Претражи Живе Речи Утехе

10.августа 2025. године, у храму светог Агапија у Кијево-Печерској лаври, предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Блаженјејши митрополит Онуфрије, служио је Божанствену литургију и одржао беседу о еванђелском догађају када је Господ ходао по води. Смирење након добрих дела Митрополит Онуфрије је нагласио да човек, након што учини добро дело, треба да се смири и повуче у страну, да не би заклањао истинског Благодетеља – Бога. „Не смемо себи приписивати оно што је Божије. Ако је Бог преко нас учинио добро, треба да се повучемо да би човек којем је учињено добро могао да види свог истинског Добротвора“, поручио је он. Подсетио је да је Христос, након што је нахранио пет хиљада људи са пет хлебова, удаљио апостоле и сам се повукао на гору да се целу ноћ моли. „Добра дела треба да се смењују са молитвом“, додао је митрополит. Сједињење ума са Богом Говорећи о томе како је апостол Петар ходао по води, Блаженјејши је истакао да је то било могуће док је Петар свој поглед и ум држао у молитвеном сједињењу са Христом, од Кога је добијао благодатну снагу. „Када човек свој ум сједини са Богом у молитви, у размишљању о Њему, у читању Светог Писма – он добија разумну силу, благодат Светога Духа, која га укрепљује на свако добро дело“, објаснио је владика. Али, када је Петар погледао на таласе, благодат је ослабила и почео је да тоне. „Знак да човек губи благодат јесте појава страха“, нагласио је митрополит. Позив на покајање Најважнија поука, по речима Блаженјејшег, јесте Петрова реакција – уместо да падне у очајање, он је узвикнуо: „Господе, спаси ме!“ „Када човек тоне, губи благодат, не сме очајавати, већ треба призвати Бога“, поручио је митрополит Онуфрије. Подсетио је и на грехопад Адама, који се није покајао, већ се правдао. „Да је рекао: ’Господе, прости!’, историја нашег живота на земљи била би другачија.“ Божје милосрђе У закључку, митрополит је нагласио да је Божија милост безгранична: „Бог пружа руке, подиже човека, као блудног сина облачи у најбољу одећу, ставља прстен на руку, обућу на ноге и закоље угојено теле. Само да имамо покајање.“ Позвао је верне да свој земаљски живот воде „разумно, по хришћански“, како би у вечности били учесници вечног блаженства у Христу Исусу. извор

Предлажем одличан интервју са гешталт и психодрама терапеутом из Русијом, Ирином Каленовом која је православна хришћанка и живи својом вером. Мислим да је додаткнуто много занимљивих и корисних тема. * У чему се види правилна љубав према себи и по чему се она разликује од егоизма? Да ли хришћанин може да верује сопственим осећањима? Какво мишљење о себи је правилно и да ли је могуће праштати себи самом? На ове теме је редакција сајта „Правмир“ разговарала са Ирином Каленовом, психологом при храму светих Козме и Дамјана, једним од организатора хришћанског психолошког клуба, гешталт-терапеутом, психодрама-терапеутом. * – Проблем одсуства љубави према себи је веома актуелна за многе православне хришћане. Често верујући људи почињу да се баве самобичевањем и то уздижу на ниво врлине, ето, они су у покајању. И још многи имају страх да заиста заволе себе, јер ето, упашћеш у гордост. – У Русији генерално не знају да прихвате нечију захвалност и комплимент, таква култура не постоји. Најједноставнији пример, када похвалиш човека за промену изгледа, а он одмахује руком: „Ма, добро, нема везе“, као да се не ради о њему. Или је човек нешто добро урадио, а на комплимент почиње да се правда: „Ма то је случајно, помогли су ми“. Исто то важи и за захвалност. Једном сам замолила једног младића да променимо термин разговора за време које ми је више одговарало и захвалила му за то што је показао бригу, што је реорганизовао своје обавезе. А он ми одговара: „Ма није било тешко, то сам ја лако…“ и даље смислио неку бесмислицу као одговор на моју захвалност. – Да, заиста, некада се сусретнеш са тиме да човеку желиш да кажеш нешто пријатно, да укажеш на његове добре стране, а он почиње да одриче то. Мислим да то није здрава појава. Међутим, постоји и друга крајност: човек све што ради, ради да похвали себе. Где је овде мера? Како православна особа да примети у себи добре особине и да се притом не погорди? – Ова граница је јако танана. Потребно је бити довољно психолошки здрава личност да се ова граница не пређе. Ја сам против било каквих категорија оцењивања. Свако треба да разуме шта уме добро да ради, а шта не. Међутим, то нас не чини бољим или горим од других. Једноставно, једнима је дато да одлично пеку хлеб, другима да компонују музику, трећима да спашавају људе у невољи. И ако се неко диви ономе што човек добро ради, онда човек треба да научи да правилно прима комплименте. Не говорим да је човек добар или лош, говорим о лошим или добрим поступцима. Ако је човек просто свестан својих добрих особина и не пореди себе са другима, онда је то све нормално; а када човек мисли да је бољи од других, онда је ту већ присутна гордост. Ту негде се налази та граница. Али, наравно, све то је јако танано и индивидуално. – Каква оцена о себи је здрава? – Не волим баш реч „оцена о себи“, јер је у речи „оцена“ присутно и поређење. – Можда, само-осећање? – И то није скроз правилно. Ја обично користим израз „осећање сопствене вредности“. Ако човек осећа да је достојан љубави и да има право на задовољење својих потреба, онда он воли себе. Ако човек сматра да су и други људи достојни љубави и имају право на задовољење својих потреба, он онда воли друге и код њега је све у реду што се тиче тога што називају „мишљење о себи“. Обично се израз „ниско мишљење о себи“ употребљава када се подразумева да неко не цени себе самог. И то се најчешће показује у односима: човек дозвољава да га унижавају. Ако човек себе не уважава, ни други га неће уважавати. То се увек лако види. Показала бих то на примеру. Недавно ми је на саветовање долазила млада девојка, ћерка алкохоличара и жалила ми се да је мушкарци са којима се виђала нису уважавали. Ја сам је питала, зашто она не заштити себе? Као одговор сам слушала о жаљењу. Испоставља се да човеку себе није жао, док му је других жао. Почели смо да анализирамо. Испоставило се да јој је лакше да призна да је њој жао тих мушкараца, него да буде свесна да је њој страшно у таквом односу. Девојка се бојала да ако себе буде штитила и бранила своја права, онда ће је напустити и неће је волети. Онда сам питала девојку: ‘ако будеш себе понижавала, ако им будеш повлађивала, они те неће напустити?’ Ипак, они су свеједно одлазили од ње. – Знам за случај када је млађа сестра контролисала старију, када старија сестра није била у стању да одбије било шта. Притом, млађа сестра није ценила помоћ, била је у стању да грубо разговара са старијом, да је примора да нешто уради за њу, итд. – Да, то је друга варијанта ниског мишљења о себи. У том случају потребно је разјаснити на који начин су родитељи формирали њихов однос, тако да је млађој дозвољено све, а старијој ништа. Чега се боји старија сестра? Највероватније је да је она седела са млађом, да су родитељи викали на њу, захтевали да не дира млађу сестру и да јој попушта у свему. И девојчице су прихватиле ове улоге. Старија сестра треба да схвати зашто се боји да одговори млађој. Сигурно је да се боји да ће је родитељи осудити и да је неће волети. Старија има снажну поруку од родитеља: ‘Млађа сестра се не сме увредити, ко тако чини, њега не воле’. Она треба да схвати да је ово лаж. Млађима не треба да буде све дозвољено. – Дакле, шта је то онда љубав према себи и по чему се она разликује од егоизма? – Егоизам се јавља онда када човек поставља себе изнад других и када је му је његов сопствени значај изнад значаја других људи. Постоји и здрави егоизам и он је неопходан. Када човек воли себе, он не сматра себе бољим од других, он просто сматра да има право на то да га воле Бог и људи. При чему је у питању безусловна љубав; човек који воли себе не цени себе због тога што је добар и безгрешан, већ просто зато што он постоји. Такав човек има унутрашњу вредност, свестан је себе као вредности и схвата да представља јединствено створење Божије. „А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у име Његово“ (Јн. 1:12). – У чему се огледа нормални, разумни егоизам? – Када човек седа у авион, он увек види натпис: у случају екстремне ситуације, маску са кисеоником је неопходно прво ставити себе, а затим већ свом детету. И то је разумљиво: ако се мама „искључи“, маску детету већ нико неће моћи да стави. И шта ће се догодити са дететом, чак ако му други ставе маску, а мама више не дише? Тако је уопште и са разумним егоизмом: на почетку је потребно побринути се за себе, а онда ће постојати могућност да се побринеш о ближњем. Никоме није потребно неразумно самопожртвовање. – То јест, испоставља се да ако човек нема снаге и ресурсе да помогне другима, не треба да превазилази себе, да приноси људима неке жртве? Или постоје случајеви када је тако нешто неопходно? – Ако човек нема ресурсе и што је важно, ако нема неопходне навике, онда није ни у стању да помогне; само ће се узалуд бринути, а може чак и да нанесе штету. У таквом случају превазилазити себе је бесмислено, жртве ће бити неоправдане, а можда чак и штетне. Дешавају се чак и изузетне ситуације, које захтевају самопожртвовање, када се говори о животу или смрти или болести и оздрављењу. Међутим, и у овим случајевима је потребна разумност. Потребно је јасно схватити, шта и како треба да се ради. Када постоје знања и могућности, неопходно је стегнути своју вољу и дејствовати, чак ако треба жртвовати нешто ради живота и здравља другог човека, а притом не сметати професионалцима – лекарима, спасилачким екипама, итд. Жртвовати собом, на пример, да би други могао добро да попије или да просто не ради ништа је глупо, нема смисла у томе. – Одмах пада на ум Соња Мармеладова из романа Достојевског, која је жртвовала себе да би њен отац могао да пије. Ствара се утисак да је писац то сматрао за позитивно. – Тако је, међутим, ипак сви цене Соњу Мармеладову не због тога, већ зато што је пошла са Раскољниковим до краја и практично га спасила. Што се оца тиче, сматрам да у тој ситуацији није била у праву. Иако за њеног оца, можда, другог излаза није било. – Али због таквог Соњиног понашања, код оца се будила савест. Он је признао Раскољникову да је лежао пијан и да се дивио како има предивну ћерку. – Свако сазависно понашање се управо тако и показује. У тој ситуацији је она себе показала просто као сазависна ћерка алкохоличара. А када је делила свој пут са Раскољниковим – у питању је већ сасвим другачије самопожртвовање или чак изнад самопожртвовања: трагање за путем како да се спасу заједно. Не треба заборавити да је њен живот пре сусрета са Раскољниковим био трагичан и неправедан, она је радила као проститутка. Неопходно је расуђивање. Треба разумети коме је заиста неопходна помоћ, а ко путем манипулисања покушава да те искористи уместо да сам некако решава своје проблеме. Могуће је сву снагу и време трошити на помоћ другим, а затим када се наше резерве исцрпе, десиће се оно што се назива „изгарање“ (burnout), а заједно са њим ће доћи разочараност и депресија. А опет, може се редовно помагати стотинама људи и притом се бринути о себи, обнављати своја снага, добро се хранити, одмарати, радовати животу, итд. Човек који је непрестано заузет спасавањем других уместо да решава своје проблеме, обично не воли ни себе, ни друге, већ једноставно жели да добије одобравања за себе или просто не уме да каже „не“ због страха да га неће волети и да ће се окренути од њега. – Сусрела сам такву тачку гледишта да хришћанин уопште не треба да мисли о себи. Притом често цитирају и Јеванђеље: одрекни се себе. По мом мишљењу, овде се говори о томе да се треба одрећи од лошијег дела себе, јер је онда то противречност са чињеницом да нас Бог воли и уважава вредност сваке личности. – У Jеванђељу постоји призив да се одрекнеш себе ради Бога. Одрећи се себе – значи ослонити се на вољу Божију, на то предназначење које је ти је Он дао. Ако се одрекнеш себе у потпуности, онда се поставља питање – са киме ће онда разговарати Бог? Није скроз јасно на шта се мисли када говоре да је потребно одрећи се лошијег дела себе. Није могуће одрећи се од дела себе, чак и ако се покуша са тим, неће поћи за руком. Са својим деловима је могуће једино договорити се. Потребно је одрећи се греха, тачније, греховних мисли и поступака или од – страсти. Делови себе не могу да буду добри или лоши. На пример, човеку је агресија потребна као енергија да би нешто учинио. Агресија је енергија деловања. Без ње човек не би могао ништа да уради ни за себе, ни за Цркву, нити за Бога. Потиснута енергија почиње да раздире човека изнутра. Крајњи степен депресије је када човек не може да подигне ни кашику, јер да би нешто појео, такође је потребна агресија: ти уништаваш оно што се налази на тањиру. То је здрава агресија. Друго је питање, ако је агресија усмерена на зло. Долазила ми је млада девојка која не може да каже „не“. Када добије плату, она јој траје два-три дана (и ово није преувеличавање!) јер она није у стању да одбије другог. Неко од оних који је моле за новац јој га и врати, неко опет не врати… Она свима даје не само свој новац, већ и снагу, време, испуњавајући чак и молбе које је превазилазе. И у људским очима то изгледа врло хришћански – она се одрекла себе. Међутим, притом она често гладује, дугује станарину и озлојеђена је на многе од оних који је моле за новац: ‘Како не схватају? Ја не могу више овако!’ А они заиста и не схватају, њима је потребно да се објасни. – Зашто човек почиње тако да се понаша? – Различити су узроци у различитим ситуацијама. Обично се дешава, рецимо, ако су родитељи гушили дете и нису трпели одбијање. Или није обавезно да су гушили. Дешава се када је детету потребно да, на пример, „спашава“ незрелу маму: она почиње да хистерише или да упада у стање беспомоћности. Понекада све то долази до апсурда. Мама одрасле ћерке која већ има своју породицу, захтева да она проводи са њом све своје слободно време. Ћерка је у пролазу поменула: ‘хајде да се виђамо породично’ и они су сада принуђени да шетају, иду у биоскоп или на кафу у четворо: мама, тада, ћерка и њен муж. Ако ћерка покуша да одбије маму, тада она упада у хистерију, говори да је ћерка не воли. И ћерка се боји да је одбије. – Некада се православни баве сопственим изједањем: ја сам лош, ја сам грешник. Као да су идентични свом греху. Зар не треба разликовати грех и грешника у себи? – Наравно, постоји човек и постоје његови поступци. То се тиче и греха и добрих дела. Не треба заборављати да је човек – створење Божије и да га Господ воли. На пример, ако желимо да помогнемо затворенику, ми доносимо пакете у затвор, опходимо се према њему као према човеку, као према