Претражи Живе Речи Утехе

Данас живимо у култури која пориче смрт. То јасно може да се види у ненаметљивој појави обичног погребног предузећа у његовој намери да изгледа као све остале куће. Унутра, погребни директор покушава да води рачуна о стварима на такав начин да нико неће приметити да је неко тужан; и салонски ритуал је замишљен да трансформише погреб у полупријатан доживљај. Постоји чудна завера ћутања у вези са непосредном чињеницом смрти, а и сам леш је улепшан како би прикрио своју смртност. Постојале су у прошлости, па чак и данас постоје у нашем модерном свету, културе чије је средиште смрт, културе у којима је смрт велика свеобухватна преокупација, а сам живот је замишљен углавном као припрема за смрт. Ако некоме само погребно предузеће треба да одврати мисли од смрти, некима другима чак и предмети којима се свакодневно користимо, попут кревета или стола, постају симболи, подсетници на смрт. У кревету се види слика гроба, мртвачки сандук је стављен на сто. Где је хришћанство у свему томе? Са једне стране, нема сумње да је проблем смрти централни и суштински у његовој победи Христове победе над смрћу, и да хришћанство има своје изворе у тој победи. Ипак, са друге стране, стиче се чудан утисак да, иако се та порука свакако чула, није имала стварног утицаја на основне људске ставове спрам смрти. Пре ће бити да је хришћанство прилагодило себе тим ставовима, прихвативши их као сопствене. Није тешко посветити Богу – у лепој хришћанској проповеди – нове облакодере и светске вашаре, придружути се, ако не и водити, велике прогресивне и животно афирмишуће снаге нашег атомског доба, учинити да хришћанство управо изгледа као извор све те ужурбане и на живот усредсређене активности. А подједнако је лако, при проповеди на сахрани или спроводу, живот представити као долину патње и таштине, а смрт као ослобођење. Хришћански свештеник, који у овоме представља читаву Цркву, данас мора да употребљава оба језика, да подупире оба става. Али ако је искрен, мора неизбежно да осећа да нешто недостаје у оба, и то је у ствари сам хришћански елемент. Јер је лаж представити хришћанску поруку и проповедати хришћанство као животно-афирмишћуће, без повезивања ове афирмације са Христовом смрћу, са самом чињеницом смрти, те прећутати чињеницу да за хришћанство смрт није само крај, већ заиста сама реалност овога света. Али утешити људе и помирити их са смрћу представљајући овај свет као бесмислено место индивидуалне припреме за смрт је такође кривотворење хришћанства. Наиме, хришћанство објављује да је Христос умро за живот света, а не за неки вечни одмор од њега. Ово кривотворење претвара успех хришћанства (сагласно званичним подацима, изградња цркава и њихови приходи су на високом нивоу!) у озбиљну трагедију. Светски човек жели да свештеник буде оптимистичан човек, уклапајући веру у један оптимистичан и прогресиван свет. И религиозан човек га види као једног потпуно озбиљног, тужно узвишеног и достојанственог судију светске таштине и узалудности. Свет не жели религију и религија не жели хришћанство. Једна одбацује смрт, друга живот. Отуд огромна фрустрација било секуларистичким тенденцијама животно-афирмишућег света, било морбидном религиозношћу оних који јој се противе. Ова ће фрустрација трајати све док хришћани наставе да поимају хришћанство као религију чија је сврха да помогне, све док наставе да чувају утилитаристичкусамосвест типичну за стару религију. Јер управо је ово и била једна од главних функција религије: да помогне, нарочито да помогне људима да умру. Из тог разлога је религија одувек била покушај да се објасни смрт, да тим објашњењем помири човека са њом. Које је муке Платон предузео у Федону да учини смрт пожељном и чак добром и колико често су његове мисли понављане у историји људског веровања, када је оно у сукобу са поимањем смрти као починка од овог света, патње и промене. Људи су тешили себе рационализацијом да је Бог створио смрт и да је она стога исправна, или чињеницом да смрт припада животном току; они су нашли разноврсна значења у смрти, или пак уверили себе да је смрт пожељнија од онемоћале старости; они су формулисали учења о бесмртности душе, тако да, иако човек умире, барем део њега преживљава. Све је то било дуготрајно настојање да се искуство смрти ослободи неподношљиве јединствености. Хришћанство, зато што је религија, морало је да прихвати ту основну функцију религије: да оправда смрт и, у складу са тиме, да помогне. Чинећи то, оно је мање или више асимиловало стара и класична објашњења смрти, заједничка практично свим религијама. Јер ни доктрина о бесмртности душе базирана на супротности између духовног и материјалног, нити она о смрти као ослобођењу, или смрти као казни, у суштини нису хришћанска учења. Њихова интеграција у хришћански поглед на свет пре је покварила него објаснила хришћанску теологију и побожност. Оне су деловале све док је хришћанство живело у религиозном, то јест смртно усмереном свету. Али оне су престале да делују чим је свет прерастао ту стару смртно усмерену религију и постао секуларан. Па ипак, свет је постао секуларан не зато што је постао нерелигиозан, материјалистички, површан, не зато што је изгубио религију, као што многи хришћани још увек мисле, него зато што стара објашњења у ствари не објашњавају. Хришћани често не схватају да су они сами, или пре хришћанство, били главни фактор у том ослобођењу од старе религије. Хришћанство је својом поруком, нудећи пуноћу живота, допринело више него било шта друго ослобађању човека од страхова и песимизма религије. Секуларизам у том смислу је феномен унутар хришћанског света, феномен немогућ без хришћанства. Секуларизам одбацује хришћанство у мери у којој је оно себе идентификовало са старом религијом, и у којој намеће свету објашњења и учења о смрти и животу које је само уништило. Међутим, била би велика грешка сматрати секуларизам као просто одсуство религије. У питању је заправо врста религије, те тако, и једно објашњење смрти и помирење са њом. То је религија оних који су уморни од објашњавања света на основу једног другог света о коме нико ништа не зна, и живота објашњеног у смислу преживљавања о коме нико нема појма; другим речима, уморни од давања животу важности на основу смрти. Секуларизам је једно објашњење смрти на основу живота. „Једини свет који познајемо је овај свет, једини живот који нам је дат је овај живот“, тако мисли секулариста, „и на нама људима је да га учинимо што смисленијим, богатијим, срећнијим колико је то могуће“. Живот се завршава смрћу. То је непријатно, али пошто је природно, пошто је смрт универзални феномен, најбоља ствар коју човек може да уради по том питању је да то просто прихвати као нешто природно. Све док живи, међутим, не треба да мисли на то, него би требало да живи као да смрти нема. Најбољи начин да се заборави на смрт је да се буде запослен, користан, посвећен великим и племенитим стварима, да се гради један увек бољи свет. Ако Бог постоји (а огроман број секулариста чврсто верује у Бога и употребљивост религије за своје удружене и индивидуалне подухвате) и ако он, у својој љубави и милости (пошто сви ми имамо заједничке мане) хоће да нас награди за наш посао, корисност и исправан живот вечним одморима, традиционално названим бесмртност, управо је то његов отмени посао. Но, бесмртност је један додатак, премда вечан, овом животу, у којој сва права интересовања, све праве вредности могу да се нађу. Америчко погребно предузеће је заиста прави симбол секуларистичке религије јер изражава подједнако мирно прихватање смрти као нечега природног (кућа међу другим кућама без ичег посебног у себи) и порицање присутности смрти у животу. Секуларизам је религија јер он има веру, јер он има своју сопствену есхатологију и етику. И он делује и помаже. Искрено, ако је помоћ била критеријум, морало би се признати да животно усмерени секуларизам помаже у ствари више него религија. Да би се такмичила са њим, религија мора себе да представи као прилагођавање животу, саветовање, обогаћење, мора да се рекламира у подземним железницама и аутобусима као користан додатак Вашој насмејаној банци и свим осталим насмејаним трговцима: пробај, помаже. И религиозни успех секуларизма је тако велики да наводи неке хришћанске теологе да се одрекну баш категорије трансцедентности или, много једноставније речено, саме идеје Бога. То је цена коју морамо да платимо ако желимо да будемо схваћени и прихваћени од модерног човека: да обзнанимо гностицизам двадесетог века. Али управо овде се дотичемо саме сржи ствари. За хришћанство помоћ није критеријум. Истина је критеријум. Сврха хришћанства није да помаже тако мирећи их са смрћу, него да открије истину о животу и смрти у смислу да људи могу да буду спасени том истином. Спасење, међутим, не само да није исто што и помоћ, него је, у ствари, супротно њој. Хришћанство се не слаже са религијом и секуларизмом, не зато што они нуде недовољно помоћи, него управо зато што они задовољавају, што они одговарају потребама човека. Ако је сврха хришћанства била да уклони од човека страх од смрти, да га помири са смрћу, не би било користи од хришћанства, јер су то остале религије урадиле заиста боље него хришћанство. И секуларизам управо производи људе који ће задовољно заједнице ради умрети, а не просто живети, за остварење циља, што год то могло бити. Хришћанство није помирење са смрћу. Оно је откривење смрти зато што је откривење живота. Христос је тај живот. И једино ако је Христос живот, смрт је оно што хришћанство објављује да она јесте, наиме, непријатељ који треба да буде побеђен, а не мистерија која треба да буде објашњена. Религија и секуларизам објашњавајући смрт, дају јој статус, начело, чине је нормалном. Једино је хришћанство обзнањује ненормалном, и стога, стварно ужасном. На Лазаревом гробу Христос је плакао и када се сам час његове смрти приближио, „он се стаде врло жалостити и туговати“. У Христовом светлу, овај свет, овај живот су изгубљени, и с оне стране просте помоћи, не зато што је у њима страх од смрти, него зато што су прихватили и нормализовали смрт. Прихватили Божији свет као космичко гробље које треба да буде укинуто и замењено једним другим светом који личи на гробље (вечни одмор) и назвати то религијом, живети у космичком гробљу и „отарасати се“ свакодневно хиљада лешева, бити одушевљен праведним друштвом и бити срећан, то је човеков пад. Није у питању човекова неморалност или злочини који га показују као пало биће, већ је његов позитивни идеал, религиозни или секуларни, и његово задовољство тим идеалом. Тај пад, међутим, може једино да разоткрије Христос, јер нам је једино у Христу пуноћа живота откривена, и стога смрт постаје грозна, сам пад од живота, непријатељ. Управо овај свет, а не неки други свет, овај живот, а не неки други живот, су ти који су дати човеку да буду тајна божанске присутности као заједничарења са Богом, које је једино могуће кроз овај свет, овај живот преображењем истог у заједничарењу са Богом, на шта је човек био позван. Страхота смрти је стога не у томе што је она крај и физичко уништење. Одвајање од света и живота, она је и одвајање од Бога. Мртав не може прославити Бога. Другим речима, то је када Христос открива нама живот, што можемо да чујемо у хришћанској објави о смрти као непријатељу Бога. То је ако живот плаче у гробу пријатеља, ако сагледава ужас смрти, та победа над смрћу почиње. *** Пре смрти је међутим умирање: развој смрти у нама физичким пропадањем и болешћу. Овде опет хришћански приступ не може просто да буде идентификован, било са оним модерног света, било са оним који карактерише религију. Јер за модерни секуларни свет, здравље је једино нормално стање човека; стога се против зараза треба борити, и модерни свет то заиста добро чини. Бонице и медицина су међу његовим најбољим достигнућима. Ипак, здравље има границу: смрт. Долази време када су научна средства исцрпљена, и то модерни свет прихвата просто и јасно као што прихвата саму смрт. Долази тренутак када пацијент треба да буде препуштен смрти, да буде склоњен са одељења, што се и чини мирно, како доликује, хигијенски, као део свеопште рутине. Све док је човек жив, треба урадити све да се одржи у животу; чак и ако је његов случај безнадежан, то не сме да му се саопшти. Смрт никако не сме да буде део живота. И иако свако зна да људи умиру у болницама, њихова свеопшта атмосфера и етос су они ведрог оптимизма. Објекат модерне медицинске успешне бриге је живот, а не смртни живот. Религијско гледиште болест сматра пре неголи здравље „нормалним“ стањем човека. У овом свету смртне и променљиве материје, патње, болест и туга су нормална стања живота. Болнице и медицинска нега морају постојати, али у смислу верске дужности, а не као реална корист за здравље као такво. Здравље и лечење су увек држани за милост Божију; са религијске тачке гледишта и право излечење је чудесно. А то чудо је извршио Бог, опет, не зато што је здравље добро, већ зато што то доказује Божију моћ и враћа људе Богу. У њиховим коначним резултатима ова два приступа су неспојива и ништа не открива боље забуну хришћана по овом питању него чињеница да данас хришћани прихватају оба од њих као подједнако неоспорна и истинита. Проблем секуларне болнице је решен преко оснивања хришћанских капела у њој, а проблем хришћанске болнице чињење исте модерном и научном, тј. што је више могуће секуларном. Међутим, у суштини, имамо прогресивно предавање религијског приступа пред секуларним из разлога који смо раније већ анализирали. Модерни свештеник тежи да постане не само асистент медицинском доктору, већ и терапеут у својој личној области. Све врсте метода пасторалне терапије, посећивање болнице, брига о болесном, које испуњавају каталоге теолошких семинара, су добри показатељи овога. Али, да ли је то хришћански приступ, и ако није, треба ли просто да се вратимо старом, религијском приступу? Одоговор је не, то није хришћански приступ; али не треба ни просто да се вратимо. Морамо открити непроменљиву, још увек савремену, светотајинску визију човековог живота, те тако и његове патње и болести; визију која је одувек била црквена, чак и када смо је ми хришћани заборавили или погрешно разумели. Црква сматра излечење за тајну. Али неразумевање овога током многих векова потпуне идентификације Цркве са религијом (неразумевање од кога су све тајне патиле, читава теологија светих тајни), је довело до тога да је тајна јелеосвећења постала у суштини тајна смрти, један од последњих обреда, који отвара човеку мање или више сигуран пролаз у вечност. Постоји опасност да се данас, са растућим интересовањем за излечење међу хришћанима, ова тајна схвати као тајна здравља, користан додатак секуларној медицини. Но, оба погледа су погрешна, јер обома недостаје светотајинска природа чина. Света тајна, као што већ знамо, је увек прелажење, преображај. Ипак, то није прелажење у натприроду, већ у Царство Божије, свет који долази, у саму реалност овога света и његовог живота као испуњеног и обновљеног Христом. То је преображај, не природе у натприроду, него старог у ново. Света тајна стога није чудо којим Бог крши, тако да кажемо, законе природе, већ пројава коначне истине о свету и животу, човеку и природи, истине која је Христос. И исцељење је тајна зато што његова сврха или циљ није здравље као такво, обнављање физичког здравља, већ улазак човека у живот Царства, у радост и мир Духа Светога. У Христу све на овом свету, а то значи и здравље и болест, радост и патња, је постало уздизање и улазак у тај нови живот, његово очекивање и предокушај. У овом свету патња и болест су заиста нормални, али сама њихова нормалност је ненормална. Откривење коначног и сталног пораза човека и живота, пораза који делимичне победе медицине, ма колико дивне и заиста чудесне, не могу коначно да превазиђу. Али у Христу патња није уклоњена; она је преображена у победу. Сама смрт постаје победа, пут и улазак у Царство, и то је једино истинско излечење. Имамо човека који пати од бола у свом кревету и Црква долази к њему да обави тајну исцељења. За тог човека, као и за сваког човека на читавом свету, патња може да буде пораз, пут потпуног препуштања тами, очају и самоћи. То може да буде умирање у правом смислу те речи. Па ипак, то такође може да буде коначна победа човека и живота у њему. Црква не долази да обнови здравље у том човеку, просто да замени медицину када је ова исцрпела своје сопствене могућности. Црква долази да уведе тог човека у љубав, светлост Христову и живот. Она не долази само да га утеши у његовим патњама, не да му помогне, већ да га учини мучеником, сведоком Христовим у самим његовим патњама. Мученик је онај који сагледава „небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Богу“ (Дап 7, 56). Мученик је онај за кога Бог није друга и последња шанса да заустави грозан бол; Бог је сам његов живот, и стога све у његовом животу води Богу и уздиже се до пуноће љубави. У овом свету биће тешкоћа. Било да је сведена од стране самог човека на минимум, било да је понуђено олакшање религијским обећањем награде на другом свету, патња остаје овде, она остаје грозно нормална. Па ипак, Христос каже: „Не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Кроз његову сопствену патњу, не само да је сва патња задобила смисао, већ јој је дата моћ да сама постане знак, тајна, објава, долазакте победе; човеков пораз, само његово умирање, је постало пут живота. *** Почетак ове победе је Христова смрт. Такво је вечно Еванђеље и оно остаје лудост не само за овај свет, већ и за религију све док је то религија овога света („да се не обеснажи крст Христов“). Литургија смрти хришћанина не почиње када је човек дошао до неизбежног краја и његов леш лежи у Цркви како би се савршио последњи чин док ми стојимо около као тужни и разочарани сведоци достојанственог одласка човека из света живих. Она почиње сваке недеље у цркви, када човек узлазећи ка небу, „напушта све земаљске бриге“; она почиње сваког празника; она почиње нарочито радошћу Васкрса. Читав живот Цркве је својеврсна тајна наше смрти, зато што је све то објава Господње смрти, сведочанство његовог васкрсења. Па ипак хришћанство није на смрт усредсређена религија; оно није мистеријски култ у коме ми се нуди објективно учење спасења од смрти у прелепим церемонијама, и који захтева да верујем у то и тако се користим његовим добрима. Бити хришћанин, веровати у Христа, значи и увек је значило: спознати на надразумски, но ипак апсолутно известан начин звани вера, да је Христос живот свег живота, да је он лично живот, и стога, мој живот. „У њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн 1, 4). Сва хришћанска учења, она о оваплоћењу, искупљењу, покајању, су објашњења, последице, али не и узрок те вере. Једино ако верујемо у Христа постају све те тврдње валидне и постојане. Али сама вера није прихватање ове или оне тврдње о Христу, већ самога Христа као живота и светлости живота. Јер „и живот се јави, и видели смо, и сведочимо, и објављујемо вам живот вечни, који беше у Оца и јави се нама“ (1Јн 1, 2). У том смислу хришћанска вера је радикално другачија од религијске вере. Његова полазна тачка није веровање него љубав. У себи и по себи, сво веровање је делимично, фрагментарно, крхко. „Јер делимично знамо и делимично пророкујемо… док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати“. Једино „љубав никад не престаје“ (1Кор 13). И ако волети некога знати имати свој живот у њему, или пре да је он постао садржина мог живота, волети Христа је познавати и имати га као живот свог живота. Једино ово имање Христа као живота, радост и мир заједничарења са њим, поузданост његовог присуства, чини смисленом објаву Христове смрти и сведочење његовог васкрсења. У овом свету Христово васкрсење никада не може да постане једна објективна чињеница. Васкрсли Христос се показао Марији и „угледа Исуса где стоји, и не знађаше да је Исус“ (Јн 20, 14). Он је стајао на обали Тиверијадског језера, али апостоли „нису знали да је то Исус“. И на путу за Емаус очи апотола „су задржане да га не познају“ (Лк 26, 16). Проповед васкрсења остаје лудост за овај свет и није чудо да сами хришћани настоје да га објасне практично деградирајући га на претхришћанско учење о бесмртности и преживљању. И заиста, ако је учење о васкрсењу само доктрина, ако се у то верује као у неки догађај будућности, као у мистерију другог света, оно није суштински другачије од других доктрина у вези са другим светом и може се лако помешати са њима. Било да је у питању бесмртност душе, било васкрсење тела, ја не знам ништа о њима и свака дискусија постаје пре спекулација. Смрт остаје исти мистериозни пролаз у мистериозну будућност. Неизмерна радост коју су апостоли осетили када су видели васкрслог Господа, то што им гораше срце на путу за Емаус, нису настали услед мистерија једног другог света које су им откривене, него зато што су видели Господа. И он их је послао, не да проповедају и објављују васкрсење мртвих, не доктрину смрти, већ покајање и опроштај грехова, нови живот, Царство. Они су обзнанили оно што су знали, да је у Христу нови живот већ почео, да је он вечни живот, пуноћа васкрсење и радост света. Црква је улазак у васкрсли живот Христов; она је заједничарење у вечном животу, радост и мир у Духу Светом. Она је очекивање дана незалазног Царства; не неког другог света, већ испуњења свих ствари и свег живота у Христу. У њему је сама смрт постала један акт живота, јер ју је он испунио собом, својом љубављу и светлошћу. У њему „јер је све ваше…свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божији“ (1Кор 3, 21-23). И ако учиним тај нови живот својим, својом учинимо и ту глад и жеђ за Царством, то очекивање Христа, поузданост да је Христос живот, онда ће сама моја смрт бити један акт заједничарења са животом. Јер нити живот нити смрт не могу да нас раставе од љубави Христове. Не знам када ће и како пуноћа доћи. Не знам када ће све савршено бити у Христу. Не знам ништа о када и како. Али знам да је у Христу тај велики прелаз, пасха света почела, да светлост долазећег света долази до нас у радости и миру Светога Духа, јер Христос васкрсе и живот влада. Коначно, знам да је та вера и то поуздање оно што испуњавају радосним значењем речи светог апостола Павла које читамо сваки пут када славимо прелазбрата или сестре, неког уснулог у Христу: „Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господ бити“ (1Сол 4, 16-17). Извор: Митрополија црногорско-приморска

ВЕЛИКИ ПЕТАК Примио си крст, највећу срамоту, Да га преобразиш у победе силу Нас ради ходио на страшну Голготу И ученику поверио Своју Мајку милу. Цео свет си пригрлио раширивши руке Кроз дланове невине света крв капа На Себе си узео и све људске муке И поцепао меницу Адамовог пада. Раном исцели немоћи наше И душе учини да буду чисте Са Распела растерај оне што нас страше Клањамо се Твојим страдањима Христе! Љубављу одагнај наше страхове Који си рођен од Дјеве Пречисте И прегаоцу Твоме подари махове Док Клањамо се Твојим страдањима Христе! Кроз смрт си сишао у одаје Ада Да смрскаш главу тамошње аждаје Пред Живоносним Крстом клечим и сада Жртва Јагњета за навек ће да траје. Протојереј Владан Симић Извор: Радио Беседа

НОЋ ИЗДАЈЕ У ноћи смрклој и тамној Оружје звецка и буктиње горе У издаји Бога срамној На рубу сванућа нове зоре. Ко на разбојника безаконици изишли Да Праведног баце под своје ноге Са копљем и ланцима у страху су пришли Да оборе Оног што подиже многе. Час самопре срамне литије Зној ко крв капљо му са чела Спреман да чашу смрти испије И страдање прими за наша недела. Јуда пољупцем издају слади Не слути шта ће сад да се деси У џепу сребрнике крваве глади Побеже безглаво, те се обеси. Врати нож у своје корице! Заповест нову изусти тада Спреман за нас да прими модрице Творац за творевину невин да страда. Ноћ глува и слепа дави се у крви И узима срамни данак издаје Ко последњи злочинац страда Онај што је Први А издаје ноћ и данас траје. Протојереј Владан Симић Извор: Беседа

