Jump to content

Raskol se zahuktava

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 1 минут, Pontifex Emeritus рече

Ни ја нисам мислио на анатему као последњу и најтежу меру. Мислио сам на примену канонске казне изопштења из Цркве, јер је она предуслов за прекидање евхаристијске заједнице с њим. 

Прике боље лези, одмори, није ово тема за тебе, ако мислиш да изопштење и анатема није једно те исто, онда немаш појма о чему се овде ради.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 11.6k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 6 минута, Pontifex Emeritus рече

Па да, али тако и ја могу да кажем како ти овде пишеш у интересу неке групе, и шта онда?

Ништа, јер немаш аргументе, а оне који су ти дати ти игноришеш, за разлику од мене.

пре 7 минута, Pontifex Emeritus рече

И то је као озбиљан разговор, а није троловање?

Наравно да није, јер ти "своје" ставове само понављаш а ја своје ставове аргументујем. (А и ти си моје аргументе потврдио али си се затим опет вратио на старо, што је троловање.)

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Pontifex Emeritus рече

Морамо се (као Црква) прилагодити постојећим околностима. 

А то значи не служити са Бартом док се не покаје и престане да служи са расколницима и повуче своје разбојничке потезе. Или док се не дође до Сабора.
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Pontifex Emeritus рече

Анатема јесте изопштење, али како то Сергије Троицки у Црквеном праву наводи- од 11. века анатеми се уз изопштење приписује и значење проклетства. Наравно, не проклетства у бизарном смислу бацања клетви, него у есхатолошком смислу лишења спасења. 

Ма јесте није шија него врат?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, ekdikos_apomahis рече

Што се тиче прекиад општења са вијерницима. , одлука руског синода забрањује руском народу причешће код фанариота, штоје разумљиво. Колико знам не забрањује Грцима из дијаспоре да се причесте код Руса.

Ne mogu da verujem svojim očima šta vi ovde sve pišete........:0212_rolleyes:

Ко може разумети да се током толиких столећа сестринске Цркве у Христу сада радују откривању пропуста и грешака оне друге? Да ли тензија кроз коју данас пролазимо значи да се нисмо довољно волели у прошлости? Како можемо оправдати то да наше црквене вође жестоко подржавају међурелигијски дијалог, а пак одбијају да заједничаре једни са другима? Зашто нису у стању да прихвате чињеницу да благодат Божја просијава другу страну нешто другачије? Да ли је могуће да са нама буде све просветљење а да ниједан зрачак не обасја оне који су све до сада били наша браћа? Напослетку, које је значење појма „заједничарење“ ако оно не укључује међусобно разумевање?

Или да ли је могуће да они не увиђају катастрофалне последице претећег раскола? Каква би онда била кривица обичних верника који су лишени благодати места ходочашћа оних других православних? Зашто би руски верници били ускраћени за Свету Гору, а верници који говоре грчки лишени св. Серафима Саровског, Кијевопечерске лавре, Валаама и благодати руских новомученика? Није ли благодат Божја свеопшта и не треба ли сви да је делимо? Када смо уједињени заједничком вером и догмом, како можемо оправдати поделу засновану на административном неспоразуму?

И коначно, ради кога и зашто је написано Јеванђеље љубави, опраштања и јединства? Није ли оно применљиво и на нас и изазове нашег времена?

http://teologija.net/podeljene-autokefalne-crkve-ili-ujedinjena-braca/

Lucerna corporis tui est oculus tuus. Si oculus tuus fuerit simplex, totum corpus tuum lucidum erit. Si autem oculus tuus fuerit nequam, totum corpus tuum tenebrosum erit. Evangelium Secundum Matthaeum 6, 22-23

In nomine + Patris, et + Filii, et Spiritus + Sancti. Amen.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 часа, Pontifex Emeritus рече

Тако што би архиепископ Цариграда био лишен својих васељенских прерогатива, који би били пренети на онога ко по части и угледу свог престола нема премца у целој Цркви Христовој, а то је архиепископ најсветијег града Јерусалима, Мајке свих Цркава. Ако неко треба да буде први, то може само предстојатељ Цркве која је колевка целог хришћанства. Ипак, да би се спречило да нека (било која) етничка заједница запоседне Јерусалимску Цркву као своју, треба избор њеног првојерарха уредити тако да у сабору суделују сви православни народи преко својих представника, који би уједно били стварни или почасни епископи у Светој Земљи. И тако бисмо добили истинског поглавара целе православне васељене. 

