Претражи Живе Речи Утехе

Бошњака Амира одбацили у Федерацији БиХ, а подршку добио у Републици Српској. Србин му помогао да добије статус инвалида и обезбедио машину АМИР Јусичић (44) није успео да статус особе са инвалидитетом добије у месту становања у Федерацији, односно у Тешњу, где је био пријављен као избеглица, већ у Републици Српској и Добоју, у својем предратном месту боравка, где се вратио. Тешко је рањен непосредно пред потписивање Дејтонског мировног споразума, који је означио крај рата у БиХ. - Остао сам без ноге нагазивши на мину на Озрену, као припадник радног вода ВРС, а пре тога од мине је, такође за време радне обавезе, копајући ровове, смртно страдао и мој отац Хамза. Као избеглица, једно време сам живео у ФБиХ, где су одбили да ми признају статус инвалида рекавши ми: "Иди тамо код којих си био за време рата" - прича нам Амир. Каже да му није преостало ништа друго него да се врати у Добој, како би покушао да регистрацијом као инвалид оствари право на примања, здравствену заштиту и протетичко помагало. То му је и успело уз помоћ "Мреже преживелих од мина" 2003. године и већ сада Амир има сва права која имају и остали инвалиди у РС. Осим инвалиднине, породицу, коју је у међувремену стекао, обезбеђује израђујући у властитој малој столарској радионици предмете од дрвета. - Израђујем украсне кутије за пиће и накит, подметаче за сто, плоче за врата и друго. Од примања из буџета РС и мог столарског рада живимо супруга Амира (37), деветогодишњи син Хамза и ја - није незадовољан садашњим животом Амир. Све то не би успео да оствари и обезбеди, како каже, без Зорана Панића, који му је као координатор "Мреже" много помогао. Он је пронашао је потребне сведоке да докаже начин рањавања, обезбедио и све друге документе за решавање предмета. - Ето, помогао ми је Србин, а моји Бошњаци којима припадам су ме одбацили. Са Зораном сам развио искрено пријатељство и породица и ја му дугујемо захвалност до краја живота - каже за наш лист Амир. Вели да је Зоран и као регионални координатор Организације особа са инвалидитетом УДАС наставио да му помаже. Недавно му је, захваљујући апликацији коју је за њега поднео, обезбедио компјутерски контролисану ЦНЦ машину. Тиме ће значајно побољшати квалитет и проширити асортиман производа, и олакшати рад у столарској радионици. ПРОЈЕКАТ НОВУ ЦНЦ маштину Амир је добио у оквиру пројекта "Интегрисана социо-економска подршка жртвама мина у БиХ", које имплементира "Ворлд вижн" у партнерству са Организацијом ампутираца УДАС, а финансира Европска унија. "ИДИ ТАМО КОД КОЈИХ СИ БИО ЗА ВРЕМЕ РАТА": Ово је прича инвалида кога су Бошњаци одбацили, а Србин му помогао | Република Српска | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS Бошњака Амира одбацили у Федерацији БиХ, а подршку добио у Републици Српској. Србин му помогао да добије статус инвалида и обезбедио машину

Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…? Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића). У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално. Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци. Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили? -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија. И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви. Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе. Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама? -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова. Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква… -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци? -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија. Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина? -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. . Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986). Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин. Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“? -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања. Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином. Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива? -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио. Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”. Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности? -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета. Извор: Serbiantimes.info View full Странице

1. Коначно лепо време 2. Шетња кроз парк и разговор са неколицином драгих људи 3. Домаћи еспресо

