Претражи Живе Речи Утехе

Нема сумње да је живот правим црквеним животом идеал сваког верника. Вероватно бих током година различито одговарао на ово питање. Данас могу рећи ово: немогуће је живети правим црквеним животом у изолацији, мимо заједнице. Истински црквени живот је заједнички, духом сједињен. Тамо где нема тог заједничког принципа, мало је црквености у правом смислу те речи. Можете ићи на службе, учествовати у Светим Тајнама, односно покушавати да остварите своје индивидуално хришћанство, али тешко да ћете сами испунити заповести. Немогуће је понизити се када нема никога ко те понижава; немогуће је утешити кад нико не плаче итд. Ово су једноставни, груби примери, али то је суштина . Хришћанство се остварује кроз двоструку жртву – Богу и ближњем. Црквена заједница помаже да се унапреди и прво и друго. Ако је заједница јака, онда је парохија заиста као брод који плови по мору живота. Ако је заједница подељена на много познаника који се моле (као што је случај скоро свуда), онда преко мора прелазимо кајаком. Можда ћете, наравно, имати среће и препливати. Али можда и не. Под-црквеност је стање када човек само узима од цркве: Тајне, благодат, молитве итд., а сам не даје ништа, никада не пита како да помогне. Бити недовољно уцрковљен је такође стање када површно идете на службе без покушаја да нешто разумете, да се приближите Богу, одлазак у цркву по традицији или инерцији. Подхришћанство је нека врста инерције, неспремности да се ради на себи. Човек иде у цркву, али више не размишља о свом исправљању, а његов мозак већ размишља како да исправи своју децу, унуке, мужа итд. Подхришћанство је Стари завет. Када читате: „не кради“, „не чини прељубу“, „поштуј оца и мајку“ и тако даље, али ниси довршио читање „блаженстава“. И тако је постао хришћански фарисеј који је изнад свега поштовао свој мир и утеху и на сваку оптужбу одговарао: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи – разбојници, неправедници, прељубници – или као овај цариник. Постим два пута недељно и дајем десетак од свега што стекнемм два пута недељно“ итд. Подхришћанство је самозадовољна мисао о себи да сам „постигао“ и да имам „гаранцију спасења“. Христос је дошао да баци огањ (уп. Лк. 12,49) Божанске љубави. И хоће да нас овај огањ прождре и да се од љубави према Њему узнесемо ка све већим подвизима. Овај огањ не дозвољава души да се одмори на постигнутом (пошто, у суштини, ништа не постижемо), већ нас све време гура напред, како каже апостол Павле: „Браћо, не сматрам се да сам постигао ; Али само, заборављајући оно што је иза и посежући напред ка ономе што је пред нама, ја тежим ка циљу за наградом узлазног позива Божијег у Христу Исусу“ (Фил. 3:13-14). Дакле, укратко речено, подхришћанство значи сматрати себе као „постигао“ и имати „православне гаранције спасења“, а не разапињати се сваки дан у "мукама рођења." Свештеник Сергије Бегијан https://pravoslavie.ru

Човеку који први пут чита Нови завет може бити тешко да схвати како се Божја сила може остварити у људској слабости. Ово изгледа парадоксално, па чак и апсурдно, али у ствари ова изјава садржи најдубље значење. "...довољна ти је благодат моја, јер се сила моја у слабости показује (2. Кор. 12, 9) – изговорио је Господ апостолу Павлу. Свети Јован Златоусти је писао да је свети Павле био висок око један и по метар; такође знамо да је имао болест која му је нанела непријатности и патње – према неким тумачима, гнојни коњуктивитис, толико тежак да су његови суверници били спремни да им изваде очи и дају их (видети: Гал. 4, 15) . А када замислите човека стално сузних очију, који је тучен моткама, који се туче са неким животињама, који упада у бродолом, који је послат у затвор, али га ништа не може зауставити у делу евангелизације, постаје јасно како се Божанска сила може појавити у слабости. Сви добро знамо шта је слабост. Али у исто време, већина нас још увек нема довољно разумевања шта је људска слабост и исправан однос према њој, јер да има, онда би се и у нашој слабости непрестано остваривала сила Божија на потпуно