личности. За свој злочин он трпи казну и сам одговара пред Богом и људима. Имала сам на терапији мушкарца од четрдесет година код кога је све било добро у животу, али је у неком тренутку неочекивано упао у депресију, није био у стању да ради и обратио ми се за помоћ. Када смо почели да анализирамо његово стање, у једном тренутку се међу његовим речима појавила реч „дужан“: ‘дужан сам да будем у складу, дужан сам да докажем’. Тада смо почели да разјашњавамо коме је он то и шта доказивао? И мушкарац се сетио да када је био у основној школи, четворка је јако узнемиравала његову маму. А он је био жив карактер, није га држало место како се каже, учитељи су се често жалили на његово понашање. Мама је подржавала учитеље, стидела се сина, оптуживала га, говорила му да није ни за шта. Дечак је из све снаге желео свима да докаже да то није тачно. И заиста је постигао велике резултате, постао је прилично познат у свом окружењу, одлично је зарађивао. Јако се трудио, али у једном тренутку више није издржао и наступила је депресија. На терапији се, поставши свестан свега тога, јако изненадио: зашто доказивати било шта било коме, ако је могуће једноставно мирно радити? И ово сазнање му је помогло да превазиђе депресију. Одвојио је себе од родитељске посланице, (? – овде мисли на оно што си ми описивала као интројект) и обавезе да доказује нешто. То није било само болно и то прилично болно, већ га је и коштало. Он је савладао депресију, али се није вратио старом послу. Одлучио је да промени много тога у животу. – Да ли православна особа може да верује себи? И чему да верује више, разуму или осећањима? Ја сам се више пута сусретала са тачком гледишта да православни човек ни у ком случају не треба да верује себи, ни разуму, нити емоцијама. Световна психологија има другачије мишљење: неопходно је веровати осећањима, јер иначе нећеш ћути свој истински глас. Да ли је у овој теми могућа нека златна средина? – Ослањати се на разум и ослањати се на своја осећања су потпуно различите ствари. Ми психолози говоримо да не лажу само осећања. Разум може да обмане, слаже, не говори се узалуд да је разум лукав. Човек себе може да обмане боље него десет превараната. Наш разум је прилично запрљан туђим мислима, нашим жељама да изгледамо боље у очима других или у сопственим очима, затим посланицама које нам посеју родитељи, школа, телевизија. Ако човек не воли себе, ако се непрестано бави самоунижавањем и сматра да има само грехе, онда је највероватније да му у детињству нису говорили ништа лепо, нису га прихватали онаквим каквим он јесте, нису пружали безусловну љубав. Зато нису ни научили да прихвата себе. У њему живи интројект од маме, тате или онога ко га је много грдио. Сва деца верују родитељима, они заиста примају мисао да им ништа добро неће поћи за руком. Затим човек долази у Цркву са таквим веровањем и свуда види потврду тога: јер он има толико грехова! Мама је говорила да сам такав и такав, да сам лош; изгледа да је тако, ја и по навици примећујем само лоше. Мисли се крећу у зацртаном кругу и дају један и исти програм. Добро се не примећује, не цени, тако је одувек, од детињства се није примећивало и није ценило. Видите на пример, како разум обмањује? При чему је на почетку, мама „обманула“; и подразумева се да је то радила из добрих намера. Маме из добре намере понекада свашта говоре! За мене је неоспорна истина само Јеванђеље. А све остало: то што је мама рекла, што људи говоре, што је рекла бака у храму у делу где се пале свеће, није обавезно истина или није увек потпуна истина, зато пре него што се руководимо њиховим поукама, обавезно треба проверавати да ли су оне у складу са реалношћу или не. – За разум је јасно. Занимљиво, а како веровати осећањима, ако се она мењају: дуне ветар – осећамо једно, сунце се покаже – већ сасвим друго? – Од времена зависи расположење, а осећања су нешто друго. Њима се може веровати. Сећате се речи из посланице апостола Павла: „чула [треба да буду] навиком извежбана за разликовање и добра и зла“ (Јевр. 5:14). Постоји пет основних осећања: радост, туга, гнев, страх, гађење. Они су предивно показани у цртаном филму „У мојој глави“ (Inside out). Постоје и друга, сложена и социјално украшена осећања, на пример, кривица, увређеност, изненађеност и др. Потискивати осећања је штетно за здравље, управо она дефинишу оно што је човеку неопходно за живот. Важно је слушати себе и своја осећања. Рецимо, догодила се несрећа, то јест, ако постоји потреба да се тугује због губитка, а човек из неких убеђења или уверења не дозвољава себи тако нешто. Он се прави да се ништа није догодило и покушава да се радује, а њему је све теже. Траума није преживљена, последице су жалосне, али ово је већ друга тема. – Колико је то познато! Човеку се догодила несрећа, а њему говоре: радуј се! – Наравно, тако нешто је штетно. Погубно је радовати се када си доживео несрећу. Када човек прихвата и проживљава неку жалост, код њега све долази на своје. Управо о томе и говори цртани филм „У мојој глави“. Одличан цртани! У свом „чистом“ облику осећања неће обманути и сугерисаће шта треба радити. Али чим се и мисли умешају, све се мења. На пример, у свакој засебној ситуацији треба разумети да ли су твој страх или твоја кривица – реални или су измишљени. – Рецимо, човек се боји да иде на гастроскопију. То је реалан или умишљен страх? – То је природно: у тебе убацују страно тело, овај страх се може разумети. Измишљен страх је када се човек боји мрака или светског потопа који ће наступити већ сутра или се боји да га неће волети ако буде рекао „не“. То су ирационални страхови. Када на саветовању човек говори да се боји нечега, ми увек разјаснимо да ли је тај страх рационалан или не. – А страх од доласка на ново радно место први дан? – Бринути се је природно, у питању је стрес. Друга је ствар ако човек почне да фантазира: страшни шеф, сви ће те гледати, неће те прихватити у колективу, грдиће те због грешки. Несигурна особа ће увек наћи чиме да заплаши себе. Са друге стране, ако човек има нормално мишљење о себи, он зна да је добар стручњак, да може нормално да ради са људима. Он схвата где су његове границе, не узима на себе превише посла, али притом не бежи од посла који мора да уради. Чега да се боји онда? Животу и здрављу не прети ништа, своје достојанство ће умети да одбрани и верује да су људи у већини добри. – Какав је правилан однос према себи: бити строг или милостив? Да ли се може претерати и са једним и са другим. Како наћи меру између непрестаног снисходљивог опраштања себи свих грешака и перфекционизма? – Перфекционизам је „обољење“. Он се најчешће васпитава од стране родитеља. То се обично дешава са људима које нису хвалили у детињству, којима су говорили: „Да, наравно, није лоше, али може и боље“. Дете је, на пример, одлично написало састав, али није ставило запету и родитељи ће обавезно на то обратити пажњу. Лоше је у таквом приступу што ће они обавезно нешто наћи, јер идеално урадити нешто практично је немогуће, тим пре за дете. Боље је да се уради довољно добро, него да се не уради уопште. Људи који „болују“ од перфекционизма се боје да се ухвате неког посла, ништа не раде и себе грде због тога. А ако се чак и прихвате, онда код њих почињу страхови: како ће се људи односити према резултату њиховог рада, они броје све грешке губећи на то много снаге и енергије; и опет никоме не показују резултате свог