Шта Русија заправо брани у Украјини?

Шта за сваког Србина значи Косово, где је Пећка патријаршија, где је срце српске историје, где је њена права домовина, где је она настајала – ми разумемо. Треба ли било какве економске и друге предности условити одрицањем од сопствених корена, од светог срца своје националне историје. Мени се чини да не треба – каже у разговору за „Печат“ протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Руске православне цркве.

У трезору српске националне свести остало је сачувано уверење да је српска слобода скопчана с руском снагом. Сматрате ли да би припајањем Косова „Великој Албанији“ Русија изгубила важан део свог цивилизацијског простора? Може ли се помирити, на шта је приликом своје посете Београду указао митрополит Алфејев, пут ка ЕУ и очување Косова и Метохије?
Ми осећамо горчину због тога што се трагедија Косова дешавала оних година када је Русија била веома слаба. Намеће ми се помисао, да косовске трагедије не би било да Русија није била тако слаба. Али историја не зна за кондиционал, десило се то што се десило… Наравно, то је тежак избор за српски народ. Ми желимо да будемо с вама у том смислу. И мислим да смо у стању да схватимо то што знатни део света који нас окружује изгледа као ружан бесмислен сан, и директно игнорисање очигледне реалности. Ми знамо шта Косово значи за Српску православну цркву, пошто ми никада нећемо свикнути да прихватимо да је град нашег крштења – Кијев – само главни град једне стране државе. Ми се с разумевањем односимо према тој политичкој реалности која данас постоји. И још једном ћу рећи, током страшних година 20. века наша црква се уверила да смо у стању да преживимо много тога ако у нашем срцу чувамо верност духа наших очева.

Није ли Русији, по неком вишем промислу, пало у задатак да одбрану канона, те права на слободу и традиционалне вредности започне баш на месту где је крштена?
То је наша обавеза. А шта заправо значи да Русија брани? Ми бранимо нашу прогоњену браћу. Ми се трудимо да чинимо све што можемо да подржимо оне којима је заиста тешко. Треба разумети то што се сада дешава у Украјини. Јер нити је црква већине, нити је црква православне Украјине тражила аутокефалност. То је вероватно једини случај у историји када је аутокефалност наметнута силом. Тога никада раније није било. Заиста у случајевима када се радило о националним црквама које су тежиле аутокефалности, њих је одликовало унутрашње јединство. Ми сада видимо како се храмови освајају силом, а подвргавају се шиканирању, исмевају, извргавају руглу људи који остају верни канонској цркви, а који при томе ни у ком случају нису присталице ни Русије ни Путина, јер они само желе да живе у правој православној цркви, а не у оној вештачки скрпљеној противно канонским нормама. Нашу браћу у Украјини прогоне, њих шиканирају, на њих се врши веома јак административни, пропагандни и полицијски притисак. Наравно да је наша обавеза да будемо уз њих у овим тешким временима, и веома нам је драго што ту солидарност, ту подршку изражавају наша православна браћа у многим земљама света. И то што је Српска православна црква ту обавезу љубави и братске подршке испунила можда најбоље од свих – то је за нас велики извор утехе, радости и подршке.

Један од лидера екстремиста у Кијеву, поводом додељивања томоса украјинским расколницима, недавно је рекао: Остварио се вековни сан унијата. Наша нога је ступила на леву обалу Дњепра. Да ли ова, као и чињеница да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову, упућује на закључак да је аутокефална расколничка УПЦ можда део стратегије Ватикана?
Унија је нанела огромну штету животу украјинског народа, његовом интегритету, његовом јединству. То је био покушај да се у цивилизацијском смислу реформишу земља и народ. Недавно је нови такозвани предстојатељ Православне цркве Украјине Епифаније рекао да су добили томос захваљујући Мајдану. Мајдан је био скуп протестаната на главном тргу 2013. и 2014. године, и ни за кога данас није тајна да су идејни творци и главни организатори тога мајдана биле украјинске унијате. Они су били његов борбени одред и главна покретачка снага. Према томе, оно што се десило у православном свету је продубљивање раскола, легализација раскола уз помоћ Цариградске патријаршије, то је био даљи развој у оквиру тих догађаја који су заиста отпочели с политичким иступањима унијата. Унија сада напредује ка истоку Украјине где је никада није било. Историјски тамо није била присутна унијатска црква. Многи директно говоре да је раскол православља само станица на пола пута ка Унији. И да ће на крају крајева управо унијатство завладати захваљујући догађајима који се сада одвијају као последица подела и сукоба између православаца. У којој мери сада Ватикан одобрава и подржава унијатизам, то је отворено питање. Мислим да је Ватиканска курија велики и разнородни механизам, то су људи који поступају различито. Ми видимо да изјаве Свете столице везане за оно што се догађа у Украјини генерално имају уздржани и одмерени карактер. Видимо да руководство унијата у неким случајевима отворено критикује свог папу, што је раније било апсолутно немогуће. А посебно смо имали врло отворену критику папе Франциска од стране украјинских унијата после сусрета с патријархом московским и све Русије Кирилом у Хавани и потписивања заједничке декларације у којој су, између осталог, први пут на нивоу папе Римокатоличке цркве изречене одређене речи о унијатизму као ћорсокаку који не води до црквеног јединства. Али то да снага Уније представља један од водећих енергетских токова у процесима који се сада одвијају у Украјини, не треба сумњати.

Николај Јаковљевич Данилевски говорио је да „нас Европа не признаје за своје“ зато што јој „не можемо послужити као прости материјал из кога би могла извлачити користи, као што извлачи из Кине, Индије, Африке, већег дела Америке“. Сматрате ли да је реч о константи европске и евроатлантске геополитике?
Наравно да се од времена Данилевског у свету много тога променило. Ни Кина више није она каквом ју је видео у своје време Николај Јаковљевич. Чак су и земље Африке почеле да говоре својим гласом. Али то што Русија, које се због њене огромне величине боје, према речима цара Александра III, заиста повремено неким људима на Западу улива, по мом мишљењу, ирационални страх, остаје реалност. Но за то је везана нека посебна мисија Русије у савременом свету. Она ће на нашој планети доследно штитити коегзистенцију различитих погледа на свет, различите системе вредности, и неће покушавати да се претвара да сви ми делимо некакве заједничке општељудске вредности. То није истина. Општељудским се често називају појмови које присталице једног западног модела уређења света желе да наметну читавом свету, и чине то углавном доста успешно. Морамо бити у стању да будемо самосвојни, онакви каквим нас је Господ Бог створио, онакви каквима су нас начинили наши праоци и оци.

Да алтернативу западном погледу на свет потражимо у јеванђељу?
Да, јеванђеље Христово у његовом чистом и нетакнутом облику, у којем су га прихватили, преносили и тумачили црквени оци.