Претражи Живе Речи Утехе

Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру. Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено). Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива. Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на: https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017: ***** " - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере. - Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије. - Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања. - Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. -Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве." ***** Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР View full Странице

Ово је јако важно питање. Пре доласка у манастир гутао сам литературу о Зен будизму и дан данас имам дубоко поштовање према култури коју је овај духовни правац подстицао на Далеком истоку. Међутим, када сам почео да читам о исихазму разумео сам да ми православни имамо много више од тога. Одређене методе чак могу изгледати јако сличне. Например будистичка пракса sati (на енглеском mindfulness) који подразумева неговање активне пажње (сабраностси) на унутрашња и спољашња искуства у садашњем тренутку, чиме се зауставља неконтролисани покрет ума било у правцу размишљања о прошлости или будућности је веома важна у будизму и данас се примењује у разним облицима у борби против стреса и других болести садашњег времена. Међутим, ми православни имамо ТРЕЗВОУМЉЕ (ΝΗΨΗΣ, нипсис) које подразумева врло сличан однос према реалности али у перспективи живог односа према личном Богу који је утемељен на покајању и плачу (ΠΕΝΘΟΣ, пентос). У трезвоумљу је суштина непрестане молитве, која није само стално понављање имена Исусовог, посебно не као неке мантре која сама по себи има магијско дејство, већ молитве без речи која представља тихо и смирено пребивање ума и срца у сталном присуству Божијем. Лични Бог, покајање, плач, хришћански појам личности човека која је створена по икони Божијој су "менталне конструкције" за будизам којих се човек мора ослободити да би се ослободио патње (dukha). Будизам деконструише појам личности који је суштински важан за нас хришћане јер ми верујемо не само у Бога, већ Бога кога нам је открио сам Син Божији, вечносуштан Оцу, који је постао човек, ходио међу нама, пострадао за нас и васкрсао и у коме имамо вечни живот. Ово су суштинске разлике. Неки римокатолички мистици (као Томас Мертон) пробали су да нађу неку врсту синтезе између Зена и хришћанске мистике, али римокатолички мистицизам је јако далеко од исихазма, иако данас многи римокатолици показују све више интересовања за нашу традицију. Треба имати у виду да исихазам није метода као што су то будистичке методе медитације и он подразумева један целовит преображај човека у православној вери и активном литургијском животу. Само понављање Исусове молитве може да постане својеврсна идолатрија ако није засновано на правилном схватању човековог пада, греха, покајања, обожења које имамо у Христу и ако се практикује ван евхаристијског живота. Може да помогне, као што могу да помогну разне методе, али не спасава по себи. Немојте ме погрешно схватити. Нас не спасава правилно исповедање вере само по себи, као што можемо често да чујемо од квази-зилота, већ правилно исповедање вере ОРТОДОКСИЈА мора да буде праћено и ОРТОПРАКСИЈОМ (правилним животом, трудом, подвигом) кроз коју постајемо нова твар у Христу. У нама се обликује лик Христов и једино тако ће Бог у нама препознати лик свога Сина. То је спасење. Крштењем умиремо старом човеку, али без активног преображаја у Христу који подразумева наш труд тј. подвиг, крштење само по себи не делује магијски и нема ефекта без живота у Христу, пре свега евхаристијског. Кључни елемент молитве у православној традицији јесте "плач" који неопходно не подразумева само проливање суза, већ дубоко понирање у тајну пада човековог и вапај Христу из срца које жуди за животом који једино у њему имамо. О томе много лепо говори старац Силуан, који помиње "плач Адамов". Његове речи "држи свој ум у аду и не очајавај" представљају један од најјачих израза исихастичке традиције у Православљу. Ми то можемо интелектуално само донекле разумети, али без непосредног искуства ова тајна се не може заиста разумети срцем тј. целим човековим бићем. Ко је разуме и заживи силом Духа Светога још у овом животу, све остало сматра за "трице и кучине". Царство небеско је у нама, у нашем срцу. Читава књига поука Старца Силуана је написана у благодатном стању молитвеног плача и само читање његових поука делује као духовни лек. Богу нису потребне наше молитве и наше жртве, наше службе, појање, то све треба нама да бисмо се одвојили од оног пролазног и привременог и заживели у Духу Светоме. Он тражи наше срце да би га испунио својом љубављу, тј. нетварним енергијама које су сам Бог. Тада човек постаје Бог по благодати иако и даље остаје људска личност (ипостас). Молитва која не долази из срца покајног обично је расејана, испуњена сликама и маштањима, док молитва која долази у покајању води истинском духовном препороду. Овде не мислим на покајање као кајање због неких наших сагрешења иако је то важно за покајање, већ покајање као начин живота, начин постојања који нас враћа у аутентични однос са Богом који је Адам имао пре пада. Завршио бих са пар цитата из незаборавног текста о. Василија Гондикакиса (бившег игумана Ивирона, великог и светог старца) "Монашко ткање на чунку живота". Овде ћете наћи многе одговоре на ваша питања: http://www.manastirvavedenje.org/page66.html "Православни монах није просто “мистичар”. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме вијеку и као такав је безначајан и неспособан да побиједи смрт, било у монаху билу у брату. Заиста, тајна православног монаха је тајна васкрслог човјека. Циљ монаховог живота није да постигне личну сконцентрисаност или напредак, него да буде служитељ тајне спасења, тиме што не живи за себе него за Онога који је за нас умро и васкрсао. И за сву браћу." Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР View full Странице

