Претражи Живе Речи Утехе

Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…? Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића). У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално. Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци. Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили? -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија. И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви. Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе. Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама? -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова. Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква… -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци? -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија. Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина? -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. . Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986). Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин. Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“? -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања. Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином. Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива? -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио. Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”. Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности? -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета. Извор: Serbiantimes.info View full Странице

Удружење америчких психолога: Мужевност је претња менталном здрављу петак 11. јануар 2019. 17:22 Према извештају највеће националне организације америчких психолога, мужевност је патологија коју треба лечити Према новом извештају Удружења америчких психолога, највеће националне организације америчких стручњака овог подручја, традиционална мужевност је претња менталном здрављу. У кратком осврту на ову тврдњу је за Фокс њуз код Такера Карлсона говорила Кристина Хоф Сомерс, која каже како амерички психолози мужевност виде као ,,патологију коју треба лечити”, па је стога слање својих синова, мужева и очева на третмане код њих једноставно опасно. Положај америчких мушкараца је незавидан. Статистике то јасно показују. Који је разлог? Према Удружењу америчких психолога (American Psychological Association), проблем мушкараца је њихова мушка бит, суштина. Недавно објављене препоруке наводе како је ,,традиционална мужевност штетна и да се психологија против ње некако мора борити”. Данас имамо Кристину Хоф Сомерс, истраживача на институту Американ ентерпрајз, једном од водећих подкаста ,,Femsplainer”. Хвала Вам што сте дошли! — Увек сам срећна кад се видимо. Једноставно сам замислио научну студију која би тврдила да су женственост или хомосексуалност отровни у својој бити и да жене или хомосексуалци због сопственог менталног здравља требају потиснути своје природне склоности. Шта мислите, како би то било примљено? — Сигурно не добро. Да… — Али и ово је скандал, јер га је објавило Удружење америчких психолога, највећа научна организација психолога у којој је око 120 хиљада чланова! И текст извештаја је пун жаргона као што је ,,привилегија мушкараца”, ,,хегемонијска мужевност”, ,,андроцентрична европска мужевност”… Какав апсурд! То је политизована доктрина. Замислите да је ваш син или отац депресиван и потребна му је помоћ психијатра или психолога, а морате да се питате је ли ваш психолог роб ове догме. Питам се је ли та догма узрок депресије? Она је свуда! Шта би се догодило кад би девојкама рекли да су карактеристике или нагони који их терају да осећају своју женственост отровне и да их требају потиснути? Како би то утицало на њихово ментално здравље? — То не би дало ништа добро. Заправо, сматрамо да је мужевност патологија коју треба лечити. То јест, не ми, већ Удружење америчких психолога. Као да просечног човека треба реконфигурисати или ресоцијализовати према критеријумима… не знам… уџбеника о родним студијама објављеног ’70-их. То су застарели подаци који не доказују утицај биолошких чинилаца на мужевност. Мужевност је једноставно проглашена друштвеним конструктом и томе треба веровати. Дакле, будући да га је изградило друштво, онда обновимо ту мужевност у светлу онога што кажу пристрасни истраживачи. У то верују само луди људи. То је порицање биолошке стварности. Питам се и зашто се у овом извештају ништа не говори о стварном паду нивоа тестостерона у последњих 30 година? Има ли то било какву улогу у проблемима мушкараца? Чини се да за то нико није заинтересован. — Заправо, они уступају традиционалну мужевност, иако се на то жале и то поричу. Али, читајући овај извештај, не бисте добили никакву идеју да је мушкарац, мушкарчева суштина, некада била идентификована са свиме што је добро. Да ли би требали да будемо узнемирени таквим јасним уплитањем политике у науку? — Дефинитивно! И, као што сам већ рекла, прво ћете морати да сазнате политичке погледе психолога, његово мишљење о овом извештају, пре него што му пошаљете сина или мужа… Ова политизација је стварно застрашујућа! Извештај Удружења америчких психолога: APA / Guidelines for Working with Men and Boys Извор logicno.com, 11. јануар 2019. http://standard.rs/2019/01/11/udruzenje-americkih-psihologa-muzevnost-je-pretnja-mentalnom-zdravlju/?fbclid=IwAR1_mUbXMt3nH0OOdS8HJ9IrL97P7Eq08TRZfa1QpByPL278TlX9U4EkF-0

