Raskol se zahuktava

[VuleC]

Rekao sam svoje. Blazeni su progonjeni Istine radi.

[Tristatri]

пре 4 минута, Ведран* рече

@VuleC Молим те склони се са ове теме.

Никоме није до твојих баљезгарија и прелести.

'će vam ugrozi idilu? No nema idile bez Latina, a on se iz sebi znanih razloga, kloni ove teme u poslednje vrenme.

[Ведран*]

@Milan Nikolic мени није никако јасно која насушна потреба и мука нас тера да изводимо неке парадигматске дефиниције еклисиологије на основу тријадологије? Одакле то? Можда сам ја скроз неупућен па ми зато није јасно?

Никако не могу то да докучим.

У савремено доба је Зизиулас пројавио да ми немамо јасно дефинисано шта је то Црква (!). И онда почиње та прича и данас се врти. Али она није ничим конкретним изазвана. Црква никада није нешто дефинисала без преке потребе. Није Црква правни систем па да нам требају "законски оквири" и дефиниције а још  мање парадигме!! Дефинисала је само када је постојала претња да се изгуби или замагли ОТКРИВЕНА Истина. 

[Milan Nikolic]

пре 57 минута, VuleC рече

U kanonima stoji da sa jereticima nema opstenja, daleko bilo zajednicke molitve. Papisti su jeretici. Papoljubivi pravoslavci nisu pravoslavci nego su i oni jeretici.

Звучиш ми као она баба што је викала живу истину, а радила је за преваранте и обмањиваче. Ко још не зна да Римска Црква нема више ни места ни поретка у Православној Цркви која баштини традицију и догмате, само још и ти да схватиш за себе да не баштиниш ни традицију ни догмате.

[Августин]

Глава синодального Отдела РПЦ МП сравнил встречу митрополита Онуфрия и президента Украины с обличением Ивана Грозного св. Филиппом

Председатель синодального Отдела по взаимоотношениям Церкви с обществом и СМИ Московского патриархата (ОВЦОиСМИ МП) Владимир Легойда написал в своем Telegram-канале 26 марта, что выступление предстоятеля УПЦ МП на заседании Всеукраинской рады Церквей и религиозных организаций подобна словам св. Митрополита Московского Филиппа (Колычева), который в свое время обличал царя Ивана Грозного.

"Хорошо, что мы живем не в XVI веке и даже не в XX, а в XXI, и трагическая судьба Митрополита Филиппа Митрополиту Онуфрию, надеюсь, все же не грозит, но печально, что сегодня существуют обстоятельства, которые становятся основанием для таких исторических ассоциаций", - сожалеет Легойда.

В своем выступлении, которое трудно назвать "обличением", Онуфрий заметил, что не УПЦ МП сама у себя захватывает храмы и не ее общины срезают замки на своих храмах. "Это приходят чужие для Церкви люди, которые не ходили в храм и не ходят", - подчеркнул он. Предстоятель УПЦ МП также опроверг официальную статистику переходов храмов из УПЦ МП в Православную Церковь Украины (ПЦУ), приведя довольно запутанные данные о том, что в ПЦУ перешли лишь 42 прихода. Еще 55 случаев он охарактеризовал как "насильственные захваты" и признал еще 137 случаев, когда за переход якобы голосовала территориальная община вместо религиозной.

В ответ президент Петр Порошенко сказал, что ни он, ни какая-либо областная администрация не распространяла указаний о переходе общин из УПЦ МП в ПЦУ. Президент предложил главе УПЦ МП провести отдельную встречу. Он дал указание своим помощникам изучить ситуацию по каждому эпизоду, который в руководстве УПЦ МП считают "захватом храма". По окончании заседания Петр Порошенко имел небольшую доверительную беседу с митрополитом Онуфрием, что также трудно сравнить с реакцией Ивана Грозного на обличения Митрополита Филиппа,

[Milan Nikolic]

пре 53 минута, farisejski.bukvojed рече

'Oce li se vecina saborno izjasniti nakon sto se vrati ekspedicija sa kraja granicne ravni izmedju sustine i ipostasi ili smo digli ruke od njih? Jel' se javljaju komandant Mark ili kapetan Spok?