Пожари се дешавају свакодневно. Неки од њих по броју жртава или по својим размерама завређују пажњу свих светских медија без изузетка. Истина, само на један дан. Међутим, има пожара којима је суђено да дуго изазивају пажњу. Пепео ће се охладити и већ ће бити започети радови на пројекту рестаурације, а свет ће још увек дискутовати: шта је то било? Због чега? Зашто? Ја, као вероватно и ви, као и „ми“ и „они“ и све друге личне заменице, никад нисам мислио да ћу видети како гори Нотр Дам. И од свих пожара које сам видео на телевизији овај пожар не могу да упоредим ни са чим другим осим с кулама-близнакињама које су гореле 11. септембра 2001. године. Очигледно је да је то био крај слике света на коју смо навикли. Иза кулиса светске позорнице на сцену је изашла нова реалност. Нико се није обрадовао новини. Отприлике исто осећамо и данас. Исто бисмо осећали и гледајући пожар Рима који је изазвао Нерон, да је у то време постојала телевизија. Међутим, није увек најстрашније оно што се види. Страшно је и оно што се чује. Чује се чак и у јецајима жалости због храма који нестаје. „Визиткарта Париза!“ „Најпознатији култни објекат!“ „Десетине милиона туриста годишње!“ И тако даље и томе слично. А гори врло стари храм молитве који је основан још у XII веку и нико не плаче за молитвеним домом. Неки стручњак је у директном преносу на једном од главних руских телевизијских канала телефоном рекао у првим сатима трагедије: „То је катастрофа. Купола се већ срушила. Можемо изгубити цео храм. Треба да молимо (обратите пажњу!) судбину, природу, да се не сруши цео храм!“ Па добро, молите судбину и природу, ви који знате како се то ради. Само имајте на уму да се храмови људима одузимају управо због тога што одбијају да се моле Оном Богу у Чије име је дати храм саграђен, због жеље да се моле било коме (укључујући природу и судбину), само не Њему. А Нотр Дам је, господо, одузет Парижанима, Французима. Уопште је одузет Европљанима, укључујући и нас. Узео га је Бог, Бог Који је заборављен и занемарен. Бог Чије су светиње претворене у „објекте културне баштине“. Светиње се одузимају онима који су их недостојни. Руси би то требало добро да знају на основу сопствене историје. Нотр Дам је још имао среће. Дотакле су га се Божија рука и огњена стихија. А зар је мало храмова у целој Европи које су цивилизовано и тихо Европљани убили у току последњих деценија? Због оскудице вере у овим храмовима је прво утихнула молитва и они су опустели. И тада су их културни људи претворили у пабове, хотеле, аутомеханичарске радионице, спортске сале и др. Да ли је неко плакао? Ако и јесте, овај уплакани глас није имао приступа телевизији. А као што је познато, ако људи заћуте, завапи камење. Богородичина црква у Паризу је требало да буде срушена у XVIII веку. Како да не! Робеспјер је париску саборну цркву назвао „тврђавом мрачњаштва“ и за дозволу да не буде срушена затражио је од Парижана откуп за потребе будућих револуција у целом свету. Да ли вас то на нешто подсећа? Да-да, то су претече теорије и праксе светске револуције. Претече Коминтерне. Храм је тада сачуван, али је био јавно оскрнављен. Република је уместо хришћанства уводила култ Врховног Бића и култ Разума. У Богородичиној цркви у Паризу 1793. године одржана је представа новог култа. Једна од париских глумица, врло оскудно обучена, у олтару храма је играла Богињу Разума. Храм је то издржао, али све има своје границе. Да је био човек, постајао би мрачнији из године у годину, слушајући гласове на тргу и видећи како се мењају људи који улазе под његове сводове. На крају крајева, од свих оних милиона туриста који су сваке године долазили у храм, колики проценат је долазио да се моли? Срамота је и рећи. Биће боље да прећутимо. Постоји мучна законитост, па чак и неумољивост у овом пожару, поред све његове неочекиваности. Могло би се десити да одигра улогу погребне ватре за Европу којој се изненада и заувек одузима оно што је сама престала да цени и што је изнутра одавно изгубила. Извор: Православие.ру

У борби против човека или друштва довољно је само да се разврати (или човек, или друштво). Остале ствари које се тичу његовог распада и уништења развраћени субјекат ће учинити сам. Ову генијално просту ствар схватали су непријатељи Јевреја кад је народ предвођен Богом ишао из Египта у Обећану земљу. „Бог је с њима док не греше, – сматрали су. – Научимо их да греше, па ћемо их победити голим рукама.“ Чак не мора бити ни „научимо их да греше“. Сви ми ионако умемо да грешимо. Треба подстаћи, стимулисати људе, учинити грех приступачним, „удобообстојатељним“, како каже Павле (Јевр. 12: 1). У нашим условима ово звучи на следећи начин: „Рећи ћемо да грех не постоји, постоје нове норме које одбацују средњовековни фанатици.“ Сигурно сте и сами много пута чули овакву апологетику. И тада човек (друштво) остају без помоћи Бога Који се повлачи од људи, јер се Бог гнуша греха. И тада је заиста готово. У смислу да наступа крај. Сам ћеш тада за шарену лажу дати развратницима све оно што ти је најдраже. И још ћеш остати без разума, сећања и снаге; живећеш плашећи се и осврћући се; сам себи ћеш бити одвратан, дакле, и бескористан. То је тактика која је описана још у Књизи Бројева и коју нису користили само Медијци. Совјетски морал који је забрањивао човеку да греши, забрањивао му је и да се моли. Ограничавао је приступ изворима благодати (Библији и Тајнама). Дакле, рађао је лицемерје, волео је да греши тајно и морални ниво је одржавао само забранама. Затим је време забрана прошло и наши људи су почели да греше отворено, као да су се откинули с ланца. Постојао је ризик да се саме речи „морал“ или „стид“ претворе у анахронизам, рудимент прошлости попут „свемилостиво је благоволео да изволи“. Да бисмо живели морал нам је потребан исто као и хлеб. Потребни су нам и савест, и страх Божији, и устаљене моралне норме заједничког живота. Извори благодати су већ отворени: више нико не крије Библију, не руши храмове. Међутим, народ који се одвикао од њих осуђен је да још дуго вежба моралну мускулатуру на свом дистрофичном телу како би бело у његовим очима опет постало бело, а црно – црно. Ево, рецимо, такозвани грађански „брак“. Он је у наш живот ушао одавно и чврсто и од времена настанка је већ стигао да се промени нагоре. Од времена Француске револуције овим именом се називало супружништво регистровано у органима локалне власти, али лишено црквеног благослова. Сад се овај назив примењује на обичан саживот без икакве легализације и регистрације, а не брак без венчања. „Да ли би хтела да са мном живиш, спаваш и сл.? Ако би хтела, ни ја немам ништа против. Само хајде да то чинимо без икаквих обавеза, печата, заклетви и потписа. Коме првом буде досадило нека оде, а дуго нека се мирно помири с тим. Слободни смо људи. Наравно, без деце. Иначе нећемо моћи лако да се разиђемо.“ Ако она каже: „Пристајем,“ управо то је „грађански брак“ у модерном паковању. Зар нико није приметио да је то просто завера против жене? Не ради се чак о томе што она генетски, свом утробом и кожом жели породицу, децу, стабилност и огњиште. Колико год да је малтертирају друштвени експериментатори, она то још увек жели налазећи се у оквиру природе коју је створио Бог. Међутим, не ради се чак ни о томе. У сваком случају се ради о томе што она брже стари и губи привлачност. За њу није добро да своје слатке и нежне године троши на грех. Један ће с њом провести пар година (од њене 19. до 22). После ће рећи: „Досадила си ми. Хајде, до виђења.“ Затим ће други с њом живети исто тако (без деце и обавеза). То ће бити већ, рецимо од 22. до 25. Онда ће годину-две дана бити у депресији и наступиће принудни прекид (колико год да си лепа, данас је велики проблем наћи свог пара). Од 26. до 30. ће уследити још неки покушај са истим програмом активности – без деце, без потписивања, у изнајмљеним становима. Да ли треба објашњавати да ће жена из године у годину губити младост и снагу, да ће у различитим постељама трошити своју свежину и лепоту? Да ли треба објашњавати да ће у својој тридесетој години мало личити на себе у својој деветнаестој? И премда њено срце неће престати да жели срећу, шансе за срећу ће се све више и више топити, као Снежана на жарком сунцу. Ова Снежана ће се топити од суза, а не од воде. И будућност ће временом страшно написати на видику реч „старост“ с подједнако страшним додатком: „усамљена, зла и бескорисна“. „Зла“ зато што није могуће да не буде озлојеђена на цео свет оставши на његовој маргини, чак ако се то десило и њеном кривицом. Дакле, девојке, кад вам неко нуди слободне односе, отворено вам нуди да се унесрећите. И то што савремено болесно друштво ово толерише нимало не потире злочиначку природу ове појаве. А шта је са мушкарцем? Њему је лакше. Њега моћни инстинкт не зове да рађа. И ако нема много савести он ће и са 35-40 наћи себи двадесетогодишњу глупачицу која исповеда принципе слободних односа. Нарочито ако има пара. Чак не мора имати много. Биће довољно да има свој стан и да може да одведе госпођицу у ресторан. Можда ћете рећи да тако и треба. А ја нећу то рећи. И нећу рећи да се може украсти туђи муж из породице зато што су даму већ стигле године и што јој није до принципа. И нећу рећи да мушкарац може да живи у две куће дајући повремено љубавници новац за абортус. И нећу рећи да се може спавати с човеком пре него што сазнаш како се зове она (онај) с ким си се пробудио (пробудила) ујутру. И премда се то дешава на све стране велики број случајева ме неће убедити да кажем да је то норма. То су моралне болести осуђене на истребљење у жаркој ватри последњег Суда. Размажена деца која не знају за реч „не“; цинични млади људи који не схватају зашто живе; безумни старци који су решили да надокнаде оно што у младости нису стигли да згреше су из исте области. И за исту ватру. И народ који се помирио са поплавом сличних проблема; народ који је пристао да све ово призна за норму у свету који се променио је врло слаб народ. Можда је некад био јак, али је сада слаб. На смену вредноћи у њему ће неизбежно доћи жеђ за бесплатним задовољствима. Патриотизам ће бити замењен прагматичним цинизмом. Верност ће бити обележена термином „анахронизам“. Чак ће и наука и образовање у њему закржљати зато што развратници нису издржљиви и нису радознали на добар начин. Људи ће се само више разбољевати. Телесна закржљалост је директна последица опште распуштености. С таквим народом не треба ни ратовати. Може се потући за тили час. Полако и бесмислено он ће сићи у историјски гроб и на овом гробу се чак нико неће помолити. Наравно, није све толико лоше да бисмо омрзнули живот, пљунули на све и окренули главу. Али је ипак поприлично озбиљно да бисмо морали да се забринемо за приватне и друштвене ствари. Инвестиције су потребне, технолошки препород је потребан, потребне су достојне пензије, здравство, стамбена изградња итд. Ко би то оспоравао? Али се о томе бар прича. А о томе да ће со обљутавити, да народ ако се разврати до краја неће бити ни зашта, нико чак и не говори. Скромно предлажем да поново прочитамо историју старозаветног Израиља. То је цео Стари Завет. Посебно књиге Царстава и Пророка. Ту су врло очигледно описане везе између снаге, животне способности и праведности, с једне стране, и између краха, срамоте и моралне распуштености, с друге стране. Хришћански народ – нови Израиљ – има шта да научи из ових живих прича. Извор: Православие.ру

Протојереј Николај Балашов – Унија напредује ка истоку Украјине (други део) Наташа Јовановић 05/04/2019 Печат БРОЈ 564 Шта Русија заправо брани у Украјини? Шта за сваког Србина значи Косово, где је Пећка патријаршија, где је срце српске историје, где је њена права домовина, где је она настајала – ми разумемо. Треба ли било какве економске и друге предности условити одрицањем од сопствених корена, од светог срца своје националне историје. Мени се чини да не треба – каже у разговору за „Печат“ протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Руске православне цркве. У трезору српске националне свести остало је сачувано уверење да је српска слобода скопчана с руском снагом. Сматрате ли да би припајањем Косова „Великој Албанији“ Русија изгубила важан део свог цивилизацијског простора? Може ли се помирити, на шта је приликом своје посете Београду указао митрополит Алфејев, пут ка ЕУ и очување Косова и Метохије? Ми осећамо горчину због тога што се трагедија Косова дешавала оних година када је Русија била веома слаба. Намеће ми се помисао, да косовске трагедије не би било да Русија није била тако слаба. Али историја не зна за кондиционал, десило се то што се десило… Наравно, то је тежак избор за српски народ. Ми желимо да будемо с вама у том смислу. И мислим да смо у стању да схватимо то што знатни део света који нас окружује изгледа као ружан бесмислен сан, и директно игнорисање очигледне реалности. Ми знамо шта Косово значи за Српску православну цркву, пошто ми никада нећемо свикнути да прихватимо да је град нашег крштења – Кијев – само главни град једне стране државе. Ми се с разумевањем односимо према тој политичкој реалности која данас постоји. И још једном ћу рећи, током страшних година 20. века наша црква се уверила да смо у стању да преживимо много тога ако у нашем срцу чувамо верност духа наших очева. Није ли Русији, по неком вишем промислу, пало у задатак да одбрану канона, те права на слободу и традиционалне вредности започне баш на месту где је крштена? То је наша обавеза. А шта заправо значи да Русија брани? Ми бранимо нашу прогоњену браћу. Ми се трудимо да чинимо све што можемо да подржимо оне којима је заиста тешко. Треба разумети то што се сада дешава у Украјини. Јер нити је црква већине, нити је црква православне Украјине тражила аутокефалност. То је вероватно једини случај у историји када је аутокефалност наметнута силом. Тога никада раније није било. Заиста у случајевима када се радило о националним црквама које су тежиле аутокефалности, њих је одликовало унутрашње јединство. Ми сада видимо како се храмови освајају силом, а подвргавају се шиканирању, исмевају, извргавају руглу људи који остају верни канонској цркви, а који при томе ни у ком случају нису присталице ни Русије ни Путина, јер они само желе да живе у правој православној цркви, а не у оној вештачки скрпљеној противно канонским нормама. Нашу браћу у Украјини прогоне, њих шиканирају, на њих се врши веома јак административни, пропагандни и полицијски притисак. Наравно да је наша обавеза да будемо уз њих у овим тешким временима, и веома нам је драго што ту солидарност, ту подршку изражавају наша православна браћа у многим земљама света. И то што је Српска православна црква ту обавезу љубави и братске подршке испунила можда најбоље од свих – то је за нас велики извор утехе, радости и подршке. Један од лидера екстремиста у Кијеву, поводом додељивања томоса украјинским расколницима, недавно је рекао: Остварио се вековни сан унијата. Наша нога је ступила на леву обалу Дњепра. Да ли ова, као и чињеница да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову, упућује на закључак да је аутокефална расколничка УПЦ можда део стратегије Ватикана? Унија је нанела огромну штету животу украјинског народа, његовом интегритету, његовом јединству. То је био покушај да се у цивилизацијском смислу реформишу земља и народ. Недавно је нови такозвани предстојатељ Православне цркве Украјине Епифаније рекао да су добили томос захваљујући Мајдану. Мајдан је био скуп протестаната на главном тргу 2013. и 2014. године, и ни за кога данас није тајна да су идејни творци и главни организатори тога мајдана биле украјинске унијате. Они су били његов борбени одред и главна покретачка снага. Према томе, оно што се десило у православном свету је продубљивање раскола, легализација раскола уз помоћ Цариградске патријаршије, то је био даљи развој у оквиру тих догађаја који су заиста отпочели с политичким иступањима унијата. Унија сада напредује ка истоку Украјине где је никада није било. Историјски тамо није била присутна унијатска црква. Многи директно говоре да је раскол православља само станица на пола пута ка Унији. И да ће на крају крајева управо унијатство завладати захваљујући догађајима који се сада одвијају као последица подела и сукоба између православаца. У којој мери сада Ватикан одобрава и подржава унијатизам, то је отворено питање. Мислим да је Ватиканска курија велики и разнородни механизам, то су људи који поступају различито. Ми видимо да изјаве Свете столице везане за оно што се догађа у Украјини генерално имају уздржани и одмерени карактер. Видимо да руководство унијата у неким случајевима отворено критикује свог папу, што је раније било апсолутно немогуће. А посебно смо имали врло отворену критику папе Франциска од стране украјинских унијата после сусрета с патријархом московским и све Русије Кирилом у Хавани и потписивања заједничке декларације у којој су, између осталог, први пут на нивоу папе Римокатоличке цркве изречене одређене речи о унијатизму као ћорсокаку који не води до црквеног јединства. Али то да снага Уније представља један од водећих енергетских токова у процесима који се сада одвијају у Украјини, не треба сумњати. Николај Јаковљевич Данилевски говорио је да „нас Европа не признаје за своје“ зато што јој „не можемо послужити као прости материјал из кога би могла извлачити користи, као што извлачи из Кине, Индије, Африке, већег дела Америке“. Сматрате ли да је реч о константи европске и евроатлантске геополитике? Наравно да се од времена Данилевског у свету много тога променило. Ни Кина више није она каквом ју је видео у своје време Николај Јаковљевич. Чак су и земље Африке почеле да говоре својим гласом. Али то што Русија, које се због њене огромне величине боје, према речима цара Александра III, заиста повремено неким људима на Западу улива, по мом мишљењу, ирационални страх, остаје реалност. Но за то је везана нека посебна мисија Русије у савременом свету. Она ће на нашој планети доследно штитити коегзистенцију различитих погледа на свет, различите системе вредности, и неће покушавати да се претвара да сви ми делимо некакве заједничке општељудске вредности. То није истина. Општељудским се често називају појмови које присталице једног западног модела уређења света желе да наметну читавом свету, и чине то углавном доста успешно. Морамо бити у стању да будемо самосвојни, онакви каквим нас је Господ Бог створио, онакви каквима су нас начинили наши праоци и оци. Да алтернативу западном погледу на свет потражимо у јеванђељу? Да, јеванђеље Христово у његовом чистом и нетакнутом облику, у којем су га прихватили, преносили и тумачили црквени оци.