Сви видимо и са тугом гледамо колико београдске власти улажу напора да убеде српски народ да треба да преда највећи део КиМ ради наводног добра Србије. Исти они који су нас у својим млађим годинама запенушаним говорима подстицали на рат 1999, који су пораз проглашавали за победу, који су се после клели у Резолуцију 1244, па је сада куде, који су звали издајницима оне који разговарају са косовским Албанцима, а сада са њима испијају шампањце и тргују српском земљом и српским животима. Шта рећи и шта помислити о моралном интегритету људи који мењају своје ставове као капуте. Обећавају нам заштиту манастира, иако до сада (проверено) никада о томе нису причали у Бриселу, на чуђење међународних представника), гарантују заштиту већине српског народа на КиМ која по њима треба да остане "с погрешне стране границе" а ни сами не скривају да их заправо интересује само једно парче севера Косова, ако и њега не изгубе као и све остало. Показују карте које не означавају број Срба, већ територије општина, јер тобоже Срби јужно од Ибра као да не постоје - за њих су то тачкице. За њих се српски народ мери у цифрама и метрима, а не људским животима. Од када су техничке преговоре претворили у преговоре о статусу, повратак Срба на КиМ се смањио, многи размишљају о продаји земље, људи су још више збуњени, а са оваквом губитничком реториком бићемо срећни да се сви не иселе, што би им можда и олакшало посао издају оправдају ситуацијом на терену. На Еванђељу су се клели да ће се трудити за цело КиМ у Србији, а сада издајницима и агентима проглашавају оне који их на то подсећају. У паници праве спискове државних непријатеља и позивају на линч неистомишљеника, а сами подривају достојанство државе коју су добили са поверењем народа,а коме годинама заузврат продају маглу. Покушавају да прикажу да је Црква наводно подељена, а не смеју да јавно објаве јединствено усвојено саопштење свих архијереја о Косову и Метохији у мају месецу. Ништа им није ни свето ни честито осим жеље за влашћу. Како да им народ верује, а да себе још више не понизи, после толиких година обмањивања? Остаје да видимо. Уколико добију подршку за оно што су намерили да ураде, очигледно, ово што имамо на Косову и Метохији нисмо ни заслужили и припашће неком другом народу, који ће можда имати више бриге да сачува као своје оно што му се поклони на тањиру. На народу је да каже своје, као што је то чинио у одсудним тренуцима наше историје. Црква је већ више пута рекла да се Косово и Метохија не оставља, и остаје уз свој народ, колико нас год било и остало. Архимандрит Сава Јањић Извор View full Странице

Као што на време рекосмо. Разграничење које је већ договорено у грубим линијама између Приштине и Београда, у суштини је колосални пораз за Србију јер се њена de jure територија треба поделити (или да ублажимо, разграничити) по етничком принципу - Север Косова за Прешевску долину. Прецизније речено, Србија задржава север Косова, који ионако контролише, а треба да преда остали део Косова и Метохије (са већином нашег народа и светиња) и по свему судећи део простора Прешева и Бујановца (Зато је Београд јуче хладно тако прећутао претње Приштине да ће анектирати Прешево). Дакле властодршци у Србији спремни су да предају К-Албанцима територију за коју су се барем по Уставу на Еванђељу заклели да ће чувати као део Србије. Остаје доста тешких задатака: Мењање Устава Србије и Косова. На Косову се мора ућуткати опозиција која хоће целу територију Косова (сукоб Тачи-Харадинај је у току), у Србији прогласити за издајнике и плаћенике све који ово не виде као акт највећег патриотизма, уз најбескрупулозније таблоидско блаћење и претње појединцима, маргинализовати улогу Цркве јер им не даје подршку за издају и, коначно, у току септембра или почетком октобра потписати свеобухватни споразум са неким привидним гаранцијама за Србе јужно од Ибра и пар манастира који остану (на чему инсистирају међународни фактори ваљда како би све имало барем неки привид праведности, макар за неко време). Важно је напоменути да у Бриселу представници Београда никада нису разговарали о црквама и на томе су искључиво инсистирали међународни представници. Ови су се бавили искучиво територијом и изналажењем начина како да српскм народу продају рог за свећу. Црква је на време говорила и нису нас слушали. Кренули са најпрљавијим нападима и лажима, иако добро знају да је Црква најјачи противник независности КиМ. Маске су коначно пале (додуше мало раније него што су планирали јер смо изашли у јавност и макар предупредили насилни сценарио који је био планиран). Овај план етничке поделе територије, који из милоште зову "разграничење" по свему судећи има прагматичну подршку кључних међународних фактора, под условом да се криза не излије на простор БХ и Македоније. Не бих о детаљима. Биће оних који ће о томе писати више. За нас у СПЦ на Косову и Меотхији ово није и неће бити политичко питање, већ питање опстанка нашег верног народа и светиња са којим остајемо до краја уз све последице договора моћника. А они који вуку Србију у ову трагедију, нека се правдају и обмањују и друге и себе саме. Бога и народ који види својим очима, не могу преварити. Будући, ипак, да је реч о подели територије на етничком принципу, дугорочне последице за Европу биће веома опасне али, хвала Богу, доста је паметних људи и међународних и домаћих о томе говорило на време. Нису их слушали. Процењујем да ће овај споразум ако га успеју спровести изазвати толику нестабилност да ће будућност овог дела у Европи за дуго бити на листи чекања, али видећемо Бог да је на помоћи свима и да опрости онима који заиста не знају шта раде јер њима није лако, изобличаваће их њихова савест до краја живота, јер знају да Бог све види (ако уопште верују у њега) и свесни су да народ и историја памте! Сетимо се ове фотографије. Остаће у историји! Заклетва на Мирослављевом Јеванђељу. С Богом се није играти! ФБ View full Странице

Игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић изјавио је да Српска православна црква на Косову не тражи помоћ од косовске владе, већ да исплати кирију за коришћење објекта у власништву СПЦ у Приштини у којем је смештена косовска Агенција за борбу против корупције. Игуман је за Радио Слободна Европа (РСЕ) рекао да се не ради о тачној суми новца, и да је реч о неплаћеној кирији за злоупотребу коришћења имовине СПЦ у Приштини од стране Агенције за борбу против корупције. "Наша црква је тражила да се за вишегодишње коришћење објекта мора исплатити заостала рента за све претходне године. Косовска влада је пристала да плати негде око 200 и нешто хиљада евра, али остала сума новца није исплаћена. Дакле, реч није о никаквој помоћи Владе Републике Косова већ заправо о ренти због узурпације објекта СПЦ, некадашње црквене школе у којој данас ради Агенција за борбу против корупције", рекао је Сава Јањић. Додао је да је пристанак да се плати један део заосталог новца постигнут захваљујући залагању више амбасада, посебно Амбасаде САД-а. "Договорена је једна сума према тржишним вредностима и, према томе, није реч о никаквом давању новца, није реч о никаквом финансирању од стране Владе Косова, далеко од тога. Јер, Влада Косова познато је никада није финансирала СПЦ на тај начин. Штавише, најновији извештај Стејт департмента о верским правима на Косову управо критикује Владу Косова зато што помаже новчано само Исламску заједницу", навео је Сава Јањић. Тај новац, додао је он, иде цркви на Косову, посебно за помоћ Србима у Приштини, и друге потребе Цркве, хуманитарне природе. Из Владе Косова су за РСЕ рекли да је Влада у потпуности испунила те обавезе. Објекат у којем је Агенција за борбу против корупције катастарски припада Храму Светог Николе у Приштини. Председник Србије Александар Вучић јуче је изјавио да СПЦ на Косову иако неће етничке границе хоће да јој "косовска држава" исплати 650.000 евра. "Неће етничке границе? Али зато хоће да косовска непостојећа држава исплати 650.000 евра за цркву. То хоћемо! Ја нећу пилатовски да перем руке", рекао је Вучић коментаришући изјаву епископа рашко-призренског Теодосија да би подела и размена територија довела до масовног исељавања Срба са југа Косова и страдања вековима старе духовне и културне баштине Срба. http://rs.n1info.com/a407104/Vesti/Sava-Janjic-Ne-trazimo-pomoc-Kosova-vec-isplatu-kirije.html View full Странице

Ова се тема већ појављивала на форуму, а и у мојим дискусијама са о. Зораном Ђурићем пре годину дана. Ипак, веома је значајна и сабрао сам нека размишљања и изворе који би могли да помогну онима који желе да се детаљније упознају са православним богословским, литургијским, аскетским и књижевним (житијским) изворима везаним за ову тему. --------------------- Учење о митарствима која душа после телесне смрти човекове проходи и тамо бива кушана и суђена од стране демона, према различитим страстима које они изазивају, једно је од најконтроверзнијих питања у православној традицији. Ово питање никада није разматрано као догматско питање, па зато не постоје никакве саборске одлуке које потврђују, али и које негирају постојање митарстава како су она описана у виђењу Григорија ученика Св. Василија Нововог из прве половине 10. века. Григорије је у свом виђењу видео смрт и пут кроз ваздушна митарства једне подвижнице, преподобне Теодоре. Опис митарстава на српском језику из житија Св. Василија Новог се може прочитати на https://svetosavlje.org/zitije-prepodobnog-oca-naseg-vasilija-novog/ Ставови о митарствима, данас у православном свету, крећу се између дословног прихватања поменутог виђења са свим детаљима и потпуног негирања постојања митарстава као својеврсне гностичке заблуде која је преживела у аскетским круговима. У овом одговору хтео бих да подсетим да овом питању треба приступити трезвено и ослањајући се на богату богословску, литургијску, аскетску и књижевну (посебно житијску) традицију Цркве. Међу онима који су се од 19. века до данас посебно бавили овом темом, ослањајући се прилично подробно на поменуто житије Св. Василија новог треба посебно поменути о. Серафима Роуза који је своје ставове о митарствима изнео у књизи: „Душа после смрти“ https://svetosavlje.org/dusa-posle-smrti/ коју је написао у касним седамдесетим годинама. Претпостављам да су је многи читали јер је преведена и објављена на српском језику. Серафим Роуз се ослања на „Слово о смрти“ Св. Игњатија Брјанчанинова https://svetosavlje.org/slovo-o-smrti/14/ као и писанија Св. Теофана Затворника и уопште руску духовну традицију 19. века у којој есхатолошке теме, посебно питање живота душе после телесне смрти, имају нарочито велики значај. Св. Јован Шангајски је такође писао на ову тему у својој књизи „Живот после смрти“ https://svetosavlje.org/zivot-posle-smrti/#05 где се позива на визију усхода душе преподобне Теодоре из поменутог Григоријевог виђења, као и на ставове Св. Теофана Затворника. Ови текстови су доступни у српском преводу па их није потребно посебно препричавати. Отворено и јавно противљење учењу о митарствима као гностичкој јереси и заблуди видимо, на пример, код Лева Пухала (односно касније архиеп. Лазара Пухала, Православна Црква у Америци) и Мајкла Азкула, који је променивши више јурисдикција тренутно у заједници са грчким старокалендарцима. Пухало је желећи да избегне проблем латинског чистилишта кренуо у готово потпуно одбацивање саме идеје привременог суда након телесне смрти. По његовом мишљењу душа се након смрти и без тела налази у извесном стању неме и слепе обамрлости, што је блиско учењу о мортализму или хипнопсихизму. Оваква схватања постојала су и у ранијим вековима али их је Црква увек одбацивала. Њих су посебно оживели протестанти, а нагињу им и неки православни академски богослови који под сваку цену желе да избегну могућност да душа може да живи након одвајања са телом, посебно у свесном стању. У либералнијим римокатоличким круговима двадесетог века јавило се веровање да одмах након смрти наступа коначни суд, о чему говори и православни богослов Томас Хопко. Азкулови ставови могу се прочитати у његовом спису: „The Toll-Houose Myth – The Neo-Gnosticism of Fr. Seraphim Rose” http://xa.yimg.com/kq/groups/2426010/639466037/name/The-TollHouse-MythThe-NeoGnosticism-of-Fr-Seraphim.pdf Умерени традиционални став о питању митарстава заступа митрополит Навпакта Јеротеј Влахос у својој књизи „Η Ζωή Μετά Τον Θάνατο“ (Живот после смрти) http://www.paterikiorthodoxia.com/2013/02/3335.html или у енглеском преводу (https://www.amazon.com/after-Death-Metropolitan-Nafpaktos-Hierotheos/dp/9607070348) Влахос нарочито указује да предање о митарствима треба разумети превасходно у оквирима литургијских и патристичких сведочанстава о судбини душе после смрти. Влахос зато не иде у детаље описане у житију Св. Василија новог, нити помиње и