труда. Ако и треба некоме да покажу, перфекционисти се боје да ће их грдити због грешки. На крају крајева, наравно да ће се увек наћи нека грешка. Свеједно ће се наћи људи којима се то неће допасти и човек ће доспети у ужас: „Какав кошмар, није успело“. Обично они имају снажно уверење да их сада нико неће волети и прихватати, јер мама је тако увек радила. Ми психолози ту увек говоримо: свако има право на грешку. Људи нису компјутери, чак и компјутери греше. Зашто ствари које су ручно направљене знају да изгледају лепше од оних које излазе из фабрике? Зато што у њима постоји „душа“ како кажу, управо зато што у њима није све идеално, али се зато види рука аутора. На разговор ми долази једна девојка – перфекционисткиња: златна медаља, јака диплома, одличан посао… Дошла је са проблемом несигурности у себе. У неком тренутку јој се смучило и хтела је да напусти све, да постане уметник јер у детињству јој је то рецимо ишло од руке, али се појавио страх да она није у стању идеално да црта. ‘Потребно је савладати то’ (савршено, разуме се). Опет, није чак ни схватала зашто и због чега она треба да црта. Ова девојка се трудила да све уради „идеално“, да би сви (мама посебно) били задовољни са њом. Она на крају и није успела да ми објасни шта је то што она сама жели, она није слушала своје жеље. Најважније за њу је било да све ради идеално, а шта конкретно – то није знала. – Дакле, треба бити снисходљив према својим грешкама? Постоји страх: јер не може се увек и све себи праштати. – Ко је рекао да не можеш себи све да опростиш? Исус је чак разбојнику опростио када се овај покајао, а овде се ради о грешци? И какав је то страх? Да ли је реалан или не? – Умишљен. А како са гресима – ми себи не можемо да их опраштамо, њих опрашта Господ? Човек може себе да укопа са непрестаним осећањем кривице, подсећајући себе на грешке, сопствено несавршенство. Опет, световна психологија јасно говори: опрости себи. – Грешке и греси су две различите ствари. Грех је мање или више свестан поступак. Грешка, пропуст није грех – у питању је грешка. Ја волим да наводим пример са јавним превозом. Ако си случајно стао човеку на ногу, да ли је то грех или грешка? – Грешка. – Грешка. Дакле, ми говоримо: „извините“. Као одговор, истина, чујемо различите ствари, можда, оштре и непријатне. Међутим, ако одговоримо на њих – то је већ грех. – Сећате се приче Антона Чехова „Чиновникова смрт“. Човек се извињавао све док га то није отерало у смрт. – Да, да. И са грехом је заправо то исто: дошао си у храм, исповедио се, „скинуо са себе“ да тако кажем и заборавио. „Иди и више не греши“, рекао је Исус жени која је ухваћена у прељуби. Када човек непрестано држи у свом уму грехе и грешке, ризикује да упадне у униније. – Шта бисте могли да посаветујете људима којима је због свог компликованог васпитања (домаћег, а некада и црквеног!) јако тешко да доживе Бога као Оца Који воли, а не као тиранина који кажњава за грехе? – Ја немам права ништа да саветујем овде. Односи човека са Богом су лична ствар човека и Бога. Наравно, психолошка компонента у томе постоји, али ако је човеку све у реду, онда је у питању његов избор. Нико нема права да се меша и учи како да изгради своје односе са Богом. Ако неко и може да посаветује у вези са тим, то је онда духовни отац. Међутим, односи са Богом су увек јако лична ствар. извор

Све науке-ништа су без науке о спасењу „Све науке и знања ништа су без науке о спасењу. “ „Плотски живот-пливати једним током и наслађивати се лево и десно, духовни живот-против тока, непрекидан труд, у супротном односи којекуда.“ Сећај се: са нама ће бити само оно што је Господ одредио „За оно где не можеш да помогнеш, шта не можеш да промениш (животне околности) - ништа се не брини; о греховима се брини.“ „Сећај се: са нама ће бити само оно што је Господ одредио.“ „Веруј у Божију Промисао- сам не измишљај ништа, живи- како ти је Бог дао и буди оно што јеси; чисти се од страсти колико можеш, моли се, придржавај се заповести, покај се.“ „Мисли: желим оно што Бог жели...“ Како да се правилно понашаш са људима „Обраћајући се људима, буди онакав какав јеси- не додај, не одузимај.“ Не веруј сваком гласу; не жели све што видиш.“ „Не ради све што можеш-ради само оно што треба; шта не знаш-не утврђуј, нити поричи већ питај.“ „Буди кротак, пре него дрзак, више ћутљив него брбљив.“ „Према свима буди умиљат, али никоме немој ласкати.“ „Започињи нешто, тек пошто си испробао своје снаге.“ „У жалости- не буди утучен, у срећи-не буди раслабљен (земаљска срећа је непостојана, смењује се са огорчењима).“ „Служи свима коме можеш; буди человекољубив- бићеш вољен од Бога и ближњих; ономе ко те је повредио-опраштај.“ „Води рачуна о себи, а не о маси људи. Она је као бурно море. Онако како ћеш сам стати пред лицем смрти, тако увек стој и пред самим собом.“ „Не веруј својим и туђим речима, а веруј својим и туђим делима.“ Како се понашати према онима који су против тебе „Према онима који су против тебе понашај се без човекоугађања, бојазни, збуњености-по Христу, смирено, чврсто, снисходљиво, некада (када је потребно) чак и оштро. Један је Бог и њих и тебе створио, свима предстоји смрт, не обраћај пажњу на оне који те искушавају. Сами не могу ништа-пиони.“ „Буди кротак, одлучан; крсти се свуда.“ „Мисли овако: извињавам се, опраштам свима који су ми нечим наудили; опрости нам свима Господе и спаси нас. Идаље цени и поштуј оне који су те увредили; можда ће се после покајати. Буди им јако благодаран- они помажу твом Спасењу-по Промислу Божијем.“ Боље примећивати код других врлине , а код себе грехове „Не критикуј друге, труди се да им се прилагодиш, иди им у сусрет, истрпи их, буди умиљат и отворен, живи за све, ближње чини срећним, смируј се, прећути, буди саосећајан- Бога ради, имај поштовања.“ „Боље примећивати код других врлине, а код себе грехове.“ „Не смеш да се петљаш у туђ живот-своје грехове нећеш видети.“ „Не знаш мисли човека, као ни шта ће следећег тренутка урадити-не суди о њему и не говори лоше.“ „Не веруј да је твој брат лош, а веруј да ти не ваљаш- опрости му, буди снисходљив, пронађи његову доброту и свој гној.“ Ни о коме не мисли зло, иначе ћеш сам постати зао „Не осуђуј ближњег: теби је познат његов грех, а није ти познато покајање.“ „Онај који осуђује штети трима: самом себи, ономе ко га слуша и ономе о коме говори.“ „Како бисмо научили да никога не осуђујемо, морамо се одмах молити о грешном, да би га Господ исправио; треба уздахнути о ближњем, да би заједно са тим, уздахнули о себи.“ „Забележимо себи једно правило: не веровати онима који осуђују. И друго: никада не говорити лоше о одсутнима.“ „Ни о коме не мисли зло, иначе ћеш сам постати зао; јер добар мисли добро, а зао зло.“ Ближег од Бога никог немамо „Шта је риба у води-то би требало и човек да буде у Богу.“ „Циљ живота- стицање Духа Светога.“ „Имај на уму: Ближег од Бога никог немамо...На реч „Бог“ љубављу се испуњавај.“ Господ држи оног ко се њега држи „Мисли: држи ме у Својој руци Господ, зато још личим на човека. Ако попусти Господ-постаћеш гори од скота и злобнији од беса.“ „Покров Божији је над тобом. Знај: бесови су многи,али немоћни су они-без допуштења Божијег. Господ држи оног ко се њега држи.“ „Благодари Богу- и опет ћеш добити оно благо за које благодариш.“ Није довољно клонити се зла-потребно је и чинити добро „Могу бити опроштени многи твоји греси ако се многи буду молили за тебе-чини добро, док није касно, воли све.