опипљив начин. Знамо и понекад јасно осећамо да благодат подржава сваког од нас у стању постојања – као што струја напаја електричну сијалицу и она сија. Ипак, ми не чинимо никакве задивљујуће подвиге попут подвига апостола Павла. Шта нас спречава да слабост трансформишемо у снагу? Слабост - пријатељ или непријатељ? Пре свега, мора се рећи да већина наших слабости нису само слабости, већ грешне навике којима се препуштамо. После пада, ум, осећања и воља човека били су оштећени, а самим тим и слаби. Можемо да се сетимо многих ситуација када нам је било тешко да превазиђемо себе, да силом воље натерамо себе да урадимо оно што треба, када нам није било лако да се обуздамо од непотребних емоција, када нам је било тешко да се концентришемо током молитвеног правила. Али поента није у овим тешкоћама, већ у томе како се према њима односимо: најчешће смо склони да се правдамо овом несавршеношћу и слабостима наше природе: „Ко је без греха? Како да се не понашам грешно, ја сам слаб човек.” А у исто време, ако неко таквој особи каже да је у ствари безвољан и слаб, то ће изазвати буру негодовања, јер дубоко у својој души он себе не сматра таквим. И постаје јасно зашто човек не прераста себе у овој слабости, зашто се испоставља да је неспособан за било шта добро. И овде треба говорити о томе шта је уопште људска моћ. Уопштено говорећи, на свету нема апсолутно јаких људи: у сваком тренутку човек може да се сусретне са нечим што је изнад његове снаге. Штавише, чим особа почне да себе сматра заиста снажном, врло често се сусреће са нечим сличним. Мислим да је права људска снага заснована на томе да је човек свестан одређене дужности. За хришћанина је ово, наравно, хришћанска дужност – потреба да се понаша како је Христос заповедио. Ако човек има осећај дужности, који је за њега већи од његове слабости, у тренутку тешког искушења он може да издржи оно што му се чинило немогућим. Ово је универзални закон, чије дејство видимо у животима неверника: у историји човечанства има много примера када су људи гинули за идеју, за своја веровања, која немају никакве везе са религијом, а посебно са хришћанством. Када се до краја залажеш за нешто што је важније од свих земаљских добара, ти побеђујеш своју људску слабост. То се може рећи и овако: колико је човек спреман да победи своју слабост, то ће бити јачи. И зато, не схватајући да си слаб, немогуће је бити јак. И не само да треба да будете свесни, већ и да видите своје слабости, а не да се од њих ограђујете илузијама. Можемо се носити са недостацима, само ако их упознамо. А ово је, иначе, још једна важна ствар: да бисте уз Божију помоћ прерасли ову или ону слабост и научили да јој пркосите, морате је сматрати својим правим непријатељем. Морамо да отргнемо од себе наше страхове, наше „не могу, нећу, нећу“, са којима смо срасли, и који никако нису безопасни за друге као и за нас саме – јер све то паразитира на најбољем у нама, спречава нас да откријемо оно што је у нама од Бога. Само Бог зна докле смо стигли Тек када човек схвати да заиста ништа не може без Бога, у њему почиње то сазнање своје слабости, које постаје за њега извор снаге. Нажалост, често верници замишљају непријатеља нашег спасења као превише меканог. Чини им се да ако, када наиђу на нешто духовно претеће, заузму подређени, неактиван положај, непријатељ ће бити дирнут овом сликом и ослабиће своје нападе. Напротив, страсти ће почети да делују у нама десетоструком снагом, јер се наш непријатељ може задовољити само једним – нашим коначним уништењем. Како човек може постићи, да с' једне стране буде активан, а с' друге, да увек буде спреман, као апостол Павле, да каже: Нећу се хвалити собом, осим у слабостима својим (2. Кор. 12 : 5)? У ствари, ту нема никакве контрадикторности: чим човек у животу крене путем чињења и испуњавања заповести Јеванђеља, схвата колико мало може. Ово је животни пут који је попут траке за трчање: идеш негде, ходаш, навикаваш се на оптерећења и чак као да све више јачаш, али под твојим ногама је платно које се креће у супротном смеру. Ти убрзаваш – и оно такође убрзава, и само Господ може да цени твој труд, само Бог зна колико си заправо прешао. Дакле, не можемо судити онима око себе, колико су напредовали ка Богу, колико су учинили у свом духовном животу. Једини критеријум који нам је доступан и који морамо да применимо, пре свега на себе, јесте да се исправан хришћански живот увек остварује унутрашњим снагама. Живети до границе својих могућности не значи понашати се као древни подвижници - остати без сна целе ноћи, јести бајат хлеб... Говоримо о нашем односу према обичним, свакодневним околностима живота: колико смо у њима брижни, срдачни и храбри. Господ зна са које тачке је кренуо свако од нас, а Њему није важно шта смо постигли, већ колико нам је било болно и тешко и колико смо се трудили, упркос томе. И ако то стално имамо на уму, нећемо се ни обесхрабрити ни очајавати због својих слабости, већ ћемо чинити све што је потребно са надом да ће нам Господ дати снагу која ће надокнадити недостатак наше сопствене. игуман Нектариј Морозов https://pravoslavie.ru/121459.html

– Шта да се ради са унутрашњим сукобом, када црквена особа заиста има некакав путоказ како да живи (треба да сачуваш породицу, рађаш децу, слушаш шефа и тако даље), али не може више то да ради или једноставно не жели? Увек је веома тешко иако се сваки брак у кризи не завршава се разводом. А када се то деси, како га преживети ? Овде нема универзалног одговора. У терапијској пракси, морате радити са неким обрасцима понашања. Како је устројен живот особе? Некада најосновније ствари не функционишу: особа не спава, не једе, не излази из куће. А ти покушаваш да помогнеш: „Хајде да направимо један експеримент: данас ћеш изаћи на улицу, снимићеш ми гласовну поруку и објаснити шта ти се дешава.” Јер човек може месецима да седи учаурен и да једноставно не живи. Ово је психотерапија и ради се на когнитивним ставовима и емоционалним манифестацијама које је тешко описати речима. Али постоји још један важан аспект – религиозно искуство клијента. На пример, понекад се појаве религиозни текстови који одједном као да прецртају сав посао, или се пола године напорног рада споји са једним сусретом са неким духоносним старцем у чудном манастиру, где је особа случајно завршила. Понекад, у сократовском дијалогу са клијентом, избацујете теолошке аргументе: „Хајде да погледамо текст Светог писма. Шта мислиш?" Изненађујуће је што, обраћајући се Светом писму, искуство Цркве понекад показује да црквеност може бити не само преплављујућа, деструктивна, не само чињеница да морамо да живимо и страдамо, да прође гнев Божији. Може бити револуционарно читати са клијентом – не одмах и не са свима, понекад чак и ван оквира консултација – почетак Посланице Галатима. Ту се види чак и бес, када Павле покаже емоције. И тако клијент неочекивано схвата да у Светом писму делују живи људи, а не замрзнуте мумије које ништа не осећају, ништа не желе и не могу ништа да раде. – Често се може чути: „Лоше ти иде, свакако треба отићи у цркву и причестити се. То помаже". Мислим да то звучи богохулно. Разумевање Причешћа као таблете понижава само Причешће, јер се искуство учешћа у Телу и Крви Христовој своди једноставно на традиционалну медицину. Када се не догоди чудо, долази до порицања. „Не функционише“, кажу људи. Али, Бог није пилула. Често комуницирате са људима који говоре нешто о својој молитви, читају Псалтир, акатисте... Нема ништа лоше ни у Псалтиру ни у самим акатистима. Питање је како их неко користи. „Не разумем баш Псалтир, али читам и осећам се смиреније.” Настављате даље да разговарате и испоставља се да у овој пракси а) нема Бога, б) циљ је чисто психолошки - опустити се, смирити. Зар не би било поштеније бавити се праксама свесности које имају за циљ опуштање, а не „молитвом“, која је апсолутно бесмислена? „Читао сам, неке глупости, али, постао сам смиренији. Осим тога, свештеник ми је рекао да демони то чују и да се плаше.” Ово је свођење молитве на магију и понижење особе. - Сад ће сигурно питати: па шта, демони не чују? Нема магије. Ту је наше