Претражи Живе Речи Утехе

Начин на који причамо са другима показује заправо много више о нама и нашим ставовима, нашем карактору, личности и мишљењу... Избори и различита мишљења – како се суочавате са оним што је другачије од вашег? Како тече разговор двоје људи који се не слажу или немају исто мишљење о нечему, те праве различите изборе у животу? Бити у праву, наметнути своје мишљење као једино исправно, поступати тако да разговор водите само са циљем да искажете неразумевање за потезе које други повлаче – а који утичу пре свега и једино на њихов живот… Чему то води? Има ли смисла и шта значи када се одбрана сопственог мишљења постави изнад сваког разумевања других? На ову тему пише Оливера Ковачевић, породични психотерапеут: – Где идете ове године на одмор? – У Црну Гору. Херцег Нови. – Шта ћете тамо? Поред толико лепе Грчке?! – Свако бира оно што му одговара. Волим Боку, сваки пут видим нешто ново. Идемо колима, успут смо испланирали свашта нешто да видимо, посетимо, доживимо. Ја више волим активан одмор, за шта ми је Бока пун погодак. – Ма каква Бока! Скупи су, нељубазни и не воле нас Србе тамо. – Где ћете ви на одмор? – Грчка, кућица једна поред Паралије, нема никог, жена кува, ми сами на плажи. Милина. – Ви више волите пасивни одмор, где нема буке, гужве. Да се одморите од људи. – То сви воле! Ваљда је то поента одмора. Требала би ти да размислиш о томе где ћеш на одмор следеће године. Даћу ти ја број телефона од ових људи код којих идемо жена и ја. Зашто бисте ишли у Црну Гору поред лепе Грчке? Размишљајући о овом разговору, схватила сам да човек са којим сам причала није способан да уђе у туђе ципеле и покуша да разуме да појам одмора није увек исто дефинисан код свих људи. Тамо где је одбрана свог мишљења важнија од разумевања, нема конверзације, само надмудривања. Када изградимо позитивну слику о себи и разумемо своје изборе, мишљење других људи (неразумевање) нас неће изнервирати. Апропо одмора. Уживајте у слободном времену где год да идете или не идете. Шта год да сте изабрали, верујте да је то најбољи начин да се одморите од ужурбаног живота који водимо. Оливера Ковачевић, породични психотерапеут https://www.detinjarije.com/tamo-gde-je-odbrana-svog-misljenja-vaznija-od-razumevanja-nema-konverzacije-samo-nadmudrivanja/

Човек је производ културе. Много тога што имамо не формирамо ми сами, не личним трагањем, већ нам је дато као резултат васпитања, културе, историје, традиције, традиционалне вере, нације и тако даље и тако даље. Односно, човек је производ свих могућих врста култура, а свака култура је пуна својих специфичних митова. Ови митови су увек педагошки. Они образују човека у одређеној парадигми даљег пута, даљег избора. Овај избор се између осталог формира генерацијски. Формира га, рецимо, традиција нашег васпитања и наших родитеља. А наши родитељи у почетку формирају у нама примарне појмове добра и зла. Да ли је ово еталон разликовања добра и зла? Наравно да не. Зато што се у нама формирају одређени митови које ови концепти добра и зла формирају. Али заједно са њима се формирају лажни концепти добра и зла. Постоје културни митови који говоре да је историја ваше земље увек историја добрих, дивних људи. И у вашој земљи људи су увек много љубазнији и бољи него у остатку света. Религиозни мит ће рећи да је ваша вера нај-најисправнија, нај-најистинитија и да стога нема ништа лоше у томе што ваша вера побеђује друге, јер ако је ваша вера истинита, онда је добро на вашој страни, а ако они нису исте вере као ви, онда код њих нема никаквог разумевања за добро. Постоји маса таквих идеологема, таквих митова који формирају колективно схватање добра и зла. Ви чак и немате никакву рефлексију о овом питању, једноставно се придржавате историјског избора који је већ направљен. Границе твоје државе су увек свете, твоја земља је увек света. Ви сте под окриљем најбоље вере на свету. Сви ваши преци су носиоци светлости. И само у иностранству постоје тамне, мрачне силе које су увек оличење зла. Ово је обична људска митологија, она постоји и постојала је увек и свуда. И чим овај колективни мит почне да функционише, човек ни не размишља шта треба да ради. На потпуно природан начин, човек бира између добра и зла прикључујући се већ оствареном колективном избору. И ово је веома тешка прича, јер је то прича читавог човечанства. Добро и зло се испостављају као колективни појмови. Ово је веома, веома опасна ствар. Јер се добро и зло не може тако остварити. Зато што ове митологије добра и зла формира људска свест пећинског човека. Баш тог тренутка када је човек оградио своју пећину чистом оградом и рекао: ово је света земља, а ко уђе у ову земљу без дозволе, мој је непријатељ. И ако ја тог непријатеља ударим батином по глави, онда ће то бити добро. Тако се то догађа у примитивним племенима. о. Алексеј Умински приредила администрација Поуке.орг извор