потврђује број митарстава, природу сваког митарства, нити начин на који је душа спречена да узиђе ка Христу, док се демонима на митарствима не „отплати дуг“ молитвама духовног руководитеља душе. Влахос истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом и да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења горепоменутог виђења. Митрополит Јеротеј признаје да учење о митарствима постоји у гностицизму и паганској митологији, посебно Египћана и Халдејаца. Међутим, он наглашава да је оно што је прихваћено од појединих отаца и црквених писаца у овом погледу засновано на хришћанској истини, те наводи пример да и хришћани верују у бесмртност душе, али не као Јелини, по природи, већ по благодати Божијој. Владика Навпактски не негира појаве добрих и злих анђела у тренутку смрти, што је посведочено у много примера у хришћанској традицији, али митарства више види у контексту страсти које муче душу приликом њеног излаза из тела. Владика Јеротеј посебну пажњу посвећује критици римокатоличког учења о чистилишту и доследно настоји да своје ставове утемељи на поузданим и провереним патристичким сведочанствима. Уз Митрополита Јеротеја треба поменути блаженопочившег протопрезвитера Томаса Хопка (Православна Црква Америке), бившег декана Св. Владимира у Њујорку који је држао да је Григоријево виђење описано у житију Св. Василија Новог типичан пример алегоријских прича педагошког карактера које се често без довољно расуђивања интерпретирају дословно. Хопко се такође не слаже са ставом противника учења о митарствима који сматрају да после смрти једоставно ништа не бива до васрксења тела. Из разних беседа Хопков став би се могао свести на теологуменон да након смрти одмах бива и коначан суд Божији и да прича о митарствима алегоријски приказује борбу огреховљене савести човека коме су потребне молитве Цркве да би прошао суд Божији. Хопко је веровао да они који су крштени су већ умрли, васкрсли и ознамењени Духом Светим и не могу да умру, већ телесна смрт за њих бива само прелазак у вечни живот Христа јер је Христос васкрсао. Он се чврсто држи става да је душа без тела једнако мртва као и тело без душе. Хопко је тврдио да Бог одмах даје прослављено тело онима који пролазе телесну смрт и да зато прослављамо светитеље као потпуно живе, а не као душе без тела. Зато се светитељи по Хопку јављају у својим васкрслим телима (о овим ставовима може да се чује на http://www.ancientfaith.com/specials/hopko_lectures/the_death_of_christ_and_our_death_in_him). Проблем са Хопковим мишљењем јесте да ни код једног ранијег светог оца или учитеља Цркве не можемо да нађемо поткрепљење за овакво тумачење. Теоретски ово би могло да се разуме у контексту разлике између линеарног времена и вечности есхатона, али опет остаје теологуменон, на коме Хопко није инстистирао као на догми. Слично мишљење о васкрсењу које бива одмах након телесне смрти дели и о. Зоран Ђуровић који је већ о овоме писао на форуму и са којим сам имао месец дана дугу дискусију прошле године. Међу онима који су богословски трезвено приступили овом питању је и француски православни богослов Жан Клод Ларше са својом значајном књигом La Vie après la mort selon la tradition orthodoxe, Jean-Claude Larchet (Живот после смрти по православној традицији), 2001. године (https://www.amazon.fr/apr%C3%A8s-mort-selon-tradition-orthodoxe/dp/220406713X) . Ларше је сакупио прилично импозантан број разноврсних сведочанстава из православне традиције која су утицала на формирање разумевања шта бива са душом након телесне смрти. Посебну пажњу Ларше полаже на разлике између православне с једне и римокатоличке и протестантске традиције са друге стране. Штета што није преведена на српски. Читао сам је у енглеском преводу (Life after Death according to the Orthodox Tradition, 2012) и сматрам да представља веома значајан покушај да се ова питања осветле кроз сву пуноћу богословске, литургијске, аскетске и житијске традиције Цркве. У коментарима који следе посебно сам се ослањао на Ларшеа и Влахоса јер сматрам да су њихови ставови најбоље утемељени у предању и да нас истовремено чувају од буквалног тумачења виђења о митарствима које може да нас нехотице увуче у другу крајност. ****** Треба рећи да се у апостолским временима хришћани нису бавили питањем преживљавања душе након смрти тела, већ превасходно очекивањем Другог доласка Христовог и васкрсења мртвих, што је остало као завршни члан символа вере Цркве „Верујем у васкрсење мртвих и живот будућег века“. Међутим, већ од 2. и 3. века, под утицајем разних гностичких учења, јелинистичких мистерија и митова, као и неоплатонистичке философије, пажња појединих хришћанских писаца, посебно у аскетским круговима ишла је више у правцу интересовања шта конкретно бива са душом после смрти. Тако је свеопште васкрсење које ће уследити након Другог доласка Господњег на известан начин отишло у други план, а код неких се чак утврдило веровање да се одмах после телесне смрти одлази у рај или у пакао. Заправо, и данас добар број хришћана меша привремени удео човекове душе након телесне смрти са коначним уделом након Суда. За разлику од гледања на човека као јединствену психофизичку целину, поједине секте су развијале крипто-платонизам по коме смо ми заправо душе које су падом ушле у тела и које се након телесне смрти враћају у своју истинску отаџбину ослобођене терета тела и зато су рај и пакао пре свега реалности које се тичу само душе. У том приступу није било много места за Христов домострој спасења, посебно за васкрсење тела, и заправо је главно питање било како ослободити душу владавине тела и телесних грехова да би душа очишћена ушла у небеске сфере. У овом погледу посебно је гностицизам, против кога се Црква жестоко борила, нудио читав низ митова, ритуала, начина како да се душа избори са демонима који је спречавају да се уздигне Богу након смрти. Христово спасење је од стране јеретика гностика свођено на неко тајно знање (гносис) које треба да нам помогне да прођемо демонска митарства о којима више гностичких текстова врло прецизно говоре. Међутим, аутентична хришћанска есхатологија је заправо веома материјална јер ће Царство Божије бити преображени и престворени ново небо и нова земља, где ће сви добити нова тела и где ће Господ царевати над народом својим довека. Разне