Carigradski arhiepiskop bi to svakako trebao biti lišen, jer dobili su taj prerogativ dok su bili carska patrijaršija, sada su samo jedna provincijska turska episkopija. Međutim ko će im to oduzeti? Kada se grčevito bore da je imaju i još su usavršili teologiju koja opravdave te prerogative i na Božanskoj osnovi, te su poludjeli govoreći kako se ,monarhija Oca preslikava i na zemaljsku Crkvu i dobija svoj smisao baš u toj turskoj provinciji. 

Jerusalimska Crkva je već sad zaposjednuta od strane Grka jer samo Grci mogu biti episkopi i patrijarsi, lokalnim pravoslavnim Arapima koji čine većinu vjernih jedva da je dozvoljeno da učestvuju u Crkvenoj hijerarhiji kao prezviteri. Ko će prvo očistiti taj nered, pa da se onda Jerusalimska Crkva uredi na univerzalnoj osnovi? 

Mislim da bi se puno problema unutar Pravoslavlja moglo rješavati godišnjim svepravoslavnim saborima, dakle onako kako se saborski rješava na nivou pomesne, tako bi moglo i na nivou vaseljenske, samo ne znam zašto je teško doći do jedinstva kada treba održati svepravoslavni sabor, a ne spremati se za njega decenijama....ne znam šta je to toliko teško, nemoguće, a pogotovo u današnje vrijeme gdje je trošak održavanja jednog svepravoslavnog sabora daleko manji, a da ne govorim da je upotrebom tehnologije moguće rješavati i neka goruća pitanja internet konferencijama da niko ne mora da mrde iz svoje patrijaršije. Ali to što treba decenije i decenije da prođu da se održi jedan Sabor na kome bi svi poglavari pomesnih Crkava diskutovali o tekućim problemima i rješavali ih, a jednom kada ga i sazovu onda upropaste zbog svoj dubokih podjela i interesa govori samo da nema tu nikakvog rješenja.

 

 

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 23 минута, Bernard рече

Ne mogu da verujem svojim očima šta vi ovde sve pišete........:0212_rolleyes:

Ко може разумети да се током толиких столећа сестринске Цркве у Христу сада радују откривању пропуста и грешака оне друге? Да ли тензија кроз коју данас пролазимо значи да се нисмо довољно волели у прошлости? Како можемо оправдати то да наше црквене вође жестоко подржавају међурелигијски дијалог, а пак одбијају да заједничаре једни са другима? Зашто нису у стању да прихвате чињеницу да благодат Божја просијава другу страну нешто другачије? Да ли је могуће да са нама буде све просветљење а да ниједан зрачак не обасја оне који су све до сада били наша браћа? Напослетку, које је значење појма „заједничарење“ ако оно не укључује међусобно разумевање?

Или да ли је могуће да они не увиђају катастрофалне последице претећег раскола? Каква би онда била кривица обичних верника који су лишени благодати места ходочашћа оних других православних? Зашто би руски верници били ускраћени за Свету Гору, а верници који говоре грчки лишени св. Серафима Саровског, Кијевопечерске лавре, Валаама и благодати руских новомученика? Није ли благодат Божја свеопшта и не треба ли сви да је делимо? Када смо уједињени заједничком вером и догмом, како можемо оправдати поделу засновану на административном неспоразуму?

И коначно, ради кога и зашто је написано Јеванђеље љубави, опраштања и јединства? Није ли оно применљиво и на нас и изазове нашег времена?

http://teologija.net/podeljene-autokefalne-crkve-ili-ujedinjena-braca/

Цитат

1. Заправо, аутокефалија Украјине је мање ствар неопходности колико је то ургентно право и тврдоглав политички захтев. Насупрот томе, јединство Цркава јесте неопходност која се не доводи у питање и представља јеванђелску заповест. Шта је претежније: аутокефалност локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“?

Ко су они који траже аутокефалност? Да ли је могуће да један председник упитне духовности и самопрокламовани „патријарх“ проблематичног црквеног осећања, који је све до сада био изопштен као расколник, буду одговарајући људи да изразе ову неопходност у Украјини, у Духу Светом, вољу Божју и настројење Цркве?

А уколико не желимо да чујемо гласове оних који се противе аутокефалији, како можемо подржати наше наде за јединством, пред лицем оних који су већ изазвали раскол пре много година и који већ дуго времена прихватају присталице старокалендараца у Грчкој и на другим местима?

Да је Филарет био изабран за московског патријарха 1990. године, ствар коју је тако силно желео али која му је промакла, да ли би он данас тражио да постане митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И када би било тако, кога би питао? Синод Московске патријаршије, којим би сâм началствовао, или, Цариград, за који се претвара да га данас поштује и коме се наводно поклања?