Много пута чујете из уста свештеника како говоре о духовном напретку или говоре: „Потрудимо се да постанемо духовни људи." Али шта на крају значи духовни напредак , шта значи духовност? Јесмо ли изврнули ствари у нашим мислима? Када оци Цркве говоре о духовности, они не говоре о етици. Црква нам даје духовност, а не морално савршенство. Духовна личност је свакако и морална личност, али морална личност не значи духовна личност. Бити морално добар - можемо сами да постигнемо, али то није поента, то не треба да постане само по себи циљ, етика сама по себи није довољна да привуче Божију милост. На пример, колико год да си чист, колико год апстинент био, ма колико ти живот био беспрекоран, ако живиш у девичанству, ма колико био праведан, укратко, сви те сматрају моралном особом, али ако немаш смирења, ништа ниси постигао, јер „Господ даје благодат смиренима“. Да се вратимо на тему. Кажемо да нам Црква даје духовност. Шта је духовност? Духовност је стање у коме је човек победио своју себичност, самољубље, победио је светске ствари и сада у покајању и смирењу живи за Христа, кроз Христа. Он живи, другим речима, не да би изградио добро име у друштву, да не би постао славан и омиљен од људи због чистоте свог живота или због својих врлина, већ живи за Христа, живи за друге, он живи кроз Христа, односно живи кроз Свете Тајне Цркве и иде тако далеко да са апостолом каже: „ Не живим више ја, него живи у мени Христос“ . Духовни човек није онај који проучава светску мудрост, нити моралан човек, већ онај који је упућен у тајну љубави. Ако се усуђујем да кажем ко је духовни човек, рекао бих да је то човек који воли. Јер, бесконачни циљ који смо сви позвани да дотакнемо је љубав у Христу, односно искрена љубав, несебична љубав, љубав која може да достигне жртву Крста, а да у њој не садржи злобу. „Љуби и чини шта хоћеш“, рече старац једном монаху. Јер ако истински волиш, биће ти незамисливо да узнемириш ближњег, да му учиниш неправду, да га осудиш. Ако волите, биће вам незамисливо да нађете мир у свом самољубљу, у својој удобности. . . захватиће вас „благословено безумље“, како каже свети Јован Лествичник, у коме ће, и када тело буде уморно и истрошено подвижничким трудом, живети речи „Ја спавам, а срце је моје будно“ од изобиља љубави према Њему. Љубав је циљ живота јер је Бог љубав. Човек који има за циљ сједињење са Богом (по подобију) као да тежи стицању љубави. Св. Јован Лествичник опет каже да „ко хоће да говори о љубави као да покушава да говори о самом Богу“. Љубав је по свом квалитету подобије Божије, колико је то људски могуће. Својим дејством је опојност душе. По својствима је извор вере, понор дуготрпљења, море смирења. Зато сам се усудио да кажем да је, ипак, духовна особа она која воли, која има љубав не само за своје пријатеље и рођаке, не само за људе, већ за сву творевину! Све ово помињемо да се не бисмо обесхрабрили и покушали да одмах освојимо степенице Неба, јер се успут можемо разочарати. Стога не смемо заборавити следеће: „као што не може за трен оздравити онај ко је прошао кроз дуготрајну болест, тако није могуће победити наше страсти или чак једну од наших страсти одједном“ (Св. Јован Лествичник). Потребно је инсистирање, стрпљење, молитва, пажња, понизност и покајање. Али и нешто веома важно: сваки човек може много тога да постигне у свом животу, али не може постићи светост ван Светих Тајни Цркве. Јер Црква је Христос који се простире кроз векове. Црква је Христос, дакле ако смо далеко од Цркве, ми смо далеко од Христа, иако ће неки тврдити да верују у Христа, одбацујући Цркву Његову. Ко одбацује Православну Цркву, далеко је од Светлости, Истине, Љубави и Вечног Живота. И нека нико не каже да „ми не желимо да постанемо свети“, јер онај ко и у себи свесно одбацује светост, одбацује сврху свог стварања. Сви смо створени по обличју и подобију Божијем, односно створени смо слободни умом, расудом и разумом, да бисмо се од земаљских људи по благодати преобразили у Богочовека, у светитеље, у бића која живе складно заједно са Богом у вечној радости. Ако