мистичке секте су својим учењима правиле јак утицај на одређене аскетске кругове у Цркви, па се неретко ишло у правцу спиритуализације односно растеловљене есхатологије. По том веровању Царство Божије заправо нематеријално царство душа и анђела, те је удео душе после смрти од кључног значаја. Нажалост, овом проблему се не посвећује много пажње и превага одређених псевдо-мистичих и апокрифних учења и сумњивих виђења која су настала под разним нехришћанским утицајима и данас има велики утицај на разумевање овог питања. Као хришћани ми треба пре свега да чекамо Царство Божије које ће доћи у сили, када ће бити промењено обличје овога. Тада ћемо опет у васкрслим телима вечно живети са Господом. Могло би се са потребним опрезом рећи да је учење о митарствима у нашој Цркви заправо актуелизовано у одсуству ове есхатолошке перспективе и под утицајем веровања да човекова душа без тела представља целовитог човека, па јој тело није ни потребно. Међутим, од апостолских времена човек је као личност виђен у јединству душе и тела, као два аспекта човекове ипостаси. Флоровски то лепо исказује речима да је душа без тела фантом, а тело без душе леш, иако није негирао да душа након телесне смрти наставља да живи и чува човекову личност. Када говоримо о животу душе после смрти не мислимо, дакле, на платонистички појам душе која поседује пуноћу човекове ипостаси и довољна је сама себи, већ на привремени али и на известан начин непотпуни начин постојања до Другог доласка Господњег, када ће се душе опет обући у васкрсла тела. ***** На основу бројних примера из православног предања (Светог писма, дела светих отаца, црквених писаца, аскетске литературе, посебно житија светих) може се закључити да након телесне смрти долази до разлучења душе и тела, два аспекта човековог постојања, али да се човекова ипостас (личност) не губи и наставља да постоји у души човековој до васкрсења и васпостављења заједнице са новим, васкрслим телом. Човек је од Бога створен као биће које спаја видљиви и невидљиви свет. По свом телесном саставу близак је животињама и биљкама, а по душевном саставу бестелесним духовима. Након телесне смрти душе улазе у домен постојања анђелских сила, невидљиви свет (који се помиње у 1Пост 1.1). Душе оних који су живели светим животом тј. опитно и непосредно окусили деловање Духа Светога, посебно мученици за Христа, одлазе праћени анђелима одлазе у рај (παράδεισος), где се не мисли на Еденски врт у коме су били Адам и Ева. Често се помиње да одлазе „на небо“ (οὐρανός) тј. улазе у начин постојања који имају анђели и могу да нас молитвено заступају и помажу по слободи која им је дата од Бога. Они могу да нам се јављају, али не у својим васркслим телима, већ кроз виђења и снове. Као ни анђели, они нису свудаприсутни, али живећи у овој реалности невидљивог (небеског) света у могућности су да опште са нама на другачији начин него у овом животу. Неки светитељи још и за овог живота чине чуда, јављају се у виђењима, делују на великим даљинама у кратком времену, поседују прозорљивост и друге духовне дарове који показују да иако у телу, већ обитавају у небеском свету. Многе од њих Црква убрзо после њиховог упокојења препознаје као светитеље, а њихова тела су често чудотворна (свете мошти). Душе оних који су живели трудећи се у врлинама и подвигу, борећи се са страстима у покајању пролазе кроз стање које се често назива привременим судом, привременом кушњом (προσωρινή δοκιμασία). Благодарећи молитвама Цркве оне пролазе суочавање са сопственом савешћу и новим начином постојања и настављају да живе у блаженом покоју у „Авраамовом наручју“ (κόλπος του Αβραάμ) који се такође често назива и рај (παράδεισος). Тамо обитавају заједно покајаним разбојником са Голготе, који је први са Господом ушао у рај и са праведницима по евенђелској причи о убогом Лазару. Душе оних, пак, који су без покајања тј. промене живота и настројења своје воље живели у греху и страстима, носе своје пожуде са собом и не могући да их задовоље, на привременом суду пролазе болно суочавање са својом савешћу и западају у стање ада (ᾍδης), мрака и горчине савести. Јелинска реч ᾍδης (lat. Hades) потиче из грчке митологије и бога Хаидеса (α-ιδειν), бога невиђења (у санскриту „веда“ је знање односно виђење и обе речи потичу из истог индоевропског корена „vid”, што је остало и у словенском језику где „вједети“ значи „знати“. Ад је, дакле, место одсуства (по)знања, виђења Бога, место духовног мрака и изолације. Они који су за живота постали слични демонима западају у „највеће дубине“ ада које се називају често и тартар опет по угледу на јелинску митологију (тамница у којој су били затворени Титани). Мрачна, адска, демонска стања појединих људи већ почињу и у овоме свету, као што и људи светог и благочестивог живота још и овде у телу осећају духовну утеху и радују се сусрету са Господом. Ад је до Христовог Васкрсења био опште стање у коме су обитавале душе свих људи и живеле као сенке. Сишавши у ад и „разбивши његове окове“ Христос је ослободио душе праведника који су живели благочешћу и вери, очекујући обећаног Искупитеља и Помазаника Божијег – Месију. Ова по-смртна стања су реална, али нису вештаствене материјалне природе која је доступна нашим чулима, и о њима се зна само по виђењима, и то кроз разне алегоријске слике. Светитељи на небу са праведницима који почивају у спокоју Авраамовог наручја очекују са радошћу и надом крај овог света и века, Христов други долазак и Нови Јерусалим. Међу светима, изнад самих херувима и серафима, је и Пресвета Богородица, али у већ прослављеном и преображеном телу, као она која је родила Спаситеља света. Праведници који су у Авраамовом наручју немају слободу да се јављају живима и тихују у радосној нади васкрсења. С друге стране, душе оних који су у „тамницама ада“ обитавају у стању смутње, страха и ужаса проживљавајући већ предукус вечних мука будућег пакла. Божија благодат и светлост за њих је већ патња и нису у стању да је опитују као блаженство. Приликом разлучења душе од тела по бројним сведочанствима из предања Цркве душе се сусрећу са анђелима или демонима у зависности од настројења своје личности у животу на земљи. Неки још и пре тренутка телесне смрти виђају бестелесне силе и губе осећај за овај свет проживљавајући стање новог начина