срце, које је или надахнуто Богом и Његовом благодаћу, или опустошено демонима или злом. Са становишта феноменологије, није много важно да ли заиста постоји демон или је то мрачни део моје психе. Ако је то исти механизам, битно је како то утиче на мене и како могу да се носим са тим. Стога, рецимо у древним текстовима авве Евагрија видимо да демони могу бити метафора за тамне стране човечанства, али и стварни ентитети који су ван нас. - Шта може да се уради? „Наша свест и наш дух су под утицајем мисли. У когнитивној терапији то би се назвало аутоматским мислима. Односно, не мисли које ја мислим, већ оне који се мисле. А ако почнемо да обраћамо пажњу на своју свест, наићићемо на гомилу таквих мисли. Даље, психотерапија, православна аскеза, и филозофске праксе антике дају приближно исти рецепт, који бих назвао вештином когнитивног одвајања. Неопходно је уочити овај јаз: „Постојим ја који чујем мисли. Али ове мисли нисам ја.” Ове мисли могу утицати на нас. Постоје мисли које вуку ка деструктивности, сужавају свет и нашу способност да живимо смислено. Постоје мисли иза којих ми, напротив, можемо чути глас савести. Када смо одвојени од њих, можемо разумети да ове мисли немају власт над нама. Ако нисмо, оне нас возе тамо-амо. Ваш задатак није да их пратите, већ да се и даље фокусирате на своје вредности. Шта је за мене стварно? Шта ја желим и шта могу да урадим сада? — Чак и ако није све лоше, човек искуством долази до потребе да иде у цркву, али временом примети да му је то потребно... за душевни мир. Моли се: „Господе, спаси!“, али значи: „Господе, побрини се да не бринем и да је све у реду са мном“. Како изаћи из овог круга? Све може бити молитвено искуство и духовно искуство. „Боже, тако ми је потребан мир у овом свету! Дозволи ми да га осетим. Идем у храм Твој као место тишине“. Мислим да, посебно у великим градовима, цркве имају велики потенцијал да буду такве оазе када не дођемо тамо за време службе, већ дођемо и останемо током дана. Када је храм празан и постоји само тишина, то је веома моћно. У нашем животу има много буке, стрепње, напетости. И у том смислу је дивно што можемо рећи: „Боже, хвала Ти што постоји храм у који могу да дођем и да ћутим пред Тобом.” — Односно, духовна удобност није тако лоша? Често нисмо у зони комфора, већ у зони стреса, преживљавања и борбе. Сасвим је нормално да се створи зона удобности у којој постоје рутине које сам изабрао - кад има хране, довољно сна, и где постоје области живота у којима сам заинтересован да се изразим. Врло често човек нема ни основне ствари - нема сигурно место за спавање, нема довољно хране, а онда долази у храм и чује да мора да победи себе. У животу ћемо се неизбежно суочити са егзистенцијалним изазовима које сам навео – бесмисао, смрт, патња, слобода, усамљеност. А да бисте то преживели, морате имати подршку. Хришћанство може бити тај ослонац ако саосећајно подржава човека и помаже му да чује глас Духа Светога, који не упућује на депресију, патњу и смрт, већ на живот у изобиљу у светлости љубави Оца Небеског. https://www.pravmir.ru/czerkov-ne-uteshaet-diakon-i-psiholog-ioann-myzdrikov/

– Један свештеник ми је рекао да је хришћанство подвиг и да се мораш натерати, чак и ако ниси у стању. Свеједно треба да се одвучемо на службу у храм, постимо и молимо се иначе не волимо Бога. Какво је то хришћанство? Страшно је када се помеша катран и мед.. Добро је то што си дошао на службу, али то не значи да аутоматски волиш Бога. Једноставно си дошао на одређено место, дошао си у храм. И добро је ако мислиш и осећаш нешто у исто време. Осећаш Бога, осећаш заједницу људи уједињених вером и љубављу према Оцу небеском. Све у свему, подржавам подвиг, само је питање како то учинити. Да ли се он заснива на мржњи према себи? На самопрезиру? На захтев? То што ћеш јаче постити, како ће ти бити боље? Зашто је он драгоцен сам по себи? - "Не трудиш се, како ће те Бог волети?" Застрашујућа је логика по којој морамо с времена на време да заслужимо љубав. Хришћанство се заснива на томе да се љубав Божија не може