Да одговорим уједно и @Ведран*-у 

Али шалу на страну. Постоје неке врло екстремне ствари, као што су црне рупе, те звезде које су толико густе и имају тако јаку гравитацију да фреквенција светлости бива поравната или другим речима, фотон остане у њима. Па и поред тог сагледавања, постоје неки који би желели да се отисну у црну рупу верујући да има исхода који није класична смрт, биолошки колапс и атомска дезинтеграција.

Тако и данашњи поједини теолози имају индицију да разумеју суштинска питања, а то је смер у два правца, до раја и пакла. То је чисто теолошка слобода и нема ништа спорног у томе.

Међутим, када неко зађе, или мисли да је то учинио, у дубине тајни Бића Божијег и почне говорити о граници суштине и личности, као што је то Зизјулас чинио, па још и пренесе то у оквире студија многих Цркава, шта друго очекивати осим опасности за јединство Цркве.

Теолошка питања су јако злоупотребљена и то је оно што нас највише боли. Тако некада Црква није била срећна што мора да се бави тим доктринама, због тога што је ту ствар увек пратио раскол. 

Ово сада што нам се дешава, зна се да је раскол. Један је упозорио а други неће да попусти и учинио је катастрофалан поступак. Неће се ништа разрешити док се не препозна и не разобличи одређена заблуда и не изнесе решење.

Све је више јасно да је теолошки проблем првенства стваран и актуелан и све се више прича о томе. Када се постави питање како смо дошли до неких одговора, видећемо како стоје ствари. Да ли је неко заглибљен у паклу или је пронашао трачак наде.

Чини се да су лака, али су у ствари најтежа питања. Боље рећи најегзистенцијалнија.

[Августин]

В киевском суде отклонили иск об отсутствии у Порошенко полномочий обращаться за томосом

26.03.2019, 19:21

Новости

© пресс-служба президента Украины | Перейти в фотобанк

Суд Киева отказал в удовлетворении иска общественной организации, поставившей вопрос об отсутствии у президента Украины Петра Порошенко полномочий на обращение к Константинопольскому патриарху о предоставлении томоса неканонической церкви Украины, сообщает «Интерфакс»

«Рассмотрев материалы дела, исследовав имеющиеся доказательства и установив, что истцом был неправильно выбран способ защиты нарушенного права, суд отказал в удовлетворении иска», — пишет агентство.

 

Томос об украинской автокефалии. Справка

© РИА Новости, Стрингер | Перейти в фотобанк

Ранее, 26 марта, суд завершил рассмотрение дела по иску «Неправительственной организации Верховенство права» к президенту Украины относительно установления отсутствия полномочий президента вмешиваться в деятельность церкви и религиозных организаций.

 

Уточняется, что речь идет о подписании и отправке обращения к патриарху Варфоломею о предоставлении томоса об автокефалии.

Решение суда вступает в законную силу по истечении срока подачи апелляционной жалобы всеми участниками дела, если апелляционная жалоба не была подана.

[Milan Nikolic]

Само да додам да ће се о овоме највероватније причати кад ми помремо.

[Milan Nikolic]

Сложио бих се са тобом. Само не могу тврдити да неке неоткривене тајне Бог неће открити генерацијама које долазе, јер свакако треба износити осим старог и нешто ново. Зато је потребан пажљив дијалог, па ћемо расуђивати о свему што треба.

 

[Milan Nikolic]

Од 449 свештеника њих 447 остали су верни канонској Цркви

25. Март 2019

Упркос тромесечним прогонима, претњама, одузимању цркава и обећањима материјалних добара, свештенство Черновичко-буковинске епархије канонске Цркве остало је верно свом предстојатељу, Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Како јавља сајт ове Епархије, само два свештеника прешли су у расколничку цркву, док је њих 447 остало верно Цркви Христовој и заклетви коју су положили на рукоположењу.

