Да ли деца сметају у цркви?

[JESSY]

 

 

Питање из наслова емисије долази из писма које нам је са великим поверењем упутио један наш слушалац, одређујући тему данашње емисије. Са што је могуће више негенерализовања ситуације, покушали смо да одговоримо на више питања која су нам из овог, (напомињемо) личног, примера постављена, али и препозната као тема која може помоћи духовном узрастању других родитеља и деце. Понашање деце од две, три или четири године може бити узрок "нервозе" како свештенослужитеља и сабраних верника, тако и самих родитеља, који су принуђени да из цркве излазе више пута током службе. А да ли живахност деце уопште сме да узрокује "нервозу" током службе? "Ми родитељи смо само сарадници Божији у васпитавању деце", рекао је овим поводом наш гост, свештеник Владимир Левићанин из храма св. Георгија у старој Бежанији и додао да "не можемо очекивати да деца у том узрасту разумеју све што се дешава на Литургији". Ова ситуација се не односи и на родитеље, који са љубављу и стрпљењем морају да прихвате све оно што родитељство са собом носи. "Када си родитељ, ниси више свој", каже о. Владимир.

 

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14178

View full Странице

[JESSY]

ovo je stvarno dobra tema i uvek aktuelna u crkvi...

vise puta su svestenici u nasoj crkvi opominjali roditelje da vode racuna o tome kako se njihova deca ponasaju u crkvi...neki su to radili delikatnije ali neki veoma strogo...taj strogi nacin je po meni nedostatk ljubavi...nije stvarno prijatno kada deca trce po crkvi, kada glasno pricaju, igraju se, bebe placu...moram priznati da i meni to ponekad smeta...ali se mora naci neki nacin da se taj, nazovi, problem, resi...

recimo, kada bebe placu, nema druge nego da se izadje iz crkve...ali kada su malo veca deca u pitanju, koja naravno ne mogu da stoje mirno i odslusaju celu liturgiju (ne mozemo ni mi stariji) , bilo bi lepo da pri crkvama postoje odredjeni prostori sa odgovornom osobom gde bi roditelji mogli da ostavljaju svoju decu dok su oni na sluzbi...

[АлександраВ]

....Велим, жали ми се кћерка, већ неколико пута – а задњи пут прилично алармантно – присиљена је да своју дјецу више не води ну српску цркву.

Разлог?

Пође она са дјецом у цркву; дјеца, ко дјеца: једно потрчи тамо, друго овамо; треће нешто зацвркуће; оно прво заплаче… И да вам не набрајам.

А онда, бабе и деде, накостријешене вране и гаврани, сјате се на јадну дјецу и направе лом. Оставе и Бога и службу па нагрну лекције да држе. Усред цркве и насред богослужења. На све то поп, из олтара, пријекорно, очима стријеља. Моја кћерка, куд ће, шта ће, покупи дјецу па напоље.Тамо се придружи и другим мајкама које су се исто провеле. Тако једном, тако други, и трећи пут и моје се дијете пита: Која је сврха дјецу у цркву водити кад их из те цркве редовно истјерују?

Збивања садашња, са мојом унучади, приводе ми у сјећање времена, ондашња, кад су моја дјеца раног дјечјег узраста била. Ова иста моја кћерка, кад би у Маркову цркву крочила, и свога оца у олтару спазила, дрекнула би из свег дјечјег гласића: Тата! Тата! А бабе ондашње – изгледа све су бабе свуда и свакад исте – божје мољке и црквени цајкани, скоче на дијете као на каквог разбојника.

То моје, лично, искуство, учинило је да сам у цркви, у којој сам, доскора, био служио, одредио свима, и у побожне главе утувио, да је дјеци у цркви, у којој сам ја поп и старјешина – апсолутно, све дозвољено.

Дођите, видите и увјерите се: не могу замислити пријатнију, духовнију, побожнију атмосферу него што је у тој слаткој црквици. Та природна, спонтана, да кажем, породична атмосфера, подстакла је и самог нашег Патријарха, кад нас је, прошле године, посјетио, да истакне своје дивљење. Направо је Свјатјејши поређење са огромним, и хладним, катедралама и рекао да зидови не чине богомољу него топла, молитвена, срца.

У тој, дакле, црквици, дјечица мала, анђелчићи слатки, ћукоре, цвркућу; нешто међу собом се домунђавају; своје мале аутиће по патосу гурају и никоме то не смета.

У своје вријеме, донесе једна мајка свога синчића. А он, завришта из свег гласа, и никакои да га смире. Мајка, јадна, потрча напоље. Кад смотрих, зауставих службу и наредих јој да се врати. А народу рекох: Ако ми, који толико о љубави словимо, нисмо у стању једно мало дијете љубављу да обгрлимо, о чему ми то, онда, причамо. Сад је тај дјечак миљеник наше Цркве, ”стари” чтец и упућује нову дјецу како да се у олтару понашају.