“ „Да би спасао душу, није довољно клонити се зла, потребно је и чинити добро.“ „Једноставна врлина-милосрђе, када се пројављује као снисхођење према ближњима.“ Смирени чини добро ономе ко му чини зло „Смирење се састоји у томе да човек призна себе за грешника који не чини никакво добро пред Господом. Смирење-то је када он савесно ћути, када се не напреже да се његове речи прихвате, када одбацује сопствену вољу, уздржава се од лажи, не произноси пусте речи, не противречи старијем, трпљиво подноси срамоту и приморава себе да поднесе труд и невоље.“ „Истински смирени ако и има неких дарова од Бога: молитву или сузе, или пост, или нешто друго-све то брижљиво крије јер похвала људска као мољац и рђа све квари.“ „Смирени чини добро ономе ко му чини зло.“ За душу је укусна и обилна храна бескорисна: квари здравље, телу отежава. „Који се уздржава живи здраво, дуговечно и добро.“ „Ако се бориш са страстима у храни се уздржавај, ако слаби тело-храном се подкрепљуј.“ „Треба јести са апетитом али се не преједати. Мисли: појешћу после и одложи. Погледај у клозет-тамо ће све да иструли. За душу је укусна и обилна храна бескорисна: квари здравље, телу отежава.“ „Скотина тебе (твоје тело, осећања) треба да слуша, а не ти (твој разум) њу.“ Није свако дело угодно Богу, само оно урађено са исравним расуђивањем „Није свако дело угодно Богу, само оно урађено са исправним расуђивањем. На пример, можемо постити, али са ропотом на пост,или на храну, или на начин припреме; можемо постити, али осуђивати оне који не посте; постити и хвалити се постом, речима повређивати ближње. Можемо трпети болест или тугу, али роптати на Бога или људе, жалити се на своју судбину...Таква „добра дела“ бивају неугодна Господу, пошто се чине без расуђивања.“ Придржавај се разноликости у раду „Придржавај се разноликости у раду: ако заседнеш за књигом- изморићеш се морално, отежаће ти ум, на дуго ћеш изгубити интерес. Труди се разнолико-читање, сеча дрва, шивење, размишљање.“ „Створи навику- труди се у молитви.“ Мужевно носи свој крст-свој карактер „Мужевно носи свој крст-свој карактер.“ „Желиш да се подвизаваш- (једнако) живи као и сви. Подвизи доводе до прелести, тешко излечиве. Обављаш посао-глава ради и слава Богу.“ „Главно, кајати се за грехе, покајати се; само за свакидашњу борбу Господ ће помиловати, а не за „исправност“ коју немаш, нити ћеш имати (а и ако будеш имао-погордићеш се). Немоћи-до спасења, до смирења „Уколико си немоћан (напада те недостатак воље, малодушност, лењост, осећајност, отупелост и слично)-не одбијај због гордости те немоћи од себе, спознај их: природна немоћ није грех- буди смирен (што је при томе природно) чвршће се уздај у Бога, увек му се обраћај за помоћ, утврђуј се у добру, уразумљуј се...“ „Немоћи- до спасења, до смирења (на пример твоја расејаност). У датом тренутку се спасавај, сећај се смрти, и грехова и Бога; по томе се увек трезни.Говори: слава Богу- за бол, за немоћи, за недостатак карактера-очигледно је, за душу је тако боље, спасоносније. Нека боли глава, нека си глуп, без памети, без карактера-само до смирења. Господ ти иде у сусрет, радуј се“. Пред молитвом је неопходан осећај милости Божије „Страхопоштовања у молитви нема, јер волимо своје страсти, немоћи, не желимо да се боримо са њима. До последњег се моли.“ „У молитви проси од Бога љубави. Моли Бога о благодати Светог Духа. Моли се-да ти Бог укаже шта да говориш, радиш, како да поступаш. Моли се о здрављу, усавршавању. Ваља просити од Господа: доброг здравља душе и тела, мирног живота, хришћанске кончине. Моли се за помиловање у смртном исходу и о заштити- када немаш снаге за молитву.“ „Пред молитвом је неопходан осећај милости Божије.“ Преподобни оче Симеоне, моли Бога о нас! Мисли преподобног Симеона (Желнина) извор

У име Оца и Сина и Светога Духа. У данашњем читању Јеванђеља учимо о десет људи који су били губавци и које је Христос излечио, а само један од њих видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је (Лк. 17, 15-19). Дакле, данашње читање Јеванђеља говори нам о Божјем милосрђу према човеку, о Божјој бризи и о томе како се човек одазива на милосрђе Божје. Милосрђе које нам Бог показује доноси захвалност срцу; али ако ово милосрђе остане незапажено, остаћемо безосећајни и равнодушни према њему. Осећај захвалности повезан је са живом вером у Бога, с нашим потпуним предавањем Његовој вољи и плод је тога (то је и разлог што је Христос рекао исцељеном човеку: „Вера твоја спасла те је.“). Дакле, само срце које јача своју веру у Божји Промисао способно је видети милосрђе које нас окружује. Способност да приметимо Божји Промисао у свему што нам се догађа – било великом или малом, од важних догађаја до безначајних сусрета – заснива се на апсолутном, истинском уверењу да је све у нашем животу по вољи Божјој. И зато је Бог увек с нама. „Све што имамо, све што нам се догађа је од Бога, и догађа нам се по Његовој вољи… Ништа не може ометати Божје планове против Његове воље.“ Бог нас окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота. Свети нас непрестано подсећају да нас Бог окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота; ми добијамо више Његове милости него што дишемо, па чак је и тренутак више од удаљености једног чина Божјег милосрђа од другог. Способност да видимо Божје милосрђе мења, преображава и омекшава људско срце: „Ако душа промишља о делима љубави која показује Бог, ове мисли је надахњују да се вине у небо; ако душа промишља о мноштву грехова и обиљу Божје љубави, онда – видећи Божју бригу – осећа и доживљава Божји Промисао … И захвалност прожима душу.“ „Пред Богом се осећамо као неотплативи дужници, док нам Бог даје Своје благослове, један већи од другог.“ „Што боље себе упознајемо, боље осећамо своју апсолутну немоћ. Опажамо своју недостојност и незахвалност и истовремено опажамо колико је велико милосрђе Божје.“ Видевши своју беду и слабости, увиђамо обиље Божје љубави и стичемо осећај захвалности. Захвална особа је увек срећна, попут сиротог човека који узима било какву милостињу и драго му је да је прими, срећан је због најмањег дела Божје љубави. „Захвалност је наше признање Божје милости које нисмо достојни.“ Тада нас озарује мисао: „Да можемо живети хиљаду година, имати хиљаду срца, то не би било довољно да узвратимо Христу за Његову велику љубав (и милосрђе) које нам је показао и Који наставља да нам прашта, да нас трпи и очишћује Својом Божанском Крвљу.“ „И данас постоји толико пуно људи који су, чини се, упали у бездан греха и којима је, без обзира на то, Бог дао спасоносни подстицај да оживе своју душу… Они добијају овај подстицај и тада би требало да схвате чудо Божје љубави, трансформишући свој живот; и требало би истовремено да буду бескрајно захвални Богу и да верују у Његову моћ и милосрђе у будућности.“ „Након исповести човек треба да схвати да му је Бог показао милост. Требало би да се осећамо као човек коме је опроштен дуг и који дугује свом доброчинитељу. Дајте славу Богу, ако не желите да изгубите вољу и почините исте грехе.