заслужити, она је дар и услов живота. Ово је оно што иде испред свега. Бог нас први воли, ствара нас из љубави, из љубави нас призива у нашим срцима. И онда ми, улазећи у искуство доживљавања ове љубави у себи, одједном почињемо да живимо. Прича, да се Божја љубав, Очева љубав мора заслужити, је потпуно антијеванђелска... Христос је дошао у свет и на много начина отклонио овај проблем. - Једна мајка која је изгубила ћерку, испричала ми је како су покушали да је утеше слањем фрагмената из Јеванђеља, који говоре о Васкрсењу, и „подржали“: „Па, прихвати већ једном, смири се, тамо ћемо се сви наћи.” Није јој помогло. Како би свештеник могао да подржи такву мајку? – Свештеник може пружити саосећање, а не готов одговор: „О, мајко, сада имаш анђела на небу.” То је страшно. Смрт детета се не може засладити. Не можете јој дати духовну димензију: „Види, то се десило с разлогом“. Чим почнемо да дајемо објашњење за ово, тиме легитимишемо зло. Смрт је, по мом мишљењу, неизбежно зло. А ми кажемо: „Тако треба, то је у реду“. Не, ово је погрешно. Особи треба помоћи кроз искуство жалости. Ово је посао душе, она има своју динамику – од једноставног порицања, туге, до сећања, када постане део тебе. Једном сам гледао интервју са Робертом Лихијем, америчким когнитивним психологом. Мислио сам да ће то бити оптимистичан интервју који третира пацијенте као машине. И био сам изненађен. На самом почетку испричао је следећу причу. На конференцији му прилази колега и каже: „Роберте, моја жена је умрла пре три године. Живели смо заједно 27 година. Не могу то да поднесем. Тешко ми је да радим. Реци ми како да се вратим у живот? На шта Роберт одговара: „Надам се да стварно не можеш прећи преко тога. Надам се да ћеш заувек живети са овим болом, који наглашава колико су ти ове године проведене са женом драге. Надам се да ћеш наставити да живиш са овим губитком, не затварајући га, већ чувајући га у себи као драгоцено искуство које додаје вредност свему што је било пре њега. Колико је овај оптимистични психолог више поштован него многи свештеници који дају објашњења о анђелима или још горе: „Деца страдају због грехова својих родитеља“. Често су пастирске стратегије за суочавање са ситуацијама туге и губитка такве, јер свештеник не уме да буде у саосећајном положају према тузи. Ово је веома тежак посао који не могу радити сви и вероватно не би ни требало. – Испричајте нам о случајевима из ваше праксе када је неко у завади отишао у храм, тражећи помоћ, али су се тамо ствари само погоршале. Ово је вероватно трећина моје праксе. Имам различите клијенте, многи нису уопште религиозни. Али ако узмемо на пример вернике, око половине њих је рањено у цркви. Не могу да говорим о конкретним причама из етичких разлога, али постоје општи обрасци. Често се ради о укидању другог, када се човеком манипулише унутар црквене заједнице. Понекад је то веома тешка групна динамика у којој особа, којој се деси непријатан догађај који превазилази норме ове верске групе, одједном добија велики талас осуде и мржње. Најчешће се то дешава при разводу, када се заједница динстацира. Није ствар у томе да ли прихватамо чињеницу да је особа разведена или не. Проблем је у томе што заузврат та особа добија мржњу. Она долази своме исповеднику, који је већ 20 година исповеда и чује: „Не познајем те више. Морала си да издржиш. Није те тукао, није наркоман. Ти си га издала. Бог се окреће од тебе“. Много је таквих прича и оне су монструозне. Често се култивише потискивање емоционалности, табуизирање сексуалне сфере. Човек је у детињству или уласком у црквену средину добијао веома крут оквир: шта је могао да осети, а шта не, шта је могао да ради, а шта не. Све што није ту припадало, изазивало је агресивност. Људска агресија је нормална. Није нормално када је човек депресиван, а онда експлодира. Испоставља се да немате право да осећате. И човек се, понекад, након деценија црквеног живота, обрати психологу у тешком облику депресије, јер су у питању самоубилачке мисли и човек не осећа себе и стварност, или се једноставно осећа веома