у Томосу из 1756. године, што значи да је он био таквог православног става да јеретици не могу крстити (као и Григорије Богослов, Јован Златоусти, Василије Велики и сви остали Оци и Стубови Цркве).

пре 15 часа, Zoran Đurović рече

Одакле ти овај цитат? 

Нађош на интернету. Мислим да је неко урадио транскрипт са неког предавања Вл. Иринеја, ако се не варам...

 

пре 15 часа, Zoran Đurović рече

Иначе, ово што вели за Августина, није тачно. Прича на основу неких текстова, а не на основу самих Августинових дела.

Па и Ви сте сами цитирали Св. Августина да говори то, ако се добро сећам. А постоје и други његови цитати у којима он јасно говори да су тајне (не само крштење, није био толико глуп да одваја крштење од других тајни) код јеретика валидне, али је говорио да не спасавају те јеретике. Што је својеврсна шизофренија.

 

пре 15 часа, Zoran Đurović рече

Као противаргумент на основу овог извода, питам: Зашто Црква наређује да се неки јеретици крсте, а имају исту формулу (тако 1., 2., 5-6 Васељенски сабори, Василије Велики; навођене су ове ствари)? 

Владика је објаснио у овом кратком цитату суштину ствари. Ниједан од поменутих Сабора није прихватао постојање Тајни ван Католичке Цркве (користим Ваш термин за Васељенску Цркву), иако је једне јеретике примао овако, а друге онако. Ниједни јеретици за ове горе од Вас поменуте Саборе нису могли да савршавају ништа благодатно, јер су, првенствено, сви били екскомуницирани и рашчињени од стране Цркве. Сви Сабори дециндно тврде да су јеретици лишени заједнице са Христом (Трећи Сабор најјасније објашњава да Несторијанци немају никакву свештеничку благодат) и да они могу да врше само ћирибу - ћириба обреде. Василије Велики такође децидно тврди да рашчињени Клирик не може ниједну Тајну извршити. То у задњим нашим полемикама нисам стигао показати, јер су закључали тему.

То што их Црква прима без обреда Крштења, не значи да су они Крштени. Већ показује чињеницу да је Црква сам Христос и да је Њена реч изнад сваког обреда и  Тајне. То јест, самим пријемом некрштеног јеретика (кроз крајњу икономију), без обзира који начин пријема је у питању, Црква показује да самом својом речју неко може примити у себе сву пуноћу благодати црквености. Тако да када Црква прими неког јеретика у Цркву (да ли миропомазањем, да ли само покајањем), Она својом речју и силом тог облагодаћује пуноћом крштења и ако се над тим јеретиком не врши обред. Исто као што Христос својом речју све чини, тако исто и Црква, која је Његово Тело. Тако је крштен и Разбојник на Крсту. Христовом речју и констатовањем. Али, томе је предходило покајање. Тако се и сви јеретици кају за своје јереси пред Црквом (укључујући и ркатолике) и речју Цркве постају крштени, без обреда крштења. То је велика и несхватљива икономија Цркве, коју Црква спроводи над многим јеретицима...али и у томе постоје неке границе, јер постоје јеретици над којима се то једноставно не ради, јер је њихова удаљеност од Истине заиста непремостиво велика.

С' Празником Успенија Мајке Божије!

[Васијан]

пре 10 часа, Џуманџи рече

Sta znaci ovo uopste?

 

Латинска јерес која у себи садржи веровање да се Клирик не може рашчинити и да су му тајне увек валидне, макар био и изопштен из Цркве. То учење је суштински супротно са Вером Православне Цркве и са самим Св. Јеванђељем.

[Bokisd]

пре 23 часа, Васијан рече

Нажалост, наш драги о. Зоран не схвата да његово становиште, као и становиште Св. Августина, Картагинског Сабора и још неких Отаца Западне Цркве /сем Амброзија и Папе Григорија/ (и свих осталих Светаца који су ту заблуду прихватили, уопштено), никакве везе нема са предањским Учењем Православне Цркве Истока, нити да прихватање некрштених јеретика значи за оне Свете Саборе, који их примају као такве у Цркву без обреда крштења, да је крштење тих безблагодатних јеретика валидно. Јерес неизгладиве благодати никада није била вера Православне Цркве и супротна је и са самим Христовим речима из Светог Јеванђеља. То што су је неки Свеци и Сабори прихватили (Картагина и Сабор Источних Патријараха из 18. века, који је био под утицајем латинске схоластичке теологије) не значи да је та јерес сагласна са Саборним Учењем Цркве Христове и да има било каквог основа у Предању и Писму!