Sjajno zapažanje.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, Bernard рече

И коначно, ради кога и зашто је написано Јеванђеље љубави, опраштања и јединства? Није ли оно применљиво и на нас и изазове нашег времена?

Цео текст је класичан спин јер нема ни помена о проблематичној и погрешној фанарској тријадолошкој еклесиологији која стоји као узрок поступака Вартоломејевих и његових истомишљеника. Они ту јеванђељски греше и покушај да се одбрана и поступци РПЦ- е сведу само на политички мотивисано деловање је клевета и лаж.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 минута, Pontifex Emeritus рече

Канони говоре о изопштењу (одлучењу) као казни, тј. мери која се примењује према онима који заједничаре са изопштенима. Као и свака казна, и та казна се виновнику изриче и објављује, и онда се с њим (или њима) прекида свако даље општење. А наша Црква је прекинула општење са Вартоломејем и без суда и без изречене казне. Можда вама поступак није важан, јер вам је важна само одређена последица. Као да је гурање Цркве у раскол некаква дечја игра, па и не мора све да буде lege artis.

Ево ако се не варам 15. Канон 2. Ца.с. дозвољава клирику да прекине општење пре званичне саборске осуде. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, Pontifex Emeritus рече
пре 9 часа, Bokisd рече

e, jeste...:D

Vidi,osudjen je kao kanonski prestupnik od strane sabora RPC i tako oni prestaju i kanonski da imaju opstenje sa Vartolomejom....ovo je jos uvek tkz. kanonski raskol (koji je kao pojava poznat u istoriji PC) i nema potrebe za nekom jacom osudom Vartolomeja kao nekog prestupnika koji narusava zajednicu svetih i spasenje. To o cemu pricas, mozda moze da se desi hipoteticki u nekoj buducnosti, ako stvari sa Vartolomejem postanu extremne.

Ни ја нисам мислио на анатему као последњу и најтежу меру. Мислио сам на примену канонске казне изопштења из Цркве, јер је она предуслов за прекидање евхаристијске заједнице с њим. 

Cekaj bre bratko Pontifeks,..... pa o toj kanonskoj meri se i radi i pricamo samo o njoj i onda se slazemo u tome....i onda nema (zasad - videcemo dalje sta ce se desavati) potrebe za nekom jacom saborskom osudom ovih postupaka Vartolomeja, tipa odlucenja kao rascinjenje ili anatema.

I, sad, ako je objektivno Vartolomej ne - kanonski priznao Ukrajinske raskolnike (usao na kanonsku teritoriju RPC - to je prekrsaj kanona,...... rehabilitovao osudjenje raskolnike osudjene os strane RPC - i to je prekrsaj kanona, jer samo onaj ko je osudio nekog, samo taj i moze ponovo da rehabilituje tog osudjenika, niko drugi ne moze osim Vaseljenskog sabora,.....trece, samo cin primanja i pokajanja ovih raskolnika od strane Vartolomeja je bio blago recene 'skandalozan'....i to su sve kanonske greske Vartolomeja....),....onda i odlukom sabora - sinoda RPC zbog svih tih kanonskih stvari oni su i prekinuli kanonsko opstenje i zajednicarenje u liturgiji sa Vartolomejom. Jer imaju na to pravo jer se po kanonima moze neki svestenik ili episkop odluciti na neko vreme (dok se ne pokaje) od (svoje) liturgije ako prekrsi te iste kanone.

Tako da je to zasad opravdani kanonski 'raskol' i RPC je zaista bila primorana na ovakav potez..... sad, da ne ulazimo dalje sta i kako, ali, ta prica Vartolomeja kako je on izvor i stub Pravoslavlja i da ima vlast u PC po nekom bozanskom Trijadoloskom pravu .....i extremni ekumenizam koji propoveda,..... sve to moze u buducnosti da stvori dodatne problemos' u PC....itd....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. 

 

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Pontifex Emeritus рече

Ако свештени канони епископу града Рима дају апелациону надлежност за судске одлуке помесних сабора, а епископу Новог Рима (Цариграда) дају исте почасти и права као и епископу старог Рима, то онда значи да цариградски патријарх може да одлучује по жалбама и на пресуде изван своје непосредне јурисдикције.

Који канони им то омогућују?

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Pontifex Emeritus рече

Ако свештени канони епископу града Рима дају апелациону надлежност за судске одлуке помесних сабора, а епископу Новог Рима (Цариграда) дају исте почасти и права као и епископу старог Рима, то онда значи да цариградски патријарх може да одлучује по жалбама и на пресуде изван своје непосредне јурисдикције.

Ne, to nije tacno Pontifeks...... apelacije u konacnoj instanci vrsi Vaseljenski sabor.....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...