Архимандрит Андреј (Конанос) је одлучио да напусти свештеничку службу

[Zayron]

Пре сат времена, Родољуб Лазић рече

Зашто бисмо били у тој, како је благоизволео рећи Конанос, организацији, која је пуна неправде, лицемерја, нељубави, чега год хоћете. 

Upravo sa istim tim riječima se sa Pravoslavnom Crkvom Zemalja Českih razlučio jedan moj prijatelj inače panslavistički pregalac i aktivista koji je na pravoslavlje prešao sa katoličanstva. Razočarale ga razne zakulisne smicalice u vezi s onom vama poznatom aferom smjene brnjenskog arhiepiskopa +Simeona moravskog. uredjivao pravoslavni internet portal Sůl země. Izjavio da ne istupa iz Pravoslavne Crkve kao takve već iz PC Zemalja Českih kao pomjesne konkretne organizacije. Valjda je na to isto i mislio Konanos, da ne istupa iz opšte Pravoslavne Crkve već iz pomjesne Grčke Pravoslavne Crkve.

[Родољуб Лазић]

То би функционисало кад би постојала видљива и невидљива Православна Црква, па изађеш из видљиве, а останеш у невидљивој. Али постоји само видљива. Ако ниси у њој, ниси у Цркви.

Код Конаноса је још један проблем, а то је: ако је Грчка Архиепископија неприкладна за њега, из којег год разлога, могао је да тражи отпуст и бити свештеник у некој другој Помесној Цркви (у Америци нрп.). Али он је урадио нешто друго - одрекао се свештенства. Не знам, можда је и тражио канонски отпуст па није добио. Остаје питање, да ли и шта је оправдан разлог за напуштање свештеничког чина.

О. Георгије Максимов је навео неколико случајева из историје Руске Цркве под комунистима где се свештеници под претњом мука и смрти (неке опд тих претњи су и реализоване) нису се одрекли свештенства, а сигурно таквих случајева има много у историји Цркве. 

Моје мишљење да не постоји оправдан разлог за одрицање од свештенства, као што не постоји ни оправдан разлог да лаик напусти Цркву. Јер кад напустиш Цркву, напустио си Тело Христово, напустио си и Христа. 

[Родољуб Лазић]

Негде сам написао, поновићу још једном. Мислим да се Конанос "заиграо" са овим светом, да је постао превише славан и уверен да је та слава битна и оправдана, и да се није успео одупрети тој мисли, илити искушењу. Мислим да је ту корен овог његовог чина. На његовој фејсбук страници од 1. јуна до напуштања свештенства барем пола фотографија које је објавио јесу фотографије махом младих људи који држе у рукама (показују) његове књиге. Мени је то просто и недостатак укуса, а и индикатор колико је њему то важно. 

[Родољуб Лазић]

Последњи чланак који је овде на теми објављен "Љубав не заповеда да негирамо стварност греха" некако ми је најбољи на тему Конаноса.      

 

 

 

[Zayron]

пре 37 минута, Родољуб Лазић рече

То би функционисало кад би постојала видљива и невидљива Православна Црква, па изађеш из видљиве, а останеш у невидљивој. Али постоји само видљива. Ако ниси у њој, ниси у Цркви.

No, vidiš, ja mislim da to u kanonskom pravu postoji a nije bitno kako to neko naziva, vidljiva i nevidljiva crkva i sl. Poznati su slučajevi kad se nije znalo kojoj dijecezi koja crkva (hram, kao objekat, ili kapela) pripada pa to rješavao crkveni sud i dok se to ne riješi i ne presudi moglo bi to značiti da nije ni te jedne ni druge dijeceze ali izvan Crkve takodjer svakako da nije. To se može desiti i sa parohijama, možda je bilo i slučajeva cijelih eparhija gdje su se parničile metropolije o nadležnost. To bi onda moglo značit da nešto ili neko ne mora biti nužno u nekoj konkretnoj pomjesnoj Crkvi ali u Crkvi opet i pored toga jeste. Mislim da je to dosta česta i sasvim normalna i po ničem iznimna stvar tj. pojava u kanonskom pravu. Paralela bi mogla biti kao lice bez državljanstva, ne zna se kojoj državi pripada ali i dalje ima sva ljudska i ostala prava kao čovjek.

[Родољуб Лазић]

Не делује ми да је то пандан овој ситуацији. Не постоји невидљива Црква. Те "спорне" парохије, одн. свештеници, које помињеш, морали су помињати неког епископа, служити на његовом антиминсу,  док се спор не реши. Чим се помиње епископ, чим се служи литургија и људи се причешћују, парохија је део Тела Христовог, део Цркве.

[Zayron]

пре 8 минута, Родољуб Лазић рече

Не делује ми да је то пандан овој ситуацији. Не постоји невидљива Црква. Те "спорне" парохије, одн. свештеници, које помињеш, морали су помињати неког епископа, служити на његовом антиминсу,  док се спор не реши. Чим се помиње епископ, чим се служи литургија и људи се причешћују, парохија је део Тела Христовог, део Цркве.

A šta ako je to pominjanje bilo pogrešno, pa metropolija koja tvrdi da je trebao biti pominjan neko drugi kao nadležni episkop a ne taj koji se pominjao to preda na crkveni sud jer tvrdi takodjer da joj ta parohija pripada. To takodjer može biti predmetom parničenja tj. sudjenja na crkvenom sudu, nije to nikakvo objašnjenje.

[Родољуб Лазић]

Не бих се увлачио у ове приче, не мислим да је то пандан ситуацији када неко изађе из Цркве, не иде на службе, не причешћује се...