Када је 6. маја 1839. године, владика Петар Други Петровић Његош с Аустријом склопио уговор о продаји манастира Стањевићи с целим поседом за 17 хиљада фиорина (форинти), веровало се да ће тај потез смирити аустријске апетите и претензије. За исти износ, две године раније, продат је и манастир Маине (Подмаине, Подострог). На такав потез Његош је био приморан, јер је Аустрија намеравала да обе резиденције црногорских владика присвоји или силом, или за новац. Сличну судбину доживео је и манастир Подластва. Географски положај ових манастира, наиме, био је стратешки у односу на тадашње границе и море, па је разумљива намера Аустрије да их се дочепа. Сав новац добијен од продаје манастира искоришћен је за куповину „праха и олова“, односно, оружја и муниције. Због чега су ова три манастира, сви у реону општине Будва, значајни за Црну Гору? Стањевићи Стањевићи су поред села Побори, на 600 метара надморске висине. Као ктитор манастира помиње се деспот Стефан Лазаревић. Господар Грбља, Ђурађ Ђурашевић Црнојевић, деда Ивана Црнојевића, подигао је на месту данашњег манастира дворац, а на брду Ђурђевцу војно утврђење, тврђаву Ђурђевац, са храмом посвећеном Светом Георгију. Штури историјски подаци казују да је, према уговору потписаном с Млечанима 1426, тврђава срушена 1435. јер је саграђена на терену Млечана. После турских упада у Цетиње 1714. године, и похаре Нуман паше, владика Данило прешао је у Стањевиће. Од тад је седиште митрополије. Ту је, по повратку из Русије, владика саградио храм, који је посветио Светој Тројици, а некадашњи дворац Црнојевића је обновио и претворио у манастирски конак 1724. године. По повратку владике на Цетиње, у манастиру је остала мања група монаха, а потом је владика Сава доградио комплекс. 1780. године у манастиру је отворена свештеничка школа, коју је похађао и Свети Петар Цетињски. Овде је Његош писао „Лучу микрокозму“, долазио је Вук Караџић, а за свештеника рукоположен Доситеј Обрадовић. Први писани закон за Црну гору и Брда написан је и озваничен управо овде, 1798. године. Руинирање манастира почело је с уступањем Аустрији, која је од њега направила утврђење, а обнова је почела 1994. Најпре је пробијен колски пут, онда обновљен храм, па редом. Иза манастира налази се дубока пећина, која је служила као црква, и у којој је такође писан део историје овог краја и Црне Горе. Подмаине Подмаине (Подострог) је манастир на узвишењу изнад Будванског поља, око два километра северно од Старог града. Има две цркве: једна, посвећена Успењу пресвете Богородице, датира из осамнаестог века, и задужбина је владике Саве Петровића, а друга, мања, посвећена Ваведењу пресвете Богородице је саграђена још у петнаестом веку, као задужбина Црнојевића. Не зна се тачно када је првобитни манастир саграђен ни ко је ктитор, али претпоставља се да је то било у доба владавине Немањића. Изнад улазних врата стоји натпис који говори о томе како је манастир подигнут на рушевинама неког старог храма 1630. године у време владике Рувима. У 18. и 19. веку, манастир је уживао велики углед, посећивали су га сви виђенији Црногорци, Петар II Петровић Његош је овде написао део „Горског Вијенца“ и „Слободијаду“, долазио је Доситеј Обрадовић и многи други. Подмаине су биле и верски и културни центар Црне Горе. Овде се налазио и гроб владике Данила, док његове остатке кнез Данило није пренео на Цетиње. Неколико година пошто је манастир продат Аустријанцима, откупио га је поп Филип Тањевић (Тановић). Иако га је, формално, поп „поклонио“ племену Маине, манастир је практично све до 1953. био приватно власништво ове породице, док није национализован. Често је страдао: у Бокељском устанку, Првом светском рату, земљотресу 1979… Онда је 1995. припао поново Цркви, и тада је почела обнова. Подластва Манастир Подластва (у месту Ластва Грбаљска) се први пут помиње 1417. године, и један је од најстаријих манастира у Црној Гори. И једини је сачуван од некадашњих шест грбаљских манастира. Налази се иза превоја Топлиш, куда води стари пут ка Котору. Верује се да га је подигао цар Душан 1350. године. Друга легенда говори да је овде и раније постојала црквица, а основано се претпоставља да је на том месту постојала и ранохришћанска базилика из V или VI века. Прича се да је одатле Сава Немањић, преко плаже Јаз где га је чекала галија, кренуо на једно од својих путовања на Свету Гору. Уз цркву посвећену Успењу Богородице