Jump to content

Излагање мишљења о неким црквеним питањима

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 8 минута, slovoA рече

И без гријеха та преграда стоји, као непремостива за човјека (Адама). Једини начин (пут) да се та преграда превазиђе је Ипостас Логоса Божијег и зато Христос и јесте Пут. Али пут у Којем нема гријеха, то су само наши проблеми, а не и истина оваплоћења.

Pa, tehnicki  pre pada i greha,.... Adam je mogao da jede sa drveta zivota u Raju,... kao i sa drveta znanja dobra i zla kada bude vreme za tu hranu, .... nije bilo greha i Adam je ziveo u blagodati i mogao je duhovno da napreduje i da se na kraju obozi po toj blagodati i da svoju prirodu priopsti netvarnoj.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 30 минута, Bokisd рече

i da svoju prirodu priopsti netvarnoj.

Којим чудом? Како би то Адам урадио исто оно што и Христос, да своју (човјечју) природу вазнесе до пријестола (божанства) Свете Тројице?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 15 минута, slovoA рече

Којим чудом? Како би то Адам урадио исто оно што и Христос, да своју (човјечју) природу вазнесе до пријестола (божанства) Свете Тројице?

Pa, u Raju kroz jedenje sa drva zivota, i drva znanja dobra i zla (u odredjeno vreme),.... sad, sta ta dva drveta tacno predstavljaju i kakav je plod tih drveca - to je neka odredjena rajska tajna,.... i mozda ima veze sa Hristosom, tj. sa time kako bi se Hristos otkrio Adamu i Evi u tom misticnom sjedinjenju ljudske prirode i nestvorene prirode.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 минута, Bokisd рече

u tom misticnom sjedinjenju ljudske prirode i nestvorene prirode

Ето, све си тиме сад рекао и само још созерцај ту страшну тајну Христовог ваплоћења. Њему хоћеш да се уподобиш, а не нашим представама о Богу и гријеху.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 минута, slovoA рече

Ето, све си тиме сад рекао и само још созерцај ту страшну тајну Христовог ваплоћења. Њему хоћеш да се уподобиш, а не нашим представама о Богу и гријеху.

Pa, jasno je to oko ovaplocenja Hrista,... nego je problem u sadasnjem nasem palom i grehovnom stanju, i da budemo svesni zasto nam je potreban Hristos i kako da se borimo protiv greha, .... (o tome, o grehu smo i poceli ovu neku malu pricicu....0703_read)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 24 минута, Bokisd рече

i da budemo svesni zasto nam je potreban Hristos i kako da se borimo protiv greha

У реду, ослободићемо се гријеха Његовом жртвом и шта онда? Хоћемо ли тиме принијети нашу природу Оцу? Или нас тај Пут свеједно чека, да се уподобимо Логосу Божијем, који једини може и јесте принио нашу природу Оцу?

Коју је природу Христос принио Богу Оцу? Нашу грешну, или човјечју, Адамову у Едену, о којој немамо баш никакву представу шта јесте?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, slovoA рече

У реду, ослободићемо се гријеха Његовом жртвом и шта онда? Хоћемо ли тиме принијети нашу природу Оцу? Или нас тај Пут свеједно чека, да се уподобимо Логосу Божијем, који једини може, и јесте, принио нашу природу Оцу?

Pa, vidi, ono sto ocu da kazem jeste prvenstveno da bez dolaska Isusa Hrista ne bismo nikako uspeli da pobedimo greh, sto je bilo tehnicki problem u tacki 7.,..... nije bas bilo dobro definisano i moze da ima odredjene negativne implikacije,.... jer sada je tako, greh je ono sto nas odvaja od upodobljavanja Bogu i treba da budemo svesni toga i da sledimo Hristove zapovesti koje mogu da nas priblize Bogu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 минута, Bokisd рече

da bez dolaska Isusa Hrista ne bismo nikako uspeli da pobedimo greh

У реду, понављам. Побјеђујемо гријех Његовом жртвом и шта онда? Гријех остаје на крсту и ето ти Римокатоличке цркве и "пуноће" Великог петка, и евентуално васкрсења Христовог. Али вазнесења ту нигдје нема, односно, потпуно је небитно. А како и зашто, кад је управо вазнесење чин спасења и приопштавања наше природе Богу Оцу?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, slovoA рече

