Руски православни психолог Михаил Хасмински - Како бити и остати истински срећан ...

[JESSY]

То јест, сваки психолог удара у то?

 

• Онај ко ради са људима који су тешко болесни, сусреће се са смрћу, са најснажнијим кризама – да, наравно. У таквим случајевима, схватање проблема често излази изван граница овог живота. Заједно са колегама сам покушао различите методе, покушавали смо да адаптирамо и психоанализу и неке хуманистичке школе. Међутим, не, то не помаже када радиш са човеком који реално умире. Можеш наравно да говориш то што је, на пример, говорио Виктор Франкл, то је лепо, али обично уопште не ради и не доноси утеху.

 

Али ако у свом раду као православни психолог будете радили са нецрквеним, смртно болесним човеком, ви нећете, неће просто моћи да га поучавате у вери?

 

• Да. И ту је настало већ друго питање. Све је правилно, већина људи са којима сам имао прилике да будем у контакту, управо и нису могли да добију за њих тако неопходну духовну подршку, јер нису били верујући.

 

И постало је јасно: да бих им помогао, потребно је рећи нешто тако да они поверују. И опет, уобичајене речи ту нису биле од помоћи.

 

Без обзира на обиље књига, богословских између осталог, показало се да онога што би на доступан и схватљив начин могло да допре болесним особама у душу, има крајње мало. Почели смо да сличан материјал сакупљамо на кашичицу, између осталог и неке научне аргументе у корист реалности религиозних феномена, на пример, живота након смрти. Тражили смо тамо где се условно говорећи, духовно и научно додирују. Разуме се, не позивам на проверу вере науком, али ако ауторитет науке некога може да подржи на путу ка вери – онда зашто да не?

 

Тако се и сакупило неко искуство. А паралелно са тим је текло и моје уцрквењење. Затим су се појавили одређени програми, између осталог и рехабилитациони које смо желели да проширимо.

 

Уопште, свако је имао прилику да у реалности каже нешто своје, избегавајући флоскуле и уобичајене фразе. То јест, да покуша да на свој начин приведе особу вери. И све то је било потребно чинити изузетно тактично, јер су болесници били различити. Додатна тешкоћа се огледала у томе да болесни људи у највећој мери нису тражили саму веру, јер да су је желели, она би већ одавно била присутна у њима. Они су желели доказе. И било је потребно прилично широко и дубоко копати да би ти објективни, разумљиви, логични докази у некој мери били показани њима.

[JESSY]

Докази чега?

 

• Тог истог загробног живота. Или чињенице да свест није производ активности мозга. Сви ови аргументи су касније ушли у многе моје материјале, књиге и текстове. Иако се мисионарењу и катехизацији нигде посебно нисам учио.

 

И наравно, услови за рад у онколошком центру ниси били потпуно одговарајући. Било је тешко са просторијама, понекада смо морали да радимо заједно са лекарима у ординацији. То наравно није баш прикладно са разговор са тешко болесним људима.

 

И тада је архимандрит Августин (Пиданов), старешина храма Христовог Васкрсења на Семеновској чуо за наш рад и сматрао да је у питању важно социјално служење које је неопходно развијати у Цркви.

 

 

Какво служење?

 

• Психолошка помоћ људима у кризним ситуацијама. Написао је извештај Свјатејшем Патријарху Алексеју II. Као одговор на овај извештај, Патријарх Алексеј је благословио стврање нашег кризног центра. То је било 29. октобра 2006. године. О свом благослову за стварање нашег центра Патријарх је након неколико дана говорио у свом говору на епархијалном сабрању. То је био својеврсни преломни тренутак за наш центар. За нас су чули људи, новинари, тако је све и кренуло. Први су, узгред речено, били сарадници часописа „Нескучный сад“. А већ захваљујући њиховом тексту, упознао сам се са мојим дугогодишњим другом и колегом Димитријем Семеником који је у то време већ отворио један од сајтова будуће групе сајтова. У питању је био сајт „Пережить.ру“.

[JESSY]

Ми не задиремо у свештеничку област

 

 

Да ли вам долазе људи зато што нису успели да остваре контакт са својим парохијским свештеницима?

 

• Долазе нам различити људи из потпуно различитих парохија. И признајем, понекада (али не јако често) говоре о томе да им се нешто није допало у контакту са свештеником. И они се најчешће том свештенику не враћају. Можда иду неком другом.

 

А православни психолог није свештеник, али није ни потпуни странац.