постојања. Овде треба имати у виду да ни рај (наручје Авраамово) и ад нису коначне реалности, јер ова стања (начини постојања) су привремени и за човека су непотпуни јер душа без тела није у стању да доживи ни пуноћу блаженства, као ни сву тежину осуде. Наставак живота душе након смрти тела, дакле, никако не значи губитак човекове личности, као што не значи ни наставак пуноће постојања човекове личности које ће наступити тек након васрксења тела. До тада душа чува својеврсно сећање на елементе тела које се враћа у прах земаљски. По том сећању (као својеврсној матрици, холограму) тела ће бити васкрснута, али промењена и другачија него ова овде на земљи. Другим речима, раздвајање душе од тела није никада потпуно. У горепоменутој књизи о животу душе после смрти Жан Клод Ларше цитира Св. Максима Исповедника и нарочито Св. Григорија Нискога који говори о причи о убогом Лазару како га богаташ препознаје јер његова душа носи својеврснο обличје (εἶδος) тела по коме ће тело опет бити васкрснуто и човек васпостављен у својој пуноћи. Зато у хришћанској традицији не постоји појам платонистичке душе која је сасвим аутономна и којој тело није потребно. У складу са тим Црква од најранијих времена чува традицију поштовања тела покојника јер тело и даље, иако у стању распадања представља део ипостаси човека, као и душа, која наставља да живи у промењеном стању привременог постојања ван тела. Зато не говоримо о души самој по себи, већ увек о души тог и тог човека, слично као када се молимо за спасење душа наших не молимо се за спасење само овог аспекта човекове личности, већ за спасење целог човека. И живи и упокојени обитавају у категоријама створеног света, и самим тим и времена које, могуће, за њих на другачији начин протиче од овога века (αἰῶνος τούτου) тј. времена овог вештаственог света. То време ипак још није вечност тј. време будућег века, вечност (ἀιωνιότης), а поготово не надвремена вечност која је својствена само Богу (ἀϊδιότης). Такође небо као начин постојања у коме обитавају светитељи и анђели није васионски простор, али ни оно небо у коме вечно живи „наднебески“ Бог (ἐπουράνιος Θεός), који је изван и изнад сваког времена и простора, као једини вечни и нестворени. Тек након другог доласка Господњег, када буду створени ново небо и земља (Отк. 21-22) након завршетка овог света и века (συντέλεια τοῦ κόσμου τούτου), сви ће добити нова тела и проћи ће коначлни Суд Божији. Они који су живели у заједници са Богом, постали причасници божанских нетварних енергија кроз евхаристијски живот обитаваће у Царству Божијем (Небеском Јерусалиму) у прослављеним физичким телима и цареваће вечно са Господом и анђелским хоровима. Они, пак, који нису отворили себе за деловање Божије благодати и који су живот провели у греху и страстима без покајања васкрснуће на вечни суд и осуду и обитаваће у вечном огњу (паклу) заједно са демонима. Ове реалности ће према Св. Писму и мноштву сведочанстава светитеља Цркве бити вечне и непромењиве и неће се односити само на човекову душу, већ и на васкрсло тело. Без икакве претензије да на овако ограниченом простору износим основне елементе православне есхатологије, и бројна сведочанства из богатог предања Цркве шта бива са човеком након телесне смрти до васкрсења свих (што можемо врло детаљно са великим бројем цитата наћи у Ларшеовој књизи), сматрам да је важно да олако не потецењујемо ова сведочанства и развијамо неке спиритуалистичке и философске теорије које су стране хришћанству, али да, такође, с друге стране не идемо без духовног расуђивања у разне детаље из појединих сведочанстава (виђења) верујући да те реалности могу да се подробно опишу и да саме по себи представљају утврђену веру Цркве. Предање о митарствима у контексту горе реченог има своје место у животу Цркве и духовно је педагошког значаја, али само уколико се води рачуна о следећим јако важним стварима: 1. Идеја да демони суде душама није хришћанска јер је једини судија свима Бог. Тумачење учења о митарствима у смислу да демони одређују ко ће ићи ка Богу, а ко ће ићи у таму ада, једноставно нема основу у хришћанском предању. Без сумње, једном када душа напусти тело она улази у духовну димензију постојања у којој у складу са својим унутрашњим настројењем може да пролази различита искуства било са анђелима или демонима, али ни једни ни други не врше суд. Привремени суд је судећи по бројним сведочанствима из предања Цркве суд савести и наставак настројења које је човек имао у овом свету јер душа без тела није у стању да промени настројење које је слободном вољом прихватила у овом животу. Не треба потцењивати настојања демона, како за овога живота, а тако и након смрти тела да душу збуне и уплаше и одвоје од Христа, али и не треба губити веру да анђели, заступништво светитеља и молитве Цркве помажу људима и овде и након телесне смрти да прођу демонске замке и страх и велику промену приликом одвајања душе од тела. Јеротеј Влахос у својој књизи „Живот после смрти“ истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом, али да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења сведочанства о митарствима из житија Св. Василија Новог. 2. Број митарстава и начин како се на њима „суди“, што се помиње у житију Св. Василија Новог, не постоји конкретно у бројним другим примерима из православног предања и може се претпоставити да је дидактичко-алегоријског карактера. Иако нико никада догматски није дефинисао постојање митарстава на начин описан у поменутом виђењу и о тим искуствима не могу да се нађу директне потврде у Св. Писму, ово предање је сачувано, уз различите детаље, од најстаријих времена и ако се правилно разуме, као и бројна житија светих, не садржи ништа супротно побожности (правоверју). Треба поменути став Св. Теофана Затворника који пише да све што је речено у виђењу о митарствима у житију Василија Новог представља реалност, односно тачније да „ове слике (алегорије) представљају реалност, али саме нису по себи реалност јер је стање душе после смрти нематеријално, ноетичко (умно), јер како и сам Апостол Павле каже након што је био узнесен на небо да оно што је тамо „није могуће човеку изрећи“ (2 Кор 12.4).