Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'срба'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У организацији Одборa за проучавање националних мањина и људских права САНУ и Српског института у Будимпешти, 26. и 27. маја у Српској академији наука и уметности (САНУ) биће приређена два догађаја који имају за циљ да осветле рад Тихомира Вујичића на осветљавању традиционалне музике Срба и других Јужних Словена у Мађарској. Најпре ће, у четвртак, 26. маја, у 18 сати, у Галерији САНУ бити одржан концерт под називом „ Музички записи Тихомира Вујичића”, у којем учествују Ансамбл Коло (Тукуља), Бранка Башић, вокална солисткиња (Будимпешта – Чип), Золтан Сабо, етнограф, свирач на гајдама и тамбури (Будимпешта), Чланови Српског црквеног певачког друштва „Јавор“ (Сентандреја), Чланице Студијског хора Музиколошког института САНУ и певачка групе Моба (Београд). Следећег дана, 27. маја, с почетком у 12 сати, у Свечаној сали САНУ биће представљено проширено, критичко, тројезично издање (на мађарском, српском и енглеском) збирке „Музичке традиције Јужних Словена у Мађарској” Тихомира Вујичића (1929–1975). Збирка садржи око 400 нотних примера традиционалних вокалних, инструменталних и вокално-инструменталних мелодија Срба и других Јужних Словена у Мађарској, а у оквиру тог корпуса и мањи број транскрипција народних мелодија са простора некадашње Југославије и из других словенских земаља. У оквиру издања објављено је неколико пропратних текстова и студија (П. Рихтер, П. Ластић, Ј. Јовановић и Д. Лајић Михајловић), а међу њима посебно значајан допринос представља преведена студија самог Тихомира Вујичића, сада доступна, поред мађарског, и на српском и на енглеском језику. Збирку прати мултимедијални интернет прилог са Вујичићевим теренским и документарним аудио-снимцима и визуелним илустрацијама: скенираним архивским, углавном рукописним, а мањим делом штампаним материјалом из Вујичићеве етномузиколошке заоставштине, и документарним фотографијама. За сваки поједини аудио-запис и илустрацију дат је стручни и научни, тројезични коментар уредница и сарадника на издању. Збирка је резултат трогодишњег билатералног пројекта међуакадемијске сарадње између САНУ и МАН (Истраживачког центра за хуманистичке науке), као и сарадње на пројектима Српског института у Будимпешти. Промоција се може пратити и у директном преносу на званичном сајту САНУ (https://www.sanu.ac.rs/direktan-prenos/). Програм Поздравна реч академика Владимира С. Костића председника САНУ Уводне речи академика Тибора Варадија председника Одбора за проучавање мањина и људских права др Катарине Томашевић директора Музиколошког института САНУ … Бранка Башић, вокални солиста БоГата сам, имам свеГа – лирска песма Срба из Чипа … Проф. др Пал Рихтер, директор Музиколошког института ИЦХН Пера Ластић, директор Српског института … Јелена Јовановић Кажи ми, кажи, како да те зовем? – Батања (према снимку Тихомира Вујичића из 1958. године) … O књизи Говоре др Младена Прелић, Етнографски институт САНУ дописни члан Јелена Јовановић, Музиколошки институт САНУ др Данка Лајић Михајловић, Музиколошки институт САНУ Маријета Вујичић, преводилац, уредник, дипломата Мср Софија Каплан, Српски институт … Шаламон Ередич (фрула), Арон Ередич (тамбура), ДраГо коло Ансамбл „Вујичић“, Није шала варати бећара Извор: САНУ
  2. Штерц: Очекује се пад броја Срба у ХР испод четири одсто 18.05.2022 • 09:2209:26 Извор: Tanjug ЗАГРЕБ: Државни завод за статистику требало би крајем јуна или почетком јула, да објави резултате прошлогодишњег Пописа становништва који се односе на етничку и верску структуру популације Хрватске, а демограф Стјепан Штерц са Факултета хрватских студија каже да ће они вероватно показати пад удела припадника српске мањине на мање од четири одсто, у односу на 4,36 посто из 2011. Фото: Pixabay.com У Хрватској је 1921. живело 16,9 посто Срба, 1961. их је било 15 посто, а 1991. године 12,2 посто, што је троструко више него данас. Након акције Олуја 1995. велик број Срба напустио