Страхови

[Маша]

Бојим се одсуства контроле над собом.

Питам се, да ли је могуће да човек себе 100% контролише?

[Милан Меденица :)]

Бојим се одсуства контроле над собом.

Питам се, да ли је могуће да човек себе 100% контролише?

еј бре машо, па шта ти треба да будеш робот ...

страх не треба да деморалише и паралише човека, већ да га учи да следећи пут не направи глупост ...

само немој да ти често пада ролетна, тешко оном ко ти се нађе на путу  :cheesy2: :cheesy2: :cheesy2:

[Маша]

Није робот онај ко себе контролише, већ духовно, психички, емотивно јак.

[Милан Меденица :)]

контрола подразумева забрану, а ми је немамо ...

а нити смо савршени, нити такав човек постоји, ма колико духован, психички или емотивно јак.

зна се Ко је савршен dada

[Маша]

Не, контрола не подразумева забрану.

[Милан Меденица :)]

Не, контрола не подразумева забрану.

па уколико се спречаваш да радиш нешто, како то називаш?

једно је да не урадиш нешто зато што ти то не падне на памет, а друго је да се контролишеш да не урадиш зато што ти је пало на памет или те опседа ...

дакле, прво је одсуство контроле, јер нема потребе за тиме, а друго је 100% контрола у најгорем случају јер се стално контролишеш ...

извини, ал мене то подсећа на: живети по списку (не)дозвољених радњи ...

[Маша]

Не, контрола не подразумева забрану.

па уколико се спречаваш да радиш нешто, како то називаш?

Љубав према ближњима.

[Милан Меденица :)]

Не, контрола не подразумева забрану.

па уколико се спречаваш да радиш нешто, како то називаш?

Љубав према ближњима.

нормално, кад је неко зло у питању ...

[Зорица екс Милева]

[Пацифиста]

Бојим се одсуства контроле над собом.

Питам се, да ли је могуће да човек себе 100% контролише?

Не знам на какву контролу мислиш, али не верујем да је могуће.

А не верујем ни да је здраво. Мислим да би га то отуђило од других људи.

Имам друга који још од детињства покушава да се 100% контролише и видим да му се то обија о главу.

И он је мислио да је емотивно јак због тога, али то је управо одраз слабости. Мислим да он то схвата сада, али тешко може исправити образац понашања који је годинама градио.

Добро је не послушати увек своје нагоне, али ако си пуна негативне енергије боље би ти било нпр. да одеш да се истрчиш, испливаш, или да тренираш бокс...

Боље ти је да негде испразниш ту негативну енергију него да је држиш у себи јер се може усмерити против тебе саме.

[Никола Ђоловић]

Postoje zdravi strahovi koji nam ukazuju na odgovornost i opreznost u nekim stvarima, a postoje i nezdravi strahovi koji se granice sa patologijom i ne vide dalje od uobrazilje.

Ne zaboravimo da je i Bogocovek imao strah pred hapsenje u Getsimanskom vrtu.

Nemati strah, blisko je fanatizmu.

@Pacifista - lepo pises...

[Пацифиста]

Хвала, Никола.

Слажем се да постоје и здрави страхови, на пример, ако крене да пада камион на нас страх нас може спасити.

А што се нездравих страхова тиче, ако кад пролазимо поред паркираног камиона осећамо страх да ће да падне на нас то се може рећи да је нездрави страх.

[Evdokija]

Живјели смо на периферији, ново насеље, далеко од центра. Телефон нам још није био уведен, а мобилних,тада, није ни било, међуградски превоз још није био профункционисао. Због даљине, рјетко су нас и пријатељи обилазили, а са комшијама смо били колико на добар дан. Имали смо бебу, а муж је често путовао и био, и на дуже, одсутан од куће због посла. Имала сам тада јак страх да ћу умријети изненада, да нико неће навратити данима, да ће беба беспомоћно плакати и плашила сам се језиво, уствари, да се беби нешто не деси, ако умрем. Богу хвала, брзо сам превазишла тај страх (здраворазумским размишљањем), али био је језив.

Чешће имам страх у сну, него на јави, али иначе, спадам у оне, који се рјетко када сјећају шта су сањали. Да, увијек се бојим да ћу да паднем када силазим низбрдо или низ степенице.

Можда ће вам изгледати ћакнуто, али рат ми је доста помогао да се рјешим многих страхова типа (да ли смо закључали врата, мрак, шушањ и пуцкетање које се некада зачује ноћу, страх од тога да ће неко да нас опљачка, нападне и сл). Ма - ко руком однесено, никада се више не бојим таквих ствари. Схватила сам да сигурности на овом свијету уопште нема, да нико не може ништа да ми гарантује и уствари, једино вјерујем да ће Бог да помогне у свему и управо ме то умирује и тјеши у свакој ситуацији.

Иначе, у ситуацијама које вуку на страх, спадам у ону врсту људи, који иду у сусрет проблему, невољи и сл.

[Aquilius Cratus]

Onda pomislim - ili nema ništa ili ima Bog. Bog će me spasiti. ili ću se popeti Plavim Ljestvicama.

To je neupitno. On hoce sigurno. Nego je akcenat na pitanju hoces li ti moci zeleti Njega?

[Пацифиста]

Да и ја најзад кажем чега се плашим.

Списак је врло дугачак, али навешћу само оне страхове који су најдоминантнији.

Плашим се одбацивања од стране других.

Плашим се ништавила.

Плашим се затупљености осећаја.

Плашим се промена.

Плашим се неуспеха.

Плашим се своје инфериорности.

Плашим се своје агресивности, свог уживања у насиљу. Ово је углавном само у неким фантазијама али ме ужасава.

Страх ме је да не повредим људе који су ми блиски, или себе, или било кога другог.

Плашим се и своје склоности да одлажем обавезе и бежим и склањам се од непријатних ствари које се не могу избећи.

Имам велики страх да ћу умрети са осећајем да сам живео промашен живот.

Страх ме је и од оног што може да ме чека после смрти. Страх ме да не загазим дубоко на странпутицу.

Плашим се своје сујете која ми поручује да морам да будем бољи од свих или не вредим ништа.