У реду, понављам. Побјеђујемо гријех Његовом жртвом и шта онда? Гријех остаје на крсту и ето ти Римокатоличке цркве и "пуноће" Великог петка, и евентуално васкрсења Христовог. Али вазнесења ту нигдје нема, односно, потпуно је небитно. А како и зашто, кад је управо вазнесење чин спасења и приопштавања наше природе Богу Оцу?

Bez pobede nad grehom, nema dalje price i Vaskrsenja i Vaznesenja,.... logicno je da prvo ide Krst i stradanje jer je Hristos nase grehove poneo na Krst. I, kazem,  problem je u onoj tacki 7. i definicija o grehu i zasto se ovaplotio Isus Hristos.,.... sve ostalo se slazemo. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 year later...

ИЗЛАГАЊЕ МИШЉЕЊА О НЕКИМ ЦРКВЕНИМ ПИТАЊИМА (трећи део)

 

ИПОСТАС И ПРОСОПО (маска, личина, лик). ИСТОРИЈАТ ПОЈМА ЛИЧНОСТИ.

 

Однос предгрешног Адама према Богу је био однос сучељавања личности према личности ближњега. Адам беше облагодаћен, његова личност је деловала у својим границама, Адамово ја се није дотицало природе. Складан однос између Адама и тројичног Бога је успостављен у мери припреме за устројење у Богу планираног обожења, а онда је Адам згрешио и читав поредак се нарушио. Од Адама, до светих кападокијских отаца, свет се није много занимао за ону дубинску личносну црту која је усклађивала блиске односе између Адама и Бога. То се променило појавом светих кападокијаца, светог Василија Кесаријског, његовог брата светог Григорија Ниског и светог Григорија Назијанзина-Богослова.

У 4. веку кападокијски Оци су приметили да уобичајено коришћење појма личности у изразу просопос (лат. personae) није довољно да изрази сва својства личности предгрешног Адама и да је потребно наћи један дубински израз, који ће јасно разделити личност Адама пре и после греха. Посегли су за појмомом ипостасис, речи из постаристотеловског времена која је имала значење суштине и то преиначили у значење личност. Чињеница је да антички Грци нису имали личносни однос према свету (то се види из дела Есхила, Софокла, Еврипида, Аристофана итд.), све до проповеди светог и равноапостолног Павла на Ареопагу, где он јасно беседи о Богу као Ономе ко јесте, а не шта јесте, што је била „лудост за Јелине“ и дуга борба до просветљења Ромејског царства.

Ипостас је постала односна, релациона личност, личност која се упућује ближњему, у љубави и истини. Питање ипостаси је било предмет изучавања на Другом васељенском сабору 381. у Цариграду и Црква га је усвојила управо у том новом значењу. По питању ипостаси долази до првих раздвајања, не строгих и коначних, али ипак раздвајања између западне и источне теологије, јер на поменутом Сабору нису учествовали епископи западне Цркве, пошто је он припреман као помесни сабор и тек накнадно је проглашен за васељенски. Западни Оци су те усвојене одлуке (оросе) по питању ипостаси примили доста површно и плитко, што се огледа у теолошком учењу њихових патриста у следећим вековима. Тако, блажени Аврелије Августин Ипонски израз ипостас, сходно првобитном значењу, и даље доследно поистовећује с појмом суштине (лат. supstantiae) и тек овлаш га користи у саборно усвојеном облику. Тај проблем траје до данас и то је суштински разлог што, за разлику од источног поимања речи ипостас где су три ипостаси носиоци божанствене природе, код западних патролога три Божије ипостаси извиру из природе. Можда би се ту могла потражити и латинска заблуда везана за претварање дарова као транссупстанције.