Без обзира на то шта он о томе каже, људи слушају савете оца Анреја Ткачова, чак и када не ласкају њиховим ушима. Постоји нека законитост у томе да је један интелектуалац, мислилац, реторичар, особа која промишља о, појединачним, и глобалним појавама, услед нарочите потребе јавности да чује добру поуку, у центру пажње. Овог пута нас интересује само књижевност. Оче Андреје, ваш однос према савременој књижевности је ”нормалан”, ако имамо на уму ”нормалног” интелектуалца на међи старог и новог столећа. Као норма се, у датом случају, узима низ разумљивих симпатија, у којима просијава смисао прошлих времена. Ваше мисли о Бродском (хипотетично стављање његовог стваралачког опуса у период православне ренесансе) у овом светлу изгледа сасвим здраво. Зар није најпримамљивије у песничком занату својим очима посматрати борбу усамљене људске душе са неверјем, и што би се крило, са вером? Пред припремљеним читаоцем отвара се не само лирски дневник, колико – са тачке гледишта православног свештенослужитеља – епска слика борбе са искушењима свих врста и праваца. Према Вашем мишљењу, ко је од песника двадесетог века изашао као победник из овог окршаја? Да ли је уопште било таквих, или смисао поезије може објаснити следећи принцип – губитак на том пољу? - Мислим да је поезија борба личности за истински живот. Личност је стога и личност, јер не личи ни на кога. Она није ”једна од многих”, већ ”једна једина”. Та ”једна једина” покушава да победи оно, са чиме се сви сусрећу. У тој борби личност задобија јединствени глас, и глас се одједном може чути и препознати. То је поезија. У овој драми победа није ни унапред решена, нити загарантована. Пре ће бити да је пораз реалнији. Али сама чињеница борбе, чињеница да човек дрхти попут уловљене рибице у мачијим канџама ствара и биграфију, и историју. Поезија извире из ужарених кратера. Тако је много песника је у руској историји, да без њих не можеш никако. Мени је важно да су прегажени генији, који се нису везивали за вечност. На пример, Мајаковски и Цветајева. А они који су свој пут ка Богу пронашли, живе даље, постхумно су много више су урадили. Оставили су следбенике, одмотали су нит континуитета. То су, примера ради, Пастернак и Ахматова. Тако да, историја руске поезије оправдава фразу Чехова, у којој велики писац каже да човек мора или да верује, или да тражи веру. У супротном је празан човек. - Како бисте дефинисали смисао песничког мајсторства? Данас, захваљујући напорима многих, и многим труковима ”у закону”, разговор о мајсторству је померен на најудаљенију полицу, и већ је успела да падне прашина на њега. Онима који оперишу мњењем не одговара разговор о мајсторству: тада би њихови инстант идоли (по правилу њихови блиски пријатељи којима они много дугују) могли да се нађу у ситуацији, у којој никако не би смели смели – без премије на коју су се намерачили. Да ли је за поезију важан стил? Зар није најважнији позив једног песника да створи стил, а потом све остало? Или је ”препознатљивост” категорија блиска домаћем ”шоу-бизнису”, у којем један ”таленат” од другог разликује само боја мараме око врата? - Бродски кога ја јако волим, а волим га између осталог и због тога што у ”Писму једној песникињи” каже за себе: Заражен сам здравим класицизмом, а ви, друже мој, заражени сте сарказмом. Овде, без губитака по риму, могло би се рећи, ”формалним класицизмом”, али Јосиф Александрович пише ”здравим”. ”Здрави класицизам” је близак песнику. Песник треба да овлада (у мери својих снага) свиме, што је створено у поезији пре њега. Треба да се опроба у сонати, елегији, епитафима. У супротном, од њега ће постати Оскар Бендер. Онај самопроглашени уметник, који је намаљао Сејача који сеје обвезнице државног осигурања. И када су га због те мазарије бацали са пароброда, викао је: ”Хајде да расправљамо! Ја тако видим свет!” Да, постоји саблазан да се, услед одсуства талента, уметник сакрије иза ”концептуалности”. Тако је и у сликарству. И у поезији. Право на одрицање старих форми може имати само вешти мајстор, мајстор тих истих форми. У супротном, дело има призвук шарлатанства. - Сећам се ваших речи, које су многе изненадиле, у вези са класичном руском књижевношћу. Поменули сте да она поседује неку манијакалну усмереност ка ”сувишним људима”. Признајем да сам и сам био задивљен: исти они оњегини, и печорини, базарови и инсарови, рудини, и тако даље, видели су совјетски историчари књижевности као квалитетни ензим, које је разлагао тле императорског једногласја, и према томе, потпомогао надолазећи социјални преврат. Данас можемо да видимо њихово очајање, њихову раздражујућу беспомоћност, али, могу ли се , овако, са прага осуђивати они који су одредили руску књижевност – индивидуе, личности које су рефлектовале празнину и незнање? Зар је њихова главна функција слабост? - Видите, човек увек треба да тражи себе и своје место у свету. Успех зависи од тога да ли ће човек благосиљати свет, или ће га проклети. Људи који нису пронашли себе, проклињали су себе. Али не само себе, него и цео свет. Они који осећају своју болест, желе да се сада, овог тренутка, цео свет запали са све четири стране, или да се распадне у парам-парчад. У томе се крије психолошка тајна свих револуција, а значи и тајна наше националне трагедије. Стога ја, заједно са Розановим, сматрам да је Русију ослабила, обескрвила, и докрајчила управо књижевност са својим култом незадовољних лењиваца. Љесков је исмејао свештенство, Островски је исмејао трговце, Шчедрин је полио отровом сву историју, и потом је остало само да ”Аурора” испали. То сам и по Украјини видео. Гнусни бунт, бесмислени и жестоки је, попут ђубрета на улици, усисавао у себе, све оне који су размишљали категоријом ”потрошачке корпе” и нису пронашли себе. А одозго се одомаћила гомила радозналих негативаца. И то је све. Тако је увек. - Покушаји да се формира слој људи са јасним циљевима, који верују у своје предназначење (Штолц, Костанжонгло), у општем духу XIX века, несрећно су се завршавали. Критика их је у најмању руку видела као извештачене, несрећно извајане, али и сасвим идеолошке. Један Пушкинов Петруша Грињов је јак, млад и румен. Срећа па је богат, иначе га не би заобишла судбина Макара Девушкина. Мишкин је болестан, Акакиј Акакијевич је некако сасвим отворено убог... ”Позитивни” су се представљали час ”ловци на главе”, час младићи израсли од Достојевског, који се нису растали са илузијама да ће створити нешто на некој засебној својини. Пример је исти онај смртно позитивни Толстојев антагонист Левин – зашто класици нису успели да створе образац понашања? - Интелегенција која је писала, није имала ”дохрану” са другог света. Заробљени у социјалној проблематику, вечно трчкарајући у круг око истих питања, били су осуђени на неуспех. А човек је оно ”што треба победити”. Неопходно је имати везу са Богочовеком. Киријевски, Леонтјев, и Гогољ су нашли свој мир у Оптини. И то је био прави пут. Како се Павле васпитавао код ногу Гамалијела, тако би и наши књижевници и филозофи требало да се васпитавају и сазревају код ногу Амвросија и Серафима. Није им се отворило. Показао се јаз између образованог слоја, и народне вере, која је била карактеристична за епоху после Петра I. Писци су морали, макар ретко, да удишу кисеоник Светог Духа. Али многи једноставно нису знали, где је та ”маска са кисеоником”, па су се некако глупо удавили. Удавили су се у тешкој атмосфери ”досадних песама земље”. - Рођење совјетског пантеона хероја такође није обиловало повећаним благостањем. Ране смрти Јесењина и Мајаковског су друга тема. ”Нису изашли на крај са надлежнима, ухватила их је турбуленција”- рекла би за њих ортодоксна особа. Али, апсолутно антисовјетски Мелихов, сентиментални Левинсон Фадејева, и скоро библијски Соколов Шолохова, сигурно да нису били комунисти-лењинци, ако ништа друго, онда у партијско-номенклатурном смислу. Друга половина XX века је престала да даје нешто херојско, као да мирне домаће драме, без обзира на призиве партије да у малом виде велико (нпр: ”соцреализам”) нису у стању да створе нешто изван егзистенцијалне рефлексије. По вама шта чини основу совјетске књижевности, како радикали воле да је ословљавају – књижевности ”безбожништва”? - Совјетска књижевност је попут неког копна, сведочанство о животу народа, које би, у случају да умукне, изнутра експлодирало услед свега оног што га испуњава. Совјетска књижевност је врло разнолика. На основу којих критеријума можемо упоредити рецимо Булгакова, и Шукшина? Или А. Платонова, и Твардовског? То су звезде које обајсјавају небо. Међу њима су огромне дистанце. Али ми их посматрамо као једнаке, и они радују наше очи. Совјетска књижевност у најпоштенијим, крвљу срца исписаним, примерима наставља традицију велике Руске књижевности. И жеђ за Богом у њој звучи тако дубоко и искрено, да јој назив ”безбожничка књижевност”, у целини, не одговара. - На тренутак ћемо се осврнути на ”одвојену тему” – због чега је, по вашем мишљењу, насилна, и самоубилачка смрт постала карактеристика песничке судбине? Страсти, одсуство кочница, лакомисленост, лоше навике? - Нуспојава материјализма, у који се, као у реку, слило европско човечанство крајем XIX века. Ниче је рекао да је ”Бог умро”. Људи су поверовали, и сами су умрли. Одбацили су од себе вечну димензију, као што човек одбацује од себе стид, када жели да се упусти у најжешће страсти. Одатле и жестина XX века. Људе нису штедели, јер су људи били идеолошки убијени. А тамо где је убиство, има места и за самоубиство. Самоубиство је појединачни пример убиства генерално. И често самоубиство учине они који су пре тога неког убили. Убио, спознао, није издржао, и подигао руку на себе. Има смисла размишљати на следећи начин: можда све те познате самоубице нису издржале јер су убили нешто вредно? Љубав, на пример, или веру, или су ставили талант у службу неким ”згодним” приликама. Има о чему да се размишља. А сваки случај је посебан. - Ако бисмо сумирали наслеђе Златног, Сребрног, и не знам којим металом да означим совјетских осамдесет и четири године, – века, да ли је књижевност пред људима испунила своје назначење? Или се колебала, мучила, али на крају ипак дала со земљи? - Свакако не бих рекао да су ове реке суза, и расипање мудрости со земље. Ево Шукшин описује мушкарца, који слуша како му син учи напамет Гогољев одељак о птици тројки. И одједном бива просветљењ: А ко је у колима? Није ли ваљда Чичиков? Зар то грми и звецкају звона, док народ избезумљено бежи, а тројка носи лопова подбулих образа? Разумете? То је засенило ово простог мушкарца код Шукшина. И он је почео да трчи по селу: Кога то птица тројка носи? Ето како може да утиче књижевност. То значи да је човек оживео. Зато код Некрасова у ”У рововима Стаљинграда” између ада и вечног ишчекивања смрти, војници читају књиге. Пронађу у разрушеној кући сачувани том Толстоја или Чехова, и читају између битака. Зар то не вреди много? - А просвећени Запад? Да ли је он створио довољну платформу да би се метафизичке кризе народа Западне Европе и Северне Америке дешавале што ређе? Или ћемо једноставно очекивати да ангажована књижевност помогне човеку, чија је обавеза да о смислу живота свакодневно не пита ни класике, ни савременике, већ самог Творца? - Човек је осуђен на метафизичку кризу. Њега не треба штитити од те кризе – треба му показивати излаз из ње. И књижевност може да буде такав ”знак крај пута”. Само, са Богом не може свако да разговара. Човек мора и другог човека да саслуша. Књижевност пружа такву могућност. -Јосиф Александрович скоро да је први поново увео у употребу термин ”постхришћанства” као епохе, у којој све оно пређашње, за шта се мислило да се ни за хиљаду година не може променити, развејава, или отпада, као протуберанце од сунчане површине, и изнова открива сав вакумски ужас пред бићем, у којем се скоро сасвим не виде трагови Творца. - Апсолутно тачно. Тако живимо. Само фудбалска утакмица или омиљени серијал не дозвољавају да јасно осетимо ту космичку хладноћу која нам је за вратом. Распало се Царство, Црква је једва преживела, скоро да се распала породица. Дошао је ред на експерименте са човеком, са личношћу. Ево само што је, помоћу технологије, нису искидали. На неким местима можемо Апокалипсу да читамо као новине. Само неће сви да признају шта се дешава, већ мисле: нас скоро неће савладати. - Савремени човек страда још и стога, јер је затрован прелепим илузијама од пре триста година – слобода, Просветитељство, хуманизам. Вратити га у духовну реалност прошлих векова је проблематично, имајући на уму ко (шта) се супротставља Цркви. Прети јој насиље. Постоји ли излаз, и постоји ли особа способна на то, ако да, ко би то могао бити? Какве особине би требало да поседује да би имала, макар и најмању, шансу да се провуче кроз иглене уши? - Лепо сте рекли: ”затрован прелепим илузијама”. Наравно, Просветитељство се разоткрило још када су звечале француске гиљотине. А доброћудни хуманизам се није завршио са појавом атомске бомбе, него са изумом митраљеза и гаса. Дакле, оно што имамо, то је Литургија! Царица Литургија, рекао бих. Литургијски преображај и обнова представљају органску обнову свег живота, и такву могућност ми чувамо. Узгред, управо је Гогољ први увидео, да људи не једу једни друге, само због тога јер се још служи Света Литургија. - У времену када је у сваком од нас пољуљана индивидуа, и када је национални дух, који се некада хранио црквеним јединством облика и садржаја, измучен дугим државним безбожништвом, шта бисте посаветовали онима, који настављају да продубљују стихове, и стварају их? - Прво бих им посаветовао да постану ”његово Величанство – благородни читалац”. Читалац је подједнако важан, као и писац. Некад и важнији. Читалац је скоро коаутор, извиђач, ловац на бисере, познавалац, и власник блага које већини није потребно. Читалац је ауторов најбољи пријатељ. Невидљиви. Укратко, посаветовао бих да сви постану благородни читаоци. - Вама не могу да одоле десетине, ако не и стотине жедних, међу којима су сигурно и књижевници, како они успешни, тако и они мање. Шта Ви из тога можете да научите? У каквом стадијуму се налази сазнање књижевника? Да ли је оно камен крајеугаони, да ли неко међу тим залуталим и несрећним, случајно, открива у себи, поред светског образовања, зачетак духовног познања, искуства? Да ли сте мислено примењивали на себи ако не судбину, онда макар једну од ипостаси владике Филарета, који уразумљивао генија Пушкина? Да ли подучавате неког од угледних књижевника, и ако подучавате, онда како, како вам се чини, да ли тај процес има успеха? - Лош сам критичар. Код читања сам пристрасан, нејасан и избирљив. Али људе, непотребно, не волим да љутим. Сажаљив сам. Са таквим особинама, тешко да неко може да буде наставник. Што се духовног искуства тиче, оно је, несумњиво, ту. И са те тачке, наш народ је још жив, упркос историјском процесу. - Делује очигледно, али, из неког разлога, појављује се лишавајућа слободе и воље мисао о томе, да је Библија псотавила матрицу бесконачне будућности, и да је немогуће”искочити” из библијских тема. Прво – да ли је потребно искакати? Друго – по вама, зар се неће десити нешто лоше са онима који искоче? - Не треба искакати из библијских парадигми. Ево ”Буратино и златни кључ” – типично прекомпоновање приче о блудном сину на језик бајке. Али зар је неко изгубио због тога? Сви су добили. Било који роман, било која повест, прича су само проширено ауторско тумачење негок библијског цитата. Одатле и епиграфи уз приче, преузети из Писма. ”Моја је освета, ја ћу вратити” – код Толстоја у ”Ани Карењиној”, на пример. Из Библије не треба искакати, треба урањати у њу. Посебно ми, који смо преживели период насилног одвајања од Библије. - Како се односите према терминима ”православна литература”, ”духовна литература”, који се користе у савременој историји књижевности? Да ли постоје верници, савремени писци, песници, који нас као читаоце привлаче? - Схватање ”православна литература” је много шире од асортимана у црквеној продавници. Старац Амвросије Оптински је испод кревета држао басне Крилова. И са љубављу их је читао. А “Браћа Карамазови” су спасили од очајања, и привели исповести више руских душа него најуспешнији проповедник. И, завршићемо овом фразом. С Богом Светим. Извор: Православие.ру

Протојереј Николај Балашов – Борба за поглед на свет (први део) Наташа Јовановић 29/03/2019 Печат, БРОЈ 563 Светско православље се данас налази у несрећном положају. Духовна подела између народа Русије и Украјине у основи је геополитички пројекат, који има за циљ да само један поглед на свет добије право да командује Храм Светога Саве је главна светиња српског народа, симбол духовне моћи народа, који је успео у временима тешких искушења да приведе крају ову вишедеценијску градњу. И ми се надамо да ће се храм веома скоро појавити у свој својој лепоти, како је био замишљен. И то што су Русија, руски мајстори, уз учешће руског народа, руске државе, Руске цркве дали тако значајан допринос украшавању овог храма за мене је велика част и радост. За мене је заиста радост што могу да представљам Његову светост патријарха московског и све Русије Кирила и да будем овде данас када се отвара нова страница сарадње између наших цркава, између наших народа, на путу ка завршетку посла на украшавању те главне светиње народа Србије, на месту не коме су некада давно биле спаљене мошти Светог оснивача аутокефалне Српске православне цркве, а где је сада велики тријумф православља. Храм Христа Спаситеља у Русији је такође поновно зидан у не баш најбоља времена за наш народ, у време великих економских тешкоћа и социјалних потреса. И упркос несрећама које су преживљавали народ и Русија, одвијао се препород тог храма, што је за нас био симбол непобедивости духовне моћи нашег народа. Сигурни смо да Храм Светог Саве представља то исто за сваког православног Србина – каже у разговору за „Печат“ протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења за спољне црквене послове Руске православне цркве који је као изасланик патријарха московског и све Русије Кирила боравио у Београду како би присуствовао потписивању Споразума о наставку руског учешћа у мозаичкој декорацији унутрашњости Храма Светог Саве на Врачару. Храм Светог Саве има двоструку симболику српско-руских веза. Крмчија Светог Саве темељ је руског законодавства, а сада Русија враћа Светом Сави и српству кроз осликавање Храма и помоћ на његовој изградњи. Да ли схватамо колико су дубоке и дуговечне српско-руске везе, те да ли смо ми, подразумевајући да се браћа међу собом добро познају, долазили у ситуацију да поједини Руси боље разумеју Немце, а поједини Срби западњаке? За нас Русе Срби су толико близак и толико сродан народ, тако да нам је тешко да се присетимо неког тренутка када то није било тако. Наравно, сећање човека се простире на неколико деценија његовог личног живота, а обухвата и то што је у детињству чуо од својих родитеља. Али ми осећамо да смо увек били браћа, јер имамо заједничке погледе на свет и заједнички систем вредности, који је, наравно, формирала наша православна вера. После комунистичке, совјетске Русије тренутак масовне спознаје сопствене суштинске припадности православној вери за многе моје земљаке био је везан за почетак бомбардовања Београда. То је било време када су сви схватали да су са Србима, да су за Србе, чак и људи који нису најбоље познавали историју и који се нису посебно интересовали за питања духовности, нити су посебно ишли у цркву. А зашто сте ви за Србе? Зато што смо православци. Врло добро се сећам како је управо тих дана 1999, на таласу тог огромног огорчења које је у Русији изазвало такво безакоње према братском народу, у нашем народу, који је до јуче био васпитаван у совјетском и у атеистичком духу, постојало уверење да смо ми православни. То је искуство које бих могао да поделим, оно што се десило за мог живота. Заиста, било је периода када политички односи између држава нису били баш блиски. И можда сваки од наших народа има неке тужне историјске успомене у том смислу. Али чини ми се да нас је изузетно зближило то што смо заједно преживели последњих деценија. И изузетно нас зближава то искуство препорода националног живота на основама формираним православном вером. Када је говорио о чувању сећања на византијску прошлост и њено наслеђе, Дмитриј Оболенски је тврдио да је оно још увек живо не само у удаљеним манастирима већ и у оној симболичној драми човековог спасења која се одвија још од почетка хришћанства. Уосталом, он је сматрао да је Свети Сава врхунски Византинац по духу. Да ли ми без обзира на географију по којој Византија припада Цариграду можемо говорити о Византији као цивилизацијском, вредносном моделу коме припадају наши народи? Без сумње је Цариград мајка и за нас и за Србе. А и Византија… Узгред, та се реч појавило много касније. Византинци су себе називали Ромејима. А шта је Византија у духовном смислу? То је тежња да се уреди државни живот и живот друштва на темељима православне вере у духу симфоније, односно немешања, већ међусобне сарадње, узајамне помоћи, узајамне подршке световне и духовне власти, државне власти и руководства Цркве. И тај идеал је увек живео у свести народа који су изашли из окриља византијске цивилизације, али се он развијао, и искуство који смо доживели је обогаћивало то схватање, допуњавало га и у извесном смислу кориговало. У 20. веку Русија је преживела искуство тоталитарног атеистичког режима. Наше носталгичне успомене о некадашњој, пре ће бити теоријској него стварној, симфонији сада су обојене и тим делом историјског искуства које смо преживели. Православна црква је у новим условима схватила колико је важно умети стајати на сопственим ногама без обавезног ослањања на подршку државе. Пошто смо прошли то искуство, ми смо добили нову лекцију о слободи и самосталности. Зато мислим да је нешто слично преживела и Српска православна црква у 20. веку, када је јединствена држава, чије су се границе поклапале с границама Цркве, престала да постоји, када су народи, сви они које је она сматрала својом децом, почели да међусобно ратују, када се ноћ мржње спустила на земљу која је толико векова била осветљена светлошћу хришћанске вере. Зато смо ми и Византинци, али смо такође и носиоци искуства које смо преживели и које је саставни део нашег духовног пртљага. Не могу да овом приликом не потегнем и питање светског православља данас? Где је оно, те какву тежину и последице може да изазове тзв. Вартоломејев раскол? Светско православље се данас налази у несрећном положају. Више очигледно нема јединствене Православне цркве. То што се догодило у Украјини нас је поделило. Ми видимо своју обавезу, пре свега у томе да будемо на страни прогоњених. Не можемо да пригрлимо оне који врше прогон и оне који стоје иза њих, и да говоримо да је Христос међу нама. То нас је, између осталог, принудило да прекинемо литургијско општење с Цариградском патријаршијом, с Црквом мајком. То је за нас био врло болан и мучан, али нужан корак. Видимо да то што се догодило у Украјини и што је, на молбу украјинских политичара, украјинских расколника и светских сила које су стајале иза њих, извршио патријарх Вартоломеј до данас није признала ниједна православна црква света. И то је знак наде за нас. И међу онима који нису признали поступак цариградског патријарха интензивније и јасније је своју позицију исказала СПЦ. То треба признати с великом захвалношћу. У име нашег патријарха, у име Сабора архијереја, велика хвала браћи Србима. Наша браћа у Украјини су с посебном захвалношћу примила такво директно, може се рећи не дипломатско већ хришћанско, пастирско, богословско исказивање СПЦ која је дала своју оцену онога што се десило. Како објашњавате наглашени интерес САД да се у Украјини створи нова црква? У којој мери је ово питање верско, а у којој геополитичко? Знате, код неких наших западних партнера постоји, рекао бих, ирационални страх од православља. А посебно способност православних да се уједињавају у заједнички цивилизацијски, духовни и културни простор из неког разлога код њих изазива бојазан. И то је што је Србија доживела пре двадесет година било је увертира за оно што је очекивало друге православне народе. Ето, више нема јединствене Југославије. И духовна подела између народа Русије и Украјине представља задатак људи који желе да ослабе наш духовни простор, наше јединство, нашу способност да се залажемо једни за друге. Уверен сам да је то у основи геополитички пројекат, који има за циљ да само један поглед на свет добије право да командује. Да ли се у Украјини ради о покушају цивилизацијске конверзије? Да ли тек религиозно преумљење и брисање идентитета гарантује Западу заокруживање пројекта освојене земље? То што ми православни у свету имамо и духовне опоненте не треба да изненађује. На крају крајева, суштину онога што се догађа на овом свету Фјодор Достојевски је описао једноставним речима: „Ту се ђаво с Богом бори, а бојно поље су људска срца.“ Тужно је када нама православнима недостаје унутрашње јединство, то нас чини рањивим у односу на силе којима би требало да се чврсто супротстављамо. Да ли се у намерама Цариградске патријаршије назире још један циљ – припремање терена за политичке аспирације појединих земаља и стварање нове осовине западне алијансе – НАТО православља? Да, таква стремљења постоје код неких људи који на разумеју најбоље суштину наше православне вере, наше православне историје и цивилизације коју је створила наша вера. Истина је да су поједини политичари мислили да све православне цркве чија су седишта смештена на територији Европске уније треба да признају то што се десило у Украјини, али оне то нису учиниле. Мислили су да ће оне православне цркве и политички руководиоци одговарајућих народа, ако теже ступању у Европску унију или у НАТО, подржати ту иницијативу, али то се није догодило. То сведочи о чврстоћи и виталности наше вере и начина живота који је она формирала у односу на свет што нас окружује. Али паралелно с тим несумњиво је да продор политичке стихије у живот Цркве чини да се забораве канони, тера да се формирају такви модели црквеног устројства које наша православна црква вековима није познавала и чија је појава у хришћанском свету била разлог за први велики раскол 1054. године. До њега није дошло изненада, он је више векова постепено припреман. Заснивао се на конфликту везаном за учења о Цркви и власти у Цркви. Она која су постојала на Истоку, која су бранила оно што сада зовемо православном вером, и она која су се формирала на Западу. Где је значај првосвештеника, римског епископа био нарочито истакнут, а примат љубави је почео да се трансформише у власт над околним светом. Одатле проистиче и конфликт који постоји у Православној цркви данас. Ми заправо видимо понављање те исте старе болести која је некада довеле до отпадања древног Рима од читаве православне заједнице. Сада се пред нашим очима исто поновило с новим Римом. Да ли би тема неког будућег Свеправославног сабора било питање црквено-правне контроле над Украјином или одбрана догмата и осуда источног папизма? Наравно, ми сасвим јасно видимо да се у наше време поставља питање о природи власти у Цркви. Како га ми православци схватамо. Сада видимо да оно што су вековима бранили наши оци, укључујући и полемику с Римом, почиње да се ревидира, у корист сасвим другачијих еклезиолошких модела. Наравно, очигледно је да ми нећемо моћи да решимо и практична питања уколико не уведемо ред у нашој православној еклезиологији. Код нас је почело отворено да се проповеда учење о првом без једнаких. Тако нешто наша црква није познавала вековима. Очигледно, ако не разјаснимо шта заправо значи учење отаца, тешко ћемо решити и практична питања. Недавно је председник Сирије упозорио да трају припреме поделе Антиохијске православне цркве на два крила, сиријско и либанско. Колико је у овим покушајима видљив рукопис Запада? Потпис је добро познат: „Завади, па владај.“ Изазови за православно јединство ће постојати због провокација снага Запада у свим помесним православним црквама чија јурисдикција обухвата не једну националну државу већ неколико. Како се мени чини, Антиохијска цркве засад добро одолева таквом деловању. Али ко зна како ће се сложити политичке прилике наредних година и да ли ће се тамо јавити плодно тло за спровођење сличног раскола. Чини се да је, гледајући уназад, највише ентузијазма у екуменистичком покрету било деведесетих година када је деловало да ће идеја униполарног света потпуно заваладити. Данас у условима обновљеног хладноратовског расположења ова идеја је доживела неуспех. Да ли то говори да је екуменизам, изворно у служби Христове заповести „Идите и крстите све народе“, злоупотребљен као средство за разбијање националних идентитета православних народа? Реч екуменизам има превише значења. С једне стране, наравно, духовне тенденције које се одвијају у друштвеном и политичком животу у процесу глобализацији постоје и можемо их назвати том речју. С друге стране, процват и можда најбоље и најлепше време екуменских расположења и очекивања у животу Европе био је везан за почетак 20. века, за последице Првог светског рата, свест тог ужаса који се догодио европским народима, свест да је вера у прогрес била потпуно неоснована. Либерална теологија је генерално сугерисала да ће захваљујући таквом постепеном научном напретку људи почети да живе у врло хуманом свету и да ће то и бити остварење Христовог јеванђеља. Ништа од тога није остварено. И стремљење да се пронађу нове основе за заједништво и да се више не ратује било је тада моћна покретачка снага. Даље, дошло је до масовне сеобе православних народа. А мноштво наших Руса прогнаних из Русије нашло се у земљама Западне Европе. И то мешање до којег је дошло веома је погодовало међусобном упознавању. И испоставило се да су многи католици, протестанти видели да бројни источни шизматици нису тако ужасни како им се до тада то чинило. Дошло је до људских контаката и отварања искрене вере верујућих на Западу и на Истоку. У томе је било нечег дирљивог. Друга је ствар што су то можда биле помало наивне наде које су тих година гајили многи зрели и озбиљни људи. Навео бих ту и оца Сергеја Булгакова, од руских богослова, и многе друге, као што је отац Георгиј Флоровски. Многи истакнути богослови Православне цркве тог времена гајили су одређени оптимизам у вези с резултатима тог зближавања које је отпочело. Наравно, увек нам је било живо и још живи осећање да оно што је поделило Исток и Запад представља трагедију, да је хришћанска црква на тај начин доживела веома тешку непоправљиву несрећу, да једни другима недостајемо. И та интуиција на којој се заснива тежња за међухришћанским општењем је исправна интуиција – то је заиста тако. Исто је и сада. Ма колико да осуђујемо неправедност онога што се десило у Украјини, зар бисмо могли да се натерамо да заборавимо Цариград и да заборавимо све те векове заједно проживљене историје и духовно и богословско богатство које смо из тога примили, и да престанемо да доживљавамо као трагедију то што међу нама сада нема општења. Уз сво то негирање, уз сву ту огорченост коју у нама изазива канонско безакоње које се десило, оно не може да прецрта то што је постојало током многих векова. Ми то не можемо заборавити. Ми такође не можемо заборавити први миленијум наше историје кад смо сви били заједно.