лоше. Често је ово ситуација анксиозности, када се човеку намеће слика Бога који кажњава, који посматра човека и сваки његов поступак сматра грешним. А ако је томе придодата и друштвена манипулација, он се нађе у сложеним облицима анксиозног поремећаја, и проведе неколико месеци, па чак и годину - две са психијатром, да би се вратио на нулу. И шта је још обично проблем? Човек једноставно испада из живота храма. Заборавили смо на њега и не знамо да у овом тренутку седи негде и пати, осећа се одбаченим не само од пријатеља, већ и од Бога, јер је издао, пропао, јер је слабић: „Нисам достојан да будем жив ,нисам достојан да будем овде“. То је нешто са чиме се стално сусрећете у раду са црквеним људима. Не са свима, наравно. Понекад човек дође код психотерапеута са позитивним црквеним искуством и за њега је црквеност аспект на који се ослања, јер му даје смисао, подршку. Али када је сама религија искуство патње, то је застрашујуће, посебно ако се зажмури пред њом: „Ах, само ниси довољно постио“. https://www.pravmir.ru/czerkov-ne-uteshaet-diakon-i-psiholog-ioann-myzdrikov/

- Многи људи иду у цркву да би се утешили када су ствари лоше. Шта им црква може пружити ? Црква може постати простор утехе. Човек који дође у храм са својим болом добија прилику да буде саслушан, прилику да добије подршку, понекад и конкретне савете. Али, нажалост, врло често човек долази у патњи, а они му објашњавају: „Драги мој, браво што си дошао, Господ те кроз ово доводи у храм.” - Кад кажу да је црква болница душа, шта то значи? Људи долазе у цркву да би постали целовити, да тамо чују позив Божији човечанству, да науче да слушају своју савест, да живе по вредностима које нам Господ усађује. И у том смислу, у цркви људи могу добити и подршку од оних који се такође труде да живе човечно, и да пруже утеху у болу. - Како то функционише? Људи се са својим болом, непроживљеном тугом, надом у излечење сливају у простор црквености, али тамо чују: "Патиш, али тако мора да буде." На пример, дође човек са осећањем тоталне кривице, тешко му је да живи, а они му кажу: „Одлично, тако треба. Ви сте на путу смирења“. И испоставља се да је бол ваша главна особина. Тада човек почиње да се афирмише кроз то, инфицирајући и друге овим болом, често несвесно. Неки су се укопали у своју бол и почињу да укључују друге у то, деле своје искуство. Пошто је искуство болно, а овде је означено као нормално, особа се разбија да би се уклопила у целокупну ситуацију. Веома је тешко рећи да је само једна страна крива – погрешни свештеници, лоши парохијани, баке код свећњака. То је заједничка трауматска игра улога међусобног одржавања себе у искуству одбацивања. Не у јеванђељском смислу, када човек одбацује себе да би се дао нечему већем. Човек се убија фигуративно, а понекад и буквално, када крајњим аскетизмом почне да уништава своју емоционалну сферу, менталну, сексуалну, биолошку... - Дакле, логика је следећа: што више патим, то боље? У срцу религиозног искуства обичног верника, који себе налази у цркви, лежи искуство суочавања са егзистенцијалним изазовима. Са искуством патње, смрти – свести о својој коначности и смрти вољених. Са искуством бесмисла, усамљености – јер, колико год да сте блиски са неким, увек испада да сте индивидуални. Увек сте сами. Али управо у судару са овим екстремним стварима човек исто тако стиче људскост. О томе од давнина говоре филозофи, религиозни мислиоци, али и савременици – теолози, филозофи и психотерапеути. Испоставило се да то није нешто од чега треба да бежимо, већ нешто са чим би се требало суочити. Ово је пут наше душе. И човек, затварањем ове теме свим силама, заправо, не решава проблем. - Где је, по вашем мишљењу, граница између духовних и психичких проблема? Када можете да се ограничите на разговор са свештеником, а када је време да посетите психолога, психотерапеута? Генерално, није баш јасно шта су то духовни проблеми, који требају бити упућени свештенику. А ако и доћу до њих, често се даје општи и нејасан одговор: само се моли, само читај, иди на службу. Не раде то сви. Познајем дивне свештенике, али су прилично ретки. Не постоји методологија духовне помоћи када свештеник може директно да каже: „Да покушамо са вама данас овако.” Ако погледамо о чему пишу свештеници, мислим да је 40 одсто материјала на тему породичног живота. Као да нису свештеници, већ породични саветници или психолози. Само зато што сте породични човек не значи да сте породични саветник. Понекад се расправља и о трећим стварима - наши свештеници су специјалисти за каријере, некретнине, медицину... - „Оче, да дам отказ или не?