У јануару месецу ове године свештенство Архијерејског намесништва Герце тражило је од локалних власти да обуставе прогон свештенства канонске Цркве: „Ми хоћемо да исповедамо веру коју нам је Христос оставио. Остајемо верни Господу Богу, Нашој канонској УПЦ оличеној у Његовом Блаженству митрополиту Онуфрију и хоћемо да служимо, пре свега, Богу, православном украјинском народу и остајемо у молитвеној спони са свеукупним православним канонским светом,“ каже се у том апелу.

 

Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ)

http://www.spc.rs/sr/od_449_sveshtenika_njih_447_ostali_su_verni_kanonskoj_crkvi

[Milan Nikolic]

„Патријарх“ Филарет се противи пропису Томоса

26. Март 2019

„Свештенство“ и паства „Кијевске Патријаршије“ изван Украјине не могу се присиљавати да пређу у јурисдикцију Васељенске Патријаршије, рекао је Филарет Денисенко, почасни „патријарх“ украјинске расколничке Цркве.

Мада је један од прописа у Томосу о аутокефалности који је издао Цариград „Православној Цркви Украјине“ био да све парохије „Кијевске Патријаршије“ изван граница Украјине морају бити пребачене под јурисдикцију Цариградске Патријаршије, „Кијевска Патријаршија“ не може присилити своје епархије у иностранству да удовоље овом пропису, рекао је Денисенко у недавном интервјују агенцији Главком.

На питање шта ће бити са епархијама „Кијевске Патријаршије“ у Русији, он је одговорио: „Да, постоји такав захтев, али оне не желе да пређу под Цариград. Овај захтев се не тиче само архијереја у Русији, него и свих архијереја у Канади, САД, Латинској Америци и Европи. Они не желе да буду под Васељенском Патријаршијом и нико их не може на силу одвојити од `Кијевске Патријаршије`“.

Раније смо донели вест да четири расколничке украјинске парохије у иностранству одбијају да пређу под цариградску јурисдикцију, мада се „митрополит Епифаније Думенко“ нада да се то питање може разрешити разговорима.

Са своје стране  Филарет стално тврди да је био, да је и даље и да ће бити патријарх, што би значило да „Кијевска Патријаршија“ и даље постоји. С друге стране, Цариград је прописао да Кијевска Патријаршија и „Украјинска Аутокефална Православна Црква“ треба да буду разрешене пре него што се удруже у нову националистичку Цркву.  Филарет је агенцији изјавио да пред законом нема „Кијевске Патријаршије“, али у стварности је има, пошто постоји патријарх. С друге стране, Епифаније Думенко је изричито навео да „Кијевска Патријаршија“ више не постоји.

И док Свети Синод Васељенске Патријаршије изричито прописује (11. октобра 2018) да не сме бити насилног преузимања цркава и манастира у Украјини, Филарет сматра другачије - да нема ничег лошег у томе што државне власти присиљавају парохије да пређу из канонске у расколничку Цркву.

Он је даље изјавио: „Уредбе ме лично не задовољавају, па из тог разлога треба одржати заседање  Помесног сабора и усвојити уредбе Православне Цркве Украјине – не у смислу да Кијевска митрополија буде унутар Цариградске Патријаршије, пошто се ми сада држимо ових уредби, грчких уредби, док као аутокефална Црква треба да имамо своје сопствене украјинске уредбе“, рекао је Филарет, изражавајући уверење да се Цариград неће противити било каквој промени и да им је, штавише, речено да могу мењати уредбе по вољи.

Међутим, текст Томоса прописује да уредбе морају бити у складу са Томосом, што је био услов да Цариград подари аутокефалност.

 

Извор: orthochristian.com  (са енглеског Инфо служба)

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_filaret_se_protivi_propisu_tomosa

[Milan Nikolic]

Украјинска Црква тужила Министарство културе због захтева да промени име

27. Март 2019

Канонска Украјинска Православна Црква (УПЦ) поднела је тужбу против украјинског Министарства културе због захтева да се преименује и поново региструје, саопштила је служба за медије Обласног административног суда у Кијеву.