Ако се ради о пружању помоћи и давању прилога, људи најрадије дају прилоге за малу децу. Зато што су деца симпатична, безгрешна и незаштићена. Може им се рећи „сју-сју“, „бо-бо“, могу се помазити по обрашчићу, човек им се може осмехнути и пољубити их у мало чело. Много је теже волети и неговати старце. Беспомоћне старце који су изгубили снагу и лепоту, који су повремено наопаки и гунђају, који нас одбијају мирисом или спољашњим изгледом и тако даље и томе слично. А још је теже волети затворенике који су се по совјетској терминологији називали „зек“. „Чим је у затвору, значи да је крив. Зашто да га жалим?“ – рећи ће малограђанин и делимично ће бити у праву. Делимично. У Москви је некада живео доктор Гааз који почива на Ваведењском (Немачком) гробљу у престоници. Био је главни лекар московских затвора и веома сажаљив према затвореницима. „Гааз никога не одбија,“ – говорило се у Москви о добром срцу овог некадашњег Немца који је постао Рус. Доктор се на све начине трудио да олакша судбину осуђеника, посебно оних који су под стражом у оковима протерани у далеке крајеве. Зато се доктор заступао за несрећнике пред властима и пред митрополитом Филаретом Московским. Светитељ је једном чувши од Гааза да међу осуђенима може бити и невиних, рекао: „Осуђени су, дакле – криви су.“ Гааз је повикао: „Владико, заборавили сте Христа!“ И заиста, Христос је био осуђен, али је притом био потпуно невин. Филарет је са смирењем рекао: „Не. Него је Он мене заборавио.“ У затвору су били многи свеци. Био је Јосиф Прекрасни којег је газдарица оклеветала да је покушао да је силује (в.: 1 Мојс. 40). Био је Јеремија. И то није био само у тамници, већ у зиндану, односно јами. О таквим заточеништвима се може детаљно сазнати на основу хроника из кавкаских ратова, јер су такви облици заточеништва и данас често у употреби. Док је Јосиф био у тамници због чедности, Јеремија је био због истинитих и непријатних пророчанстава. Пред смрт, пре него што му је посечена глава, Јован Претеча је последње дане провео у тамници. А светим мученицима који су трпели заточеништво због вере и истине у хришћанско време заиста нема броја. Почевши од Нерона па све до огромних репресија у земљи Совјета, мноштво светаца је прошло кроз мрак тамнице због исповедања вере. Јели су чорбуљаке, таворили су у препуним ћелијама, мучила их је неизвесна будућност, трпели су свакодневна понижења. Тако да се реченица: „Чим је у затвору, значи да је крив,“ – у историји ни из далека не оправдава увек. Ум који је склон крајностима зачувши ове речи одлучиће да отвори све тамнице и да прогласи потпуну слободу свих. Живела, да тако кажем, потпуна слобода, заједно са једнакошћу и слободом. И овај ум који доноси исхитрене закључке, као што је рекао класик, биће у суштини у криву. Привремена влада у Русији после Фебруарске револуције у таласу добродушности и ружичастих илузија о брзој срећи широм је отворила врата тамница и... И земљу су преплавили окорели злочинци, свакодневни живот је био крајње криминализован, а бољшевицима је олакшана узурпација власти и касније пришрафљивање. Ипак у затворима не робијају само свеци. Наводим пример из историје – случај с царицом Катарином. По обичају руских монарха она је једном приликом за Васкрс обилазила затворе. У свакој ћелији је питала: „Зашто си у затвору?“ И одговарали су јој: „Мајчице-царице! Оклеветан сам (преварен, намештено ми је). Седим због туђих грехова. Ослободи ме. Целог живота ћу се молити за тебе.“ И тако даље и томе слично. На крају је један младић на питање царице одговорио: „Крив сам и треба да робијам.“ „Пустите га,“ – рече царица која је имала право да помилује затворенике за Васкрс. „Како то?“ – у недоумици су питали и сужњи и свита. „Па не може један кривац да робија међу толиким невинима!“ – оштроумно је одговорила Катарина. Тако да покајање и признавање кривице може човеку да донесе слободу. Нека је то и редак случај, али је врло карактеристичан. Што се тиче питања о невиности... Швајцарски писац Диренмат је говорио (злокобно се шалио) да ако се без пресуде било који човек насилно затвори у самицу, ускоро ће схватити због чега је затворен. Ово говори о томе да нико није без греха и да сви имамо због чега да се кајемо, да имамо због чега да патимо. Али се у негативном смислу ова мисао може изродити у познату људождерску тврдњу: „Само да је човек, а члан закона ће се наћи.“ Ово је врло примењива реченица која се жалосно оправдава из дана у дан. И чим се човек замисли о овој теми душу му обузму јад и нелагода. Говорећи о Страшном суду Христос набраја добра дела којима човек може угодити лично Њему, Спаситељу (в.: Мт. 25: 31–46): нахранити гладног, пружити кров над главом бескућнику, посетити болесника... Ово јеванђељско учење је нашироко познато. Ту су и речи о затвореницима: У тамници сам био и посетили сте Ме. Између осталог (позива на практично милосрђе) ово значи и да ће затвореника у тамницама бити свуда и увек до свршетка света. Исто као што ће бити и болесника, и сиромаха, и бескућника. Сиромаха ће увек бити у твојој земљи (5 Мојс. 15: 11) – каже Свето Писмо. И то је поред тога што су сви благослови дати Израиљу били наглашено земаљског, материјалног карактера. Богатство, велики број деце и дуг живот су својства обилних благослова. Поред тога, сиромаха ће увек бити у твојој земљи. Исто као што ће увек бити гладних, жедних, голих и босих и... затвореника. Отуда потиче народна мудрост да човек никад не треба да се зариче да неће постати просјак и да неће доспети у затвор. Отуда потиче и захтевање сажаљења и самилости према онима који су лишени слободе. Познат нам је осећај глади, дакле, није нам тешко да схватимо гладног. Познати су нам хладноћа, страх, недостатак новца и усамљеност, и људе који се налазе у таквом стању лако можемо да разумемо. Само да пожелимо. Да бисмо састрадавали са сужњима не морамо обавезно бити у затвору. Довољно је да имамо жив ум, људско срце и само мало уобразиље. Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу (Јевр. 13: 3). И све што треба учинити јесте да бар једном направимо пакет и да у њега ставимо топле чарапе, писаћи прибор и дуготрајне намирнице (млеко у праху, сланину, бели лук). Ситница. Али ће ова ситница доспети лично Христу у руке. У нашој земљи има много затвора. Врло много. „С друге стране Месеца“ налази се на стотине хиљада људи и животна прича сваког од њих би се могла преточити у књигу. Узроци масовности ове појаве би се могле отписати на ГУЛАГ и сличне кошмаре да није једног „али“. Највећи број затвореника у односу на укупан број становништва има у САД, односно у „бастиону слободе и демократије“. И по изласку на слободу тамошњим затвореницима није нимало лакше да се социјализују него нашим: да заснују или обнове породицу, да почну да раде итд. Као и код нас, човек који је био на робији увек има неки печат осуђености. Обележен је. Тешко му је да се уклопи у грађански живот и врло лако да крене у нови круг, да поново робија. Тако да се не ради само о ГУЛАГ-у и демократији. Не ради се само о њима. Ми више не сматрамо као раније да затвор треба да преваспитава. Затвор није у стању да преваспита, већ може само да казни и (или) да осакати. Сусрет с њом је за човек налик на сусрет уздрхталог тела с оштрим гвожђем. То није равноправан сусрет, већ је то сусрет бездушне и равнодушне машине с малим, али живим човеком. Пећи је свеједно каква дрва ће у њој изгорети. Машини за месо је свеједно шта ће у њој бити самлевено – свињетина или овчетина. И затвору је свеједно иза чијих леђа ће шкљоцнути брава – иза леђа књиговође којем су други наместили робију; или оклеветаног професора; или рецидивисте који је напокон ухваћен. Ова бездушност и равнодушност према појединачној судбини можда убија више од свега другог. Човек тада врло лако може постати озлојеђен, тврдокоран, може да омрзне систем, па и цео живот и све људе заједно. И умножавање броја озлојеђених људи спремних на освету, који вребају – јесте најопаснија ствар коју у себи крије препуни затвор. Мрежа препуних затвора. Човек се не рађа да би говорио затворским жаргоном, пио јак затворенички чај и радио нове тетоваже. Погледајте малу децу – или у мајчином наручју, или на дечјем игралишту. Управо оне деце којима је тако лако и пријатно говорити „у-тју-тју“ или им проћи руком кроз свилену косицу. Које дете можете лако да замислите како носи затворску одећу, како је мршаво и кашље, злих очију, како крије мржњу према целом свету? Вероватно ниједно. А малишани расту, постају чике и тете – и доспевају у затвор. Излазе и опет се враћају. И навикавају се на затвор као на кућу и више не излазе. То је једна од најстрашнијих и посвудашњих несрећа поред рата, болести и свега осталог, која човеку смета да живи. Можемо се правити да нас се то не тиче. На крају крајева, то је врло природно – зажмурити и окренути се од несреће како се човеку не би по ко зна који пут стегло срце. Али Јеванђеље каже: Био сам у тамници и посетили сте Ме. Значи, треба да размишљамо о томе не падајући у илузије о томе да ће на земљи завладати рај. О томе да човек у XXI веку и даље наставља да буде себичан и окрутан. О томе да нема потпуне правде на овом свету иако треба тежити ка њој. И о томе да јеванђељска светлост треба да продире и с оне стране затворских решетака где ће само Бог разабрати ко је прав, а ко је крив. Извор: Православие.ру

Ако би очеви увек преносили своја знања и таленте деци, вероватно бих био музичар, или томе слично. Мој отац је у младости уредно ”стругао” виолину, читао ноте из нотне свеске и био је нада у области хармоничних звукова. Али, није се отворило. Ни њему, ни мени. Као у ”Рубљову” код Тарковског, ”рецепт за бронзана звона” отац је однео са собом. А ја не да сам остао без слуха за музику, него са уобичајеном неписменошћу када је реч о музици. Такав сам, генерално, и сада. Нажалост. Мада… Некада давно сам водио ауторску емисију. Имао сам слободу да позивам интересантне саговорнике, што сам и чинио. Испред микрофона су неретко били преводиоци, филмски критичари, рок музичари, педагози. Једном је био и он. Назваћемо га Гена. Виолиниста. Од тада смо пријатељи. Гена је остављао утисак особе која је врло напета. Ако бисмо сви били лутке које се напајају обичним батеријама, Гена би највише личио на нешто што се напаја на високоволтни кабл. Он би све време или нешто слушао у својој глави, или о нечему тешком размишљао, или гунђао, или дубоко у души превртао неке велике камене блокове. Било је врло интересантно. Пре свега, поразио ме је његов скептични однос према музици, као према средству за усавршавање унутрашњег света. Знате како сваки сељак хвали свога коња? Глумци и режисери се представљају као мистични служитељи у храму уметности. Тако и кажу, да је позориште храм уметности. Научници своје институте називају ”храмови науке”. Они су, веле, служитеље у том храму. Сликари и песници настоје да се прикажу као проводници. И сви они, наводно, имају приступ вишим сферама. И без свих њих би мајка-природа неизоставно пресушила. Како је уопште, – размишља човек, док слуша све то, – могуће да живи, а да нема потанко знање о једној или другој уметности? Ето сав тај снобизам, подмазан уљем самољубља, Гени је бивао сасвим стран. – Музика не може направити бољег човека – рекао ми је, не мењајући израз лица, док је слушао нешто у својој глави, или премештао неки блок. – Ма немојте! – рекао сам. Чему онда све? Ако не због унутрашњег развоја? – Не знам, – узвратио је. – Можда и због унутрашњег напредовања. Само, музика неће створити бољег човека. Тада смо се присетили Јановског концентрационог логора у Лвову, чији је командант био истанчани естета. Од четворице јевреја који су пре рата свирали или у опери, или у филхармонији, овај есесовац је направио квартет. Јадни затвореници су свирали “танго смрти” док су људе водили у смрт. Присетили смо се филма где официр свира Бетовена, док војник Мићка, измучен ударцима шипки, умире. Још много чега смо се присетили. – Чему онда музика? – питам. – Ничему, – одговара. – Она је антрополошко својство, као ходање по правој линији и владање говором. Без ње се не сме. Нема немузикалног човека. И она је, наравно, од Бога. Од кога би другог била? Исто као и способност човека за науку о Богу. Али, како наука може бити сумњива и штетна, исто тако може и музика. И сви таленти, које човек има, због греха су постали двострани. Он је још причао да се музика није развијала од једноставне ка сложеној. Вели, прво је био ”Чижик-Пижик”, потом ”Или у врту, или у башти” а потом Моцарт. Не. Музика је, вели, од постанка била сложена. Јер је, опет, од Бога. Причали смо још о томе да су у старој Кини били чиновници, који су, док су обилазили провинције, слушали песме које је певао народ. На основу тих песама, долазили су до закључака о расположењу у народу, о стању народног духа. Па би, у случају нарушавања народне хармоније, примењивали смртну казну. Јер онај који мења древне и традиционалне мелодије, колеба и дух народа. Ни мање ни више: разштимава васељену. Још смо говорили да је књижевна цензура увек могућа, с обзиром да се информација кодирана разумљивим речима лако може контролисати, а музичке цензуре нема. Јер скоро да нико не уме да разуме, и научно протумачи музику. Отуда око нас, свакодневно, без контроле облећу најзлобнији, најнеморалнији звуци и сазвучја, која руше унутрашњи свет, а ми ни прстом да макнемо, јер не схватамо важност овог проблема. Причали су да би новајлија који тежи самообразовању, требало да почне од европске музике XVIII века. Управо XVIII века. Јер везе са хришћанском духовношћу, са Светим Духом, још нису биле искидане, а техничко умеће је било на изузетно високом нивоу. Тако је емисија прошла између, по добру споменутих, Хендла и Мусоргског. Реците ми, да ли сам могао и да се не сретнем са таквим саговорником? Наравно да нисам могао. Може човек годинама да живи као риба, и ни са ким да не проговара – и одједном такав саговорник. Спријатељили смо се. Био сам гост у Гениној кући. Више пута. Наравно, говорили смо о до-ре-ми-фа-со, које је на чудесан начин повезано са Житељима небеса. Не сећам се свега. Када нема основног знања, информација нема за шта да се ухвати. Али, ипак се нечега сећам. * * * – Ево, види. (Узео је у руку виолину.) Ово је мелодија Хајдна. Она почиње са нотом ”си”. Прешао је гудалом преко струна и зачуо се звук. Потом је направио још неколико покрета, и одсвирао кратку музичку нумеру. – Чујеш? – Да. – Ево Бетовенове мелодије. И она почиње нотом ”си”. Али је, из неког разлога, то друга мелодија. Он је извукао из виолине почетно ”си”, потом још неколико звукова који образују мелодични почетак. И, заиста, то је била другачија нота. Слично једном истом човеку, али десет година старијем. Видиш да је то тај човек, само су му власи седе, и у очима му је туга. Тако некако. – Зашто је тако, не знам. И таквих трикова је у музици на сваком кораку – на хиљаде. А генерално музика, звук, имају исповедни карактер. – Не разумем? – Кроз звук се свет и човек исповедају, откривају своје унутрашње тајне. Ударио си о дрво, и чујеш одређени звук. То дрво говори: ја сам дрво. Удариш ли о стакло, и стакло ће звуком указати да је стакло. Исто је и са каменом, и циглом, па и човеком. Музичар пише музику и сам до краја не схватајући шта је том музиком рекао. Истанчани и мудри критичар увек зна боље од аутора, шта је управо кроз ту музику речено. Он ми је причао о томе, како је једном приликом свирао сонату неког савременог композитора. Неколико месеци је вежбао. У сваки акорд се пажљиво удубљивао: шта овде каже аутор, на шта циља? Потом је био премијера, овације у сали, и захвалност аутра. И ето, после концерта, уз чашу шампањца, Гена је упитао аутора музике: ”Зашто си оставио прву породицу?” Овај је запањено гледао, а Генка га је још једном упитао: ”Зашто си отишао од прве жене, и оставио је са дететом?” ”Одакле ти то знаш?” – љутито и гневно узвратио је композитор. ”Па у твојој музици – узвраћа Гена – све је написано. Све је врло драматично. Породична драма, муке савести, самооправдање и томе слично.” Тада су се посвађали. Јако, и могуће, заувек. Ето то је музика. * * * О чему смо тада, и приликом других сусрета разговарали? Не сећам се. Кажем, недостаје ми основа. Информација улеће у душу, и попут Нојевог голуба, који нема где да спусти ножице, одлеће. Вода Потопа се још није повукла. Штета. Али сам од тада почео да слушам музику. И с времена на време, почело је да ме “облива”. Једном ми је душу исцепао Бетовен. Тачније неки део Седме симфоније, алегрето, чини ми се. Слушао сам је у колима. И нешто ме је испунило, да сам морао да сиђем са пута, угасим мотор, и да се исплачем. Иначе бих се разбио. Да ме је било који саобраћајац тада видео, паркираног с краја улице, лица мокрог од суза, забачене главе, помислио би да би ме требало лишити права, и звати Хитну. Зовем Гену, ужурбано му причам о Бетовену и Седмој симфонији. А он мирно, и полако ( изгледа да стално у глави премешта неке блокове) одговара: ”То је то. То је музика од Бога”. После сам сличан случај имао и са Рахмањиновим. Други концерт за фортепиано са оркестром. Чак је Рахмањинов више од Бетовена утицао. Укратко, Гена је унео у мој живот изненадне промене. Да, сетих се. Он је још говорио да музика никако не постоји да би испунила животну празнину, ради ”лепоте” и осталих невиних прича. Она такође не постоји да би направила живот човека естетски бољим или пријатнијим. То је, каже он, чиста јерес. Желите да знате зашто постоји висока музика, и висока уметност, уопште? Напрегните се. Висока уметност, према Генки, постоји да би се страдало! Страдало! Истински, узвишено и оправдано страдало. Човек је изгубио Рај. Човек овако или онако страда. Али, ако је он по облику живота –теретна животиња, и ништа више, страдаће само од јаке палице у рукама волара. Велика уметност подсећа на Велики губитак, и наводи нас да трагамо за изгубљеним. Сама по себи, уметност, неће вратити изгубљени Рај, и зато ствараоци не треба да се надимају. Они само буде успавану душу и терају је да ”подигне очи моје на планине, одакле ће доћи помоћ моја.” ”Помоћ је моја од Господа, Створитеља неба и земље.” (Пс. 121: 1–2). Стога је истинском творцу тако тешко на земљи. Јер нико не може да га разуме. Све је код њега са душом, као код Љермонтова: Не заменише јој звуке небеске Туробне песме земаљске. * * * Да, још је помињао да су трозвук мола и дура попут Тројице у музици. У трозвучју мола средња нота је узвишена. То је радост. То је Христос у слави. А у сазвучју дура средишња је нота снижена. То Син Божији страда: оваплоћује се, смирава се, моли се о Чаши, трпи Распеће. Већ сам поновио, да нешто не могу да разумем до краја, а нешто нисам успео да запамтим, јер немам основу. Тајну ”бронзаних звона” отац је са собом однео, и ја сам, као и многи други, музиком називао нешто што она није. Док се у мом животу није појавио Гена. Извор: Православие.ру