Прошле недјеље синчић мога наслиједника, доскакута до олтара, промрмља нешто са тутором, скокну са солеје и оде у наручје својој мајци. Замишљам шта би било да су двије-три бабе дрекнуле, скочиле, уши му заврнуле.

А на малој дјечици, великим дијелом, установљена је и заживјела та нова парохија Епархије канадске. Јер, чуло се: у тој и тој цркви дјеца су, заиста, добродошла. Ту је дјеци дозвољено да буду – дјеца.

И шта се дешава? Дјеца брзо расту. Двогодишње дијете постане трогодишње, па четворогодишње, и ускоро стане уз своје родитеље; дође у олтар да прислужује, а на његово мјесто доскакуће неки нови јунак којег је мајка, до прије неки дан, чини нам се, у стомаку у цркву доносила. И тако редом, ваљда до њихове дјеце, ако Бог да.

За своју душу, и из знатижеље, драги моји жандари црквени, прелиставао сам матичне књиге торонтске црквене заједнице. Откако је основана, крштено је на хиљаде дјеце. Од овог, од оног Србина, с именом и презименом. Од хиљеда и хиљада те дјеце, од којих би она најстарија сад већ у поодмаклом пензионерском добу била, нигдје ни једног. Друга генерација торонтских ”врлих Срба, ”челик јунака”, ”бораца за Крст Часни” и других, може да се преброји на прсте двије-три руке, који било какву везу са својом Црквом одржавају. Ја их све знам и могао бих, по именима и презименима, све пребројати.

Гдје су? Раздувао их је вјетар на све стране. И у муслиманима их има. А можда су многима од њих нека баба, жандарка, и поп накостријешени, за сва времена њихову Цркву обнемилили. Како да се омили дјетету та његова Црква из које сваки пут понесе ружне успомене на дреку и пријекорне погледе.

Намргођеним поповима србијанским, ако би ме саслушали, поручио бих слиједеће: Јесте, Богу хвала, пуне су вам цркве. (Мада, не варајте се, то је тек неки сићушни проценат народа српског.) Али, браћо моја, један по један, од мирних и укочених, одлазиће својим путем. Црква ће све мирнија и пространија бити. Не буду ли ова дјечица, коју, сад, тако олако, из цркава изгоните, дошла на мјесто баба и дједова њихових, ви нећете имати коме да служите и кога из цркава да изгоните; као што ни ја, овдје гдје сам, не бих имао коме: Мир свима, да кажем да не бијаде несрећних олуја, претходних деценија, које су, на ове стране, нанијеле народ у празне српске цркве Канаде.

Ми знамо за Христову наредбу да му пустимо дјецу и не бранимо им да му долазе. (Мт. 19, 14) Многе су лијепе проповједи на ту тему исписане. Па је речено, толико пута, како је Христос апостолима својим добру ”буквицу” очитао кад су се они, у ревности својој за мир и тишину, између њега и дјеце били испријечили. Па, онда, словимо Христове ријечи да, ако се не обратимо и не будемо као дјеца – злоћом да дјетињимо (1. Кор. 14, 20) – нећемо ући у Царство небеско. (Мт. 18, 3)

Да се куцнемо у чела и увидимо да ми, свим силама, неразумно, и Богу противно, чинимо управо супротно. Запријечили смо се змеђу њих и Господа и још настојимо да дјеца постану – ми.

Да ли неки од жандара црквених не мисли можда да је Христос тражио да му пусте само мирну и стерилну дјецу?

Василије ПpoтaТомић

[Tavita]

ЉУди којима сметају дјеца у цркви нису ту због Христа, цркве, молитве...то су нервозна, чангризава створења којима смета све што није по њиховом. Који на Литургији нису унутра, већ у спољном свијету... НЕ треба се на такве људе освртати. Још мање треба не доводити дјецу у цркву. Ко има проблем са дјецом у цркви, има проблем са собом... таман нек мало трпи и смирава се

[Grizzly Adams]

Одрасли сметају у цркви...

Шалу он сајд, на западу многе цркве имају посебну просторију за децу која обично има прозор према олтару, тако да може родитељ са малом децом да ту седи и прати службу, а да никоме не смета ако је дете немирно итд. Може да се игра ако жели.

Мислим да је то добро решење.

[АлександраВ]

Када ми, као одрасли, организујемо црквене службе, када вршимо припреме за њих, скраћујемо и продужавамо поредак служби, ми прилагођавамо себе на сопствена схватања и потребе, или једноставно удобност, схваћену у терминима одраслих.