 

И наравно, верујући се често, са основом, боје да се обраћају световним психолозима. Ако човек са одређеним погледом на свет чује „ауторитетне савете“ на тему „па и ти се забави, заволи себе, пљуни на све друге“, јавиће се, како сада говоре, когнитивни дисонанс, у најмању руку.

 

Православном психологу су, наравно, очигледне грешке душевног саветовања које понекада чине свештеници управо у психолошком аспекту. Разлози ових грешака су многобројни.

 

Ја, на пример, за једног човека имам не мање од сат времена, а свештеници се често налазе у непрестаном недостатку времена и чак време за разговор не могу ни да нађу. Постоје и друге грешке које се допуштају у тешком и разгранатом пастирском служењу. И ето, ја сам систематизовао ова питања, анализирао како избећи ове грешке, поделио своја размишљања са неколико архијереја. Нисам очекивао такво интересовање за овај проблем. Већ кроз неко време сам, са благословом надлежних архијереја, одржавао у различитим митрополијама семинаре на тему психолошких аспеката пастирске бриге о души. И данас делим ова знања са свештеницима епархија у које ме позивају.

 

Каква је била реакција свештеника на предавања о њиховим могућим грешкама? Да ли је било негативних реакција?

 

• Тако нечега није било ни код кога, ни једном и ни са ким. Напротив, у целини је то изазивало велико интересовање, иако поједине свештенике, како сам видео, ово није исувише бринуло. Међутим, чуо сам много добрих утисака и захвалности, између осталог и на Минској духовној академији.

 

За време ових семинара мене често питају: „Па добро, са грешкама је мање или више јасно, сви их имају, сваки човек. А шта заправо радити, како их исправљати?“ И ту ја предлажем наше реално, накупљено искуство у мисионарском служењу, као и у социјалном и психолошком раду са људима који се налазе у стањима кризе – оно што већ много година радимо на форумима и сајтовима групе „Пережить.ру“ као и материјале које користимо. Ми видимо реалан резултат нашег рада, захваљујући макар повратној информацији путем интернета, форума, друштвених мрежа.

[JESSY]

Ко сте то „ми“?

 

• Психолози нашег центра, аутори групе сајтова „Пережить.ру“, администратори, модератори форума, волонтери. Ми предлажемо практично искуство православне помоћи у кризи, делимо га, покушавамо да га популаризујемо.

 

Дешава ли се да своје пацијенте шаљете свештенику?

 

• Не само да се дешава, већ практично увек тако и бива. Ако је човек, на пример, доспео на одељење интензивне неге, биће чудно ако га тамо буду држали све док га не пусте из болнице. За даље лечење постоје друга одељења и други лекари-специјалисти. Имамо јако близак контакт са свештеницима. Наша психолошка служба је нешто попут одељења интензивне неге у болници. Реанимирали смо пацијента, сада га треба усмерити терапеутима да га они потпуно излече. А дешава се и обрнуто. Многи московски свештеници нам шаљу људе ако виде да човек има проблем не само (не толико) духован, већ и психолошки.

 

Код нас постоји неизоставно правило: ми се никада не гурамо у област духовног руковођења. Ми просто немамо ни благослов, ни власт, ни искуство, ни знање, ни снаге да се бавимо тиме.

Ми имамо други задатак – по могућности привести особу до оних који имају таква знања и такве силе, а заједничким напорима привести Богу човека који страда.

 

Зато је веома важно да се човек избави из кризе захваљујући не само указаној психолошкој помоћи, већ и стеченој вери. Често је, да би се изашло из кризе, потребно да се измени сопствени живот, изгради на хришћанским темељима.

 

http://www.imanade.org/kojim-ljudima-je-potreban-pravoslavni-psiholog/

[JESSY]

Руски православни психолог Михаил Хасмински – руководилац православног Центра кризне психологије при храму Христовог Васкрсења на Семеновској у Москви – говори на тему среће, о томе шта је заправо срећа, како се постаје срећан – у љубави, у породици, у животу.

http://www.imanade.org/kako-biti-i-ostati-istinski-srecan-video/

[JESSY]

 

 

Једна од јако важних тема које вас интересују, а ми ћемо се трудити да одговарамо на питања која су вама важна јесте и љубавна зависност.

Љубавна зависност, као и свака друга зависност, својим кореном потиче из једног те истог места, колико год се то вама можда чини чудним. Иако су у питању потпуно различите ствари, љубавна зависност и на пример, зависност од хране, или зависност од дувана. Ипак, свака зависност се формира због постојања неког недостатка и као покушај да се тај  недостатак попуни нечим другим. Или неким другим, дакле – особом.