“ Св. Теофан, настављајући о овоме питању у своме спису о души и анђелима предлаже да се „оставимо спекулација о томе шта се дешава у духовном свету. Читајте, понирите у смисао реченог, духовно се изграђујте, али не трчите да доносите исхитрене закључке. Јер оно што је тамо „око није видело, ни ухо чуло, нити је ушло у срце човеково“ 1Кор 2.9“. 3. Имајући ово у виду, митарства не треба схватати дословно као царинарнице у подваздушном простору (атмосфери), већ заправо као алегоричне представе реалног и неретко болног суочавања човекове душе са својим духовним стањем, својим гресима и страстима, као и последицама везивања са демонским светом у овом животу. На основу тог суочавања душа ће до васкрсења обитавати или у блаженој нади вечног живота у Христу или у мраку самоизолације и очајања, у духовној тами ада. 4. Што се тиче откупљивања грехoва тј. плаћања за грехове демонима да би душа могла да прође митарства, ову алегоричну слику такође не треба прихватити дословно, већ са расуђивањем. Душа човека који је пре смрти живео евхаристијским животом Цркве, остаје у црквеној заједници и даље, јер је Црква заједница и живих и упокојених. Из сведочанстава, посебно отаца подвижника душе светитеља усходе у рај праћене хоровима анђела, док душе оних који су живели у мраку греха сачекују хорде демона испуњавајући је ужасним страхом и одводе је у „адске тамнице“. 5. Душа која напушта тело носи са собом бреме свог живота у телу. Многи текстови, посебно из аскетске традиције Цркве наглашавају колико је душа повезана са телом у овом животу овде на земљи. Када греховним животом човек прихвати страсти као свој природни начин постојања, разлучењем душе од тела, наставља се агонија у немогућности да се те страсти задовоље и да се без тела раскине веза са предметима тих страсти. Уколико човек за живота није кренуо путем покајања, отворивши срце за деловање Божије благодати, душа и пре, али и након телесне смрти пролази агонију. То није јуридичко питање, као у римокатоличанству, где онима који нису принели довољно дела покајања предстоји „очистилачки огањ“ пургаторијума док се не задовољи Божија правда и чије се време трајања може скратити молитвама Цркве. Православљу је ово учење потпуно страно. За оне који су се упокојили Православна Црква приноси молитве које садејствују благодати Божијој и дају утеху и чувају у евхаристијском сећању. Црква се моли Богу да упокојени остану у вечној памјати (сећању) Божијем, и да бораве у блаженом уснућу. То је и смисао наших молитава за покојнике. Многи богослови, а међу њима посебно Флоровски помињу да одвајање душе од тела, не прекида везу човека са Црквом јер покојник остаје у љубави Цркве коју сачињавају и живи и упокојени који су сви чланови светотајинског Тела Христовог. Међу живима и онима на небу постоји непрестано општење у Телу Христовом - Цркви. О томе, што Ларше наводи у својој књизи, пише и Св. Никола Кавасила, али и пре њега Св. Григорије Назијанзен, Златоусти и други напомињући да божанске тајне освећују и оне који приносе и оне за које се приносе и божанска благодат испуњава и живе и покојне који на неизрецив начин учествују у евхаристијском животу Цркве преко литургије и молитава верних, слично као свети који су живели у потпуној изолацији у пустињама, далеко од људских станишта и самим тим храмова и литургија. Покојници примају освећење од евхаристијских служби у овом свету и будући да више не могу да греше бивају све више очишћаване, као злато у огњу, напомиње Кавасила. Овде примећујемо идеју донекле сличну пургаторијуму, али опет толико другачију, засновану не на мучењу ради задовољења неке Божије правде и на заслугама, већ на темељима евхаристијске заједнице. 6. Сусрећући се данас са неретко врло детаљним описима живота душе након смрти на основу разних виђења непоузданог порекла, веома је важно да знамо да овакви утицаји постоје у Цркви још од најранијих времена. Већ смо споменули хришћанска гностичка учења из 2. и 3. века, који су веома разнолика и често неусклађена једна са другим. У њима се помиње постојање тартара (пакла) у утроби земље и разним небеским сферама, чак повезаним са системом зодијака. Курт Рудолф у својој књизи о природи и историји гностицизма тврди да заједно са постојећим универзумом коме припада земља, планетарним системом и сферама зодијака укупно постоји двадесет нивоа постојања пре небеске сфере. У том поднебесном простору обитавају „кнезови који владају у ваздуху (τῆς ἐξουσίας τοῦ ἀέρος уп. Еф. 2.2), „господари таме“ (уп. Еф. 6.12 „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета (κοσμοκράτορας τοῦ σκότους τοῦ αἰῶνος τούτου), против духова злобе у поднебесју (ἐν τοῖς ἐπουρανίοις).“). Истина ово се помиње и у Еванђељу, али по већини тумача погрешно је веровати да се то односи на простор у стратосфери, јер „небо“ које су изгубили својим падом демони није материјално небо иако је део створеног света, али невидљивог. Демони делују у „поднебесју“, односно у видљивом материјалном свету и делују смућујуће на душе које напуштају овај свет и иду у привремено покојиште блажених душа. У хришћанску иконографију је из предхришћанских митологија ушло и вагање душа од стране анђела, што је веома чест мотив у египатској уметности и религији. Мотив вагања, проверавања подобности душа је чест мотив у теозофији и Кабали. Иако у хришћанству имамо разне елементе предхришћанских митологија оне, ако се користе у уметности или у литургијском језику Цркве, имају искључиво значење које је у контексту предања Цркве. Када видимо фреске са анђелима који вагају душе, то свакако не значи да ће бестелесни духови судити људима. Штавише, у Светом писму се каже у 1Кор 6.2-3 „Зар не знате да ћемо судити анђелима?