У децембру је украјински Парламент усвојио закон који је тада потписао председник Петро Порошенко, према којем се канонска Украјинска Црква и нколико других црквених заједница лишавају имена и морају  се пререгистровати као Руска Православна Црква у Украјини.

Министарство културе Украјине је поставила 26. април 2019, Велики петак, као крајњи  рок до када Црква има да се преименује. УПЦ је изјавила у то време да намерава да се жали на закон Уставном суду Украјине.

„Обласни административни суд Кијева примио је захтев Кијевске митрополије Украјинске Православне Цркве против украјинског Министарства културе да поништи налог о одобрењу верске експертизе за утврђивање списка верских организација које потпадају под одредбе 7. и 8. члана 12. украјинског закона `О слободи савести и о верским организацијама`, изјавила је служба за медије.

Суд је истакао да УПЦ је затражила да се призна као незаконито што је Министарство културе објавило на свом сајту списак верских организација које морају променити своје име укључујући УПЦ. „Питање отварања административних процедура по овом случају сада се решава“, изјавио је суд.

 

Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба)

http://www.spc.rs/sr/ukrajinska_crkva_tuzhila_ministarstvo_kulture_zbog_zahteva_da_promeni_ime

[Milan Nikolic]

Кијевски суд: Председник Украјине не може се мешати у послове Цркве

27. Март 2019 - 13:02

Окружни административни суд града Кијева пресудио је да председник Украјине нема компетенције да се као човек на челу државе меша у послове Цркве. У својој изјави суд је установио непостојање компетенције (пуномоћја) Председника да се меша у посао Цркве и верских организација, а посебно не да пише и директно се обраћа васељенском патријарху Вартоломеју по питању доношења Томоса о аутокефалности „Православној Цркви Украјине“, што је касније Врховна рада Украјине подржала законским актом.

 

Извор: Првославие.ру (с руског Инфо служба)

http://www.spc.rs/sr/kijevski_sud_predsednik_ukrajine_ne_mozhe_se_meshati_u_poslove_crkve

[Milan Nikolic]

Епископ бачки Иринеј

О савесним пастирима и неодговорним портпаролима

27. Март 2019

Импресиониран сам брзином којом је Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим одговорио – за мање од једног дана – на мој коментар, насловљен „Опасни портпароли”, објављен 20. марта, а написан поводом његовог саопштења од 16. марта текуће године. Нисам, међутим, нимало импресиониран ни садржајем његовог муњевитог одговора под насловом „О питањима пастирским и портпаролским” ни онтологијом без етике која из њега провирује, па ни тоном и маниром његовог „дискурса”. Да укратко објасним! Читав одговор је уствари свесна замена тезâ: на моје суштинске примедбе епископ Максим не одговара или одговара делимично и селективно, а притом игнорише моја запажања о могућим крајњим последицама његових ставова. Добар део мога текста представљају и њему упућена питања, не само реторичка већ и стварна, срачуната на разjaшњење како еклисиолошко-канонских претпоставки његовог приступа теми тако и неизбежних закључака који из таквог приступа произилазе. Он та питања заобилази. Ваљда са небопарних висина својих богословских прозрења сматра да и не заслужују неки осврт. А ако их и узме у обзир, доживљава их као напад на њега и на његову еклисиологију. Читав његов методолошки поступак бих описао једним – помало грубим, али упечатљивим – поређењем, чији нисам аутор већ сам га чуо од других: коњ је четвороножна животиња, а зебра је слична четвороножна животиња, па из ових премиса закључујемо да у свом „наративу” можемо да говоримо час о коњу час о зебри, како нам кад одговара. Или, да узмем мало достојанственији пример: човек је, по Платону, „двоножно живо биће без крила”, а представник једне врсте из породице најразвијенијих примата њему је сличан и сродан, како физиолошки тако и еволуционо (ако је веровати „јединој научној теорији”), па их, већ по потреби „дијалога”, можемо повремено подвести и под заједнички именитељ. Укратко, како за себе рече један рашчињени и распамећени лажни „ревнитељ Православља”: „Вољ’ ти Драган, вољ’ ти Антоније!”