је Хрватску и већином се нису вратили. Према мишљењу Штерца, нова национална и верска слика Хрватске, која ће бити позната ускоро, када ДЗС објави службене податке, неће показати драматичне промене у односу на ону пре десет година. „Законитост је да се у неком простору смањује мањинска популација када нема великог усељавања. До сада се у Хрватској удео мањинске популације увек смањивао. То је делом везано уз миграције, али и укључивање мањина у хрватско друштво. Није то класична асимилација, него функционално укључивање...", тврди овај демограф у изјави за загребачки Јутарњи лист. Наводи да су националне мањине у Хрватског реликт бивше државе. У Хрватској је, наглашава Штерц, видљива корелација између броја Срба и православних верника. Тај је број пођеднак. Испада, закључује он, да се етнички идентитет изражава и кроз верску припадност јер мањинска популација, иако се прилагођава средини у којој живи, настоји на разне начине да одржава свој идентитет, а један од њих је и вера. Др. Стево Ђурашковић, доцент на загребачком Факултету политичких наука, тврди да до пада броја Срба у Хрватској долази као и до пада свих других мањина. А што се тиче асимилација националних мањина, тога је, каже, увек било. И у СР Хрватској је у доба Југославије због тога падао број Срба. Каже да је то нормално у друштву и да ко каже супротно, бави се етноподузетништвом. "Као што се и неки војвођански Хрвати, ако се ожене или удају за Српкињу или Србина и оду да живе у Београд, пријављују као Срби, тако и Србин из Грачаца у Загребу постане Хрват", каже Ђурашковић, који асимилацију види као нормалну природну појаву.
  3. Иако је идеја о оснивању Православног богословског факултета први пут у српској јавности изнета још 1860. године требало је сачекати 45 година да се она оствари - Православни богословски факултет основан је као што знамо, заједно са још четири високошколске установе (Философским, Правним, Медицинским и Техничким факултетом) тек 1905. године, када је, 27. фебруара, донет Закон о Универзитету. Од оснивања до почетка рада факултета прошло је још 15 година. Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета у Београду одржана је 6. септембра 1920. у Ректорату Београдског универзитета. На тој седници за првог декана Факултета изабран је прота Стеван М. Димитријевић, први редовни професор Историје Српске Цркве, о чијем животу и раду је наш колега, проф. Владислав Пузовић написао и недавно објавио запажену монографију. ПБФ је, како смо рекли, не само саставни део Универзитета у Београду него и један од његових факултета - утемељитеља. То свакоме ко иоле, а камоли добро, познаје историју најзначајнијих и најстаријих европских универзитета није ни чудно а још мање узнемиравајуће. Као што знамо почеци великих европских универзитета везани су за монашке или катедралне школе било да је реч о најстаријем универзитету у Болоњи где је 1088. године оснивањем ове знамените школе уведен у употребу и сам појам универзитета било о катедралним школама које су послужиле као колевке славних универзитета у Саламанки ( основан 1134 ) или Паризу (основан 1157-70). Учени монаси ударали су темеље европском високом образовању и доприносили његовом потоњем развоју попут римокатоличких монашких редова доминиканаца, фрањеваца, августинијанаца и кармелићана који су своје куће имали у Оксфордском универзитету од самог његовог настанка 1167. године. Слична је ситуација, додуше нешто млађа, и у суседној Хрватској. Њено најстарије свеучичиште у Задру пре оснивања 1396. године изворно је било генерално филозофско-теолошко училиште доминиканског реда а свеучилиште у Загребу језуитска академија која је свој универзитетски статус стекла 1669. године. Свога порекла се наше колеге по овде побројаним, и многим другим неспоменутим, универзитетима не само не стиде, него га са поносом истичу и њиме се диче. Настанак Универзитета у Београду је, такође, везан за једну црквену личност и њену просветну делатност. Реч је, наравно, о јеромонаху Доситеју Обрадовићу