Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'медијски'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У уторак, 12. октобра 2021. године, у Крагујевцу је одржан једнодневни стручни скуп за представнике верских медија, под називом: „Стратегија верских медија у управљању друштвеним мрежама за потребе остваривања јавног интереса у информисању, са посебним освртом на кризне ситуацијеˮ. Повезане вести: У Крагујевцу одржан стручни скуп "Наступ верских медија на друштвеним мрежама" Наступи верских заједница у медијима и слика сукоба у верским медијима Благословом Епископа шумадијског г. Јована, скуп је организовао Радио Златоусти Епархије шумадијске, уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, у Богословији „Светог Јована Златоустаˮ. На стручном скупу учествовали су представници четрнаест медија православне, римокатоличке и исламске вероисповести. У име црквених радио-станица Епархије бачке учествовали су представници из Радио-Беседе и Радио-Тавора. Програм скупа је започео поздравним словом протојереја-ставрофора Зорана Крстића, ректора Крагујевачке богословије, који је пренео благослов Преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована. Прота Зоран је, између осталог, истакао да је овај стручни скуп једна карика у побољшању рада црквених медија. Главни уредник Радија Златоусти, прота Милић Марковић, истакао је значај непосредне комуникације у раду медијских делатника при црквеним медијима и појаснио суштину теме скупа. Ђакон Александар Савић, управник Центра за проучавање савремених технологија Српске Православне Цркве, који је на овом скупу говорио на тему: „Наступи верских заједница у медијима – где су грешке и како их побољшати?ˮ, истакао је да треба имати свест о томе коме се обраћамо у медијима, да широки аудиторијум треба да разуме наш језик. Радио и телевизија, као медији, нису превазиђени, казао је ђакон Александар и додао да је улога ових медија додатно употпуњена учешћем на друштвеним мрежама. Ипак, сматра ђакон, нису све мреже подједнако пријемчиве за мисијску делатност Цркве. Цитирајући Патријарха српског г. Порфирија, ђакон Александар је истакао да ми треба да причамо о светлости, да се не бавимо тамом и да је то наша медијска мисија. Професор др Растко Јовић, са Православног богословског факултета у Београду, говорио је на скупу у Крагујевцу на тему „Медији и слика сукоба у Црквиˮ, указавши да поједини изазови произилазе из недостатка јасног идентитетског односа ко смо. Сузана Миличић, директорка ПР агенције „Контактаˮ, говорила је на тему „Традиционални медији и друштвене мреже – сарадници или супарнициˮ. Она је, представљајући и објашњавајући статистичке податке везане за медије и друштвене мреже, истакла да комуникација на друштвеним мрежама захтева озбиљне ресурсе и организацију, као и добро осмишљену стратегију комуникације. На скупу су говорили и поједини представници црквених емитера. Истакнуто је да су изазови о којима се говори заједнички, с обзиром на историјски тренутак у којем се налазимо. Такође, учесници скупа су се сагласили да је стратегија за унапређење кључна у усавршавању и професионалнијем деловању. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Ових Божићних дана Црна Гора личи на Свету Гору. Ако неко може да потврди библијску истину да Бог походи народ свој онда су то стотине хиљада људи сједињени у вјери и љубави према својој Цркви, светињама и прецима који у молитвеним литијама протестујући против незапамћеног безакоња, бране своју вјеру и вјечно људско достојанство. Као што смо то констатовали и раније, ове Литије су чудо Божије и дар Светог Василија и Светог Петра, а народ у њима најљепши и најдивнији храмови који су саграђени у протеклих тридесет година. Зато смо одговорни да тај благослов чувамо, као и до сада. Како овај народни протест из недеље у недељу добија на бројности и власт нема рјешење ни одговор на њега, дужни смо да због најава и покушаја разних злоупотреба подсјетимо на завјет Тројичинданског сабора у Подгорици и Световасилијевског сабора у Никшићу да ћемо молитвом и људским достојанством, чојством и јунаштвом, призивајући Бога на помоћ, бранити своје светиње. Ове Литије су благословени дар тих Светих Сабора који надилази све партијске, страначке, политикантске и идеолошке интересе. Као такве, Литије су молитвени скупови у којима стојимо пред Богом, светитељима и пред народом, пред прошлошћу и пред будућношћу. Сва национална, страначка и друга осјећања и обиљежја нека свако носи у свом срцу, а на овим Литијама икону из свога дома и свијећу у срцу и у својим рукама. Само такве Литије чине све нас бољима, оплемењују нас и дају наду да ће и Црна Гора бити боља и да ће доброта и достојанство побиједити зло, неправду и примитивизам. Бог је наш Пут, Истина и Живот, а тим Путем је Црна Гора кренула ових дана, а на нама је да га слиједимо. Медијски тим Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…? Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића). У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално. Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци. Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили? -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија. И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви. Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе. Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама? -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова. Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква… -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци? -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија. Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина? -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. . Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986). Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин. Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“? -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања. Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином. Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива? -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио. Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”. Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности? -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета. Извор: Serbiantimes.info
  4. Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…? Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића). У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално. Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци. Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили? -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија. И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви. Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе. Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама? -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова. Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква… -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци? -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија. Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина? -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. . Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986). Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин. Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“? -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања. Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином. Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива? -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио. Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”. Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности? -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета. Извор: Serbiantimes.info View full Странице
  5. Зашто су праве вредности постале медијски табу Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу Аутор: Гордана Поповићуторак, 08.01.2019. у 21:00 (Фото Д. Драгановић) Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића? Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин. – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она. Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи? Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације. Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става? Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди. Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита... Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију? Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза. Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”? И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија. http://www.politika.rs/scc/clanak/419845/Zasto-su-prave-vrednosti-postale-medijski-tabu?fbclid=IwAR2KGfuWuQmapuUNi_hcwIOp2bp9zV0eEAIPwDn8BsGAim7t8Wg6Ji2zfTs#.XDUC_T-HQUs.facebook Ne znam ko je ova žena,al je sve objasnila.