Прва и основна карактеристика Литургије пређеосвећених дарова у томе је што је то вечерња служба. С формалне тачке гледишта то је служба Причешћа, која се одржава после вечерње. У свом најранијем развоју она је била лишена свечаности коју има данас, тако да је њена веза са свакодневним вечерњем била још изразитија. Намеће се, стога, прво питање у вези вечерњег карактера Литургије. Већ нам је познато да у православној традицији Евхаристији увек претходи период поста. Овај општи принцип објашњава чињеницу да Евхаристија, различита по овоме од свих осталих служби нема свог утврђеног часа, јер време њеног служења првенствено зависи од природе дана, у коме треба да буде одслужена. Типик прописује да се на велике празнике Евхаристија служи врло рано, јер бденије врши функцију поста или припреме. На мање празнике без бденија, Евхаристија се помера за касније тако да - бар теоретски - у данима преко недеље она треба да се служи у подне. Најзад, у данима када је прописан строг и потпун пост у трајању од једног дана, Св. Причешће - које на одређен начин „прекида" пост - прима се увече. Значење свих ових прописа, који су, данас, сасвим заборављени или занемарени, је просто: Евхаристија, будући да је увек крај припреме и испуњење очекивања, има своје време служења или каирос, у зависности од дужине потпуног поста. А овај последњи или је изражен у свеноћном бденију или у индивидуалном посту. А пошто су среда и петак за време Великог поста дани потпуног уздржавања, служба причешћа, која је испуњење тога поста, постаје вечерња служба или вечерњe славље. Иста је логика примењена и за Бадње вече и навечерје Богојављења, такође дане потпуног поста, када се Евхаристија служи после вечерња. Ако се Бадње вече или навечерје Богојављења догоди у суботу или недељу, који су по православној традицији евхаристички дани, „потпуно" уздржавање се продужава до петка. Још један пример: Ако сс Благовести догоде у било који дан Великог поста од понедељка до суботе, прописано је да се Евхаристија служи после вечерњег богослужења. Ова правила, која се многима данас чине архаичним и неважним откривају основни принцип православне литургичке духовности: Евхаристија је увек крај припреме и испуњсњс очекивања, а дани потпуне уздржљивости и пост, будући да је најинтензивнији израз Цркве као припреме, бивају „крунисани" вечерњим причешћем. За среду и петак Великог поста Црква прописује потпуно уздржавање од хране до заласка сунца. Због тога су ови дани издвојени као подесни за посно причешће, које је као што смо напоменули, једно од суштинских средстава или „оружја" посне духовне борбе. Дани усредсређеног духовног и телесног напора обасјани су очекивањсм предстојећег причешћа Телом и Крвљу Христовом. Ово очекивање подржава наш напор, духовни и телесни. Оно га чини усмереним на радост вечерњег причешћа. „Подигнућу очи моје према висини откуда ми долази помоћ". И тада, у светлу сусрста са Христом, како је озбиљан и свечан дан који треба да проведем у свакодневном послу. Како сићушне и незнатне ствари, које испуњавају моју свакидашњицу, на које сам толико навикао да на њих и не обраћам пажњу, добијају потпуно ново значење. Свака реч коју изговорим, свако дело које учиним, свака мисао која прође кроз мој ум, постаје важна, јединствена, неопозива. Она је или „на линији" мога очекивања Христа, или јој је противна. Само време, које ми тако лако траћимо, открива се у свом пуном значењу као време спаса или осуде. Цео наш живот постаје онаквим каквим га је Христос учинио када је дошао у овај свет - вазнесење к Њему, или бежање од Њега у таму и пропаст. Нигде није боље и пуније откривено право значење уопште поста, и Великог поста, него у данима вечерњег Причешћа - значење не само Поста него и Цркве и хришћанског живота у њиховој свеобухватности. Целокупан живот, целокупно време, нада, узношење, сама васељена - у Христу су постали очекивање, припрема, нада и узношење. Христос је дошао, Царство Божије наступа! У „овом свету" можемо само наслућивати Славу и радост Царства небеског, а ипак као Црква, ми у духу већ живимо у томе Царству и окупљамо се за трпезом Господњом, где у дубини срца сазерцавамо Његову нестворену светлост и сјај. Ово нам је наслућивање дано да бисмо могли желети и волети Царство Божије и жудети за савршенијим заједничарством са Богом у предстојећем „дану без вечери", и сваки пут, опет, пошто смо окусили „мир и радост Царства нeбеског", враћамо се у овај свет и поново се налазимо на дугом, уском и тешком путу. Од славља се враћамо у живот поста, у живот припреме и очекивања. Очекујемо вечер овог света у коме ћемо учествовати у „тихој светлости свете Божијe славе", почетку који неће имати краја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Да ли осећам ово изгнање или је то само још један скуп побожних звукова? Не желим да личим на једну Чеховљеву јунакињу која се топила од милине кад чује црквене речи типа „понеже“ или „ашче убо“, слабо схватајући шта оне значе. Адамово изгнање је васељенска катастрофа која се десила само једном човеку и његовој жени, али која има директне везе са свим живим светом. Јасно је да има везе с људима. Са свим људима. Свим уопште. Али и са целим живим светом. „Јер се твар (све што је створено) покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (Рим. 8: 20-22). Сва твар „стенајет“. На руском: сва твар уздише. Да ли чујемо овај свакодневни уздах? Јер, треба да га чујемо. И личну и свеопшту патњу треба да повезујемо с оном далеком тачком у историји од које је све кренуло у погрешном правцу. Адам није схватао Рај живећи у њему. Тако риба не схвата воду док је са свих страна окружена њом. Али кад је удица ухвати за усну и кад се извуче на обалу, риба удише на уста ваздух који је пали и схвата: завршио се живот на који је навикла. Почело је мучење. Вероватно је исто то схватао и Адам кад се одједном испоставило да Рај није око њега, већ је иза. Колико се стидео, плакао и дрхтао кад је, можда врло срамотно, истеран из првог дома и места блаженства! Какви јецаји су се откидали из груди жене кад је све дубље и неминовније схватала сву страхоту онога што се десило! Рај је сад био позади. Протерани Адам ће се ускоро окренути лицем према слатком месту из којег је истеран. Црква нам га тако и приказује – како седи преко пута Раја и плаче. Али касније, кад Адам позна своју жену и да јој име, кад се роде деца и кад почне освајање земље прогонства Адамово потомство ће се поделити по овом критеријуму. За једне ће Рај бити иза њих, а другима ће бити пред очима. Други ће чекати повратак, а први ће одустати од њега. Ова подела траје до дана данашњег. * * * Каинови потомци су са завидном енергијом почели да култивишу земљу. Подигли су први град, научили су да кују бакар и гвожђе, смислили су музичке инструменте. Све то је било генијално. И начин да добију ватру и то како су смислили лук за лов или плуг за орање, како су градили куће и шили одећу... – све је то било плод оштрог ума, снажних руку и енергичног срца. Али истовремено са стварањем цивилизације продубљивао се грех у човеку. Секира која је смишљена за цепање дрва лако се претварала у оруђе и Ламех се већ хвали убиством. Исти овај Ламех се хвали још и многоженством. Односно, заједно с техничким и материјалним развојем развијају се окрутност и похота. Они ће временом преплавити све становнике земље и Бог ће творевину очистити водом потопа. Деца Каина. Нису им потребни Рај и Бог. Они су сами богови у сопственим очима. Имају још и рукотвореног идола – цивилизацију. Клањају јој се, служе јој и њоме се хвале. О томе како људи постају тврдокорни, озлојеђени и развратни у складу са развојем техничког прогреса можемо знати и из књига, али и из свакодневног искуства. Поремећај равнотеже између етике и технике је хронична болест човечанства. Машина има све више, а савести све мање. И људима с богатом уобразиљом се одавно привиђају исте ствари. Тачније: антропоморфни мекушац (некадашњи човек који се умногоме променио нагоре) окружен компликованом техником руши и претвара у пепео све око себе и сам гине. Деца Сита којег је Ева родила уместо убијеног Авеља имала су веру и молитву. Они су „призивали име Господа“. Живели су поред Каинове деце, у комшилуку, али се до извесног времена нису мешали. Другачије су живели. И било их је мање. Уопште нису имали могућности да се похвале спољашњим успесима, или су ове могућности биле много мање. И то је такође препознатљива црта људског живота. Можда су им се успешни и охоли Каинити смејали. Смејали су им се подједнако гласно и распојасано као што ће се касније смејати чудаку Ноју који је 120 година градио наизглед неозбиљну кутију без кормила и једара под називом „ковчег“. * * * Тако људи масовно заборављају Рај и Бога. Тако се људи својом грозничавом делатношћу свим бићем закопавају у земљу – можда тражећи у њој скривено благо, можда бежећи од сунчеве светлости. А све је то било још за живота првог човека. Адам је као жива књига могао да исприча сваком детету, унуку, праунуку и тако даље о животу у Рају, о искушењу којем је подлегао, о проклетству змије и о обећању спасења од „семена Жене“. Његове речи су имале моћ речи поузданог сведока. Адам је био дивно биће које је крунисао сву творевину. То је био човек којег није родила жена, којег је лично Господ створио. Али је његова проповед ипак занемарена. Грех се појачао. Земаљски послови су заклонили Небо. Духовна питања су изгубила актуелност. Поновићу неколико последњих реченица. Проповед је била занемарена. Грех се појачао. Земаљски послови су заклонили Небо. Духовна питања су изгубила сву актуелност. Имате право да погађате два пута: да ли говорим о данашњем дану или о људима пре Потопа? * * * В. Голдинг је 1954. године издао књигу „Господар мува“. Овај назив на јеврејском звучи „Баал зебуб“, а руском читаоцу је познатији из Светог Јеванђеља као Велзевул. Краљ мува, ђаво, почетак сваке прљавштине. У књизи се говори о групи дечака, ученика елитног колеџа који су пуким случајем доспели на пусто острво. Тамо су брзо изгубили све слојеве цивилизованости и обрели се у стању прве Адамове деце. Једни, којих је било мање, рекли су: „Хајде са палимо ватру на врху планине да нас неко примети и спаси.“ Другима се свидело ново обитавалиште, окупили су се у чопор и изабрали вођу. Затим су обојили лица глином, ухватили су и убили прву жртву – дивљу свињу. Опивши се од крви и жара лова приредили су ритуални плес. Главу убијене свиње су натакли на штап насред острва као известан симбол духа овог места. Свињска глава облепљена мувама постаће својеврсна „икона“ Велзевула. Голдинг показује како се брзо – за свега неколико дана – људи враћају у библијску праисторију и почињу да се понашају као Каинити (већина) или као потомци Сита (мали остатак). Притом ово показује на примеру деце која још увек нису оптерећена оним тешким бременом личне греховне прљавштине као одрасли. Један критичар је о роману рекао следеће: „Ово је сложена верзија приче о Каину – човеку који је убио свог брата кад његова сигнална ватра није упалила.“ Затим још: „Каин није просто наш даљи рођак: он је савремени човек и његови убиствени импулси имају безграничну снагу“ (Д. Андерсон). То је само један књижевна асоцијација с покренутом темом. * * * Подсетићу да је Каин – првенац Адама и Еве. А ми покушавамо да кажемо нешто о теми: да ли ме се лично тиче Адамово изгнање? Да ли осећам размере ове трагедије? Напокон, да ли моје срце, моје око, моје ухо, примећује да Каинита има много више него Ситове деце, зато што је Каините баш брига за светли рај, за покушај да се у њега врате покајањем, а искрено речено, баш их бирга и за Самог Вечног Бога? Једнима је Рај остао иза леђа и немају жеље да се окрену. Другима је Рај пред очима. „Палату Твоју видим, Спасе, украшену. Али немам одеће да уђем у њу.“ То ће Црква певати у току Страсне седмице. И још је речено: „Покајање је дрхтај душе на вратима Раја“. Наизглед је све иза облака и далеко... Адам, Ева, змија и Рај. А све је то о нама. И у Христа, Новог Адама, нећемо моћи да верујемо ако занемаримо старог Адама од којег потичемо по телу. И нећемо га занемарити. Нећемо се ни љутити. Иако нас је родио у земљи изгнања он нас учи да се не везујемо за земљу. Учи нас да плачемо због грехова и да се уздамо у Онога Ко је сишавши у пакао пре свега пронашао душе праоца и прамајке и извео их из места туге на Своју дивну светлост. Тако пише на икони „Силазак у пакао“. Извор: Православие.ру

У Недјељу о праштању, 10. марта, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор: Далибор Милаковић, као и протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 025.m4a У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић поучном бесједом о снази и битности опраштања, подвлачећи да измирени једни са другима и са Богом треба да ступимо у Часни пост: “Ако не опростимо браћи и сестри својој гријехе и дугове, неће нам опростити ни Отац наш небески. Пракса у Цркви је да баш вечерас, на вечерњој служби – једни другима опростимо све оно што смо се огријешили једни о друге. Па тако измирени једни са другима и са самим Богом ступимо у овај Часни и велики пост.“ Отац Бранко је током свог пастирског слова скренуо пажњу и на то како треба да постимо: “Каже Господ да не постимо као лицемјери који се натмуре и желе да сви виде да они посте. Упозорава Господ да су такви већ примили овдје своју плату, јер желе похвале и желе да онај свој труд којим се труде и којим посте буде онај преко којег ће примити сваку похвалу и сваку награду. Па каже још Господ да намажемо главу своју и лице своје да не виде други да постимо, него да сам Он, Бог гледа наш двиг, подвиг, уздржање, пост, труд, па ће Он који то види тајно, узвратити јавно.“ Он је даље нагласио да је веома битно да водимо рачуна о сопственом спасењу и чувамо се рђавих ријечи: “А зашто Господ каже да намажемо главу своју? То Господ каже да свој ум и душу, своје срце и вољу уподобимо самоме Христу. Да Духом Светим и уљем Духа Светога намажемо главу своју, да на ум свој стражимо и пазимо од сваких лоших мисли, хулних мисли – недобронамјерних. Јер из ума креће сваки гријех и свако лоше дјело. Треба да зауставимо наш језик, како и каже молитва коју изговарамо у Часном посту: Постави Господе стажу устима мојим и двер око усана мојих. Што значи да зауздамо језик свој, од сваке рђаве ријечи и да га користимо на добро и на спасење душа и на славу Божију. Да ум и мисли устријемимо ка Христу и ка сваком добром дјелу. Да воља наша буде воља сагласна са Божијом вољом.“ “Кад каже Господ да умијемо лица наша, Он то мисли на тијело наше, на чула наша. Да стражимо над својим чулима, да пазимо и да се тако узносимо ка Небу и ка Христу Васкрсломе“, подсјетио је отац Бранко. У задњем дијелу свог пастирског обраћања протојереј Бранко Вујачић се осврнуо и на дубље значење и суштину одломка из јеванђелске приче, која говори о сабирању блага непролазних, а не оних пролазних, пропадљивих, будући да су блага непролазна која се не кваре као ова овоземаљска – материјална, управо блага врлине, труда, љубави, пожртвовања и састрадавања: ‘‘Онда Господ даље каже у Јеванђељу: Не сабирајте блага своја на Земљи гдје рђа и мољац кваре, већ, сабирајте на Небу, гдје мољац и рђа не квари, јер, гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше. Што значи да се уздигнемо изнад овога свијета који у злу лежи и да се умом уздижемо и да на небесима сакупљамо благо наше. Оно благо које не квари рђа и мољац, а то благо ће бити свако наше добро дјело, свако наше милосрђе, наша молитва, наш пост, наше смирење, свака наша врлина и труд и подвиг које приносимо Христу и трудимо се да то буде тајно јер ће Господ објавити јавно“, закључио је отац Бранко и подсјетио и све приустне на то да ће се у овој првој седмици Часног поста, то јест прва четири дана, од понедјељка до четвртка, читати Покајни канон Светог Андреја Критског са почетком у 18 часова. Позвао је вјерни народ да у што већем броју учествују и присуствују тој радости покајања, тим дубоким покајним молитвама, будући да нам, како каже отац Бранко, управо пост доноси истинску радост и истинску слободу – слободу од наших слабости и од наших страсти и гријеха. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Последњи дан пред почетак Великога Поста Црква од давнина назива „Недељом праштања“. На тај дан у црквама се читају Христове речи: „ Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења “ . Тога дана увече, уочи самог почетка Великог поста, у храмовима се врши обред узајамног праштања и ми – мирећи се једни са другима – улазимо у пост, у период очишћења, продубљења и освећења наших живота. Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и променом нашег живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено, ка тој „недељи праштања“. Зашто? Зашто се у нама – истовремено са буђењем наше савести – јавља баш та неодољива жеља да праштамо и да нам буде опроштено, и то као први захтев који савест упућује нашој свести? Зато што савест открива нашем сазнању да је суштина нашег зла и неправде у отуђењу од других и греху према другима. Достојевски је кроз уста старца Зосиме рекао: „Свако је пред свима крив за све…“. Ове речи нам – на први поглед – изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ као и потпуни апсурд. „По чему сам ја крив пред другима?“ – увређено и надмено протестује наш разум, наше „спољашње“ сазнање. Што се тиче „морала“ сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог „морала“ нас умирују тврдњом да је то нешто што је сасвим „нормално“ за људски живот. Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадано почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота , које у потпуности прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од „другога“, од „других“, почевши да сваког „другог“ и све „друге“ доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим, та љубав је изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу : као да и у љубави желим да волим само себе. Савест, и једино савест, може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила „напада“ и „одбране“, као арену немилосрдне борбе за животни опстанак. Стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: „Свако је пред свима крив за све“, као и истину речи Светог Серафима Саровског који каже: „Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде…“. Смири се: а то пре свега значи – спаси се од те твоје исконске поробљености отуђеношћу, спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота и других људи, спаси се од робовања рату „свих против свих“ у коме живимо. Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо пажњу“ на недостатке других људи – и још горе – да смо ,,дигли руке од других људи“. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим бићем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитва коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица Свога од мене, јер тугујем…“. И, гле, ту је она светла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљеност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено… Као што тугује мало дете које је нешто скривило својој мајци, јер тај свој преступ доживљава као могући губитак раја мајчине љубави, тако и свако од нас схвата да управо од тог обраћења душе, од тог раскрављења срца, од те чежње да се измиримо са другима започиње разрушење зла у нама. И стога, ма колико све ово о чему говоримо било страно духу времена и далеко од нашег охладнелог и огрубелог живота у коме наметнути „колективизам“ човеку не доноси обећану срећу, већ само још више појачава његову самоћу, јасно је да се искључиво ту, у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове. ЗААМВОНА МОЛИТВА У НЕДЕЉУ СИРОПУСНУ Благодаримо Ти Христе Боже наш, што си нам садашње време поста управио на спасење, и за кратко време наше највеће духовне ране вешто излечио и свукао са нас мноштво грехова. Ми ти се молимо, свеблаги, удаљи од нас, у време поста, свако фарисејско лицемерје и јудејску опорост. Одагнај (од нас) преузношење због уздржања и уклони свако забрањено дело, реч и помисао. Испуни нас Духом Светим, светлошћу и истином коју си законоположио. Учврсти нас у борби против страсти; укрепи нас у рату против греха. Припреми нас за уздржавање од хране и удаљавање од злих делâ да бисмо следили за Тобом, Који си нам преко поста показао победу над ђаволом, и били причасници смрти и васкрсења, и наслађивали се у вечном животу који си припремио гладнима и жеднима Твоје правде. Род наш, постом и вером у Тебе, оснажи у борби против сваког непријатеља. Јер си Ти Бог наш и Спаситељ, и Теби приличи слава, са беспочетним Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Народ: Амин. Преузето из књиге: Протојереј Александар Шмеман, „Тајне празника“