“ Ми чак и не обраћамо пажњу на многе проблеме јер пролазе незапажено. Међутим, гледајући уназад, не можемо а да не видимо да је у неком тренутку нашег живота постојао нерешив проблем, а онда је постојао још један, и сви су прошли, а нико не може објаснити како. Слична дела Божијег милосрђа – врло лична сваком од нас – многобројна су у нашем животу. На свему захваљујте, каже апостол, јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1. Сол. 5, 18). Црква има много молитви, у којима се излива благодарност човекове душе Богу за све милости којима је Он окружује. Које су то милости? Свети пророк и псалмопевац Давид, видевши помоћ Господа, Који га није напустио у сред многих невоља, захваљује Богу јер Он: услиша ме, и од свих невоља мојих избави ме (Пс. 33, 4); Онога Који је ставио душу моју у живот (Пс. 65, 9); јер у понижењу нашем спомену нас Господ, јер је до века милост Његова (Пс. 135, 23); Који очишћује сва безакоња твоја, и исцељује све болести твоје. Који избавља од трулежи живот твој, Који те венчава милошћу и добротама (Пс. 102, 3-4); Који даје храну свакоме телу (Пс. 135, 25); Који даје храну гладнима. Господ ослобађа сужње (Пс. 145, 7); Господ чува дошљаке, сироту и удову прима (Пс. 145, 9); Господ умудрује слепе, Господ подиже оборене (Пс. 145, 8). Свети Тихон Задонски у својим молитвама захваљује Богу, јер: „саздао си ме по Своме образу и подобију; мене палога искупио; о мени недостојном промишљао; мене грешног на покајање призвао; мене грешног ниси погубио, него по Својој благости трпео моје грехе; помогао ми у бројним искушењима, невољама и несрећама; сачувао ме у несрећним и смртним случајевима, тешио ме, безнадежног и очајног; мени недостојном дао храну која је ојачала моје немоћно тело; пружио ми одећу и склониште, у којем сам пронашао мир.“ Свети праведни Јован Кронштатски у својим молитвама, такође се обраћа Богу са захвалношћу: „јер Си нас створио, за рођење у православној вери; за Пречисту Дјеву Марију, Заступницу спасења рода нашега; за свете угоднике Твоје, који се моле за нас; за Анђела Чувара; за богослужење, које одржава нашу веру и врлину; за Свето Писмо, за Свете Тајне, а посебно Твоје Тело и Крв; за тајанствене благодатне утехе, за наду да ћемо наследити Царство Небеско и сва блага Тобом дарована; јер си нас много пута спасио од љутих страсти.“ У акатисту „Слава Богу за све!“ приносимо захвалност Богу: за великодушне поклоне Твог Промисла које Си нам показао (Икос 1), Који си нас позвао у живот (Икос 1), Који нам откриваш лепоту васељене (Икос 1), Који си нас заволео љубављу дубоком, неизмерном, божанском (Икос 12), за тајне и јавне милости Твоје (Икос 1), Који непрестано бдиш нада мном (Икос 5), Који премудро управљаш мојим животом (Икос 10), за сваки корак живота, за сваки тренутак радости (Икос 1), Који нам шаљеш невоље и жалости како би нас научио да саосећамо у туђим страдањима (Икос 9), за љубав сродника и за верност пријатеља (Икос 5), за одмор благодатног сна (Икос 4), за радостан осмејак зоре којом ме будиш (Икос 2), за нашу неутољиву жеђ за Богом (Икос 6), за све што нам откриваш по милости Својој, за све што скриваш од нас по мудрости Својој (Икос 7). Свети Пајсије Атонски обраћа се Богу: „Господе мој, захваљујем ти свим срцем за све дарове Твоје, захваљујем Ти што опрашташ све моје грехе и незахвалност целог света и моју дубоку незахвалност.“ Свети нас инспиришу да „научимо да захваљујемо Богу за све и имамо срце које воли (брине).“ Незахвалност испуњава срце ако неко „не зна шта је милост, или себе сматра вредним тога, или тражи своја права на то.“ „Незахвална особа способна је да воли само себе и у том осећају је ограничена и слепа.“ Док доживљавамо патње понекад не видимо Божји Промисао, видимо само да наш живот још није сређен. Али Свети су знали да су сличне ситуације манифестације Божјег Промисла, и због тога, разлог за захвалност. Архимандрит Јован (Крестјанкин) написао је једном од своје духовне деце: „Зашто вас толико брине неизвесност вашег живота? Верујем да је све у вашем животу сасвим логично и иде својим спорим темпом; једна ствар прати другу, последично и према Промислу. Треба да захвалите Господу што вам је дао снагу и време док све око вас (мислим на све што изгледа несређено), у вама и у вашој родбини, не сазри. И тада ће воће сазрети у право време.“ У другом писму отац Јован пише: „Заиста имате слабост, која је узрок вашег паничног става према животу. А та слабост је недостатак истинске вере у Божји Промисао и предавања себе, свега и свакога Његовој вољи… Штавише, све ово (ваше стање панике) је зато што заборављате Божје милосрђе и не захваљујете за све… Никада нећемо бити задовољни, никада неће бити довољно; бојимо се да и пука честица прашине може потамнити наш живот, било каква неизговорена туга или незнатни пропуст који може изгледати иритантно.“ Обраћајући се другом свом духовном чеду, архимандрит Јован каже: „Нисте постали гори него што сте били. Животне околности откривају нас самима себи, уклањајући слој самозаваравања. Слава Богу за то! Веома је тешко видети саме себе, али то је неопходно за спасење. Ово откриће рађа самоукоравање и смирење – не лажно или театрално, већ оно од Бога. Захвалите Господу за ово искуство.“ „Особа може изгледати кротка, смирена, великодушна, једноставна, чиста и верујућа, док не подлегне искушењу; изазови често откривају да су људи зли, горди, безобзирни, подмукли и сластољубиви.“ Један од Светих је написао: „И с одра болести приносите хвалу Богу… Захвалношћу ослабите окрутну болест. Штавише, захвалност доноси духовну утеху болесној особи! Моћ живе вере преображава срце које је испуњено захвалношћу и које је негује. Стога је одар болести често место спознаје Бога и самоспознаје… Када душа окуси слаткоћу и мир које јој доноси захвалност, она жури к њој, као према уточишту; она жури тамо из тешких таласа роптања, малодушности и туге.“ Човек захвалан Богу захвалан је и људима око себе „чак и за најмање добро које му учине“. Између осталог, „човек увек заборави добро које је учинио некоме, али никада не заборавља ни најмање добро које му је учињено. Никада не може заборавити чак ни најмањи чин милосрђа.“ Свети Пајсије даје следећи пример: Особа ове врсте „можда је некоме дала виноград и заборавила на то; али никада неће заборавити грозд који му је неко дао.“ Или, „човек је можда некоме дао мноштво разних дрвених икона и заборавио на то; али ако му неко поклони мајушну пластичну икону, упркос ниској цени иконе, он осећа чисту радост. Пун захвалности, размишљаће како да узврати услугу. Таква особа може изградити читаву цркву, донирати земљу за изградњу и једноставно заборавити на то. Дакле, прави духовни приступ је следећи: сећајте се доброг (чак и најмањег) који су вам други учинили.“ „Ако неко игнорише добро које му је учињено и, напротив, сећа се добра које је учинио другима, то је супротно ономе што Христос жели од нас.“ Дакле, „морамо бити захвални нашим ближњима, а ко је захвалан људима, он је, такође, захвалан и Богу. Захвалност је знак смиреног и Богу посвећеног духа.“ Бог воли захвалне, а ако човек уме да види и цени милости Божје, онда их прима стално и постојано. Јеромонах ЈОВАН Лудишчев извор