Наш Владика Буловић је то, такође, врло јасно и једноставно објаснио:

"...Једна од, да кажем, погрешака теолошких блаженог Августина, који је иначе био велики теолог и светитељ, али и велики су понекад, у неким стварима грешили, била је та да је он сматрао да ако је нека света Тајна правилно извршена, како Црква прописује, рецимо крштење - по речима самога Господа Исуса Христа, мора да се врши у име Оца и Сина и Светога Духа – у име Свете Тројице, и то у води – ако је та форма сачувана, онда је блажени Августин сматрао, а то су примили после и други теолози, схоластичари итд, на западу, сматрао је да је она валидна, иако није извршена унутар јединствене заједнице Цркве. Међутим, то није исправно. 

Неко ће рећи - па добро ни ми не понављамо крштење ако је извршено у некој другој црквеној заједници, када неко из те заједнице приступа православној Цркви... – То је тачно! Али то не значи да оно постоји ВАН ЗАЈЕДНИЦЕ ЦРКВЕ, САМО ПО СЕБИ негде, и сад ми просто констатујемо овде има, овде нема. Него чином уласка у заједницу Цркве, свака форма и сваки богослужбени чин који је извршен бива потпуно, да кажемо, испуњен и напуњен божанским садржајем и зато у том смислу, у том духу не мора да се понавља. Али то непонављање не значи аутоматско признавање ван јединства Цркве...“

 

 

Da se nadovezem ( na ovu poruku ),..... i da odgovorno i pri cistoj savesti i zdravom razumu izjavim za javnost (  ) da ne postoji neki svetitelj ili otac crkve koji priznaje blagodat van katolicanske Crkve( tako se nazivala u njihovo vreme prava i istinita i jedna Crkva ) , cak i ako se odredjenim jeretickim grupacijama priznavao obred krstenja izvrsen u ime Sv. Trojice.

Jednostavno objasnjeno, na primer, Arijancima se priznaje obred krstenja kao ispravan, ali, da li postoji neki otac koji priznaje veru i ispovedanje Arijansko , da li neko priznaje sv. tajne i molitve kod arijanaca za blagodatne i spasavajuce ?  Da li je nekom verniku arijancu na spasenje ako je krsten u toj jeresi ?

Ima, tu puno finesa , nije bas tako jednostavno. 

[Zayron]

1 hour ago, Васијан рече

Латинска јерес која у себи садржи веровање да се Клирик не може рашчинити и да су му тајне увек валидне, макар био и изопштен из Цркве. То учење је суштински супротно са Вером Православне Цркве и са самим Св. Јеванђељем.

da, klirik se ne može rasčiniti, može se samo suspendirati

https://youtu.be/UMokL-zeR1Q

o tom je bilo dosta riječi ovdje na saboru u Konstanci (1414 - 1418)

a sva ovakva i sl. učenja osudjena kao blud, bludařství, zabluda, jeres

30. Nullus est Dominus civilis, nullus est praelatus, nullus est episcopus, dum est in peccato mortali. etc.etc.

https://cs.wikisource.org/wiki/Učení_M._Jana_Husa,_odsouzené_na_sněmu_Kostnickém

https://tinyurl.com/ya47vv5j

http://www.pdfknihy.maxzone.eu/books/historie/bludne_uceni_jana_husa.pdf

https://gloria.tv/article/3CW8VvQTTusL1NfeNAQMfT9EX

https://tinyurl.com/ybkpnoco

Suspenzija

https://tinyurl.com/ya4uo9ak

 

[Снежана]

@Zoran Đurović 

1. да ли кум на црквеном венчању може да буде католик?

2. да ли кум који крштава дете може да буде католик?

шта канони и да ли у опште нешто кажу?

[Јанко]

пре 10 часа, Isusovo magare рече

Krajnost je krštenje već krštenoga...

Ovdje se govori o onima koji žele iz KC u PC ok ali da pokrštavate i svoje već krštene to mi nikako ne ide u glavu..naime čula sam od svog prijatelja(naravno katolika)da je dotični đakon dao i kćerku da mu veliki Amfilohije krsti iako je već krštena u PC.

 

Ово први пут чујем за ћерку и нема везе са реченим, наравно да су такве ствари будалаштина.