Његово Преосвештенство у свом одговору преузима улогу невине жртве: он, ето, у оквиру своје службе, а за добро своје Епархије, упућује пастирско писмо својим епархиотима, кад, не лези враже, неочекивано, незван и неизазван, ниоткуд искрсава неки портпарол и ненадлежно интервенише, пренебрегавајући чињеницу да Епархија западноамеричка има законитог архипастира у личности епископа Максима, а не у његовој личности или, могло би се рећи, у једној портпаролској индивидуи која још није доспела до пуног личносног начина постојања и делања. Оваква интерпретација би била умесна и исправна кад би заиста била израз – или бар одраз – чињеничног стања. То, нажалост, није случај: није речени портпарол прозвао и напао владику Максима због његове нормалне архипастирске делатности у месној Цркви којој предстоји у име Христово и „на месту Христовом” него је покушао да се брани од његових прозивки и напада. По владици Максиму, наиме, епископ бачки злоупотребљава портпаролско послушање (на које није сâм себе поставио него га је изабрао Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве), те час „тврди” да је наша Црква „прекинула општење” са једном Православном Црквом, а час „сугерише” да то треба да учини. Ако такво приказивање неке личности (или бар индивидуе, односно потенцијалне личности) и њеног делања није ноторна неистина и „онтологија без етике”, онда ваистину не знам шта јесте.

Најзад, у погледу тона и манира у изражавању једне комплетне личности на адресу једне индивидуе која тек треба да еволуира у личност, навешћу да ја, најблажим могућим речником за који сам уопште способан, на самом почетку свог реаговања наглашавам да ми је намера да само укажем на „неке нетачности и погрешне поруке” саопштења од којега је све почело. Заузврат, Преосвећени аутор одговора мене чашћава изразима и синтагмама попут ових: „далеко од истине”, „видовити бачки епископ”, „немогућа мисаона акробатика”, „недобронамерно и апсолутно неосновано”, „неупућени бачки владика”, „маштовити владика Иринеј” који „врши учитавање”, износи „низ оптужби, клевета и инсинуација”, говори „прокрустовски” и „без иједног ваљаног аргумента” о стварима које слабо познаје, а још мање разуме,  приписује „неке сасвим друге намере”, „учитава непримерене конотације”, говори речником који „обилује ad hominem заједљивим провокацијама” и тако даље. Али на крају, и поред свега тога, а на срећу дотичног јада од портпарола, он, Епископ западноамерички, смиреноумно и великодушно, такорећи кенотички, опрашта му, „као и много пута до сада”, и овај „жалосни (ис)пад”. На све ово имам само једну мисао: о теологијо, о духовности, о онтологијо, о истинољубивости, о расудљивости и трезвености, како ти је име ако не Максим? Напомињем да овде не „учитавам” светог монаха Максима, Исповедника Православља из далеке прошлости, него нашег савременика и саплеменика, а свог сабрата и саслужитеља, епископа Максима, такође исповедника, али исповедника много тога и много чега.