Од чега се плаши срце људско? Или боље: Од чега се не плаши? Плаши се света, плаши зла у свету; плаши се људи, плаши богова; плаши се смрти, плаши греха, плаши се многих појава, плаши демона; плаши се мржње, плаши љубави, плаши се мисли, плаши осећања; а сврх свега плаши се себе. Све је то зато што је слабо, а сувише много осећа, много види, много зна. Лек је од страха, шта? Бог, вера у Бога, вера у Богочовека. Јер га она испуњује Богом, Његовом мудрошћу и силом: и оно и осећа и зна да промисао Божји у свету влада, да ништа не бива без воље Божје, да ни длака с главе не пада без воље Божје. Оно онда осећа и зна: Бог Логос води све светове од њиховог почетка њиховом крају, њиховом циљу; води логосно, мудро, логично; води и свако срце људско, али – увек у споразуму са његовом вољом. Јер је оно обдарено највећом слободом, боголиком а то – бескрајно. Поверује ли у Богочовека, срце се онда не плаши ни смрти, јер зна и осећа да је побеђена Христовим васкрсењем; не плаши се ни зла ни ћавола, јер осећа и зна да је несравњено јаче од зла – добро, и од ђавола – Бог. Верује ли у Богочовека, срце се не плаши ни себе, ни својих осећања, ни својих мисли: јер од старог вером постаје ново, и све мисли његове постају нове, постају – богомисли; и сва осећања његова постају – богоосећања; срце које је дотле било радионица сваког зла, постаје радионица сваког божанског добра. „Добар човек из добре клијети срца свог износи добро, а зао човек из зле клијелта срца свог износи зло“ (Лк. 6,45). Док не поверује у Богочовека, и не испуни себе Његовим божанским силама, срце је извор свакога зла. „Јер изнутра из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, понос, безумље“ (Мк. 7,21-22; Мт. 15,19). Вером се обнавља срце у човаку: и све ново твори. Испуњује се Божје обећање: "Даћу им ново срце и нов дух“. И заиста даје – Христом. Вера у Бога и вера у Богочовека, вера у једног истинитог Бога Тројичног. Зато су по светој речи Спасовој оне изједначене. Јер Син увек одводи Оцу, као што и Отац увек приводи Сину. Тако смо у Богочовеку видели како стварно изгледа Бог, и Његова Истина, и Његова Правда, и Његова Доброта, и Његова Љубав. И кроз Њега истински поверовали у Бога. Без Богочовека и мимо Богочовека немогућа је права вера у једног истинитог Бога. Јер без Њега Бог увек остаје за људе неко далеко, наднебеско, недостижно, недокучиво биће, неки апстрактни појам, или логичка и етичка неопходност, или логички појам, логичка схема и теорема. Са Богочовеком Христом све се мења: Бог постаје у нашем земаљском свету најнепосреднија и прочињеница људске стварности; тако и Божја Истина, и Божји Живот, и Божја Љубав, и Божја Правда, и сва Божја својства и савршенства постају најнепосредније и прочињенице људске стварности, људске емпирије, људско искуство и живот. Преподобни ава Јустин Ћелијски извор

„Напредак технологије је водио и још увек води до концентрације и централизације моћи.“ Олдоус Хаксли „Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцеле земље. Бдите, дакле, у свако време молећи се да се удостојите да избегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечијега.“ (Лк 21, 34-36) Темељно за хришћански живот је сећање на Бога. Сећање док смо будни. Сећање док радимо. Сећање током испуњавања животних обавеза. Сећање док спавамо. Хришћанин гаји сећање на Бога у свему што ради. Оно не треба да се посебно елаборира; верујући служи унутрашњом комором срца. Служи у самоћи или док је усред мноштва. Најситније ствари могу послужити да наша срца и умове прелију на Св. Тројицу. Док смо на послу – „Обликуј ме, Господе, по Твом подобију.“ Док једемо – „Нахрани ме, Господе, небеском храном.“ Док пијемо – „Дај ми, Господе, воду живу“. Чак и када наиђемо на непријатне ситуације – лудог возача на аутопуту – „Смилуј се, Господе и спаси нас! Сачувај од зла наш пут.“ Дакле, можемо се тренирати да користимо свакодневне материјалне ствари да бисмо мислили на небеске ствари. Кратке молитве узенете током дана ће учинити да се у нашим срцима култивише сећање на Бога. Ако је сећање на Бога основа хришћанском животу, онда је супротстављена основа, основа анти-хришћанског живота – заборав Бога. Непријатељ користи све бриге овог живота да утопи душу у заборавности. Он настоји да је успава лажним осећајем самозадовољства или да је окупира сталном бригом и страхом. Он настоји да дехуманизује човечанство. У стању дехуманизованог заборава, он усмерава трку маса ка литици пропадања. Масама које се гурају напред у тами заборавности стално се говори: то је права слобода. И, под принудом, оне почињу да верују у то. Ђаво настоји да убеди човека да се сведе на голо материјално постојање – нема ничег изван онога што се може видети физичким очима и додирнути месом прстију. Чак и ако се дозволи могућност нечег већег, оно се истовремено одбацује као „непознато или несазнатљиво“. Стога се човек ослобађа дужности да промишља о вишим стварима – на крају крајева, помисао се помаља, шта је истина и како би и могла бити заиста позната? Маса која вуче ноге кроз живот добро је снабдевена наркотиком индиферентности. То доказује ватра којом плане на било шта што би могло да узнемири њен покорни марш ка понору. Ми смо у временима који захтевају да се се исповеди да је тај понор небића крајње „добро“. Да би непријатељ учинио такву илузију стварном, он мора да очисти људску свест од било каквог стремљења и чежње за вечним стварима. Мора да избрише сећање на Бога у срцу човека. Он то није у стању да учини својом властитом силом, али може да лукавством убеди човека да својевољно живи у таквом стању. Олдоус Хаксли у свом раду „Врли нови свет; поново посећен“, доноси изузетно много занимљивих опажања. Без обзира да ли неко мисли да је Хаксли покушавао да упозори људе о циљевима елита или да се бавио врло типичном тактиком „скривања на највидљивијем месту“, то није примарна брига у овом тренутку. На овај или на онај начин он изражава идеале, методе и циљеве - дух - новог Поретка који настоји да преузме контролу над човеком. „Шта год да се дешавало у раним годинама, чини се да је прилично сигурно да тренутно комунистичка полиција не користи мучење. Они добијају инспирацију не од инквизитора или СС-а, већ од физиолога и њихових методички условљених лабораторијских животиња. За диктатора и његове полицајце, налази Павлова носе важне практичне импликације. Ако централни нервни систем паса може бити сломљен, може и централни нервни систем политичких затвореника – и тај постулат важи и за питање опште популације, да нам и то буде одмах јасно – једноставно је ствар примене праве количине стреса у правој дужини времена. На крају третмана, затвореник ће бити у стању неурозе или хистерије и биће спреман да призна шта год да његови тамничари желе да призна.“ (Храбри нови свет - поново посећен, Harper Perennial, 2004, стр. 289) Таква тактика коришћена је у целом совјетском систему. Толико историјских доказа сведочи о томе. Један од најистакнутијих таквих експеримената спровођен је у комунистичкој Румунији у затвору Питешти. Једноставно је зван „Преваспитавање“. Модерни материјалисти виде човека као биолошку машину. Господин Хаксли наставља: "...али, признање није довољно. Безнадежни неуротичар никоме не треба. Оно што интелигентном и практичном диктатору треба није пацијент који ће бити институционализован или жртва која ће да буде упуцана, већ конвертит који ће радити за Циљ.“ (Ibid) Ту је на делу нови анти-евангелизам, онај који за свој истински циљ има преобраћење. Узимам време да истакнем ове ствари како бисмо могли бити свесни метода које се користе. Јер нам је речено да будемо будни. Не можемо не бити део човечанства и не бити, ако не будемо опрезни у Христу, подложни подлим тактикама које се користе. „Још једном се окрећемо Павлову: он учи да, на путу до тачке коначног распада, пси постају више него уобичајено подложни утицају. Нови обрасци понашања се најлакше могу инсталирати док је пас на или у близини границе церебралне издржљивости, а ти нови обрасци понашања су нерецидирајући, неповратни. Животиња у коју су имплантирани не може бити враћена у претходно стање; оно што је научила под стресом остаће саставни део њене шминке.