Наравно, све је почело из пасторалних побуда и бриге за спасење душа милиона Украјинаца, који су се нашли у неприхватљивој црквеној позицији. Ово претпоставља враћање у прихватљиву – канонску раван, позицију, за што је процедура позната и увек се увенчава манифестацијом свеправославне саборности и благодатним „освежењем“ народа Божјег. Украјински председник Петро Порошенко и цариградски патријарх Вартоломеј (Фото: FoNet/AP) У питању је вечна судбина масе света на огромном простору. Не може им баш свако помоћи. „Првопрестолна“ црква се осетила позвана да интервенише. Она носи огромно искуство по оваквим и сличним питањима. Она се у својој позицији и положају, додуше искључиво у њеном схватању, дакле, позицији коју је сама себи доделила, осетила дужном да интервенише. Интервенцији на руку иде и чињеница што она за овако сложену ситуацију има потребно „познавање историје и канона“, како рече један од њених митрополита, а паралелно са познавањем историје цркве и канона влада и високом теологијом. Хох теологи. Црква, међутим, за коју смо сви сматрали већ вековима, укључујући и Константинопољску, да је у „првој линији“ одговорна за Црквени неред на Украјини, који је већ одавно спреман, сагласно „врућем“ или најсвежијем, како смо ми, односно, они ажурни и одговорни, кажем ажурни и одговорни, јер ето све до критског сабрања, мислили су и јавно исповедали сасвим други став. Дакле, у свежем тумачењу Првопрестолне, Мајке Цркве, то више није Московска црква, патријаршија. Није, у константинопољској интерпретацији, јер поред осталог а можда и пре свега, „она није у стању да насталу кризу реши.“ А нема она ни тај статус. У том правцу, увек брижна и ажурна Мајка црква, повлачи признање самосталности украјинске митрополије старо више од 300 година. Поменута ажурност и брижност исходи из ширег простора и контекста, на делу је васељенскост у времену и простору, односно васељенскост која надилази време и простор. С тога им се чини тако простим и једноставним оно што се многим другим чини немогуће. Демантују свој акт од пре 300 и више година да би пројавили бригу Мајке цркве сада и овде за исти народ, исту, сада додуше много ширу територију, чији је статус сама потврдила. Дакле, статус аутокефалности Кијевске-Руске митрополије коју је верни народ Божји неговао све време и у њој и њоме дозревао као препознатљива заједница Народа Божјег у целој васељени, Цариградска патријаршија је анулирала зарад зборишта унијата, нациста-бандеровског профила, разних расколника, анатемисаних свештених лица, сумњивог рукоположења и без икаквог рукоположења, сада високо позиционираних „свештених лица“ а на корист и добробит Америке, Ватикана и Нове Хазарије (коју званично и побожно називају Небески Јерусалим и тако док побожни Украјинци истежу вратове да виде макар обрисе Небеског Јерусалима, на њиховој земљи, нова социо-политичка структура пронизала је целу Украјину, укључујући негде око три четвртине парламента-Раде) и све се то проводи на бази св. Канона, које цариградски патријарх изванредно познаје, како то рече један од његових декларативних апологета. О овоме ће бити речи касније. Међутим, да приметимо, овде је на делу она поменута висока теологија (хох теологи) која иде даље од св. канона. Теологија која све преображава и трансформише. Њене су могућности, заиста, неограничене. Њу ограничава једино Истина. Стога, једино оно што Црква не може да трансформише, преобрази, то је лаж. Ако „црква“ то покуша, онда она престаје да буде права, Православна, канонска црква. Постаје псеудо црква, речено мало блаже, уместо да буде носилац и давалац новог пића и нове хране, хране која се увек једе и никада је не недостаје, она се претвара у фабрику рециклаже и као таква је у неком оптицају, обезблагодаћена, при чему њени службеници не остају без посла. Овде можемо приметити да у оваквој интерпретацији, најбољих познавалаца канона, како то рече неки митрополит Цариградске патријаршије, канони се више представљају као кањони, чије замке и кривине познаје искључиво Цариградски патријарх, док се црква представља као нека играчка made in Istambul, искључиво власништво капетана турске армије, ниње цариградског патријарха, Његове светости Вартоломеја са Фанара, што се у овако плачевној ситуацији може превести од фењера. За оне који Цркву доживљавају као живи Богочовечански организам, јасно је да је Црква, како локална, тако и васељенска, васељенска као заједница свих локалних цркава, што опет у себи и собом носи и изражава, дакле тај васељенски карактер и свака помесна црква, и она је овај статус самосталности, апсорбовала и уградила у Тело помесне и свеправославне цркве, при свему будући свеправославна као помесна Црква; стога израз аутокефалија и није најподеснији да изрази и понесе све оно што носи собом и у себи локална-васељенска црква. Мада семантички, израз се не исцрпљује нашим теолошко-еклесиолошким дискурсом. Или смо ми нешто заборавили или испустили. Овде пре свега мислим на значење израза аутокефалија, као свој извор, што дозвољава размишљање у правцу да свака аутокефалија има свој извор у Богу. Излазећи из наше историјске праксе, посебно наглашаване последњих година, где се мало сентиментално и понекад помало наметљиво помиње Мајка црква као извор аутокефалије, није ли још укорењеније сматрати да је Дух Свети извор, Мајка Цркве. (Напомена, у библијском јеврејском језику, Дух Свети је женског рода, његову рађајући и препорађајућу улогу видимо у Н. Завету, као и код најранијих а и потоњих отаца Цркве). Најзад, није ли ово основа сваког нашег богословствовања и зар се на овој основи не осећамо тако благодатно, комотно, уколико нисмо оптерећени канонима као кањонима, те разним интересима и идеологијама… Чега цариградска црква лишава кијевску митрополију? Хартије коју и чији садржај и поруку су примиле к знању и остале помесне цркве, укључујући донедавно и Цариградску цркву, или ју је лишила живота, односно вековног суживота са осталим помесним црквама. И док Константинопољ одузима оно што се не може одузети, повући, анулирати, он у исто време даје оно што се не може дати, даје аутокефалност сборишчу свих фела расколника. Поставља се питање, откуда уопште потреба и још по принципу: што чиниш чини брзо, при чему се помесна канонска црква и не примећује, да се једном расколничко-нацистичком конгломерату који у себе укључује анатемисане бивше свештенике, расколнике свих калибара, уз њих прислоњене и међу њих инфилтриране унијате, који од ове смуте највише и профитирају, (по разним анкетама, број унијата се удвостручио од почетка украјинске смуте сада их је негде око 21 одсто) бандуровце и петљуровце (нацистичке вође, данас на Украјини формално и комплетно интегрисани у статусу инспиративних хероја у историју и савремена политичко социјална кретања а надасве „црквена“, чиме се објашњава и избор представника цариградске егзархије на Украјини у лицу украјинског порекла „бивших“ унијата и бандероваца и ко зна кога још. Надати се да ће се ускоро појавити студије које ће да изближе сагледају „екуменизам“ на терену, „локални“ између украјинских унијата и новонасталог тзв. црквеног ентитета) Неће бити да о овоме цариградски патријарх не зна ништа… и чинећи то што чини цариградски патријарх се понаша као неки ризничар индулгенција и неки аутоматски произвођач и дистрибутер божанске благодати, баш као његов Западни брат Патријарх Запада – Римски папа. Паралелу са својим римским братом Цариград је показао и одмах после Бољшевичке револуције, када је признао новонастали црквени ентитет, створен од бољшевичке безбожне власти под именом Обновљенческаја церков. Признао ју је на уштрб још увек постојеће мученичке канонске цркве. И док Цариград признаје атеистичку творевину, исто као сада на Украјини, дотле Ватикан поред мученичке, десетковане локалне цркве тражи од безбожне совјетске власти да призна Римокатоличку цркву, у својству традиционалне помесне цркве, зашто су они били спремни да признају Нововаспостављену Совјетску власт. (Обратите пажњу „на пасторалну бригу и способност“ две сестре цркве, Цариградску и Римску, како милитантни атеизам стављају у службу цркве…при чему Бог ћути и гледа…) Није директна паралела са Ватиканом, али је у контексту наше тематике. Видимо још горе непочинство од стране Цариграда, када уклањају патријарха Максима уз вештачке оптужбе, како би довели из Америке Атинагору, учитеља Милитона, који је опет, учитељ Вартоломеја. Атинагору, који без икаквог свеправославног сагласја, консензуса, на наговор својих Западних куратора, подиже анатему са римске цркве, и отвара епоху екуменизма…, ипак на делу је мала паралела са садашњом ситуацијом на Украјини, где Цариградски самостално скида анатему са Денисенка, анатему којој је предан од надлежне канонске цркве, што је и Цариград до скоро поштовао, учини то сада Патријарх Вартоломеј, јер му се тако изволи… или, опет они. Да, да они и Он са њима. Ево још једна паралела која краси обе цркве, Цариградску и Римску. Као што Римска црква после Западних освајача долази на освојена подручја, са својим програмом, који је увек у сагласју са физичким освајачем, Западним хегемонистима, тако нешто, додуше по паду Совјетског Савеза, „Источни Папа“, Цариградски патријарх Вартоломеј чини у Естонији и на Украјини. Где ће даље да прошири своју јурисдиксију, зависи од тога, коју ће Источну, традиционално Православну територију да покоре, мало више политички коректно речено, где ће да извезу демократију цариградски Западни савезници. Неки дан рече патријарх Вартоломеј у порученом интервјуу листу Политика, нешто модуса самиздата (дакле, интервју је направљен овамо, па је послан тамо и опет се вратио овамо са Патријарховим потписом. Модус је самиздатски али садржај није атрактиван, убедљив и животом посведочен, како су то била самиздатска издања, да се присетимо само Архипелага Гулага….). Дакле, рече Патријарх, да то неће бити Србија јер…. Управо исто оно и онако како је до скоро говорио за Украјину, канонску Цркву на Украјини. Овим поводом се огласио еп. Максим из СПЦ Еп. Максим саглашавајући се са актом цариградског Патријарха, каже како је у историји цркве било случајева када су расколници примани у цркву уз најмањи знак покајања, па онда говори о некој евхаристијској теологији, наиме, како цариградски овим актом приводи истинској евхаристијској чаши масе народа, које су, будући у расколу, од исте ускраћени. Најзад еп. Максим каже, очито у правцу амортизације, јер нисмо навикли на овако богословствовање еп. Максима, ничим потребне, изазване хаварије од стране цариградског, каже како је и добијање аутокефалије, коју је цариградски патријарх подарио, еп. Максим каже, два пута, у иначе изванредном интервјуу истом листу Политика, у коме се после неколико дана појавио интервју са цариградским Патријархом, а који, на жалост, завршава еп. Максим оним, што изазива пометњу и није одмакло даље од најобичније пропаганде. Тако, каже еп. Максим како је цариградски патријарх дао неканонски аутокефалију српској држави. (Ми смо увек веровали да је аутокефалија дана СПЦ.) Ово и овако, сада, вероватно да амортизује Порошенкову аутокефалију, како сада називају ново насталу ситуацију на Украјини, ублажи и да јој да неки преседан и контекст. Епископ Максим Васиљевић Како их је Цариградски привео евхаристијској чаши? Тако што им је рекао, да, ви наставите да се причешћујете, али од сада ће то бити сасвим канонски, (валидно), и у том правцу им дао хартију, „томос“. Је ли ово оно што Московска патријаршија није била у стању да одради? Треба, међутим, приметити да „поглавар“ новонасталог црквеног ентитета Порошенко није ни у каквој евхаристијској недостатности, будући да се причешћује и код „своје православне“ јерархије, и код унијата а однедавно и код цариградског патријарха. Све ове могућности су доступне и његовим потчињенима, односно подчињенима цариградском патријарху и они се њима шчедро користе, неки синкретизам и или башибозлук, у шта се претвара оно што нам је најсветије, нико и не помиње. Што се тиче прве констатације еп. Максима да се кроз историју у црквену пуноћу примали расколници и на најмањи знак покајања… добије се утисак да еп. Максим нема или не жели да има било какав увид у садашње црквено стање на Украјини. Али онда се поставља питање зашто се уопште у то уплиће? На Украјини је реч о највишем степену агресије и светогрђа према канонској цркви коју предводи митрополит Онуфрије. Покајање је потребни наратив у овом случају, који, на жалост, нема никаквог утемељења у стварности поменутог зборишча већ по досадашњем негативном, тек двомесечном учинку, како на кијевску помесну цркву, тако и на Православље у целини, јасно је да „томос“ није потврдио еклисиолошку зрелост и пуноћу, на цркву претендујућег зборишта. Као што, очито ситуација није била зрела за аутокефалију, сада је још јасније да је ситуација сазрела, врло брзо, а управо, зато што је таква била и пре, дакле ситуација је сазрела да се хартија повуче, прецрта, то јест да се на њу стави крст. Хоће ли Св. Синод Велике Цркве, да сабере толико смирења или храбрости, па да ову хартију повуче. Недавни догађаји, повлачење Цариградског и Цариградом томоса Кијевској митрополији као и многе друге ситуације у дугој и богатој историји Цариградске цркве, нам говоре, да Цариград, упркос свему, има ту виталност, трезвеност и силу. Изјаве и став еп. Максима по украјинско-цариградском питању пренели су и злоупотребили „томосовци-томсоновци.“ То је требало да очекује, међутим… Тако на сајту cerkvarium (сајт украјинских расколника – примедба ур.), поводом става еп. Максима читамо, а после кратког указатеља, справочника, где се показује и доказује на бази изјаве еп. Максима како је српска држава неканонски добила аутокефалију, каже се, како је садашња украјинска аутокефалија канонскија од аутокефалије СПЦ, па онда видимо изразе одушевљења и похвале поводом изјава еп. Максима, да би у наставку сазнали како је у СПЦ већина епископа става и мишљења еп. Максима, док се проруским представљају и изјашњавају искључиво патријарх Иринеј и еп. бачки Иринеј. И како то они знају из својих извора. Па онда кажу да је патријарх пошто је добио взјатку- мито од Русије (Руске цркве) у износу од 250.000 долара, напомињем да је реч о награди фонда, фонда св. Андреја за допринос православном јединству, што ови пропагандисти не кажу, кажу само да је добио мито. Дакле, реч је о награди која се даје сваке године неком другом, а за исти допринос. Сматрам да би се за исту награду квалификовао и патријарх Вартоломеј, уколико би повукао неканонски томос и рецимо, приде, одрекао се Новог календара, инициран Цариградом а који нам је толики раскол изазвао. У сваком случају ову награду није добио само Патријарх Иринеј… Није ни први ни последњи, хвала Богу, који ју је добио. Међутим, сигурно да је и он као и ми чланови СПЦ на то поносни. И наводно због те награде, коју они називају митом, како кажу, Патријарх је у последњих неколико година дао јаке изјаве у корист Москве. (Треба обратити пажњу на пропагандистичко-политикантски речник аутора овог памфлета и ментални склоп, „облагодаћен“ свежим канонским статусом.) Лично, као и Пуноћа наше цркве треба да смо поносни на држање Нашег патријарха и Св. Синода по питању цариградско-украјинске смуте која има огромне последице за Руску Православну Цркву али и за Свеправославље, и управо због васељенског резонанса ове кризе Цркве морају да кажу своју пророчку реч и да је посведоче. Када и ако већ немају снаге или им, ето, не доликује да у свему овоме виде оно што ја видим. По мом мишљењу, сва ова афера око украјинске аутокефалије је једна погана политичка ујдурма, усмерена против Русије, а у интересима већ поменутих фактора (Америке-Енглеске, Ватикана и Хазарије), уз напомену да је Папа Римски током сусрета са Патријархом Кирилом у Хавани, у опробаном језуитском маниру обмануо Патријарха Кирила, уверавајући га да унијатизам није образац и метод међусобног зближавања, пут ка јединству хришћана, које је по патријарху Вартоломеју ушло у фазу неповратног, а по епископу Максиму, који још није ни српски ни Цариградски патријарх оно, јединство Хришћана, је неупитно, питање је само времена, мало прецизније, еп. се пита када, јер не зна, када ће се оно догодити. И док је папа овако слаткоречиво беседио са Патријархом Кирилом, унијати су били далеко одмакли у логистици, чији су резултати данас очити свима. У овом контексту информативно је напоменути да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову. Ако је, све ово, пре свега политика и политиканство усмерено на подривање Русије, укључујући и њено Православље, шта је онда чудно што су Срби са Русима. А с ким би другим требало да буду и ко има право и на основу чега то захтевати од Срба, односно Српског патријарха да буду са неким другим, наместо Руса, против Руса. Да је више свести, слободе, визије и пре свега и изнад свега љубави, и цариградски патријарх би био са Русима. Али он, а и они су изабрали да буду са и под Eнглезима и Американцима и гле, никоме то није сметало…., или, можда то друштво они и нису изабрали, а онда то значи да су и даље у ропству и да је наша дужност да се молимо Богу да их ослободи тог стања и статуса а Добри Бог најбоље зна чијом руком да то учини. На основу огромног опита који Велика Црква има са Божјим делањем у свету и Његовим промишљањем о свету, сигурно је да Велика Црква Божија у Константинопољу, Полису, са велико П. Зна, у најмању руку предосећа чију ће руку Господ ставити себи у службу а на добробит Велике Цркве Христове, како би је поново оспособио за васељенско сведочење Његове моћи и лепоте пре свега, кроз литургијску мегалопрепију за којом космос чезне. За еп. бачког Иринеја, кажу ови са проукрајинско-расколничког сајта, да о њему неће писати јер је њему одговорио митрополит милетски Апостол, упућујући на сајт где је тај одговор. Насловна страна сајта cerkvarium на дан 7. марта 2019. Прочитао сам одговор митрополита Апостола. У једној реченици, провинција љута испод цариградског скута, који је за њега, митрополита Апостола, Првопрестолна црква, Васељенски трон ке та липа ке та липа. И тако даље и тако даље. Он из своје провинције не може ни замислити нити се начудити, како то неко, у контексту, где је и цариградска патријаршија, може да поштује и да се јавно саглашава са позицијом Москве која је дијаметрално опречна Цариграду по даној проблематици. У овом чуђењу, митрополит констатује, нису Руси створили вишу форму (облик израз п.с.) Православља на планети, а епископу Иринеју спочитава да их је изненадио, називајући га адвокатом Руске цркве, те како се наша (СПЦ) позиција, каже се у украјинском тексту, не грунтује на Православној еклисиологији). Зар се већ из овога става не назире један тоталитарни менталитет који, ето, претендује на неке Богом дане екслиолошке садржаје. Јасно је да са епископом Иринејем није лако водити дијалог, отуда чланкописац са сајта тај задатак преноси на другог, митрополита Апостола. Међутим, ни митрополит Апостол, највероватније из истих разлога као и чланкописац, не упушта се у дијалог са еп. Иринејем, који је носилац највећих домета ромејске културе, мисли и понашања, па митрополит наступа као неки римски представник Светог трона, који неки Грци у шали али и са дозом аутентичне црквене свести називају агиа карекла, света скемлија, троножац. Дакле, Митрополит Апостол из своје провинције без икаквог мисаоног процеса, декларативно, urbi et orbi објављује у име Првопрестолне цркве православља, како назива Цариградску цркву, каже, како се позиција Наше цркве не „грунтује“ није заснована на Православној еклисиологији. У овом декларативном маниру, митрополит помиње, паушално, 9. и 17. канон Халкидонског сабора и уверава нас како цариградски патријархат и патријарх Вартоломеј знају боље од свих историју цркве и св. Каноне. На здравље. У закључку Сва ова украјинско цариградска смута је чисто и искључиво политика и политиканство усмерено на подривање Русије и на геостратешке добити Запада. Тенденција представити ово као сукоб идеологије РПЦ са Константинопољем или Колективним Западом, што се примећује кроз нашу штампу у последње време, не стоји. Не стоји из простог разлога, што сама Русија после пада Совјетског Савеза није створила никакву идеологију, што је, у ствари, један од озбиљних проблема руског друштва данас, тим пре Руска црква нема никакву идеологију. Идеја Руског мира (Руског света) нема никакве артикулисане основе нити полуге идеологије. Баш онако како ни ми православни у целини (изузев Константинопољског патријарха) немамо никакву артикулисану политику или идеологију и онда када се нађемо пред чисто политичким реалијама, немајући основу нити инструменте за адекватан одговор, целу реалију пребацујемо у еклисиолошки, духовни кључ. Понашамо се управо онако, како смо се понели када су Латини током крсташких похода украли, поред осталог, мошти Св. Николе. Какав је био наш одговор, написали смо службу Пренос моштију оца нашег св. Николаја Мирликијског (св. Никола летњи), врло духовно и еклисиолошки „грунтовано“. Ко у овој смути која се представља (по слабости и немоћи нашој) као виша еклисиолошко канонска проблематика, а не као резултат идеолошко-стратегијско-политичке борбе уз потребно финансијско пропраћање целе радње, где треба тражити и одговор на питање које добио гроше, односно тражити меркантилну страну целог процеса, зашто Украјинци подло, без икакве основе прозивају нашег Патријарха. Препоручујем да се у тражењу одговора на ово питање, анализира улога америчког државног секретара Мајка Помпеа, секретара за верска питања и слободе при америчкој влади, улога бившег америчког амбасадора у Кијеву, сада у Атини… Овде је прикладно приметити, америчку ангажованост у стварању кијевске аутокефалије, односно цепању Православља на руској канонској територији, на највишем државном нивоу, док у исто време не чине ништа како би задобили аутокефалију у својој земљи, за Америчку Прав. Цркву, која има далеко боље претпоставке за аутокефалију, него украјински ентитет, а чему је главна сметња препрека, управо, Цариградски патријарх. У вези са грошима, новцем, препоручујем још да се анализирају изјаве израелских новинара истраживача по овој тематици. Да напоменем, када су у питању новци и новчани токови, нема сумње, да Јевреји уживају огроман ауторитет. Што се тиче новца са украјинске стране као и шире политичко идеолошке и геостратешке игре, да се проанализирају извештаји са сајта Едварда Ходоса Кијевски каганат. И он је Јеврејин православне вере и има добар увид у новчане токове и штошта друго. По овом питању нису ни Грци за потцењивање, па у том правцу препоручујем да се проанализирају информације са сајта Катехон, као и интервју Порошенка грчком листу Та неа, где га новинар смело пита да ли је купио томос, аутокефалију, нашто Порошенко одговара, без да је и оком трепнуо, Његова Светост патријарх Вартоломеј је сто одсто непоткупљив. За једну ширу историјско-теолошко-историјску перспективу цркве на Украјини и у Русији, а у контексту наше тематике, видети сајт Теологија.нет, као и руски сајт Царград. На крају једна лична нота Већ неколико деценија сваки Божји дан када се пробудим ја поред и уз сунчеву светлост видим храм Св. Софије (у којој никада нисам био), негде још увек у мом видокругу присутни су Јерусалим и Москва, да будем искрен никада ту у близини нисам видео Београд. Ваљда је ово и чинило да сам се осећао истинским и искреним Ромејем. То је чинило и да толико заволим грчки језик који сам у неким ситуацијама, у млађим годинама, одлично разумевао и онда када нисам имао скоро никаквог формалног знања. Касније се формално знање знатно умножило а моје некадашње, на моменте одлично разумевање грчког језика, бивало је много учесталије. Авај, у последње време све је ово усахло… Ромеосини, Ромеосини… Протојереј др Предраг Самарџић је професор Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу https://stanjestvari.com/2019/03/07/protojerej-prerag-samardzic-crkva-jeste-sve-ali-sve-nije-crkva/?fbclid=IwAR3CnGbTDBgxCydB5BoKsHi86-lZxwNbZFKxVCg1FzKn-FTJNjpg_G_Rggg

Јеванђеље нам говори да живимо у свету који није онакав какав је Бог желео да буде. Наш свет је, бар делимично, под влашћу „кнеза овога света“ (Јн. 12, 31), који је „убица од почетка“ (Јн. 8, 44). Убиство, убијање, рат и смрт су саставни део самог постојања света. Некако, човек је увек био у стању да разуме трагику убијања, јер је искусио страх за себе, за своје вољене, али човек никада није био у стању да заустави ратове, убиства, и друге облике убијања. Јеванђеље објашњава зашто је ово овако: у позадини светске трагедије се налази зли планер – „убица“ од почетка – Исус Христос је први који га је раскринкао, назвавши га правим именом – „убица“ – и онда му је одузео силу тако што је прво слободно принео себе на смрт, а затим се подигао из мртвих дарујући нам слободу од смрти. Хришћанска одговорност састоји се, дакле, од делања у складу са Христом и делања у Христу тако што се живот даје другим људима, самоме свету. Како онда он може бити умешан у убијање? Током векова, Црква – њени светитељи, Сабори, њени најбољи чланови – су решавали овај проблем на различите начине, који искључују једну општу формулу. С једне стране, Црква је убијање увек недвосмислено сматрала за зло. Св. Василије Велики (†379) за све војнике који су учествовали у рату прописује период покајања, који се састоји од неколико година уздржавања од Светог Причешћа. Али постоје и другачији случајеви, када је божански благослов даван другим светима пре ратова и битака: св. Константину (Великом) пред битку са паганским царем Ликинијем; св. Александру Невском, када се борио са западним освајачима; св. Сергије (Радоњешки) је благословио Димитрија Донског пред одлучујући сукоб са Татарима, и чак је и послао двојицу својих монаха да учествују у борбама. Ови примери не показују да је убијање добро. Светитељи нису подстицали убијање, већ жртвовање; они су благосиљали људе да дају своје животе, не да узимају животе других; јер су се они, сви, радовали у миру а не у рату. Идеја благословеног жртвовања се заправо налази у речима Христовим: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). Оно што примећујемо у свему овоме је да је Христос увео у наш свет – свет у којем постоје убијање и смрт – нову стварност: нови божански живот који нас ослобађа од страха, није нас издвојио из света, већ нас је послао у свет, како бисмо могли да га преобразимо изнутра. Бивствовање и живљење у свету подразумевају укључивање, а не повлачење; одговорност, а не бежање. Где постоји рат – посебно савремени рат – ко су учесници? Једино војска? Засигурно не, већ и сви они који учествују у снабдевању војске и, самим тим, сваки порески обвезник. Заиста доследан „пацифистички“ став подразумева одбијање плаћања пореза и потпуно повлачење из друштва. Али да ли је то најбољи начин да се друштво учини бољим, и да „љубимо браћу своју“? Напослетку, права разлика између војника на линији фронта и пореског обвезника је у томе што први „полаже живот свој за пријатеље своје“, док други то не чини. Али обојица су, заправо, укључени у рат. Прави проблем је, како мислим, заустављање ратова пре неголи појединачно практиковање „приговора савести“, који је брз и варљив начин на који се неко „искључује из убијања“. Хришћани заиста имају дужност да се боре против рата као начина за решавања конфликата, а нарочито против безумља потраге за националном надмоћи. Али, шта је са законитом одбраном? Да ли је Пољска 1939. године, када ју је напао Хитлер, требало да практикује ненасиље? Да ли је било боље за Енглеску, Француску и Америку да пусте Хитлера да убија Пољаке, Јевреје, Румуне, Грке итд. без војног мешања? Очигледно, проблем „освајачких ратова“ и „одбрамбених ратова“ није проблем добра и зла, већ проблем већег или мањег зла. Ако хришћанство никада није опраштало апсолутни пацифизам, то је само због тога што је знало да апсолутно добро, апсолутна љубав и блаженство нису од овога света. Хришћанин предокуша ове ствари. Он покушава да их колико је год могуће уведе у свој живот и у живот друштва, али – докле год живи у овом свету – он је приморан да размишља у оквирима „мањег зла“, а не „апсолутног добра“. Ово је основ оправдане самоодбране. Међутим, Црква никада није осудила одговорни и селективни „приговор савести“, посебно када он обухвата значајно служење друштву и када се не схвата као самооправдано бежање, већ као сведочење за истину и правду. Самој држави се не може дати апсолутно и непогрешиво право да суди о томе који су ратови праведни! Убиство у било ком облику је зло, чак и ако је некако скопчано са личним ризиком и жртвовањем. Оно може бити мање зло од лицемерног повлачења из одговорности, које с друге стране може да доведе до још више убијања наше недужне браће и сестара – од стране других. Извор: Теологија.нет