Друго, молим те не генерализуј. АКО (ти си прва и једина која је изнела податак за ћерку тог ђакона, зато је условно) је в. Амфилохије то урадио то не значи да је таква пракса у ПЦ па да говориш уопштено за све нас. Наравно да није. Уставом СПЦ конверзија из КЦ се врши миропомазањем, дакле крштење (водом, у име Оца, Сина и Св. Духа) је валидно.

Треће, @Zoran Đurović чини ми се да и ти, Аво, гураш своје к'о и Амфилохије, само на супротну страну. Претеологисасте га обојица. Хајде да нађемо средњи пут, и по срцу и по разуму. Један би да прекрштава све католике, други никад ниједнога. Један у клин, други у плочу. Чини се да сте слични по томе да волите крајности.

Што се мене тиче, ма како вам теолошки немогуће изгледало, пракса целе ПЦ у односу према крштењу КЦ даје ширину односа према човеку коју је и сам Христос волео.

Руска Црква показује ширину икономије и не сумњам да су они који су тамо примљени у православље пуноправни чланови Цркве. Одличан начин за улазак теолошки образованих.

Грчка држи тврду линију која се показује привлачном за оне који умеју бити оштри према себи. Дакле, свиђа се онима који су склони монашком аскетизму.

Став наше Цркве која је на пола-пола се показује интересантном обичној раји која не бистри теологију, не виде себе као аскете, допада им се што их (као католике) видимо као крштене и свиђа им се што добијају један посебан православни "печат" (миропомазање) и праве отклон од онога што су нашли као лоше у КЦ и због чега желе да наставе свој духовни живот у православљу.

Све њих Христос воли и прима у своје наручје, сваког према мери и даровима. А ако их он прима - што бих се ја "једио"? Много теолошког "натезања", много Марта, а мало Марија. "Али је Марија добар део изабрала, који јој се неће одузети".

Ево, ја бих Зајрона обавезно миропомазао иако је теолог, не би ли се нешто у њему променило да не баца оволике линкове.  Тебе бих примио иако си лаик к'о у РПЦ, јер би се жигала на било какву промену код себе. Копитара бих наново крстио јер лако лупа "палац доле" - оштар према другима је оштар и према себи, дакле аскетски тип.

Ви'ш како је ширина добра!?!

А ти би и мене и Аву оберучке примила. Ава да врши егзорцизме, причешћује и благосиља, а ја бих вам био гуја у недрима. Ви'ш како то не ваља... 

Да сте ми ви сви живи и здрави, и да "званично" заједно будемо у Христу макар горе, ако не умемо овде.

[Zoran Đurović]

пре 7 часа, Васијан рече

"...У некима је, наиме, и вода лаж (Јер. 15, 1. Неверничко крштење не исцељује, (оно) не чисти него блати..." (О Тајнама)

То је потпуно у складу са навођеним канонима, јер и они веле да се неки јеретици морају крстити јер им је сакрамент био празан. Дакле, није Амброзије рекао: код свих јеретика вода је лаж, него "у некима". 

пре 7 часа, Васијан рече

Док Свети Папа Гргур Велики јасно одбацује постојање благодатности у аријанској литургији. Што значи да не признаје ни јеретичко крштење, јер се Тајне не могу парцијално делити. Ако је валидно Крштење, онда је и све остало.

Овде си потпуно у праву! Тајне се не могу делити. Вели Григорије: "Како крштени једном не сме бити крштен по други пут, тако и рукоположени једампут, не треба да се поново рукополаже" (Ep. 1, II, n. 46, PL, t. 77, col. 585: Sicut enim baptizatus semel, iterum baptizari non debet; ita qui consecratus est semel, in eodem ordine non valet consecrari). За поновно рукоположење јеретика или шизматика Григорије вели да је то смејурија (ridiculum est)!

Дакле, Амброзије и Григорије никако не потврђују твоју смешну тезу. Такође, никакве противречности нема у Гр текстовима, него ти не разумеш књижевни род, па је у мом наводу он догматске природе, јер упућује једног епископа шта да ради, а у другом је житијског, па се, како је реч о пропаганди, тако и поставља. 

Око Владике Иринеја се нећу изјашњавати, јер немам неки његов текст на ову тему. Нисам ја толики стручњак као ти па да на основу неког случајног извода закључујем. Надам се да сам ти показао на примеру ове двојице светаца да не треба трчати, него пажљиво студирати ствари.