“ (Ibid. 289-290) Циљ непријатеља је да преобликује човека – својом перверзном имитацијом Христовог обновљења човека као „нове твари“ (2 Кор. 5, 17) – тако да направи од њега животињу која је одвојена душом од остатка човечанства, утилитаристички објекат који, ако се утврди да није довољно употребљив и практичан, може бити одбачен без великог отпора. У разноликости периферних начина да се дође тог циља, темељна униформност заборава Бога је неупитна; активно се култивише у душама људи и представља темељ свих осталих процеса обезбожења, анти-евангелизације. Веома је вредно приметити средства и методе производње психолошког стреса које је обрадио господин Хаксли; читалац ће, сигуран сам, наћи много заједничког са нашим социјалним окружењем. „Растезања душе („stress“ није само удар, већ је у корену и растезање; п.п.) могу се произвести на више начина... Откривено је да намерно индуковање страха, беса или анксиозности значајно појачава подложност паса утицајима. Ако се ове емоције одржавају на високом интензитету довољно дуго времена, мозак у одређеном тренутку одлази у „штрајк“. Када се то догоди, то је тренутак за инсталирање нових образаца понашања биолошког ентитета.“ (Храбри нови свет: поново посећен, стр. 290) Због тога је наш свет пун онога што су неки означили као „псеудо-идеје“. Људски ум је намерно срушен и храњен лажним идејама, можемо мирне душе рећи фантастичним и себи супротстављеним идејама које људско биће тада узима као неку врсту стварности јер је – у овом стању чулним утисцима (слике, звуци...) произведене сталне емоционалне и сентименталне реактивности – тако растројеним бићем врло лако управљати. Да би процес био ефикасан, мора се произвести нестабилна околина како би се предмет држао у трајном стању анксиозности, која ће произвести жељени страх и бес. Да ли вам то звучи познато? Наставља се: „Међу физичким ударима који повећавају подложност пса утицају су умор, ране и сваки облик болести.“ (Ibid) А онда као да објашњава догађаје нашег дана, разрађује... „Болест је још ефикаснија од умора као појачавач сугестибилности.“ (Ibid) Као што сам навео много пута, основни циљ ковидизма (да, постојао је прави вирус; говорим о употреби вируса за политичку агенду) је био психолошки, душевни – маске, забрана кретања или локдаун (примењена, уклоњена и поново примењена), нове социјалне навике и тако даље. Такође је то и разлог зашто се претња било којом новом болешћу уопште и појављује у мејнстрим медијима. Ковидизам је доказао да су људи, чак и хришћани, спремни да прихвате „нову нормалност“ под претњом болести. Било је то као избацивање ваздуха из шприца пре увлачења наркотика у њега. Људи су вољни да прихвате нове стандарде људске интеракције (или њеног изостајања), па су чак и хришћани спремни да прихвате модификацију литургијског живота и интеракције са Господом под претњом болести. Неки хришћани су чак одбили и улаз без маске у храмове; неки су чак и вољно одвојили невакцинисане или им забранили присуство на богослужењима. Они који нису прихватили нову масовну психозу су много пута ућуткивани од „браће и сестара у Христу“. Шта таква дела говоре и да ли смо се за њих покајали и измирили међу собом? Или је једноставно било лакше да се та ствар гурне испод тепиха? Зар то не указује на опасност, а на неком нивоу и потенцијал снаге онога што се решава у овом чланку? Иако се може тренутно чинити да је ковидизам успаван, враћам га у први план јер је њиме освојен знатан простор у преобликовању човечанства. Одређени модели понашања и мишљења, нови менталитети култивисани су у многима и они су сви још увек ту. Господин Хаксли напомиње: „интензиван, продужен страх разбио их је и произвео стање увелико интензивиране подложности сугестији (...) ако се индоктринација на прави начин даје у одговарајућој фази нервне исцрпљености, она ће успети. Под повољним условима, практично, сви се могу претворити у практично све што се жели.“ (Ibid, стр. 291) Кад је ковидизам изгубио потенцијал и моћ, свет је ужурбано померен у следећу кризу. Некако је почео рат у земљи коју већина Американаца није могла ни да нађе на мапи. И тај рат је постао велики жртвени јарац за мноштво глобалних „несташица“. И не заборавимо нипошто ни на употребу „климатских промена“ за производњу страха. Држање маса у стању анксиозности и бриге. Такође морамо узети у обзир да, када постоји нестабилност, људи имају тенденцију да постају отворенији за „спасиоце“. Несумњиво постоји одређена истина у материјалистичком разумевању људске психе. Њихове методе су имплементиране са великим успехом на многим местима. Ако ништа, потврђују да људски ум може бити обликован у складу са нечим или неким. Па, шта да ради хришћанин? Сећајте се Бога. Ако је неоспорно да у ситуацијама појачаног стреса постајемо „осетљивији“, окренимо конструисане ситуације сталне кризе око нас на добро. У искушењима и невољама, обратимо се Богу. Ако је циљ да нас сруше, охрабримо себе у Господу. Циљ им је да нас ментално ослабе – ојачајмо наше умове у Христу. Коначно, планови Ђавола, провођени кроз оне јадне особе које му служе – сви ће се срушити и бити уништени. Свето писмо нас опомиње... „Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође време. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас. Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вером, знајући да се таква иста страдања догађају вашем братству по свету.“ (1 Пет. 5, 6-9) „Пренеси на Господа бригу своју, и Он ће те прехранити; неће дати довека посртања праведнику. А Ти ћеш их, Боже, низвести у јаму пропасти. Људи крвници и лукави неће саставити ни половину дана својих.“ (ПС. 54, 23-24) А онда, ако останемо у Христу Исусу, можемо рећи са праведним Јосифом: „не бојте се, јер припадам Богу. Али ви, мислили сте зло над мном; али Бог то окрену на добро.“ (Постање 50, 20) Ако у нестабилности наших дана гајимо у нашим срцима сећање на Бога, тада ћемо увек пронаћи пут кроз олујне воде. Чак и у свим овим глобалним махинацијама људским, видећемо Бога. „Господе, овај свет пролази и сва пожуда његова, само Царство Твоје столује заувек! Сети ме се кад дођеш у слави својој!“ Контранапад психолошком удару (нападу на душу) злог је култивисање, гајење у нашој души/психи сећања на Бога. Нека бисмо имали трезвености да схватимо тактике које се користе против нас како би применили одговарајућу духовну одбрану у нашем Господу Христу. „Нека се не збуњује срце ваше, верујте у Бога, и у мене верујте. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет.“ (Јн 14: 1; 16:33) Молитва Ст. Анатолија (млађег) Оптинског: „Сачувај ме, Господе, од обмана богомрзећих и злих антихриста, чији је долазак на домаку и саклони ме од замки њихових у тајну пустињу Твог спасења. Дај ми, Господе, јачину и храброст да чврсто исповедам Твоје најслађе име, да Те не напустим због ђавољег страха и да не порекнем Тебе, Спаситеља мог и Откупитеља, нити Цркву Твоју. Већ дај ми, Господе, сузе и плач за грехе моје и поштеди ме у часу Суда Твог. Амин.“ Отац Захарија Линч https://smrt-svetu.blogspot.com/2023/01/psihoze-i-secanje-na-boga.html