Испит није толико страшан ако је онај ко полаже спремао сва питања. А ако знате само како се испит зове, а не знате шта ће вас питати и у ком обиму, испит постаје права егзекуција. У случају с Великим даном Христовог Суда унапред нам је објављен садржај онога за шта ћемо одговарати, другим речима, која су испитна питања. Углавном ће бити страшно онима који студирају „традиционално“: изостају са предавања, не отварају уџбеник и тек дан пред испит узалудно покушавају да надокнаде све оно што су неоправдано пропустили у току семестра. Дакле, речено нам је да је Христос гладан, да нема одећу, да повремено лежи у болници или се налази иза решетака, да је Христос – туђиноватељ. А од нас се тражи да Му пружимо онолико љубави колико можемо како би нам узвратио позивом: „Дођите, благословени, наследите Царство које је за вас приправљено.“ Мислим да није ствар само у човекољубљу и да сад сви волонтери, сви доброчинитељи и сви филантропи могу да се опусте. Со није само добро које је учињено за ближњег. Со је пре свега виђење Христа пред собом. Не спасава добро које је учињено због родбинских односа, или добро које је учињено због нежних осећања која су одједном обузела душу. У ово не спада ни добро учињено по принципу: ти мени, ја теби. Човека пре свега спасава умеће да види Господа. У Свом Оваплоћењу Син Божији се умањио и понизио. Не треба сад да Га замишљамо како седи на престолу. Треба да Га видимо у човеку који се налази поред нас. Управо то је истински подвиг вере и за њега се добија награда. „Христос је поплавио од хладноће!“; „Христос пружа руку на твојој капији!“; „Христос није јео већ ко зна колико дана...“ Таквим изразима Златоуст обично буди савест својих слушалаца питајући: „Како можеш да мењаш коња и кочије, да препуњаваш кућу скупим посуђем и одећом?! Или не верујеш, или си заборавио шта ће те питати на Страшном суду?“ Тема је актуелна у све дане до свршетка света. Вера је способност виђења. Израиљ је „онај ко види Бога“. Црква је у потпуности достојна да се назива, а и назива се Новим Израиљем. И прво је потребна управо способност виђења коју дарује вера, а затим иду добра дела. Ако знаш Коме чиниш добро, ни чаша воде коју пружиш неће бити пропасти. Иначе људско добро лако пропада, као да га једу мишеви или разједа рђа, због сопствене хвале, приписивања себи наводних заслуга и због појачане активности услед узавреле крви. „А тело и крв не могу наследити Царство Божије.“ Тежња ка добру је уткана у човека. Али у случају да нема вере човек ће жар срца потрошити на чудне и сумњиве ствари. Зар смо, на пример, чули мало холивудских звезда које због сажаљења према дугодлаким животињама проповедају одрицање од крзнене одеће? Наизглед, и ово је добро, али тешко да ће се ово добро на Суду претворити у заштитни панцир. Борба против гојазности, борба за екологију, борба за разноразна измишљена права – управо то је грозничава делатност човечанства које има проблема с вером. Благо човеку који на Суду од Господа буде чуо: „Знам те.“ На пример, једном си, али управо Христа ради, извадио из ормара препуног крпица џемпер или капут и дао озеблом сиромаху. Можда ће се управо у овом џемперу или у овом капуту Христос појавити пред твојим очима у Последњи дан. „Посетио си Ме у тамници.“ „Заступио си се за Мене.“ И данас треба да се сетимо шта смо управо учинили за Христа и ради Христа, а не због других мотива. Могуће је да у стварности не постоје људи који нису учинили ниједно добро дело. Али крајње је мало људи који погледом ума виде оно о чему говори Јеванђеље. Мало је људи који су лично Спаситељу посветили сав свој труд. И да учињено не би одлетело у прах бар једном годишње чујемо подсећање на то да се мења вредност ствари, да расте њихов значај, да касније за нама иду управо у зависности од тога да ли смо их у себи посветили Господу. Узгред речено, закон важи и у супротном смеру. Неко је облачио и хранио Христа. Али неко Га је скидао. Варао, избацивао из стана. Неко је клеветао и плео мреже, био злурад и понашао се као змија на путу. И у овом случају ће морати да чује: „То сте Ми ви урадили.“ Од нас се не тражи ништа велико и компликовано. Ионако ћемо ићи у болнице и делити храну, примати госте и поклањати дарове. Само треба да испунимо реч: „Увек имај на уму Господа.“ И онда ће се оно што чинимо претворити у благо. Овде у Јеванђељу нема ни речи о посту или о другим облицима аскетизма. Ради се само о елементарној човечности у коју смо додали прстохват соли и која је постала заиста укусна. „Свака жртва ће се сољу осолити.“ „Имајте соли у себи.“ Ако со обљутави, суђено јој је да буде згажена. Јеванђеље је лако! Паметно је, али лако! Врло паметно и врло лако! На Суду ће бити добро онима који су паметни у Христу, а не онима који су померали горе. Ево, добро је познато да никоме не треба да судимо, па нећемо бити осуђени на Суду. Ово теоретски знају многи... Погледајте човека којем је туђе осуђивање, наравно, ако га има у вашој близини. Онај ко не осуђује улаже велики унутрашњи напор, а споља се наизглед ничим не бави. Исто је и са доброчинитељем. Поступајући с вером он чини најпростије ствари, а награда за њих је будући живот у Граду од злата с бисерним вратима. Сви трговци света, – каже Николај Српски, – теже ка томе да оно што је скупо купе што јефтиније, и да што скупље продају јефтино. Само Христос јефтино (живот Своје творевине) купује драгоценом Крвљу и продаје вечно блаженство по свима приступачној цени. Човек само због једног разлога може да не искористи ове живе и једноставне речи – због неверја. Неверје је име наше епохе. И оци су нам унапред рекли да ће хришћани из последњих времена по слави својих дела бити ништавни у поређењу са хришћанима из старих времена. Али је после тога речено да ће ако сачувају веру бити изнад старих. Све напоре треба да уложимо у то да вера Божија живи и да делује, и да никуд не нестане. У том случају ће чак и оскудни напори у добру покрити нашу наготу и обући ће нас у брачну одећу на онај Велики Дан кад ће се чак и Анђели уплашити. Извор: Православие.ру

Тешко је живети далеко од Оца. Жалосно је чувати свиње и гладно гледати у њихово корито. Срце хоће да пукне због контраста између преступних снова и сурове стварности. Врло је лоше, заправо је смртоносно потчињавати се „житељу оне земље“ која се налази далеко од очевог дома (тако се у причи приказује демон којем служи самовољник). А најгоре је човеку што зна да је сам за то крив. Али пошто си сам направио глупост, сам треба и да се вратиш. Имаш могућност. Управо у томе се састоји Радосна вест. Осрамоћени чувар свиња смишља молитву: „Оче, згрешио сам небу и пред Тобом. Нисам достојан да се називам сином. Прими ме макар као једног од најамника.“ И – на пут. С изразом потиштености на лицу и ногама изгребаним до крви. Али молитва коју је смислио није изговорена до краја. Отац је чврсто загрлио сина и он је успео да изусти само један део: „Оче, згрешио сам. Нисам достојан да се називам сином...“ Затим – стоп. Нису се зачуле речи о најамнику. То су непотребне речи. Син је отишао и син се вратио. Без снижавања статуса. Ако вам се тако свиђа, управо то је исповест која није изговорена до краја. Дело је учињено. Син се вратио. Чему сувишне речи? Да ли желите да поправите дело речима? Узалудно је. Ако Отац не опрости речи неће помоћи. Али ако је опростио, ћутке плачите неко време. Главно се десило. Повратак кући нису реченички обрти, унапред припремљени и тачно изговорени, чак и по папиру. Истински повратак по Јеванђељу јесте очински загрљај и обостране сузе-радоснице. Јер нема довољно речи да се све исприча. А то није ни потребно. То би судија исписао дуге записнике са испитивања, а Отац је једноставно загрлио. Отац зна неизречено. А затим ће наступити пир, нова одећа, прстен и чизме. Проверавајте да ли сте обувени, у шта сте одевени, да ли је било пира и имате ли прстен. Ако тога нема, није било ни повратка. Прича се односи на све. Пир са закланим телетом је Причешће, Литургија, Евхаристија. „Окусите и видите како је добар Господ.“ Прародитељи су згрешили кроз тајанствену храну, а кроз још тајанственију Храну треба да се оствари помирење. Жртвено Теле око трпезе треба да окупи све оне који умеју да се радују туђем покајању. Теле је и Јагње. Он је и Небески Хлеб, и Мана, и Жива вода. Све свето и заиста спасоносно венчава Евхаристија. Прстен је знак царског достојанства. Знак враћене племенитости. Хришћани се ретко осећају као цареви, као да им врховни Петар није рекао да су „царско свештенство“. Очигледно, нису се до краја покајали. Да су се вратили – вратили су се, али се још увек осврћу према шуми из које су изашли. А увек треба да се враћамо. Једном и заувек. Просто, ван Дома је увек врло лоше. Чизме су против змије. Оне која гмиже на стомаку од проклетства које се зачуло у Рају. Змија, као што је речено, уједа у пету. Очигледно да је једном угризла и босоногог младића. Отров од уједа се разлио у крви, заразио ју је, родио је у души злочиначке замисли и отуда се полако у оболелој души родила жеља да оде и да од очевог новца живи у потпуном задовољству. То не треба да се понови. Узгред речено, не треба истребити све змије у околини (зло остаје и има га много), већ треба обути своје ноге. Пословица каже да је онај ко је добијао батине двоструко вреднији од онога који није. И сад је младић заштићен. И горким укусом учињене грешке и благодатном помоћи коју му је Отац пружио. А они који воле да питају зашто Бог не лиши Сатану сваке снаге, боље нека се просто обују после повратка кући и не гневе Небо сувишним питањима. Нова одећа је оно што је стари Јаков облачио вољеном Јосифу. На гозбу треба доћи у новој одећи. Обучени у рите се избацују с ње, а претходно им се вежу руке и ноге, као што је речено на једном месту. Тако се чудно и свечано завршава прича о човеку којег би по праведном суду (с чим се он унапред и сложио) требало сместити с робовима у шталу. Управо то се сваког дана дешава с човеком који се каје и који се кроз покајање враћа у Дом. Има много таквих људи. Сваки од нас је такав човек. Сад ми, који смо се покајали и вратили, увек имамо о чему да поразговарамо. „А колико дуго си ти био далеко од Дома? Ја двадесет година. А ти?“ „Које си ти свиње напасао (односно, којим грехом си зарађивао за живот)?“ „Да ли је твој пут до Оца био дуг или си одмах одлучио и одмах се вратио?“ „Ко ти је показао пут до Дома?“ И тако даље. Чак можемо заједно с Оцем док стоји на путу чекајући још једно заблудело дете да извирујемо са занимањем и да самилосно гледамо кроз прозор: да не иде неко? Јер, не враћају се туђинци, него браћа. Занимљиво је како ће се убудуће одвијати живот ове задивљујуће породице. Хоће ли се млађи брат помирити с озлојеђеним старијим? Да ли ће и старији син пожелети да оде – како би се осветио зато што је Бог био изнад очекиване праведности и зато што је испољио изванредну милост? Прича не даје одговоре на ова питања. Зато их даје црквена историја која има већ преко две хиљаде година. Одговор је следећи: неће бити идиле. Кад би наступила идила не би биле потребне чизме. Живот Цркве и јеванђељске историје није мелодрама с хепиендом. То је милост према палима под условом дубоког покајања самог палог. И то су отворена врата могућности за будућност где је, ако је неко од нечега и заштићен – само сразмерно максимално озбиљном односу према себи и према животу. Оваква озбиљност се на језику Цркве назива „стражење“. И оно се рађа, као и свако добро уопште, од страха Божијег. Извор: Православие.ру

Љубав је основна тема „Месопусне недеље“. На овај дан из Еванђеља се чита Христова парабола о Страшном суду (Мт. 25,31–46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У параболи се одговара: Љубав — и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха“. Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа“, „раса“ итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину, за праведно, једнако и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи — ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција“, нешто што она дефинитивно није. Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“ — његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности — и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична“ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку оног што се може волети у њему, онога што је од Бога. Хришћанска љубав је у овом погледу нешто супротно „социјалној активности“ са којом, данас често идентификују хришћанство. За „социјалног активисту“ објект љубави није „личност“ (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније „хуманости“. Али за хришћанство човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. „Социјални активиста“ није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне „хуманости“, али оно чини смртни грех против самог себе када год престане да се брине за личност и када престане да је љуби. Социјални активизам је увек „футуристичан“ у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постигнути. Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада — једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани, сигурно, имају одговорности за „овај свет“ и морају да их испуне. Ово је подручје „социјалног активизма“ које потпуно припада „овом свету“. А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све „услове“ овог света, јер су њен мотив, а такође и њен циљ и крај — у Богу. А знамо да су чак и у овом свету који „у злу лежи“, једине трајне и трансформишуће победе, победе љубави. Истинита мисија Цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призвање, да љубављу испуни грешни свет. Парабола о страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за „хуманост“, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав — признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, знамо, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер „уколико сте то учинили једном од најмањих од моје браће, мени сте учинили“… из књиге оца Александра Шмемана "Велики пост" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ако извадимо бомбону из уста и ставимо је у џеп (као што смо то понекад радили у детињству), већ неколико тренутака касније за њу ће се залепити ситна прљавштина и више нипошто нећемо моћи да је вратимо у уста. Тако се туђи смисао лепи за речи и са временом је тешко схватити директан и непосредан смисао. Укус бомбоне замениће укус прљавштине. К. Луис је у књизи „Просто хришћанство“ писао да се у XIX веку „џентлменом“ називао сваки мушкарац који живи од прихода од капитала и који не мора да ради, без обзира да ли је галантан и образован или није. Односно, без шале би се могло рећи: „Џентлмен Х је права стока.“ Али данас ова реч асоцира искључиво с васпитаношћу и пристојношћу. Сличне метаморфозе прате постојање термина „фарисеј“. * Некадашњи чувар и познавалац Закона, ревнитељ религиозног живота, најбољи представник јеврејског народа после повратка из ропства, овај лик се претворио у синоним за лицемера, очигледно лажног и користољубивог човека, који је у тајности препун свих порока. Узгред речено, јеванђељски „цариници“ и „блуднице“, који нису само буквални, већ су и симболични, нису доживели овакве промене смисла. Они су остали свима добро познати блуднице и скупљачи пореза у свакодневном животу. А фарисеј је мутирао. Блудница и цариник су професије које су колико профитабилне, толико и срамотне и које су отворено изабране ради богаћења и неминовно праћене грехом. Фарисеј није професија, већ психолошки тип. Тако нам се чини. Тако сматрамо. Овим именом се човек не назива, већ се етикетира. И ово име које је постало увредљиво користи се за политичаре и религиозне људе. Први тврде да се брину о народу, од других се очекује „професионална светост“. И први и други обично доносе масу разочарења, пошто политичарима не пада на памет да служе било коме осим себи, а религиозни људи једноставно не могу да досегну идеал. Сви остали људи у истој мери, ако не и више, болују од истих грехова и порока, али им се чини да им грехови могу бити опроштени пошто се од њих не очекује нека посебна праведност. А политичари и црквењаци су, кажу, друга ствар. Наравно, то није ништа друго до лаж која је завладала милионима глава, и само број преварених привремено може послужити као оправдање за ову заблуду. * Има ли нешто добро у фарисеју из хрестоматија? Ко је овај изузетно сложени тип човека који тежи ка потпуној светости, али неприметно скреће с пута на пола пута? Фарисеј није тотално грешан. Апостол Павле је по образовању и васпитању био фарисеј. Никодим који је ноћу долазио код Исуса био је сличан књижевник и ревнитељ за традицију. Згрешићемо ако будемо сматрали да фарисеј (читај – ревнитељ) нема никакве могућности да постане свет. Фарисеј воли добро и то је сасвим очигледно. Цео његов живот у идеалном смислу је толико религиозно-педантичан и препун је мисли и напора да ми – лењивци – ни један једини дан на бисмо могли да живимо фарисејски. У њему је лоше то што унутра није онакав какав се труди да изгледа споља. Али опростите, сви ми изгледамо бољи споља него што смо изнутра. Кад би свако окренуо своје наличје и обнажио пред светом скривену ругобу – тешко да би живот био могућ. Сва наша хваљена култура и цивилизација су претежно лицемерне појаве у којима ормари блистају од полирања, али се у сваком ормару налази свој костур. Лицемерна је делатност сваке банке, сваке рекламне агенције, сваког произвођача, почевши од „твораца“ пасте за зубе, па све до аутомобилских гиганата. Међутим, нико их не назива „фарисејима“ очигледно чувајући реч за сиротог попа или нешто богатијег архијереја. Можемо наставити ову тему, али се можемо и зауставити. Само реч „неправедност“ моли да изађе на папир. * Ако фарисеј верује у своју светост, он више није само лицемер. Он је у том случају у прелести. Болестан је. Управо такви су били они фарисеји који су штурим речима, али упечатљиво описани у Јеванђељу. Сматрали су да су чисти и били су убеђени управо у ову ритуално-моралну чистоту. Овакав тип са страница Јеванђеља силази директно на улицу и наставља да живи у току читаве хришћанске историје. Овакав човек је једноставно духовно болестан и не може се исцелити обичним средствима пошто је његова болест изузетно тешка. У том случају његово подвижништво тежи ка задртости и фанатизму. Тада је његов свет црно-бели и у овом свету нема места за самилост према „другоме“. „Други“ по његовом уверењу заслужују пакао, ватру, демонске муке и искрени фанатик се често јако вређа на Бога због тога што Он не жури да погуби очигледне грешнике. „Куд ли гледа? – пита се умишљени светац док га чак и муве заобилазе у широком луку. Управо то је типичан и прави фарисеј. Таквих је мало зато што су ретке душе које могу да споје мржњу с молитвом, а заљубљеност у себе са сећањем на Бога. За то човек треба помало да личи на Ивана Грозног. Ако фарисеј зна за своју унутрашњу неваљаност (прљавштину и ништавност) и ако нема снаге да „буде“ него се труди да „изгледа“, онда он не светли у тами црвеном светлошћу и не служи за плашење деце. Он је баналан и посвудашњи. Својим претварањем плаћа данак врлини, као што је говорио Ларошфуко, односно, у свом игрању праведности он праведност сматра највишом вредношћу. То је опште стање у којем, по речима аве Доротеја, људи лажу животом. Иако су развратници они изигравају чедне људе; иако су шкртице радо говоре о милосрђу и штедрости и сл. Али наравно, религиозног човека неминовно прати фарисејство као Оњегина досада. „И трчала је за њим као сенка или верна жена.“ То је зато што је верски живот по дефиницији засићен моралом, а од човека се увек може захтевати више него што је он у стању да испуни. * Свака моћна религиозна традиција је снажна због своје прошлости и заљубљена је у прошлост. Ово се у потпуности односи и на нас, православце. Наша историја је пуна знакова очигледне светости, а љубав према њој (пажња!) не сме да потире отвореност према садашњости и будућности коју стварамо. Дух ствара форму. Прошлост нам је оставила мноштво светих облика рођених Духом: богослужбени чин, одежде, бонтон, архитектура итд. И уз овакво богатство врло лако можемо пасти у жељу да зауставимо време, односно да пожелимо да канонизујемо и догматизујемо све (буквално све) што смо наследили. Онда ће сва успијања попут бесконачних „спаси Господи“ и „опростите – благословите“ убити саму могућност нормалног разговора. На крају може да се роди каста црквењака и чувара старине, извесних носилаца идеја града Китежа по којој је „све добро већ било“, а очекују нас само губици и порази. Ово мишљење је јеретичко и одвратно. Али има и горих ствари. Горе је ако боготворимо форме које је Дух некада родио, и ако на основу тога негирамо право Духа да ствара друге форме и да обнавља оне које је некада створио. У суштини, тада ћемо ступити у конфликт с Духом и потрудићемо се да Му забранимо да делује као Ризница добара и Давалац живота. Рећи ћемо Духу: Нешто од Свог блага нам је већ показао и то нам је довољно. Дакле, упорно Га молимо, чак и захтевамо да престане Своје стваралачко деловање које не чекамо и које нам није потребно. (Звучи страшно, али се управо ово дешава на све стране.) На наше очи због љубави према прошлости може оживети „Легенда о великом инквизитору“. Тамо у тамници инквизитор каже Христу да ће сутра уз одобрење народа спалити Христа као јеретика и то у Његово Име. „Ти си нам дао власт и све си рекао, а сад немој да се мешаш. Сами ћемо владати у Твоје име,“ – каже прелат. Притом нам Фјодор Михајлович не слика сибарита који пуца од дебљине, некаквог развратника који користи власт ради задовољства, већ аскету изможденог подвизима и тешким размишљањима, који је остарио напорно радећи. Овај паметни крволок јаке воље је несумњиво духован човек, чија духовност носи предзнак „минус“. * Која болест света није продрла у Цркву? Продрле су све до једне. Истина, продирући у Цркву болести света облаче подрасник, пуштају браду и мењају обрте у говору због чега некима изгледа да су се „осветили и оправдали“. Међутим, не мења се суштина болести осим што због спољашње углађености попримају још већу одвратност. Имамо ли права да говоримо о томе не подривајући веру? Мислим да смо данас просто дужни да говоримо о томе бранећи веру. У друштву које се назива отвореним и информационим не треба да стварамо имиџ „безгрешних“, а да се касније јаросно правдамо после процуривања информација или злобног напада недобронамерника. Треба благовремено, адекватно и мирно да говоримо о животу духа и његовим опасностима с онима којима је стало до Цркве. И ако речи буду прецизне и ако оне буду лажне многи информациони конфликти и провокације ће увенути, а да не пусте пупољке. * Болести Цркве које су идентичне с болестима света нису просто поробљеност стварима, збрка у свести, живот без крила и жеље за задовољствима. Све су то превише очигледне болести епохе. Човек је постао плитак и надмен. Плитак и надмен човек у свету се разликује од свог сабрата у Цркви по томе што први патетично прича о правима човека и грађанина, а други непрестано пробија другима уши о смирењу. О, не знам да ли вам је познат осећај мистичког ужаса кад надмен човек почиње да говори о смирењу? Човек тада заиста жели да запуши уши и да побегне са видика. Али није главно чак ни то што ми (хришћани) живимо у истој световној атмосфери затворености и егоизма у којој нико никоме заправо није потребан. Човек није потребан никоме на свету. То је очигледна истина. Али није нимало потребан ни у Цркви. Човека свуда и по навици користе и нигде га не воле. Од таквог односа се не избавља ни у Цркви. Ако кажемо да смо „другачији“, да умемо да волимо и да у нама нема болести света, као прво, сами ћемо се постидети кад то изговоримо, а као друго, људи ће сигурно осетити да су ове тврдње лажне. У одговор ће ћутке отићи од нас или ће се гласно побунити против нас. * Фарисеј се углавном бави решавањем дилеме „бити или изгледати“. Он је решава, као што фарисеју и доликује и одлучује се за „изгледати“. Подсетићу да у нашем свету ово стање пре свега прети посленицима религије и политике. А свет у целини решава другу дилему: „бити или имати“. Људи у свету више не желе да изгледају као неко, пошто не само да да губе јасне моралне оријентире, већ ни не верују да такви оријентири у принципу могу постојати. Дакле, дилема се решава у корист „имати“. „Сви траже одговор – где је главни идеал? Засад одговора нема, штедите капитал.“ Не можемо рећи да су људи у Цркви слободни од овог претеривања у свакодневном животу. И ми желимо да „имамо“, али притом још желимо и да „изгледамо“. То је заиста страшно стање. И тим је страшније што је мало оних који ће се сложити с дијагнозом. Почеће да грде огледало. Почеће да навлаче завесе на прозоре и да глуме воз правећи се да путујемо уместо да изађу из вагона и открију смет на путу због којег је даље кретање немогуће. * Волим Цркву. „Човеку је својствено да греши“, али мислим да је веома волим. У сваком случају, ништа не могу да упоредим с њом. Само одбијам да волим све оно што се обично асоцира са Црквом. Није злато све што сија и није Црква све што мирише на тамјан. Притом ће Црква преживети без моје љубави, и то је јасно као дан. А ја без ње нећу преживети. И управо због жеље да се сачува најдрагоценије без чега нећемо моћи да преживимо, желим час с болом да шапућем, час да вичем непријатне речи о томе да више глумимо хришћанство него што живимо у Христу. И не говорим ово о световњацима који живе тамо где почиње пакао. Говорим о онима којима је „све јасно“, и који су убеђени у своју праведност. На свету нема веће тежине од тежине ових људи. Извор: Православие.ру

На празник када наша Света Црква прославља Света Три Јерарха, 12. фебруара одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза уз молитвено учешће протојереја Мирчете Шљиванчанина и вјерног народа. У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, који је говорио о празнику и великим учитељима Цркве Божије, Светим богоугодницима – Василију, Јовану и Григорију. Отац Предраг се током свог пастирског обраћања осврнуо на важност постизања мира и јединства и заједничарења у Цркви Христовој и нашим сопственим животима који су једно са тијелом Цркве. Говорећи о јединству, које се огледа у љубави, љубљењу једни других, у благодарности и посвећености Господу Богу, отац Предраг је повукао паралелу између 21. вијека и времена 4. вијека када су живјели ови угодници Божији, будући да су и они, свако на свој начин, свако према својим могућностима и даровима, управо чинили и свједочили љубав, тврду Божију вјеру, смирење, послушање и непрекидно служење и ближњима, и Богу. „Зато светитељи које данас прослављамо: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов иако су живјели овоземљаским животом у 4. вијеку, живе и живљи су него икада и данас, у 21. вијеку, баш зато што су се својим конкретним животом уградили у вјечно и непролазно Царство Небеско, презријевши све овоземаљско, а Господ их је прославио“, закључио је отац Предраг. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Након надахнутог пастирског слова протојереја Предрага Шћепановића, Светом причешћу је приступио и присајединио се у великом броју вјерни народ. извор