нећемо такву будућност, сами смо криви. Духовни живот је живот праштања и љубави. Ако не праштамо другима и ако не волимо - немојмо се заваравати – ми не водимо духовни живот, ма колико „морално непорочни“ били, јер „сваки који воли од Бога је рођен и Бога познаје“. *** Након што се ожениш, живи као ожењен човек. Ово говорим зато што посматрам појаву где се код неких хришћана који су изабрали брачни живот после неколико година буди „божанска љубомора“ која изазива мисли и понашања која их одводе од брачних обавеза. Док су у браку, вероватно имају децу, мисле да је дошло време да живе као монаси. И, нажалост, о томе одлучују сами, без сагласности супружника. Подвижништво у браку је природно неопходно, јер иначе брак неће служити својој сврси, а то је путовање мушкарца и жене ка обожењу . Али једно је аскетска свест у браку, а друго – крајња стања подражавања монашком животу. Ти ниси монах, човече, ти си ожењен! Неки од њих иду толико далеко да игноришу шетњу са супружником као недуховно! Или сами одлуче да се уздрже од интимних односа. Колико год је духовно вршити наше правило (дневну молитву), толико је духовно ићи у шетњу са својим супружником. Ако је духовно трчање по манастирима, духовно је и миловати лице мужа који се уморан с посла враћа кући, жени рећи лепу реч за оброк који је скувала. Нажалост, постоји мисао да ако си Божији човек, не треба да бринеш о свом телу. Ако сте монах, пустињак, горе наведено може важити. Али и ако си монах у општем манастиру, позван си да будеш негован, да се купаш. Ако ово важи за монахе, колико више важи за људе који живе у свету и који су ожењени. Св. Јован Златоусти је истицао да жена треба да води рачуна о свом изгледу да би била пожељна свом мужу, а мушкарац треба да води рачуна о свом изгледу како би угодио својој жени. Видимо да такву разборитост имају богоносни оци Цркве у овим стварима. Није духовно да мужеви запуштају свој изглед из „духовних“ разлога. Друга особа се удала за тебе, жели те за свог мужа, жели те за своју жену, није одлучила да живи са тобом као твојим цимером! Удала се за тебе када си имао 70 кг, а не 120 кг! Када неко каже да воли своју жену, а откако се оженио угојио се 50 кг, то показује да се његова љубав претворила у утакмицу. Сео је и препустио се јелу. Када волите другог, пазите на све, чак и на своју тежину. Дакле, ваше спасење не зависи од тога колико сте манастира посетили или колико сте се молили. Ваше спасење долази кроз вашег супружника, кроз ваше брачне дужности, кроз вашу породицу, кроз ваш брачни живот. Сви ви који се венчавате морате схватити да су вам, природно, монаси пример, као што су анђели пример монасима. Али као што монаси не могу да се попну на кров и лете, а анђели могу, тако и ви ожењени не радите ствари које су искрено само за монахе, као што су невиност, целибат, затварање. Морате стећи дух монаха, који је дух послушности, праштања, смирења и љубави. Брачни људи који, након што су окусили брачну радост (у младости) а онда изненада (после неколико година) у себи пробудили монаха или монахињу, не пролазе добро. Молитве су добре, али је и прање судова духовно; читање Божије речи је добро, али и путовање са супружником је духовно, посете манастирима су добре и благословене, али је корисно организовати и романтичну вечеру са вољеном особом. Духовна храброст није постати ожењен монах, већ никада не разочарати вољеног. Нека ваш брак, ваш дом постану место једнодушности, удобности, праштања и разумевања. Пошто се ожениш, живи као ожењен у послушности, па ћеш се спасти. Надам се да ћете „добити“ дух горе написаног. архим. Павлос Пападопулос https://zadrugata.com

Четвртог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, данас, 13. децембра, предавање је одржао и професор Богословије "Свети Арсеније Сремац" у Сремским Карловцима мр отац Јован Милановић, забележио је репортер Радија Слово љубве Николај Сапсај. Тема је била "Канонско право у Карловачкој богословији - покушај разумевања статуса Карловачке митрополије". Звучни запис излагања У нучном раду је представљено како се кроз Канонско право у Карловачкој богословији разумевала Карловачка митрополија. Канонско право за Карловачку богословију је био важан предмет јер се његовим изучавањем стварала јасна свест не само о канонском предању православне цркве као таквом, него и јасно дефинисали оквир како разумевати Карловачку митрополију и какво је њено мето унутар државе и православља уопште. Извор: Радио Слово љубве