 

Те наше ‘рупе’ ми попуњавамо чиме год било, или јелом о чему смо већ говорили, или пушењем или алкохолом. Исто тако ове ‘рупе’ покушавамо да попунимо и другим човеком.

То, наравно, звучи ужасно. Љубавна зависност се јако често сматра за љубав: ‘Ја без тебе не могу’. Главни критеријум по коме можемо да видимо да је у питању зависност, чак на просто свакодневном нивоу је управо та фраза: ‘Ја без тебе не могу’. Колико год чудно то може да изгледа, ипак, у томе ничег доброг нема јер је заправо човек створен од Бога тако да може да буде без других, да буде сам.  Људи истовремено имају потребу и да буду са неким и да буду сами. Ако бисмо умирали само зато што нама блиске особе умиру, онда уопште нико не би ни остао међу живима.

Најважнији дар који имамо је дар живота који нам је дао Господ. То је најважније. Ми у овај свет долазимо сами, људи долазе у наш живот, одлазе из њега, ми опет остајемо  сами са собом, у неком периоду нашег живота наши родитељи одлазе и ми остајемо сами, на жалост. Некада се дешава да и наша деца одлазе што је огромна трагедија за родитеље. Човек опет остаје сам и из овог живота одлази сам.

[JESSY]

Фраза ‘Ја без тебе не могу’ у себи крије јако пуно тога.

 

Постоје различите врсте односа и зато сам желела да вам покажем једну схему где се то јако добро види и на њој можете видети како и шта са сопственим односима.

 

Да мало дијагностикујете себе питањем: ‘Да ли се ја налазим у љубавној зависности? Колико су моји односи слободни?’

 

Постоје четири врсте односа зависности.

Први је када за другог постајемо као  звезда водиља, што можете овде видети. Такво огромно ‘Ја’ и јако мали ‘он’.

Други однос је растварање у другом. Потпуно постоји ‘Он’,  а ‘ја’ је у томе веома мало.

Трећа врста је стицање  потпуне власти над другим. Овде говоримо о врло снажној контроли,  када се јако много бринемо: ‘Где си, шта се са тобом дешава?  Не могу да живим ни минут ако не будем знао где се налазиш.  Мораш све да ми говориш’.Колико год то чудно било, људи појаве сличне овим сматрају љубављу.

Четврта варијанта нам се може чинити да је здрава, међутим, постоји један недостатак, а то је да се други користи као огледало. То јест, постојиш ‘Ти’,  постојим ‘Ја’, и то је све. И ми се међусобно гледамо  и скоро ни на који начин не утичемо једно на друго, али ипак постоји нека међусобна размена.

Ми видимо и здрави однос,  видимо да су у питању два прстена, која симболишу брак и обратите пажњу  да је ова област овде заједничка, не много велика површина,  то је оно што се ствара, једна особа са другом,  где се међусобно преклапају. То јест, постоји повезаност,  а постоји и аутономија, могућност да се живи свој живот,  нема зависности, то јест, ако волимо другу особу, а ње нема  поред мене, ја због тога нећу пропасти. Ја нећу умрети, свеједно ћу живети  и бићу у стању да себи обезбедим шта и да поједем и да се обучем.

 

[JESSY]

Када формирамо такав однос где је неко зависан од нас, као што родитељи често чине,а тако поступају и животиње,  да у буквалном смислу речи човек не зна да узме јело из фрижидера,  нити зна када да једе. Таква зависност типа:  ‘Ти без мене не можеш’, ‘Ја без ње уопште не могу, чак не знам ни где ми се налазе наочаре’. Наравно, у питању је опасна ситуација,  јер је човек дужан да зна и да уме да се снађе сам са собом.

 

Јако је добро када имате блиску особу са којом све то можете да делите,  али ипак ако се изненада деси да она није поред вас, нећете пропасти.  Зрела љубав говори: ‘Ја могу да живим без тебе. Ја те волим и зато желим да будем поред тебе’.

 

Поставите себи питање: ‘У каквим се односима ја налазим, које своје потребе желим да задовољим том другом особом, да ли сам у стању, ако се изненада нешто догоди и та особа више не буде са мном, да ли ћу моћи да живим без ње’? Да, биће ми тешко, болно, јако тешко, али се мој живот тиме неће завршити. И то је јако важно.

 

Нека вам помогне Господ.