Једном приликом сам се задржао у холу једне радио-станице у пријатељском ћаскању и чуо сам од саговорника оштру мисао која је севнула као муња. Рекао је: „У новије доба су се развила три антихришћанска пројекта: социјализам, национализам и либерализам. Прва два су достигла своје логичне границе и доживела фијаско. Логичне границе су истовремено и историјски кошмари – то су совјетски бољшевизам и немачки нацизам. А либерализам још увек није добио шансу да се максимално оваплоти у историји. Али свако ко има очи да види већ види да ће то бити исти такав тоталитарни кошмар прикривен словесним примамљивим веловима. Иста нетолерантност према другачијем мишљењу, исти прогони због убеђења, иста антихришћанска догматика...“ Савремени либерализам се уопште не бори за права и слободе у уобичајеном, класичном смислу ове речи. Он диже хајку и прогони све оне који се не слажу с њим. Управо о томе смо разговарали. Само што је било речено у брзини. Крајњи национализам је раскринкан, дакле, није страшан. Украјинско искуство гласно говори о томе да је национализам жив и смртоносно опасан. О њему треба говорити суштински откривајући његову безбожну и демонску суштину. А као помоћник у овом разговору може нам послужити Паул Тилих – протестантски богослов који је напустио Немачку после доласка Хитлера на власт и који је много писао о квазирелигијама – управо овим: национализму, бољшевизму и либерализму. Религију као психолошки феномен Тилих дефинише на следећи начин: „стање обузетости огромним интересовањем у поређењу с којим сва остала интересовања бивају припремна и које садржи у себи одговор на питање о смислу нашег живота“. Националиста је психолошки у потпуности обузет својом идеологијом. Бог за њега није прва и главна стварност. Ово место код националисте заузима „идеја нације“. Управо „идеја“, пошто се сама нација не може ни обујмити, ни опипати. Материјалиста који верује у материју и њене законе не верује у конкретан камен, дрво, кап кише итд. Он верује „у сву материју одједном“, а то је очигледно идеалан појам. Појам који је доступан апстрактном уму, али не конкретном осећању. Исто тако и националиста не верује у конкретне носиоце националности, не верује у Иване и Степане, већ у „идеју нације“, која је за њега изнад свега, укључујући и Господа Бога. То је без сумње идолопоклоничка вера, како је Тилих карактерише. Он пише: „У секуларним квазирелигијама максимално интересовање је усмерено на објекте као што су нација, наука, посебан облик или стање друштва или највиши идеал човечанства који се у овом случају сматрају за божанске“. То је вера која је усмерена на „лажне границе“, пошто су „у идолопоклоничкој вери све претходне, коначне реалности подигнуте на ниво максимума“. Либерал верује у науку, комуниста у праведно светско друштво, националиста у јединственост своје нације и њену будућу победу и сви су они чисти идолопоклоници. Даље. „Уколико нација представља нечији максимални интерес, назив нације постаје свето име и самој нацији се приписују божанске особине.“ Као илустрацију ове тезе можемо истаћи да је поклич „Слава Украјини“ прво критиковао, нико други до поглавар гркокатолика Андреј Шепетицки. Он је исправно сматрао да се слава може узносити Богу (возглас на мирној јектенији – „Јер Теби припада свака слава, част и поклоњење“). И католици су се вековима обично поздрављали са: „Слава Исусу Христу““ Али за паганина предмет максималног интересовања није Господ, дакле, свака слава се не узноси Њему, већ нацији, чије име је светије. Лажни бог је увек окрутан. Поред „слава Украјини“ се обавезно и органски налази „смрт непријатељима“. То није случајност, већ законитост. И Тилих се не зауставља на речима „демонска квазирелигија“. Кад се нација боготвори испоставља се да је овај бог демон. Он жели жртве, крваве ритуале, ноћно падање у транс уз светлост бакљи. Потребни су му жречеви и војници, скинути скалпови непријатеља и опојна атмосфера оргија искљученог разума. Украјина после Мајдана је просто један велики очигледни приручник за проучавање датог материјала. Демон по имену Украјина приморава људе да пуне топове чије су цеви управљене на мирне градове. Исти овај демон подруме Службе државне безбедности претвара у ћелије за мучење, сличне ћелијама Трећег Рајха. Демон је циничан. Он има много руку као Шива који уништава. Он с насладом уништава све што среће на свом путу и његов ђавољи кикот може да чује онај ко уме да се моли. Тилих поставља питање: одакле „води порекло“ ова истинска зла сила? И одговара: кривица је у слабљењу благодатне религије, у томе што је разједају критицизам и секуларизам. Христос није важан. Христос није потребан. Црква је исмејана у новинама и посвтовњачили су је многи њени служитељи. После тога ово свето и празно место испуњава крвожедна лаж. Слабост Руске Цркве је, – каже он, – крива за долазак бољшевика на власт, а слабост немачког хришћанства је крива због моћи нацистичког неопаганства. На врхунцу дрскости квазирелигије покушавају да „увуку цркве у орбиту неопаганских идеја и култне праксе“. Тако су бољшевици направили џепну цркву обновљенаца (коју је, узгред речено, признао Цариград), а хитлеровци су захтевали покорну лојалност од немачких цркава. Исто стоје ствари и у Украјини. Савремене гркокатолике и лажне православце у Украјини повезује „етнођавоиманост“ која им је заједничка. Ни за једне ни за друге нису Христос, нису Његово дело и реч, није Црква објекат максималног интересовања. Објекти који њих највише занимају јесу идеја националног ослобођења (од кога?), митске величине и напокон – вечне борбе против Москве. На основу овога они ће се неизбежно привлачити и тежити ка уједињењу. Процес ће највероватније бити врло противречан, јер многе догме и обичаји морају бити згажени као неважни. Али је процес неизбежан. За његово остварење међу гркокатолицима је унапред смишљена теорија „заједничке кијевске крстионице“ која, по њиховом мишљењу, на другостепеним основама треба да уједини оно што се не може ујединити. Додаћемо, вероватно и последње. Сва три пројекта – либерализам, национализам и комунизам – налазе се у перманентном стању међусобног непријатељства. Либерали мрзе нацисте и комунисте. Комунисти не трпе либерале и нацисте. А нацисти су подједнако енергично спремни да се боре, како против ослабелих комуниста, тако и против глобалног либералног пројекта који јача. Ова три антихришћанска пројекта не могу се помирити по дефиницији. А Црква, која једнако страда од стране првих, других и трећих, мора имати очи да види и мора бити подједнако удаљена од ових дрских духовних фалсификата. Црква мора преживети. Што ће она, несумњиво и учинити, пошто наш Господ, како је победоносно иронисао Честертон, „уме да васкрсава из мртвих“. Извор: Православие.ру

Дан 6. јануар 2019. године ући ће у историју Православне Цркве као једна од трагичних страница. Патријарх цариградски Вартоломеј задао је нову рану Христовој Цркви, начинио је још један корак ка продубљивању раскола између бивше православне Цариградске Цркве и Тела Васељенског Православља. Саслужујући с лажним „митрополитом“ кијевским Епифанијем, тачније, световним човеком и расколником Сергејем Думенком, Вартоломеј је са свим својим епископатом ступио у хибридну расколничку творевину начињену од два украјинска раскола („УПЦКП“ и „УАПЦ“), чије је оснивање лично и „благословио“ посредством синодалне одлуке Цариградске патријаршије и личног учествовања његовог представника Митрополита галског Емануила. Центар искључиво политичког и русофобског раскола од сада није резиденција једног од украјинских вођа раскола Денисенка и Малетича или новојављеног лажног поглавара СЦУ („Свете цркве Украјине“) Думенка. Овај центар је сада бивши православни храм светог Георгија у истамбулском рејону Фанар. Зашто бивши? Зато што се више не може сматрати храмом место оскрнављено светогрдном „литургијом“ која је обављена у саслуживању шизматика који нема свештенички чин. Ово тешко пада православном срцу. Али зар још више нас, децу Руске Православне Цркве не боли чињеница скрнављења велике општеруске светиње – кијевског храма Светог Владимира, који су 1992. године запосели Филаретови расколници? Осим тога, званични документ који указује на нераскидиву и органску везу између руског раскола и његовог новог вође, Вартоломеја Архондоноса, представља сам безакони „томос“ о оснивању наводно аутокефалне СЦУ, који је Епифанију Думенку уручен истог дана, 6. јануара 2019. године. Већ је много написано о томе како овај „томос“ украјинским расколницима не даје статус аутокефалности, већ их доводи у положај строге потчињености истамбулском епископу митрополије. И ово јасно сведочи не само о подметању и превари од стране Вартоломеја у оквиру игре која је од самог почетка била прљава, већ и о томе да је Патријарх цариградски на тај начин документовано потврдио своју чврсту везу с расколом и да је стао на његово чело. Није само реторички тачна, већ је и канонски проверена изјава председника Патријаршијске прес-службе оца Александра Волкова: Вартоломеј „подржава и чак већ предводи раскол“. Евхаристијско општење с расколницима у које су ступили Вартоломеј и јерарси Цариградске патријаршије који су служили заједно с њим, светим и богонадахнутим канонима Православне Цркве се класификује као тежак канонски преступ. Тако 10. апостолско правило каже: „Ако се неко помоли с оним ко је изопштен од црквеног општења, чак и ако би то било у кући: нека буде изопштен.“ Једанаесто апостолско правило гласи: „Ако се неки припадник клира буде молио с изопштеним из клира, нека и сам буде изопштен.“ Друго правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ или презвитер, или ђакон, или било ко од клира буде молио с изопштенима из општења: нека и сам буде ван црквеног општења, јер изазива замешатељство у црквеном чину.“ Четврто правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ, којем је сабор одузео чин, или презвитер или ђакон којем је чин одузео епископ, усуди да служи било коју свету службу... таквом се нипошто не дозвољава да учествује на другом сабору, нити има наду у враћање претходног чина, нити да му буде дозвољено да се оправда. Већ ће и сви они који с њим саучествују, бити изопштени из Цркве, а тим пре ако се знајући за осуду која је изречена горе поменутима, усуде да опште с њима.“ Девето правило Картагинског сабора гласи: „Ако неки епископ, или презвитер, прими у општење праведно изопштене из Цркве због својих злочина: нека и сам буде подвргнути истој осуди...“ Цариградски патријарх није учинио легитимном шизму, веч је сам постао нелегитиман. Нису расколници постали део Христове Цркве, већ је Цариградска патријаршија отишла у раскол. Притом ово није нови раскол, већ је део већ постојећег чију је црквену осуду раније признавао и сам Вартоломеј, потпуно слободно и без икакве принуде. Ево, на пример, каква је била реакција Цариградске патријаршије на свргавање бившег Митрополита кијевског Филарета Денисенка (1992. г.) и на његово изопштавање (1997. г.): „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности Ваше Свете Руске Цркве по овом питању, прихвата синодалну одлуку о горе реченом“ и „Добивши обавештење о поменутој одлуци, пренели смо то хијерархији нашег Васељенског Престола и молили је да убудуће нема никакво црквено општење с поменутим лицима.“ Заиста, „због својих речи бићеш оправдан и због речи својих бићеш осуђен“ (Јеванђење по Матеју, 12: 37). Још један нови правац, не само у развоју фанариотско-украјинског раскола, већ и у еволуцији јеретичког учења источног папизма представља сам текст „томоса“ Патријарха цариградског. У њему је изразио многобројне претензије на статус поглавара целе Цркве, на посебна права власти и овлашћења над помесним Црквама. У овим претензијама се углавном понавља оно што је су већ изјављивали сам Вартоломеј и неки његови претходници, фанариотски аутори који су створили ову доктрину туђу црквеном предању. Међутим, има једно место у „томосу“ које показује потпуно нови степен у претензијама „источног папе“. То је део о специјалној судској апелационој власти Цариградске катедре у Православној Цркви. На први поглед, текст понавља стару претензију. Међутим, приликом пажљивијег читања видимо да постоји битан помак позиције Фанара према јачању сопствених властољубивих амбиција: „...остаје право свих архијереја и другог клира на апелационо обраћање Патријарху васељенском који има канонску одговорност да доноси безапелационе судске одлуке за епископе и други клир помесних Цркава у складу са 9. и 16. (грешка у куцању око које се дигло много буке, у ствари се ради о 17. – А. Н.) светим каноном IV Халкидонског Васељенског сабора.“ Овде привлаче пажњу два аспекта. 1. Док су раније фанариотске апологете изјављивале да наводно право да прима апелације од епископа других помесних Цркава има само Патријарх цариградски, сад се судске одлуке овог патријарха званично проглашавају још и „безапелационима“. Ово је потпуно нова реч у папистичкој доктрини Фанара, која његове претензије још више претвара из антиканонских у јеретичке управо догматски. Шта то значи, да на судске одлуке Цариградског престола према клиру свих помесних Цркава не може бити поднета никаква апелација? То значи да у уобразиљи фанариота нико и ништа, чак ни Свеправославни и Васељенски сабори немају право да поново размотре одлуку цариградског патријарха. Његова судска власт се сматра вишом од Васељенског сабора, што ову доктрину чини непосредно сродном с учењем римокатолицизма о папству, која је изражена у догматском уставу I Ватиканског сабора „Pastor Aeternus“: „Ми учимо и такође објављујемо да је он (папа) врховни судија верних и да се у свему што се тиче црквене јурисдикције може упутити апелација његовом суду. Не постоји никаква власт изнад Суда Светог Престола, нико не треба да доводи у сумњу и нико нема права да осуђује његове одлуке. Зато с пута истинске вере скрећу они који тврде да је дозвољено упутити апелацију Васељенском сабору поводом одлука Папе римског, као да овај Сабор ужива већи углед од папе“ (Глава 3). Да би суд Цариградске катедре био безапелациони у размерама Васељенске Цркве он би требало да буде суд Васељенске Цркве, последњи суд. Пошто се не може оспоравати, значи да он мора бити тачан и непогрешив, јер у Цркви не може бити институционално предвиђена могућност усвајања грешака, неправедности и неистинитости, пошто је Пуноћа Цркве света и непогрешива. То значи да највиша и неоспорна судска власт над целом Црквом, у Цркви и у име Цркве треба да буде институционализована у конкретној катедри, по мишљењу фанариота – Цариградској. Али онда из овога следи да ова катедра треба да поседује одређена својства која припадају целој Васељенској Цркви. Кад се ради о судској власти – Светост (непогрешивост) и Саборност (католичност, васељенскост). И ово такође звучи врло слично – не подударајући се у свим детаљима, разуме се – с римокатоличком јеретичком доктрином папства, која учи да папа у одређеним питањима поседује „ову непогрешивост коју је Божански Искупитељ изволео да дâ Својој Цркви“ („Pastor Aeternus“, глава 4). 2. Други аспекат који посебно привлачи пажњу у цитираном делу „томоса“ о оснивању расколничке СЦУ је ширење непосредне јурисдикције апелационог суда над помесним Црквама, на које претендује новојављени источни папа. Док је раније било речи о епископима, сад се већ говори и о другом клиру, односно, о презвитерима и ђаконима. Карактеристично је то да је оваква претензија чист производ самосталних измишљотина фанариотских „богослова“, који су се потпуно ослободили чак и ранијих неуспешних покушаја да лажно протумаче црквена правила и саборне одлуке. Шта се има у виду? Незаконито приписивање Цариградском престолу права на највиши апелациони суд према епископима других помесних Цркава на основу тенденциозног и неоснованог тумачења 9. и 17. правила IV Васељенског сабора. Ова правила помињу право епископа, незадовољних судом обласног митрополита да се обраћају или суду егзарха дијецезе или суду Патријарха цариградског. Под егзарсима дијецеза у канонима се подразумевају управо егзарси дијецеза, односно низа великих црквених округа за које одлуком IV Васељенског сабора признато да припадају Цариградској катедри. Лажно тумачење неких цариградских канониста састоји се у поистовећивању ових егзарха с другим патријарсима, дакле, у приписивању Цариграду права да се меша у суђење епископима других помесних Цркава. Међутим, чак ни ова погубна погрешна тумачења никад нису говорила о праву апелационог суда цариградских патријараха према било коме осим епископа других помесних Цркава, пошто се у одговарајућим деловима поменутих правила Халкидонског сабора говори само о епископима. Након што је, не базирајући се више ни на чему, Вартоломеј по сопственом каприцу проширио своја непостојећа судско-апелациона права на туђе свештенике и ђаконе, позивање у тексту „томоса“ на 9. и 17. канон IV Васељенског сабора изгледа просто као отворено ругање, по принципу: па требало се позвати на нешто! Овакво самовољно ширење наводних „права“ такође све више приближава учење источних паписта доктрини западних паписта који уче о „потпуној и врховној јурисдикцији над целом Црквом“ Папе римског, о његовој власти, „обичној“ и „непосредној“ „над свим Црквама и сваком појединачно, као над свим и сваким појединачно пастиром и верником“ („Pastor Aeternus“, глава 3). Јасно је да се учење Фанара још увек није у потпуности открило као учење Рима. Међутим, правац и тенденција су очигледни. Као и то да се ради о две врсте једне исте папистичке јереси, које ће се тешко икад стопроцентно подударити, што не укида њихово сродство и типолошко јединство. На шта ће се још одлучити бивши први по части патријарх православног света? Тешко је било шта прогнозирати, тим пре што његово понашање постаје све више волунтаристичко и непредвидиво. И сасвим сигурно нема никакве везе с Христовом јеванђељском Истином коју објављује Црква. Извор: Православие.ру

Методе борбе против Цркве у Украјини смишљене су још у време Брестске уније. Неке ствари су се промениле, али не у значајнијој мери. Грубо мешање власти У оно време су то били Жигмунд III и његове присташе – ватрени и идејни непријатељи православља. Данас је то, што је гнусније, „демократска“ власт Украјине, у којој су Црква и држава одвојене по закону и где се религиозни патос председника у принципу коси са уставом. А могу вам рећи да је врло тешко одупирати се притиску државе. Овај Левијатан има хиљаде шапа, репова и пипака. Има само (незаситу) утробу и нема нимало савести. Дељење „духовног хлеба“ То су катедре и друге дужности које се дају људима који су изразили лојалност власти „да би се прехранили“. Таква је била пракса у Речи Посполитој. Давани су манастири са пчелињацима, речним пристаништима, ливадама за косидбу итд. слугама круне, чак и ако су то били калвинисти или атеисти. Тако су се добијале верне слуге државе и поуздани непријатељи Цркве. Данас ће трговати катедрама како би намамили одступнике. Притом критеријуми претендената немају духовну димензију. Чак је боље што су грешнији. Лојални грешник је уз поклоњену духовну власт много бољи од непокорног праведника. Католици из XVII века су знали шта раде. Заједнички центар утицаја и управљања Онда је то био Рим у који „воде сви путеви“. Рим и краљеви одани апостолском престолу. Тамо су тада научили да припитомљавају одступнике (узгред речено, Вартоломеј се и школовао тамо – на Западу). Кроз образовање и владин лоби су научили да формирају нову елиту. Данас овај посао заједно с Римом обавља Вашингтон: прима заклетву верности, даје знања заједно с обећањем будућег запослења, прикупља регистраторе с компромитујућим материјалом, дели новац, снабдева пребеглице документима итд. У извесној фази Риму и Вашингтону се прикључио Истамбул који представља низ патријараха који носе титулу несталог града. Одузимање државне регистрације Притисак пољске власти на јерархе је после уније довео до тога да су скоро сви епископи отишли у унију. Једни због страха, а други јурећи привилегије. До 1620. године остали су само клир и монаштво, остао је народ. Међутим, Црква не може да опстане без епископа. Дошао је јерусалимски патријарх Теофан, обновио је закониту хијерархију и рукоположио је нове епископе. Одмах је проглашен за агента... Чијег? Истамбулског! И само је захваљујући заштити козака остао жив и напустио је границе Речи Посполите. Има још једна ствар. Занемаривање обичног верујућег народа Мисао је једноставна: „Шта ови чобани коза и сејачи хељде схватају кад је реч о догмама и епископима? Ми смо племићи-епископи – Црква која поучава – радимо оно што сматрамо за потребно. Они су – Црква која учи – временом и по нужности ће се смирити. И ствар је готова.“ Тако су многи мислили и мисле. Занемаривање простог народа је главна азбука, на пример, сваке бирократије с њеним замршеним законима на којима ће обичан човек сломити ногу. То је уједно и норма јересијарха. „Потписаћемо, - кажу они, - јер имамо власт и много тога знамо, а ови простаци нека трпе и нека се смиравају. Такав је њихов удео у црквеним стварима“; „Трудимо се за извесно опште добро које само ми разумемо, и наше достојанство, забринуто за ово или оно, питање решава овако. Осталима је заповеђено да оно што се дешава прихвате као неизбежно.“ Тако поступају сви јерерсијарси. На наше очи је тако поступио Вартоломеј. Јересијарси присвајају право да седећи златном кавезу наступају и решавају послове у име милиона обичног народа, премда један део народа очима не може да их види, а други их никад није ни видео. У Украјини је ова шема пропала. Још у XVII веку. Даће Бог да пропадне још једном. Против власти која је чинила неподопштине и поткупљивих епископа тада су се ујединили забринути мирјани, удружени у братства. Треба да се упознамо с историјом братстава у Луцку, Лавову и Виљнусу како бисмо стекли јасну слику догматске свести и истинске црквености тадашњих обичних становника ових градова. Они су се дописивали са својим тадашњим поглаварем – цариградским патријархом (због чега су их власти жигосале називајући их „агентима турског султана“), организовали су духовне школе, бавили су се издаваштвом, прикупљали су средства за то и уопште су се понашали толико свесно и активно да им се тешко може наћи аналог у историји. Мирјани су се показали као мудри и верни. Без интернета, па чак и без свеопште писмености. Постоји велика нада да ће се наследност сачувати и данас. И поред тога што је један од наших минуса – свеопшти пад црквеног живота. Зато је наш плус – могућност широке информисаности преко најновијих средстава. А у души смо исти. Посебну улогу имају манастири Док су на страни унијата наступали учени богослови, језуитски проповедници и сл., на страну православља које није блистало схоластичким образовањем, стали су монаси. Тако се „вера поноситих и угледних – католицизам“ супротстављао „вери простих и праведних – монаха источне вере“. Најбољи бранитељи вере отаца, а уједно и најлепши примери побожности потекли су из манастира. Јов Почајевски, Јован Вишенски, Атанасије Брестски. Имена – ова и друга – сада ће попримити посебно звучање и значење. Од локално поштованих и омиљених у регионима поново ће постати значајни и познати у целој црквеној пуноћи. Пошто су се у свом XVII веку суочили с истом лажју и с истом трулежју с којима ће морати да се суоче данашњи православни хришћани у истим земљама. Истичући своја „права“ на низ древних обитељи Фанар зна шта ради. Покушава да лиши Украјину оне духовне снаге на којој су обично ломили зубе сви освајачи из старих времена без изузетка. Много тога нам предстоји да доживимо и видимо. Много тога треба поново да схватимо пошто несхваћена историја није искуство, већ само гомила чињеница. А схваћена историја је вечна лекција. Треба да извучемо на површину читаво брдо историјских материјала о рату за Цркву у Украјини из времена Брестске уније. Верујте, све то се (с извесним додацима) понавља данас, и историја нас туче због ненаучених лекција. Извор: Православие.ру