Просопос (маска, личина, лик) је грчка реч за личност која значи „лицем у лице“ и појављује се као доминантан израз за личност индивидуалног човека, све до открића генијалних кападокијских Отаца који су односну или релациону личност, личност блискости истинитог односа кроз коју се манифестује љубав предгрешног Адама према Богу, поставили као примарну, као личност, по греху Адамовом, потиснуту у дубину његовог бића. Уистину, пошто је Адам, уместо да по Божјој заповести принесе природу Богу, принео природу себи, он је тако њу учинио личном, индивидуалном, са промењеним карактером читавог свог бића, те официјелним односом према Богу (не више личним и блиским). Просопо се појављује као доминантна личност способна да одржи индивидуалност у каквом-таквом поретку. Та друштвена маска, која се појављује када је тај други „на дистанци“, представља управо назначење појаве човека као индивидуализарног бића, односно, присвајање природе у субјекат ја и тад природа постаје лична, сопствена. То се може видети у дијалогу Бога и Адама, кад се Адам сакрио и Бог га није могао препознати јер се тај однос између Адама и Бога претворио у однос два туђинца.

Осим у случају Светих, где је капацитет човековог бића испуњен благодаћу богоподобија, просопо суверено влада тамом човека и одржава га у статусу трагичног бића.

 

ШТА ЈЕ ПРАВОСЛАВНА ХРИШЋАНСКА ЦРКВА?

 

Црква, по својој пуноти благодатних дарова које прима од Вишњег, пре свега је Тело Христово, освећење и спасење. Зато под православном Црквом не можемо подразумевати неке изоловане религиозне хришћанске заједнице, нити груписање неких обредних артефаката извучених из пуноте Цркве, те покрете настале као последица фабриковања предања. Црква је једна, пре свега, откровењска, па тек потом предањска заједница у Духу Светоме. Оно што чини Цркву јесте позив који смо добили с више и сабрање по том позиву у вери и истини, у добродетељству и усиновљењу.

Шта све садржи црквена пунота?

- Откровење,

- Свештено Предање,

- Свето Писмо,

- Света литургија (у данашње време су актуелне четири),

- свети ангели Божији,

- апостолско прејемство и апостолска правила,

- апостолски ученици и апостолски оци,

- равноапостоли, пророци, пресвитери, јерарси, свети оци ране Цркве (светоотачко предање),

- седам васељенских сабора са светим догматима и свештеним канонима,

- Никејско-цариградски символ вере,

- свети богослови – оци патролози,

- свети мученици, свети исповедници, свети цареви и краљеви, свети ратници, светитељи и преподобни,

- свети стареци светогорски и руски, отшелници, идиоритмици, киновити, свети патријарси, свети неопатристи до данашњег дана,

- покрет кољивара – филокалисти,

- житија светих,

- подвижници и молитвеници,

- свети новомученици.

Црква је од свог најранијег периода постала пленом људских измишљотина. Зато су најважнији у том периоду били свети апологети Цркве и канонисти, који су је бранили по свом високоморалном и високоодговорном карактеру, од подешавања људским слабостима и посвећењима лажнога утешитељства и људских предања. И данас имамо на делу одређена застрањивања на пољу еклисиологије, као што је источни истанбулски папизам, руско трећеримство, пансловенско православље с примесама паганства, српско идеолошко светосавље, етнофилетизам...

Црква је тамо где је истина, сабрање у истини.

Пријемни ум, отворен за благодат, исправно прима ту благодат, те тако правилно одговара и правилно слави Бога. Зато је Црква православна и зато је све што је православно, синоним за Цркву.