Проблем неопштења међу Православним Црквама, нажалост, постоји, и то не само између Фанара и Москве него и између Антиохије и Јерусалима, а на самој ивици је и питање општења између наше, Српске Православне, Цркве, и Румунске Православне Цркве, због сталног и све безобзирнијег упадања ове последње у канонски простор наше Цркве, у епархије тимочку и браничевску. Никакав портпарол не измишља тај проблем, а ниједан епископ, па ма то био и прогресивни епископ западноамерички, не може га превидети. Њега треба решавати саборно, свеправославно, а не на основу измишљених ексклузивних права и повластица само једне помесне Цркве, Цркве цариградске. Ево и последњег – бар засад – питања сабрату епископу Максиму у вези са преписком нас двојице: ко је канонски исправан српски епископ, он или ја, и то не са мога него са цариградскога становишта? Ево о чему се ради! После страшне „малоазијске катастрофе” и изгона свих православних Грка из турске државе двадесетих година прошлог века (осим оних у самом Цариграду, које су Турци насилним путем изгонили касније, у неколико таласâ), тадашњи васељенски патријарх Мелетије Метаксакис, иначе члан једне моћне слободнозидарске ложе, а неко време и патријарх александријски, и архиепископ атински, самоуверени „реформатор Православља” и организатор такозваног свеправославног конгреса у Цариграду 1923. године, „предобрасца” за исто толико „свеправославни” сабор на Криту у наше дане, виновник првог великог раскола у савременом Православљу услед његовог непромишљеног и самовољног увођења такозваног новог календара, претеча патријарха Вартоломеја по односу према сопственој многобројној и верној духовној деци, православним Русима, лансирао је дотад непостојећу теорију (у цариградским патријаршијским издањима из 1921. још је нема, како запажа Сергије Троицки) о наводном превасходству „Васељенскога Трона” над свим осталим аутокефалним Православним Црквама и о његовом ексклузивном праву на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене. Тада је формулисано савремено фанариотско тумачење смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора, који се односи на јурисдикцију над „варварским областима”. То тумачење не прихвата нико, буквално нико, од релевантних савремених православних канониста у другим помесним Црквама, а нема га ни код најбољих византијских канониста, Аристина, Зонаре и Валсамона. Не мора по овој ствари мој млађи сабрат, епископ Максим, да верује мени, безначајном портпаролу, не мора ни добром старом Никодиму Милашу, не мора ни руско-српском канонисти Сергију Троицком, али, за име Бога, нека верује бар епископу Атанасију Јевтићу, преводиоцу и данас бесумње најбољем православном коментатору светих канона!

Да се разумемо: нисам ја „антифанариот”, као што нисам ни „филофанариот” по сваку цену, што су ми иначе многи „учитавали” и „спочитавали”. Једноставно, верујем и знам да, колико год да нам је мио Платон (читај: Фанар или, још боље, наша Црква Мајка), милија нам је истина. Цариград ни по ком основу, па ни по слову и духу 28. халкидонског канона, нема никакво посебно право, а поготову нема искључиво право јурисдикције над такозваном православном дијаспором. Али Цариград, Константинопољ, Фанар, Истамбул – како већ ко воли – не само да упорно негује и развија теорију Метаксакиса, Атинагоре и прочих него ју је, на врло перфидан начин, применио на скорашњем Критском сабору. Та теорија, наиме, подразумева да једини прави и канонски епископи у дијаспори јесу њихови епископи, а сви остали, из било које јурисдикције, само су њихови викари или, ако им је то испод части, онда су, до даљњега, толерисани уљези, а не прави епархијски архијереји. У оквиру оваквих схватања, делегација Васељенскога Трона је на Критском сабору, једнострано и самовољно, кришом од свих, изменила титуле архијерејâ помесних Цркава у дијаспори: само њихови архијереји су епископи немачки, аустријски, француски и тако даље, а остали, из других помесних аутокефалних Цркава, јесу епископи непознатог идентитета и статуса, па их стога називају епископима „у Аустрији”, „у Немачкој”, „у Аргентини” и тако даље, дакле без титуле, без епархије. Тако су, без саборске расправе и одлуке, само представници Цариграда, Константинопоља, Фанара, Истамбула – како већ ко воли – означени као епископи ове или оне области, а сви други као гостујући епископи у овој или оној области. Тако је и наш епископ Максим означен као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији”, а не као пуноправни епархијски епископ западноамерички Српске Православне Цркве, али му то није било сметња да, за разлику од огромне већине присутних српских епископа, њих двадесет, стави свој потпис под документ по којем он сâм јесте само толерисани неканонски „епископ у Западној Америци”. У знак захвалности, он је убеђени – готово професионални – апологет фанариотских експеримената и црквено-нецрквених иницијатива. Аферим! По други пут питам и себе и друге: чега је, пре свега, заговорник и чији је гласноговорник – илити портпарол – Преосвештени велеучени господин Максим Васиљевић?

 

Извор: Епархија бачка

http://www.spc.rs/sr/o_savesnim_pastirima_neodgovornim_portparolima

[Bokisd]

Au, bas ostar odgovor,...