Али до сада, што се тиче схватања, потребе и духовне тежње деце се нису узимала у обзир, окружење често није корисно да учини да деца заволе Цркву. Ово је без обзира на то, једна од главних сврха религиозног образовања: пустите децу да заволе Цркву, тако да би увек могла да присуствују у храму са пријатним осећањем, да би добијала духовну прехрану од ње.

Па хајде да се мало побринемо око наше деце: у почетку им пружимо шансу да активније учествују у цркви – а у ширем и развијенијем облику онда, само додавања кадионице свештенику; друго, хајде да се сами прилагодимо деци када се молимо заједно са њима.

Нека деца буду свесна да су чланови Христове породице. Нека деца дођу да љубе Цркву!

Протојереј Михаил Помазански

[Tavita]

пре 8 минута, Grizzly Adams рече

на западу многе цркве имају посебну просторију за децу која обично има прозор према олтару, тако да може родитељ са малом децом да ту седи и прати службу, а да никоме не смета ако је дете немирно итд.

ма ово је срање. Непотребно снисхођење. Изолујеш младунче и женку родитеља да не би преподомне ометало при духовном воздизању пред Престо. Мо'си мислит! Коме смета што дјете потрчи, лупи, направи буку, заплаче нек се преиспита... иде у цркву а живци тремоло...

[Grizzly Adams]

пре 3 минута, Tavita рече

ма ово је срање. Непотребно снисхођење. Изолујеш младунче и женку родитеља да не би преподомне ометало при духовном воздизању пред Престо. Мо'си мислит! Коме смета што дјете потрчи, лупи, направи буку, заплаче нек се преиспита... иде у цркву а живци тремоло...

Него дете од две-три године треба да мирно стоји-седи два сата и слуша нешто потпуно неразумљиво...

Good luck with that.

[Tavita]

 

пре 3 минута, Grizzly Adams рече

Него дете од две-три године треба да мирно стоји-седи два сата и слуша нешто потпуно неразумљиво...

Нисам то ни рекла

[Grizzly Adams]

Управо сада, Tavita рече

Нисам то ни рекла

Стварно ниси, мај бед...

[Lady Godiva]

У цркви у коју ја идем има заиста доста деце. Обично су сва деца у задњем делу цркве и не праве галаму. На крају сваке литургије, након нафоре, супруга једног свештеника им дели слаткише.  

Једини пут када сам ја видела свог свештеника да је љут због дечије галаме је када се један дечак током беседе буквално надвикивао са њим. Притом је мајка само седела и кулирала, а мали је баш викао. Како свештеник повиси тон, да надјача дететову причу, мали почне још гласније. Јесте био неваспитан, али сам се ја слатко исмејала. 

[JESSY]

пре 44 минута, Grizzly Adams рече

на западу многе цркве имају посебну просторију за децу која обично има прозор према олтару, тако да може родитељ са малом децом да ту седи и прати службу, а да никоме не смета ако је дете немирно итд. Може да се игра ако жели.

Мислим да је то добро решење.

to je sjajno resenje....!

[WiseMan]

Ni jedan čovek ne može zabraniti bilo kojem čoveku da uđe u crkvu. 

[Sanja Т.]

Да ли деца сметају у цркви?

                

[Vladan :::.]

Код нас у целом граду (4 храма) а нарочито у нашој цркви: ако се укаки, гладно, нервозно, бесно иде да се намири смири па се врате. Остали се играју, шетају, чаврљају, ови који су у олтару су као неки пример али се углавном досађују тамо. Старија деца углавном стоје или са још неким шапућу или изађу напоље па се врате пред причешће. Скроз са леве стране су обично мајке са ситном децом мада су и са десне јер има доста деце.

Када ја дођем сам са троје деце од тога 2 * по 3г. које добро једу и добро спавају и никада не седе онда се атмосфера из места промени  Преподобни се снужде а који нас воле се обрадују и оне се растрче до жена које нам често помажу. Али приметио сам до често направе пар кругова око преподобних као да их осећају да се ту нешто врти  Једну по једну носим на рукама па разгледамо около или обилазимо један велики астал са мноштвом икона, или ме ухвате за руку па обилазимо остале или све ређе прошетамо напољу. Сада су већ чешће са осталом децом која их окруже чим дођемо.

Оне су на службама редовно и осећају се као да су кући, знају све и сви њих знају. Посебна је прича када дођемо суботом током постова. Тада има мало људи, служи се заупокојена, а обавезно има оних за причешће који дођу пар пута у години а нису могли да чекају недељу па су дошли у суботу. Свештеници се обрадују када виде децу а ови људи се скамене, осврћу, механички крсте и имају израз лица "ко је овај лудак што је довео децу у цркву и пустио их да нарушавају службу када смо дошли да се причестимо и очекујемо службену духовност и неки мир..." Али, оне тога нису свесне и понашају се као да је празник, као што и јесте