  6. Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу. Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића? Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин. – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она. Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи? Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације. Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става? Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди. Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита... Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију? Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза. Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”? И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија. Извор: Политика
  7. Много ових дана говоримо о планираним медијским ударима на Српску православну цркву као јединог чувара јеванђелске истине и завета наших предака у једном деморалисаном и систематски "слуђиваном" друштву. Данашњи чин најстаријег београдског дневника Политика , по безобзирности и подмуклости, нема равног у историји односа српског новинарства према Цркви. Ако смо на хајкачке нападе Блица, Ало-а и других таблоида на одређене владике, без обзира на њихову бруталност некако навикли, на овакав чин Политике, листа који је половином у државном власништву, никако не смемо да останемо равнодушни. Ову тему постављамо у рубрику Медији, јер руку на срце заиста нема везе са "Епархијом рашкопризренском у егзилу", јер та "Епархија" није пренеле вест о којој пише Политика ни на свом "званичном сајту", ни на сајту свој политичке филијале "Срби на окуп", ни на ФБ страници "Истина је само једна - Владика Артемије." Шта више, у истој данашњој Политици у другој рубрици објављена је и претња тој "Епархији". О чему се ради? У рубрици "Србија", у данашњој Политици, која је петком најпродаванија због ТВ програма, преко цела четири стубца објављен је допис из "Лознице на Јелици" под насловом "Три завета за улазак у нови свет" и са великом фотографијом бившег владике Артемија са замонашених његових пет искушеница. То је учињено на "бдењу", али се не каже ког датума (прескочено је основно правило новинарства које се учи већ у основној школи). Аутор "поучне репортаже" како бисмо могли да одредимо њен жанр је потписан као Г. Оташевић (Гвозден Оташевић, дописник политике из Чачка) после кратке информације каже: "Монашењу на Јелици присуствовало је око 200 светосаваца из разних места Србије. Духовник из ове епархије каже нам да сада имају "33 катакомбна манастира и парохијска богослужбена места, четири епископа, око 150 монаха (архимандрита, протосинђела, јеромонаха, монахиња, искушеника и искушеница, свештеника и ђакона) ну Србији од Шар-планине до Куле и у САД, Канади, Аустрији, Републици Српској, Пољској и Русији." Онда следи поучителни део са одговорима на питања "Како тече и шта претходи чину монашања и примања мале схиме?" И онда је читав велики текст посвећен опште познатим чињеницама о чину монашења, полагању завета, постризавању итд. Аутор толико потцењује читаоце Политике да им објашњава и шта је то калуђер! Рекло би се обична будалаштина некад угледног листа. То, међутим може да мисли само онај ко не познаје како се уређује "Политика". Уредник рубрике "Србија" у "Политици" је Горан Волф, искусан уредник, донедавно најважнији члан редакције "шеф деска". Он савршено тачно зна колико коме тексту следује простора, која је величина фотографија, шалили су се са њим о броју фотографија и ћевапчића које је Политика објавила, када је тадашњи премијер г. Вучић послуживао новинаре, јер и читаоци Политике, су по правилу врло захтевни. Дакле, као искусни професионалац Горан Волф, ем што добро зна "случај Артемије", ем што изванредно зна како се постављају вести и шта су репортаже. Објављивање овог текста - са јасном поруком, ако хоћете да будете калуђери, идите код Артемија, сигурно није Волфово жеља него нека, како то новинари кажу "наруџбина која мора да прође". Чија, није се тешко досетити, кад читамо штампу ових дана. Занимљиво је и да сам аутор текста, Гвозден Оташевић, који је написао толико репортажа о манастирима у западној Србији, тек сада објашњава шта је то калуђер (калос, герон)! Њему су светосавци они који иду код бившег Артемија, а његовом листу је много значајнији недатирани догађај у "Лозници на Јелици", него што је била недавна