View full Странице

Дуго времена, и не само на овом форуму, се славе представници новог таласа капиталиста. Они су креативни, способни, богати и углавном ексцентрични. Изуми иза којих стоје њихове компаније су углавном слављени (често с правом) као прекретница у областима којима се баве, а они сами, од стране либертаријанских сајтова, као доказ да приватни капитал, без икакве помоћи државе, може да сакупи огромна средства у нешто што је визионарски подухват, који на почетку и није толико исплатив, али има потенцијала да промени свет. Међутим, да ли је то баш тако? На почетку, као што смо небројено пута, и на овом форуму, видели, није постојао већи инфраструктурни или други пројекат у нашој прошлости без помоћи државе. Та помоћ је била или у давању чистог новца у виду субвенција, или у пореским олакшицама, вршена је и експропријација, али није било већег пројекта без помоћи и учешћа државе са својим огромним средствима. Ово важи и за друге области - поморска и свемирска истраживања, научна достигнућа која су мењала свет и слично. Да ли је данас другачије? Као два типична слављена представника "нове генерације", узећемо примере Стива Џобса и Илона Маска. На првом месту, компанија коју је водио покојни Стив Џобс, Apple, постоји неколико деценија, али је прави бум доживела тек кад је ушла на тржиште мобилних телефона својим телефоном iPhone. Телефон је врло брзо постао апсолутни хит, а компанија је захваљујући томе данас највреднија компанија на свету. Технологију за Ајфон, Епл је добио потпуно бесплатно, и то од америчке Агенције за напредна истраживања (ДАРПА), коју води војска САД. Ово је огромна ставка, јер истраживање тих технологија подразумева године, понекад и деценије мукотрпног и скупог рада у напредним лабараторијама, читаве армије научника. Поред тога, Епл је примио стотине милиона директних субвенција америчких пореских обвезника, велика ослобађања од пореза, као и низ других повољности. Проед САД, Епл користи и све пореске погодности које им даје влада НР Кине, како би Епл са својим партнерима остао у Кини и наставио подсао склапања мобилних телефона. А Еплов партнер у Кини, Фокскон, је примио неколико милијарди долара директне помоћи владе НР Кине како би Епл остао у Кини и додатно проширио посао. Илон Маск - човек визионар, који нам је "подарио" Пеј Пел, електрични аутомобил Тесла, нов начин изградње и добијања електричне енергије преко соларних панела, а сада и свемирска истраживања. Несумњиво, човек чији геније води ка напретку ове цивилизације. У исто време, човек чије су компаније до 2015. године примиле укупно око 5 милијарди долара у разним субвенцијама, ослобађањима од пореза и сличним стварима. То су ствари које не мора да врати. Поред тога, примио је и много у федералним зајмовима које свакако мора да врати (и уредно враћа), али се ради о зајмовима који се добијају под далеко повољнијим условима него што би их добио на тржишту. Шта је било након 2015. године, има мало података, јер су субвенције које добија из разних извора и са разних нивоа власти у САД, тако да је тешко испратити их. Такође не веома битно напоменути да су му били доступни ранији патенти и искуство из НАСА, са којима је пројекат реализован, као и да је пословање са "приватним компанијама" заправо пословање са Ваздухопловним снагама САД и НАСА, који су потписали уговоре вредне 5,5 милијарди са SpaceX. Дакле, нема приватних корисника (макар за сада), већ компанија и даље опстаје јер држава има потребе да плаћа свемирска истраживања, слање сателита у свемир и слично. Оно што је скоро изашло на видело јесте да по субвенцијама које им се дају, испада да једно "радно место" у субенционисаним технолошким фирмама (рецимо Тесла Гигафабрика) кошта близу 2 милиона долара, што значи вероватно да се ентитету који те субвенције даје та "инвестиција" вероватно никад неће исплатити. Ово свакако не значи да држава треба да престане да финансира те пројекте, јер они вуку свет напред. Ово је био само један мали осврт на либертаријанске бајке о "индивидуалцима који успевају сами", односно о приватном капиталу који доказује да је спреман да улази у ризичне подухвате који ће можда бити исплативи на дужи временски период, а можда и неће. За крај, ево неколико линкова које вреди погледати у вези са овом темом: https://www.marketwatch.com/story/why-governments-are-giving-billions-in-tax-breaks-to-apple-amazon-and-other-tech-giants-2016-10-13 - Чланак о количинама субвенција или пореских олакшица технолошким компанијама, и колико заправо кошта једно такво радно место https://www.washingtonpost.com/blogs/govbeat/wp/2015/03/17/the-united-states-of-subsidies-the-biggest-corporate-winners-in-each-state/?utm_term=.2944c2b71255 - Чланак сличне садржине, у ком постоји и графикон највећих корисника субвенција у САД https://www.nytimes.com/2016/12/29/technology/apple-iphone-china-foxconn.html - Кина је дала преко 1,5 милијарди долара Фокскону http://www.latimes.com/business/la-fi-hy-musk-subsidies-20150531-story.html - Истраживачки чланак из 2015. године, у коме је сабрано да су компаније Илона Маска до те године добиле око пет милијарди долара субвенција. Наводи овог чланка нису демантовани, а Илон Маск, сем постова на Твитеру, никад није хтео да одговори на позив ЛА Тајмса да разјасни шта мисли да у чланку није тачно

Делегација верске службе Националне гарде Охаја, која борави у седмодневној посети Србији, присуствовала је данас Светој архијерејској литургији коју је у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу служио Његово преосвештенство Епископ шумадијски и војни Јован, уз саслуживање свештенства Епархије шумадијске и војних свештеника међу којима је био и војни православни свештеник из Националне гарде Охаја Џејмс Сејзмор. Литургији је присуствовао и амбасадор САД у Београду Кајл Скот. Представници верске службе Националне гарде Охаја имали су и јединствену прилику да обиђу и Спомен-костурницу храма у којој је поред 20.000 српских хероја, страдалих у Колубарској бици, сахрањено и више од 30.000 аустроугарских војника погинулих у једној од најважнијих бици Првог светског рата на простору Србије. Гости из Охаја су од локалних свештеника, могли нешто више да сазнају о значају битке која се и данас изучава у светским војним школама. Након Свете архијерејске литургије и обиласка Спомен-костурнице, Епископ шумадијски и војни Јован приредио је пријем за госте из Националне гарде Охаја, коме је, поред припадника Војске Србије, присуствовао и амбасадор САД Кајл Скот. Делегација верске службе Националне гарде Охаја ће у наставку посете обићи Музеј ваздухопловства и две протестантске цркве у Панчеву, затим ће бити гости на пријему код надбискупа Римокатоличке цркве Станислава Хочевара, посетиће Исламску и Јеврејску заједницу Србије, а примиће их и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић. View full Странице