су конаци у којима је некада била и школа. У њему је 1427. године усвојен „Грбаљски статут„, својеврсни законик житеља овог краја. Ту је Петар I Петровић преговарао са Французима. Попут других сакралних објеката, и овај манастир је често рушен: прво познато рушење је из XV века, кад су Млечани запалили овај и манастир Св. Михаила на Превлаци. Запаљен је у сукобу са Французима, онда су га двапут похарали Аустријанци, страдао је у Првом светском рату… Више пута је и обнављан. Манастир је тешко оштећен у земљотресу 1979. године, обновљен 1985, а на основу археолошких истраживања која су том приликом спроведена, с великом дозом сигурности утврђено је постојање ранихришћанске базилике на том месту, као и храма који је постојао пре XIV века. Сада је то женски манастир. http://www.vucinic.me/manastiri-od-kojih-je-kupljena-dzebana/

Свештеник је погледао из олтара, да би проверио да ли им је хор спреман за почетак Часова пре Божанске Литургије. И управо када се спремао да изговори „Благословен Бог наш“, један од његових најновијих неофита, Василије, је на театралан начин ушао у цркву, управо се вративши са свог последњег поклоничког путовања до једног од манастира. Василије је доскора био обичан, кратко ошишани младић који је, после завршеног факултета, почео да ради… Онда је у једној књижари открио књигу о Православљу и са великом ревношћу прихватио веру православну. Крстио се после уобичајене шестомесечне катихуменске припреме, током које је прочитао готово сваку доступну књигу о Православљу. После годину и нешто више, одлучио је да крене у обилазак манастира. Овде је почела његова промена. Постао је много ревноснији и озбиљнији у погледу своје вере, али је, такође, почео да се понаша све чудноватије, баш као и овог недељног јутра. Василију није било довољно да улази у цркву попут свих осталих. Са чланка његове руке висила је бројаница, чинио је метаније на уласку у брод цркве и опет, пред очима читавог сабрања, испред буквално сваке иконе у цркви. Био је то призор због кога нико није могао да прати службу Часова. И тада, непосредно пре него што је требало да почне Литургија, Василије је дошао до олтарских двери и свештенику рекао да мора да се исповеди или ће, у супротном, бити у „великом проблему са светим старцима у том и том манастиру“. Свештеник који је имао пуно стрпљења за младе ревнитеље, отишао је да исповеди младића. „Ја сам најгори од свих грешника!“, почео је Василије као и обично. Затим је прочитао списак својих грехова(тог јутра је било свега четири странице!). „Учинио сам само две стотине метанија, уместо уобичајених три стотине, и прочитао сам само четири акатиста, тако да се нисам у потпуности припремио за свето Причешће“, рекао је. „Уз то, морао сам да попијем и шољу кафе, али пошто то ионако сви раде, могу ли, ипак, да се причестим?“. Свештеник је све ово већ чуо раније. Шта да му каже: „Прочитао си толике молитве, а ипак си морао да попијеш шољу кафе?“. „Старац манастирски ми је рекао да морам да прочитам све ове молитве, али нисам могао да останем будан да бих их завршио и зато сам морао да попијем кафу. Али, уосталом, зар свако у овој епархији не доручкује пре Литургије? Чуо сам да епископ тај и тај, чак пије кафу са оним безбожним римокатолицима непосредно пре Литургије. Уз то, било је око три часа после поноћи, а сада је већ готово десет“. „А зашто своје молитвено правило ниси започео раније?“, питао га је свештеник. „У књизи коју сам читао пише да правило мора да се чита после поноћи, јер је то право време за битку против демона. Осим тога, на телевизији је у емисији „Суботом увече уживо“ била Мадона. Ух… њен спот ме је довео у велико искушење… тако да сам морао да вршим све те метаније“. Свештеник стварно није знао одакле да почне. „Оче“, наставио је Василије,„зар не мислите да је време да се више окренемо Предању, да се решимо ових парафинских свећа и да почнемо да користимо праве воштане свеће? То је много православније. Уз то, стварно ме нервира то што је хор прочитао половину песама уместо да их поје. И то по погрешном календару. Било ми је потребно три часа да поновим бдење по правом календару! Бојим се да ћу морати да пронађем епархију која је православнија од ове. Зар сам ја једини у овој парохији који зна како ствари правилно треба да се раде? Осим тога, позвао сам свога Старца да се упозна са вама, тако да ће вас он упутити у све ово. Рекао ми је да све морам да радим правилно, као што то они у манастиру чине, иначе ћу горети у паклу“. Свештеник је већ почео да губи стрпљење, почео је да гледа на часовник: „Добро Василије, види, овде има много питања и ми треба о њима да поразговарамо, али не сада када читава црква чека да завршиш. Када си се последњи пут исповедио?