посета, 13. октобра, Његове Светости патријарха Чачку и обилазак обнове древне Вазнесењске цркве (манастира око кога је настао цео град) и присуство 180. годишњици чачанске гимназије (добро била је полугимназија у почетку, али ми имамо тај непотребни комплекс да "продужавамо традицију уназад"). Ко имало зна историју уређивања "Политике", а то спада у фонд опште културе, зна да све то није само пука новинарско-уредничка "брљотина". Понављам, у питању је врло јасна претња највишој јерархији СПЦ: ако не будете послушни, имамо резерву. Али, да не грешимо душу, опет је потребно познавати технику уређивања целог листа, данашња Политика доноси још један чланак о бившем Артемију! Судску хронику "У случају Артемија сведочио благајник Епархије рашко-призренске". Многи листови се нису осврнули на наставак суђења, Политика на срећу јесте. Јер су први пут са овог маратонског суђења стигли неки конкретни подаци, које је и изнео први сведок у поступку. Наиме благајник Миловоје Марковић, који је на том месту од 2003., дао је исказ да је девизна средства, односно добровољне прилоге које је из иностранства доносио доносио тадашњи епископ "водио на картицама", рекао је: - У складу са црквеном праксом тај новац нисам евидентирао у годишњим извештајима Сабору Српске православне цркве. У том извештају са водио евиденцију само о редовним динарским епархијским средствима." Политика даље извештава да је рекао да је налоге за исплату добијао од некадашњег владике Артемија, али и од архимандрита Симеона и Предрага Суботичког. Додао је да Радосављевић свој лични новац није држао у епархијској благајни, чак је бивши владика позајмљивао свој новац Епархији! Откуд једном епископу који је калуђер (калос, герон) лични новац то ће ваљда да објасни Гвоздан Оташевић, из "Лознице, са Јелице" у неком од наредних дописа. (Наравно, епископи примају због социјалног осигурања плату или пензију, али то никада нису средства којима се може извршити нека велика позајмица властитој Епархији.) Но, сад је занимљив факт да је Политика међу ређим листовима који опширно доносе сведочење благајника ЕРП, које никако није у складу са идеализованим ликом материјално незаинтересованог монаха, штавише можда доведе до правних последица (да се не мешамо у рад суда). Дакле на једној страни се бивши Артемије нуди светосавцима као духовна резерва, а на другој у истом листу и њему поручује да не "таласа". Ти калуђери (калос, герон), заиста негују врлину послушности, али ипак морају да буду послушнији Богу, него медијима и њиховим газдама.
  8. Много ових дана говоримо о планираним медијским ударима на Српску православну цркву као јединог чувара јеванђелске истине и завета наших предака у једном деморалисаном и систематски "слуђиваном" друштву. Данашњи чин најстаријег београдског дневника Политика , по безобзирности и подмуклости, нема равног у историји односа српског новинарства према Цркви. Ако смо на хајкачке нападе Блица, Ало-а и других таблоида на одређене владике, без обзира на њихову бруталност некако навикли, на овакав чин Политике, листа који је половином у државном власништву, никако не смемо да останемо равнодушни. Ову тему постављамо у рубрику Медији, јер руку на срце заиста нема везе са "Епархијом рашкопризренском у егзилу", јер та "Епархија" није пренеле вест о којој пише Политика ни на свом "званичном сајту", ни на сајту свој политичке филијале "Срби на окуп", ни на ФБ страници "Истина је само једна - Владика Артемије." Шта више, у истој данашњој Политици у другој рубрици објављена је и претња тој "Епархији". О чему се ради? У рубрици "Србија", у данашњој Политици, која је петком најпродаванија због ТВ програма, преко цела четири стубца објављен је допис из "Лознице на Јелици" под насловом "Три завета за улазак у нови свет" и са великом фотографијом бившег владике Артемија са замонашених његових пет искушеница. То је учињено на "бдењу", али се не каже ког датума (прескочено је основно правило новинарства које се учи већ у основној школи). Аутор "поучне репортаже" како бисмо могли да одредимо њен жанр је потписан као Г. Оташевић (Гвозден Оташевић, дописник Политике из Чачка) после кратке информације каже: "Монашењу на Јелици присуствовало је око 200 светосаваца из разних места Србије. Духовник из ове епархије каже нам да сада имају "33 катакомбна манастира и парохијска богослужбена места, четири епископа, око 150 