 

http://www.imanade.org/o-ljubavnoj-zavisnosti-odgovor-pravoslavnog-psihologa-video/

[JESSY]

У овом 40-минутном филму „СЕБЕ НИЈЕ МОГУЋЕ УБИТИ“ говори се о проблему самоубиства на основу сведочанстава људи који су пробали да себи одузму живот. Православни психолог-суицидолог Михаил Хасмински у филму говори са аспекта психологије, а такође и свештеник и судско-медицински вештак из свог домена.

О овој теми се код нас у Србији релативно мало говори с обзиром на озбиљност проблема, као и на велику распрострањеност депресије.

Посебно у овом периоду године, када се инсистира на некој „новогодишњој радости“ и када интернет обилује текстовима о срећи, новогодишњим одлукама, проводу, ишчекивањима и жељама, особе које притиска депресија потпуно исправно осећају да су то све празне приче, да то не попуњава ту огромну зјапећу празнину коју осећају у души.

Лек за депресију постоји, човек може бити заиста, не само недепресиван, већ и истински радостан – без замајавања неким наводним „срећама у малим стварима и малим знацима пажње“ , нити у „проналажењу љубави у себи, када је већ не добијамо од других“, нити у неком вестернизованом далекоисточном концепту окретања себи и смишљању неке своје верзије „истине“ , неке своје верзије  „духовности“ или „смисла живота“.

Свето место у души не може остати празно, и ово горе су све људски покушаји, тачније тумарања у мраку, да се та празнина нечим попуни. Међутим, ако на то место у нашој души не ставимо Бога ( и то Јединог Бога а не неку своју верзију бога), попуњавање празнине неким сурогатима за Бога донеће на дуже стазе контраефекат. Тада видимо да људи морају све више да појачавају тај свој лажни концепт среће и све више да инсистирају на њему како их опет не би дочекала она иста, позната, зјапећа празнина.

 

ФИЛМ „СЕБЕ НИЈЕ МОГУЋЕ УБИТИ“

 

 

http://www.imanade.org/ljudi-koji-su-pokusali-samoubistvo-istinite-price-video/

[PredragVId]

Управо смо одгледали овај филм и мислимо да је изврстан и веома душекористан да управи душу на прави пут. "Јер паметан човек учи на туђим грешкама а будала на својим" - каже народна пословица . А ако нема оваквих примера не гине нам лично искуство. Зато, Џеси, пуно ти хвала на овој дивној душекорисној причи. Многима ће помоћи ови примери. Надам се, даће Бог, да одгледају.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Da, tema je više nego interesantna i ovde je moguće postaviti neke temelje i smernice PRE SVEGA ONIMA KOJI SE NALAZE BLIZU DEPRESIVNOG ČOVEKA, JER VEROVALI VI MENI ILI NE ONI SU ONA PRVA SLAMKA KOJU TAKVI LJUDI MOGU DA ZGRABE NEJAKIM RUKAMA SVOJIM.

 

Reći ću vam nešto iz iskustva: Neko je rekao: TOG DANA KAD SAM SKOČIO SA MOSTA U HLADNU REKU, DOK SAM LETEO SHVATIO SAM DA SVE U ŽIVOTU MOGU SA POPRAVIM OSIM ČINJENICE DA SAM UPRAVO SKOČIO.

 

Ljudi ne shatajte olako depresiju i odgovornost koju svi imamo jer čovek živi u zajednici i ako imamo jednog depresivnog čoveka u svetu to činjenično znači da je čovečanstvo depresivno i da nužno moramo pomoći tom jednom, jer jedino tako čovečanstvo neće puno platiti zbog svoje depresije. ( ako sam ikako jasan kako globalizujem svoj stav )

[АлександраВ]

...Када не могу више да гледам од суза и окренем главу на другу страну а онда схватим да је та страна прва, јер ту се налазиш ти, са тихим стрпљењем и немом снагом која помаже да заједно убијемо самоубиство....

[PredragVId]

Оно што нас не убије то нас ојача.

[JESSY]

izgleda da su u ljubavi najnesrećniji oni koji veoma loše podnose samoću...  oni koji veruju da je partnerska ljubav glavni i neophodni uslov za sreću, onaj uslov bez kojeg život nema smisla...

 što pomoću ljubavi zapravo nastoje da pobegnu od sebe i svojih frustracija, što nastoje da od svojih problema i usamljenosti pobegnu drugom...

znaci, mislim da je USAMLJENOST ta koja izaziva zavisnost..

[emilija]

to je sve tako lepo otac Arsenije objasnio u sitna crevca, uzivanje slushati:)