“. „Јуче, у манастиру. Мислим да сам коначно пронашао Старца достојнога да му будем послушан“. „А ко је то?“. „Јеромонах тај и тај из манастира у планинама. Доћи ће да служи са вама идуће суботе“. „Слушај Василије“, рече свештеник забринуто,„тај човек је пре неколико година рашчињен и ја зато не могу да служим са њим. Ко ти је уопште дао благослов да се виђаш са њим? Зар њему да постанеш послушник? Зар си нашао њега овде да позиваш?“ „О, зар се и ви, такође, придружујете прогону тог праведника? У свом срцу сам осетио да је он истински православан! Осим тога, он ме је јуче крстио, надокнадивши све оно што ви нисте учинили…“ Василије је полако падао у ватру: „Шта ја уопште тражим овде? Требало је стварно да одем и да будем са њим, као са правим мерилом Православља.А не у овој модернистичкој, екуменистичкој епархији. Мој духовник је, можда, и рашчињен, али он је послушан Богу, а не овим безбожним епископима! Знам то јер сам то осетио у свом срцу“. „Зашто онда желиш, да се и поред свега, причестиш овде?“, упитао га је свештеник. „Шта? Зар бисте ви да ме лишите и мога права на свето Причешће?!“, поче да негодује младић и изјури из исповедаонице. МАНАСТИРСКИ ЖИВОТ И ПАРОХИЈСКИ ЖИВОТ Ово је можда екстремни, али не уопште и редак пример онога шта може да се деси када верници – нарочито они који су духовно незрели – почну да, из погрешних разлога и у погрешном духу, посећују манастире. Манастир је, између осталог, место где се литургијски и духовни живот практикује на један максималистички начин. Овај максимализам се изражава на много начина, укључујући ту и дуге службе по пуном типику, строгу подвижничку дисциплину и врло строге ставове у погледу свега, од начина изражавања и облачења, до понашања у личном животу. Многи бркају монашки максимализам и строгост са неком врстом конзервативног национализма. То је, међутим, велика грешка. Манастири ваплоћују православну културу без обзира на националну обојеност. Православна култура је безвремена, васеленска и саборна култура коју су нам предали свети Оци и МатереПравославне цркве, кроз лично учеништво и послушност. Монашка култура није ништа друго до послушност Евангелију, кроз послушност духовним оцима који предају Предање живљења по Евангелију у његовој пуноти. Отићи у посету православном манастиру није исто што и посетити неку другу заједницу. То значи ући у ону живу хришћанску културу коју Свети Оци предају из покољења у покољење. Монаштво као пут покајања, коренито се разликује од начина живота у свету, са породицом, на послу и у парохији. Парохије су линије фронта где се Црква сусреће са светом, где се световна култура освештава и преображава Евангелијем. Људи у свету се баве световним пословима и нису у стању да воде онакав активан литургијски живот какав се води у манастиру. Парохијски живот је ретко максималистички по свом етосу, а често и не може такав да буде. Но, парохија, ипак, није никакав компромис, нити је другоразреднији начин хришћанског начина битовања. Бити хришћанин у свету значи објављивати Евангелије свету, живети Христом и сведочити Христа кроз пуно и активно учествовање у световној култури. Ово је веома узвишено призвање! Монаси и монахиње имају другачије призвање: да буду „не од овога света“ и да устројавају свој живот искључиво на Евангелију и на предању Цркве. Врло је важно свагда имати на уму да нема разлике између богослужења у парохијама и оних који се служе у манастирима. Нема разлике ни у правилима поста, молитве и побожности. Главна разлика је та што се људи у парохијама баве световним пословима, а монаси не. Манастири су одсудно важни за живот парохија: они представљају ризницу Живога Предања, у његовој чистоти, где људи могу да опитују Евангелије на најконкретнији могући начин. Монаштво може да утиче на њихов живот, да надахне верне да свој живот у већој мери посвете Христу и Евангелију, као и да дарује духовно укрепљење и исцељење. Али, како нам то показује прича о Василију, постоје и пет великих искушења у која људи могу да падну приликом обилажења манастира. Сва ова искушења имају своје средиште у духовној гордости и прелести која иде заједно са гордошћу.