монаха (архимандрита, протосинђела, јеромонаха, монахиња, искушеника и искушеница, свештеника и ђакона) у Србији од Шар-планине до Куле и у САД, Канади, Аустрији, Републици Српској, Пољској и Русији." Онда следи поучителни део са одговорима на питања "Како тече и шта претходи чину монашања и примања мале схиме?" И онда је читав велики текст посвећен опште познатим чињеницама о чину монашења, полагању завета, постризавању итд. Аутор толико потцењује читаоце Политике да им објашњава и шта је то калуђер! Рекло би се обична будалаштина некад угледног листа. То, међутим може да мисли само онај ко не познаје како се уређује "Политика". Уредник рубрике "Србија" у "Политици" је Горан Волф, искусан уредник, донедавно најважнији члан редакције "шеф деска". Он савршено тачно зна колико коме тексту следује простора, која је величина фотографија, шалили су се са њим о броју фотографија и ћевапчића које је Политика објавила, када је тадашњи премијер г. Вучић послуживао новинаре, јер и читаоци Политике, су по правилу врло захтевни. Дакле, као искусни професионалац Горан Волф, ем што добро зна "случај Артемије", ем што изванредно зна како се постављају вести и шта су репортаже. Објављивање овог текста - са јасном поруком, ако хоћете да будете калуђери, идите код Артемија, сигурно није Волфова жеља него нека, како то новинари кажу "наруџбина која мора да прође". Чија, није се тешко досетити, кад читамо штампу ових дана. Занимљиво је и да сам аутор текста, Гвозден Оташевић, који је написао толико репортажа о манастирима у западној Србији, тек сада објашњава шта је то калуђер (калос, герон)! Њему су светосавци они који иду код бившег Артемија, а његовом листу је много значајнији недатирани догађај у "Лозници на Јелици", него што је била недавна посета, 13. октобра, Његове Светости патријарха Чачку и обилазак обнове древне Вазнесењске цркве (манастира око кога је настао цео град) и присуство 180. годишњици чачанске гимназије (добро била је полугимназија у почетку, али ми имамо тај непотребни комплекс да "продужавамо традицију уназад"). Ко имало зна историју уређивања "Политике", а то спада у фонд опште културе, зна да све то није само пука новинарско-уредничка "брљотина". Понављам, у питању је врло јасна претња највишој јерархији СПЦ: ако не будете послушни, имамо резерву. Али, да не грешимо душу, опет је потребно познавати технику уређивања целог листа, данашња Политика доноси још један чланак о бившем Артемију! Судску хронику "У случају Артемија сведочио благајник Епархије рашко-призренске". Многи листови се нису осврнули на наставак суђења, Политика на срећу јесте. Јер су први пут са овог маратонског суђења стигли неки конкретни подаци, које је и изнео први сведок у поступку. Наиме благајник Миловоје Марковић, који је на том месту од 2003., дао је исказ да је девизна средства, односно добровољне прилоге које је из иностранства доносио доносио тадашњи епископ "водио на картицама", рекао је: - У складу са црквеном праксом тај новац нисам евидентирао у годишњим извештајима Сабору Српске православне цркве. У том извештају сам водио евиденцију само о редовним динарским епархијским средствима." Политика даље извештава да је рекао да је налоге за исплату добијао од некадашњег владике Артемија, али и од архимандрита Симеона и Предрага Суботичког. Додао је да Радосављевић свој лични новац није држао у епархијској благајни, чак је бивши владика позајмљивао свој новац Епархији! Откуд једном епископу који је калуђер (калос, герон) лични новац то ће ваљда да објасни Гвоздан Оташевић, из "Лознице, са Јелице" у неком од наредних дописа. (Наравно, епископи примају због социјалног осигурања плату или пензију, али то никада нису средства којима се може извршити нека велика позајмица властитој Епархији.) Но, сад је занимљив факт да је Политика међу ређим листовима који опширно доносе сведочење благајника ЕРП, које никако није у складу са идеализованим ликом материјално незаинтересованог монаха, штавише можда доведе до правних последица (да се не мешамо у рад суда). Дакле на једној страни се бивши Артемије нуди светосавцима као духовна резерва, а на другој у истом листу и њему поручује да не "таласа". Ти калуђери (калос, герон), заиста негују врлину послушности, али ипак морају да буду послушнији Богу, него медијима и њиховим газдама. This post has been promoted to an article
×
×
  • Креирај ново...