Уистину, благодатна енергија добра је у човеку, али није од човека. То је она зрака светлости што је остала у Адаму после изгона из Еденског раја. У Едену, добро у Адаму беше освештано споља даром боголикости, па то ипак није спречило Адама да згреши. Пошто благодат и грех не могу заједно, грехом је истиснута сила освештења, али зрнце светлости, добро као Божја енергија, пронело се у њему и након изгона из Раја. Међутим, добро није довољно да би се Божији наум остварио у плану спасења човека „причасног божанској природи“ (2 Пет. 1,4).

Човек и свет настављају да живе у Христу, Духом Светим. То је чињеница која осмишљава читаву икономију спасења, али је чињеница и да се између поретка, у коме добро има темељну, не и пресудну улогу, и распада и уништења свих вредности тог поретка, води одлучујућа битка у односу акција-реакција, на приземном плану. Тада се појављује управо доказ да добро није довољно, појављује се, дакле, личност антихриста. Антихрист се супротставља демонима који урушавају устројство света, да би сачувао поредак у коме он треба да влада. Према томе, антихрист није демон, он по јеврејском предању долази из пустиње као месија и представља човекобога у свету, човека обоготвореног по својој суштини. Дакле, сви конзервативни кругови у Цркви и традиционалисти у свету, што говори јасно В. Соловјов, плен су антихриста. То су, пре свега, породица, Црква као етнографски музеј, магијско проучавање староставних књига, једном речју, дехристијанизација истините мисије Цркве у васељени. Христоцентричност и Света тајна причести су једини бедем на путу деловања антихриста. Зато је освештење добра у Духу Светом као Духу Синовом, што се савршава у православној Цркви као Телу Христовом, једина препрека његовој владавини.

 

СВЕТО НЕ ПОЗНАЈЕ КОЛИЧИНУ

 

Једно је крштење и један је сфрагис Духа Светога,

и исповест је једна

и причест.

Једно је уподобљење и усиновљење,

и смрт је једна и васкрсење.

Један је крст и вазнесење,

једна је предгрешност.

Једно је свештенство и назначење,

једна је вечност у јединородном Сину,

с једним Оцем, у једном Духу и истини.

Једна је харизма на многа блага,

један је постриг и схима ангеоска, велика и мала,

једно је срце Богочовеково,

једна је љубав што планине помера,

једна је бројност ангелска, у три реда са по три чина,

један је Бог у Тројици,

и Тројица у јединици,

и Црква Христова једно је Тело Његово.

Један је пут и живот вечни,

једно спасење и жртва је једна.

Једна је бол и уздисање и патња и радовање,

једна је стварност непролазног дана.

Један је свет који се наставља у Њему,

и парусија је једна.

 

На Цвети 2021.

Бранислав С. и Слободан А.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@slovoA Могао си једноставније да кажеш оно око оваплоћења - оваплоћење би било и да Адам није пао, дакле мало ти је конфузна мисао, изражавање, формулација, јер, сматрам, треба избјегавати формулације које макар наизглед доводе у узрочн-последичну везу оваплоћење и грех. Дакле и у Рају би било оваплоћења, питање је само како и на који начин. Но, и овако је то надтајна за нас. @Bokisd је онда исправљајући твоју конфузну мисао још више закомликовао...апологијом о повезаности греха и оваплоћења.

Наравно да је грех, пад, уско повезан са оваплооћење, али треба у почетку нагласити аксиом - са или без Адамовог пада и греха Господ би се оваплотио, јер је оваплочење начин писаједињења наше природе Божанској. И то тако да и ми будемо несливени, али, ако Бог да, нераздењиви о Христа, а тиме и од Свете Троице (Којима нека је слава сад и увек и...)

Оваплоћење је "одлука" предвечног Сабора Свете Тројице да створе свет, те да га присаједине Себи, усине, преко Сина, тако што ће се Он оваплотити, "ући" и тварну природу и обожити је. Било да Адам не сагреши и настави у Рају да живи Животодавцем и усходи од иконе ка подобију, било да се огреши и тако проузрокује ошизофрењивање своје природе па и саму смрт.

ПС: Вреди те читати @slovoA натави само...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...