“ Судити (κρίνω) на јелинском значи и управљати и ове речи Апостола само указују да је човек који је створен по лику Божијем створен да буде виши од анђела. Отуда толика мржња демона према људима, и брига анђела да људима помогну и сачувају их од замки нечастивог јер је човек створен по образу и подобију Божијем. Хришћански гностици су посебно имали интересовање за начине како да душа узиђе пред Бога и прође ова демонска бића. Ту је посебну улогу имало тајно знање „гносис“. Још од предхришћанских времена у разним религијама су постојале посебне инкантације, рецитовање имена богова (демона) као и посебни ритуали чији је циљ био да обезбеде безбедан пут душе до божанске сфере. Све је ово било прихваћено у гностичким веровањима и измешано са елементима хришћанства. Против гностицизма Свети Оци су се жестоко борили, посебно Св. Иринеј Лионски који нам је и оставио највише података о њиховим баснама и фантазијама. Против њих су писали и Иполит, Климент Александријски, Августин као и црквени писци Тертулијан и Ориген. Утицај гностика нарочито је био јак у Египту, па није ни чудо да је у Наг Хамадију пронађена и највећа сачувана библиотека њихових списа. Могуће мешање предања из гностичких извора са аутентичним предањем Цркве може се приметити и у беседама које се приписују св. Макарију Египатском (иако су највероватније каснијег порекла) о поменима трећег, шестог, деветог и четрдесетог дана. Овде није проблематично постојање помена у ове дане, јер они су очигледно древног порекла и показују да је Црква молитвено бринула о уснулим члановима, већ о једном по мишљењу многих апокрифном веровању да ти помени бивају у те дане јер од трећег до деветог дана душа обилази рајска насеља (сахрана се обично обављала трећег дана), а од деветог до четрдесетог дана душа је обилазила мрачна подземља пакла, да би четрдесетог дана стала пред престо Божији и прошла привремени суд. Ово предање се често повезује са митарствима која трају до четрдесетог дана, што је тема присутна и у неким гностичким списима. Апостолске установе из 4 и 5. века помињу посебне молитве трећег дана VIII, 42, 1. Али овде се не говори о никаквом путовању душе кроз рај и пакао, већ о символичном значењу трећег дана „Нека трећег дана покојник буде испраћен псалмима, читањима и молитвама по угледу на онога који је васкрсао трећег дана; и девети дан нека се прославља у знак сећања на живе и уснуле, а четрдесети дан према древном обичају, јер тако је народ оплакао Мојсеја… и нека се милостиња даје сиромашнима у знак сећања на њега (покојника)“. На пример у животу Св. Симеона Солунског имамо слично тумачење зашто су баш ови дани важни: Трећи дан – због тога што нас је створио Тројични Бог и да живимо у нади да ћемо васкрсењем из мртвих бити обновљени у древној лепоти коју је Адам изгубио. Девети дан – зато што праведници чекају Васкрсење заједно са анђелима којих има по предању девет чинова, три тријаде, који славе Бога. Коначно четрдесети дан је дан у сећање на Христово Вазнесење након Васкрсења из мртвих које је уследило након четрдесет дана. На овај дан се подсећамо да ћемо васкрсењем из мртвих бити уздигнути на облаке у сусрет Судији и Спаситељу и са њим бити довека (уп. 1 Сол. 4.17) У овом предању све је усмерено на васкрсење, а не на путешествије душе по подземљу и небеским сферама, што одаје врло могући утицај гностицизма. 7. У овом контексту треба поменути и латинско учење о чистилишту где душе оних који су се покајали, а нису принели довољно дела покајања морају да буду очишћене и у зависности од тежине својих грехова бивају препуштене огњу пургаторијума да би на крају могле да дођу Господу. Ово учење вуче порекло у овом облику од 12 века и прихваћено је на више латинских сабора као званично римокатоличко учење и ослања се на веровање о потреби задовољења Божије правде. Учење о чистилишту је страно Православној Цркви и одбачено је као неправилно јер се спасење и суд посматрају у контексту јуридичког схватања оправдања и заслуга и нема јасног утемељења у традицији Цркве пре Средњег века. Учење о чистилишту је по мишљењу многих аутора очигледно настало под утицајем предхришћанских јелинских митова. Постоји доста аргумената да пургаторијум из латинске хришћанске традиције Средњег века заправо представља оживљавање идеја Платона и Хераклида Понтијског и других паганских писаца. За разлику од паганског ада (хада) описаног код Хомера и Хесиода, небески ад из дела каснијих грчких и римских философа је привремено место где душе проводе одређено време након смрти пре него што могу да се покрену у правцу вишег степена постојања или се реинкарнирају на земљу. Локација овог привременог ада варира од аутора до аутора. Хераклид Понтијски је веровао да је његова локација у Млечном путу. Стоици, Цицерон, Виргилије, Плутарх га смештају између месеца и земље, док су Нумерије и каснији неоплатоници сматрали да се налази негде у сфери непокретних звезда и земље (Adrian Mihai,"L'Hadès céleste. Histoire du purgatoire dans l'Antiquité). Чињеница је да идеју очишћења душа након смрти помиње више светих отаца Иринеј, Климент Александријски, Августин, Златоусти и други, али не у оном облику у коме је прихватила Римокатоличка црква у средњем веку. Православна Црква одбацује учење о Чистилишту због тога што је у многим елементима супротно православном предању Источне и Западне Цркве барем првих 10 векова, али притом ни најмање не доводи у знак питања значај евхаристије и молитава за покојнике који и након смрти учествују у благодати која долази од евхаристијског живота Цркве. Они који су овај свет напустили са благочестивим настројењем и надом у Христа добијају утеху и укрепљење и својеврсно очишћење кроз евхаристијски живот. Упокојени чланови Цркве настављају да живе у „путиру вечности“ како каже Шмеман и не прекидају заједницу у Христу са осталим члановима Цркве. Они настављају да живе у Христу. То није очишћење огњем мучења, већ радосно очишћење које благодаћу Божијом растапа преостале везе душе са лошим навикама и страстима које је још обремењују и након којег налази блажени мир и покој са душама преминулих праведника. Из житија Св. Макарија Великог видимо да умрли жрец који са њим разговара каже да када и њих који су живели без вере у Христа неко помене у молитви и они добијају олакшање и уместо да не виде лица једни других живећи у мраку, на тренутак угледају једни друге, што им даје утеху. Ово је духовно виђење али са јасном поруком, да молитва и за оне који су живели противно Христу и савести помаже или барем даје утеху чак и онима који су служили демонима. Бог је коначни судија и он једини познаје тајне срца па човек никада не може да са сигурношћу каже ко се након смрти налази у каквом стању, а поготово шта ће наследити након коначног Суда Божијег. То очишћење душа које је другачије од онога у латинском пургаторију помиње и Св. Марко Ефески разобичујући латинску заблуду очистилачког огња чистилишта, заснованог на сасвим другим основама. Архимандрит Сава Јањић Извор: View full Странице