“ Ето! И добро је ако је свештеник довољно мудар да одговори општим одговором: „Па, погледај у своје срце“. Али најчешће свештеник покушава да се укључи, осећајући се одговорним. А зашто? Зашто са ауторитативне позиције? – Знам причу када је човек био потиштен, а свештеник му је рекао: „Треба појачати пост и молитву – и то не формално, већ од срца, крвљу и знојем. Како то утиче на стање самог човека када је „потребно ојачати духовни живот“? Клиничка депресија у својим различитим облицима није једнака, религиозном концепту малодушности, иако има и нешто заједничко. Депресија је стање када човеку често није потребна чак ни психотерапијска подршка у разговору, већ фармаколошка подршка. То јест, он има проблем и на нивоу биохемије мозга. Не своди се све на то, али то је веома важан аспект. Ако кажу да треба појачати пост и тако даље, одмах се поставља питање: како ће пост помоћи човеку да се носи са депресијом? То ће створити ситуацију исцрпљености тела. Тело је већ у кризи. Ојачати молитву, посебно када је неформална, из срца? Ово је разарајући савет. Све што свештеник овде може да пружи је саосећање, искуство прихватања, благост. Човек у овом стању има много агресије усмерене ка себи, стегнутост, кривицу. И треба помоћи да се овај сплет мржње према себи мало раствори. Свештеник истовремено може помоћи човеку да чује себе, увди своје вредности, укључујући и хришћанске. Молите се заједно- „хајде да сада полако читамо молитву Господњу, само понављај за мном“. И овај осећај заједништва са неким, за особу у депресији или анксиозности ће бити важан, исцељујући. https://www.pravmir.ru/czerkov-ne-uteshaet-diakon-i-psiholog-ioann-myzdrikov/

У среду, 15. јула 2020. године, када Црква Божија прославља Полагање часне ризе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви-брвнари посвећеној Светом великомученику Георгију у Брајковцу поводом славе заједнице за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности “Земља живих”. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: јеромонах Онуфрије Хиландарац, духовник манастира Драче; игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски; протојереј-ставрофор Марко Митић, протојереји Страхиња Голијан и Радивоје Стојадиновић, протонамесници Стефан Франовић Родољуб Војиновић, јерођакон Јован (Прокин), као и ђакони Никола Урошевић и Стеван Илић. Литургији је присуствовао и директор Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама господин др Милета Радојевић са својим сарадницима. Свечаност Сабрања увеличана је појањем хора “Свети Димитрије” из Лазаревца, под диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића. Надахнутом беседом Епископ Јован подсетио нас је на значај данашњег празника као и на помоћ и заштиту коју је Пресвета Богородица кроз векове пружала свима, па и данас, онима који јој молитвено припадају. “Чуда која се дешавају молитвама Мајке Божије немогуће је описати. Лакше је избројати зрна песка у мору, него побројати сва доброчинства која је она учинила људском роду. Стога у животу наше Цркве посебно место припада управо поштовању Пресвете Богородице. Њена улога у домостроју, плану спасења света, је огромна. Она је мост којим се Бог спустио у свет. Па ипак, иако рађа Спаситеља, она себе назива слушкињом. Невероватно је њено смирење. Она је посредница између неба и земље, она је заступница целога света пред престолом Господњим, она је љубав, милост, сажаљење и опроштај роду људском”, поучио је Владика сабране вернике. Извор: Епархија шумадијска