[Милошшш]

Један пријатељ ми је скренуо пажњу на Андреја Конаноса пре пар месеци. Прочитао ми је неке текстове и мени се то свидело. Онда ми је недавно рекао за ову вест, и није ме изненадило. Једноставно, свако живи свој живот како најбоље зна и уме. Нешто га је вероватно дубоко подстакло на овакав чин, а пошто ми не знамо шта је то (можда наслућујемо?), мислим да је боље не доносити закључке. Откуд ми знамо ко је он заиста, то само Бог зна. 

[Bokisd]

пре 14 часа, JESSY рече

Један крај, један почетак

Драги пријатељи, желим вам све најбоље!

Данас је важна прекретница у мом животу.

Нешто врло важно се ближи крају.

И почиње нешто ново.

Данас, 24.08.2020, поднео сам Светој Атинској Архиепископији молбу за моју оставку из редова клира и поново постао обичан грађанин овог света. Сада сам "једноставан" Андреи Конанос.

Много је разлога за мој одлазак клира и нећу их данас овде анализирати. Овим постом желим да учиним само две ствари: а) да вас обавестим о овој промени у мом животу; б) објасним како ћу поступити од сада. И само то.

Након 20 година службе, данас скидам своју свештеничку одећу. Али ни у ком случају је не „бацам“ с презиром и гађењем!

Пољубим је и захвалан сам јој на чињеници да ми је две деценије пружала прилику да осетим целу планету Земљу као "домовину", да доживим невероватне тренутке Божјег присуства у свом животу и да упознам дивне људе из свих крајева света.

А сада настављам.

Ја напуштам редове свештенства. Али моје срце, моја суштина и моје унутрашње „језгро“ остају с вама, остају непоколебљиви. Никада се неће променити, мада ће сада и моја слика и изглед бити другачији.

Љубав и Божја Истина и даље ће ме привлачити увек попут кисеоника и светлости.

Наставићу да служим и волим све које сретнем. Писаћу, говорити и помагати својим слабим силама колико год могу.

Са свом својом искреношћу , али сада са већом отвореношћу, ширином и слободом.

Мој глас  ће се и даље чути и у вашој тузи и радости.

Предамном се отвара ново поглавље живота, а ја ћу бити сретан што ћу бити са вама, путницима у овом поглављу.

Не знам да ли ћу живети сутра. Такође не знам колико више могу да причам, пишем и комуницирам са вама.

Али сигурно знам да, без обзира колико „сутра“ ће ми Бог дати - месеце, године или деценије - волео бих да буду искрени и истинити.

Не могу вам представити ниједну своју светост или своје велике врлине, осим истине и искрености мог срца.

Управо та свест ми даје радост и снагу да кренем напред, осећајући Бога и Његову љубав.

Могу разговарати сатима о свему томе, али не желим да вас умарам. Довољно за данас.

Видећемо се поново

Хвала на свему, Андреи Конанос

Ovo ne deluje bas kao da je svestan koliko je lose odreci se svestenickog cina, narocito ako je dobrovoljno i slobodno i bez ikakve prisile.

I, ne znam kako nije svestan da ne moze sve da bude kao i pre, jednostavno ne moze,,...... jedino da se nekada nekako covek iskreno i duboko pokaje za neke svoje stvari i postupke.

[Јанко]

И после ме питају зашто не стремим ка чину.

Да не бих био онај који је ставио руку на плуг да оре на њиви Господњој - па почео да се осврће.

Саблажњавање не само лаика већ и самих свештеника од стране јерархије.

Протестантизација (дела институционалне) Цркве.

Трагедија Лутера.

Мало стадо.

Из кога као лаик нећу изаћи ма шта било у том стаду.

Јер га Он премудрошћу води.

А како ће бити сваком од нас у дан Суда - само Он зна.

Нека је Андреју Господ на помоћи...

 

[florenntina]

Bas sam ovih dana razmisljala o slicnoj temi posle duge i zucne raspave sa jednom bliskom osobom. I po stoti put sam cula otprilike isti argument tipa “treba pratiti svoju zelju”, “tvoje srce najbolje zna” itd.

A da li stvarno zna, pitam se iako ne sporim nijednog trenutka vaznost onoga  sto osecamo, narocito ako to osecanje ima neki duzi kontinuitet. Ne znam.

Sto sam starija, sve mi je jasnije kako svi mi stradamo od vlastitih slabosti a spasavamo se samo miloscu Bozijom. Ko misli da je iznad toga zaista je naivan.

Ne poznajem uopste ni g. Andreja ni njegov rad ali neka mu je Gospod u pomoci kao i svima nama da u pravom trenutku dobro procenimo od kog sveta nam dolaze unutrasnji “pozivi” za promenom. 

[Justin Waters]

Ne znam ovog Andreja...to jest površno sam čuo o njemu. 

On ili je našao djevojku/dečka, ili je prestao da vjeruje. Drugog objašnjenja teško da ima. 

[o. Miroljub]

пре 3 часа, Justin Waters рече

On ili je našao djevojku/dečka, ili je prestao da vjeruje. Drugog objašnjenja teško da ima. 

У потпуности се слажем са Вашим коментаром. 

[Жика]

пре 20 часа, Родољуб Лазић рече

Не бих се увлачио у ове приче, не мислим да је то пандан ситуацији када неко изађе из Цркве, не иде на службе, не причешћује се...

Нисам чуо да је Андреј изашао из Цркве и да не иде на службе.