чија се Велика школа, основана 1808. године, сматра колевком ова наше највеће и најзначајније просветне институције. Да ли је то заиста најстарији датум на који се можемо осврнути када је историја високог школства међу Србима у питању или се ово питање може, неко би рекао: и мора, сагледати и из другог угла? Данашњи двоструки јубилеј који прослављамо, ПБФ-а и Жичке беседе првог српског Архиепискоипа баца јако светло на допринос Светог Саве српском образовању. Сава је, као архимандрит, основао монашку школу у Студеници а као архиепископ катедралну у Жичи. Обе његове славне беседе, студеничка и жичка, су својеврсни програми и нацрти онога шта се у њима предавало, заједно са, како би се то данас рекло, просветним циљевима и исходима светосавског образовања. Високи ниво средњевековног српског образовања, рањен и успорен али и незаустављен отоманском окупацијом, оличен и очигледан у низу духовних и културних великана попут Доментијана, Теодосија, Данила Пећког, Старца Исаије Серског, Стефана Лазаревића, Јефимије, Зографа Лонгина, Пајсија Јањевца, Гаврила Стефановића Венцловића, Јеротеја и Кипријана Рачанина јасно је указивао на Српску Цркву као матицу и материцу просветне делатности на овим просторима. То ће на посебан начин постати присутно међу Србима у XVIII веку. Без обзира на све разлике које су гајили у свом приступу богословљу, месту и улози Цркве и религије у друштву, српски студенти који су у XVIII столећу школовани, ''по туђим царствима,'' када су се вратили у матичне крајеве, у својим каснијим активностима имали су један неспорни заједнички именитељ. То је било високо вредновање школства као најбољег начина промовисања идеја и вредности које суштински треба да потпомогну промене и развој српског друштва. Институција од централног значаја за остваривање оваквих идеја, целог овог програма, била је школа. Друштво, па и Црква у њему, могли су бити преображени и промењени само кроз исправно, планско и програмско школовање нових генерацаија, носилаца промена. Зато је већина Срба школованих у иностранству или отварала школе или у њима предавала. Београдска Велика школа отворена 1808. и Богословија 1810. године Доситеја Обрадовића, префектура и професура Дионисија Новаковића у Висарионовом новосадском Духовном колегијуму из 1741. године, показују нам да су сви српски студенти по повратку са школовања донели клице просветитељства – било да је оно нагињало секуларизму и рационализму било да је реч о богословском разумевању истог феномена. Будућност српске културе, црквеног и друштвеног живота, у крајњој линији – онога што ми данас добрим делом јесмо, у XVIII столећу усмерили су и обликовали школовани српски калуђери. Од тога где су били школовани као и тога каква су духовна и интелектуална интересовања и афинитете гајили зависило је и то којим ће путем сами поћи, а потом за собом повести генерације својих следбеника. Два велика школска центра тога времена, латинизована Кијевска духовна академија и пијетистички, протестантски, универзитет у Халеу враћали су српском народу његову надарену децу са измењеним уверењима и погледима на свет. Кијевски ђаци су обукли мантије другачијег кроја а они из Халеа своје умели и да скину. Дуга је листа српских студената у Кијевској академији али се међу њима издвајају имена Дионисија Новаковића и Јована Рајића. Они су, вративши се са студија, постали учесници, а у много чему и носиоци, процеса промене црквене самосвести и форми њеног изражавања који се одиграо у српском народу тога времена. Исти је случај са студентима у Халеу од којих је најпознатији Доситеј Обрадовић. Основна разлика лежи у томе што се припадници ове духовне оријентације црквеним животом баве само онолико колико морају. Њихова су интересовања другачија, амбиције различите. Као што су њихове колеге из Кијева средњевековну српску теологију и важећу црквену праксу повели у правцу једног новог црквеног израза, тако и они то настоје да учине са српским друштвом у целини. Секуларизација српске културе изникла је управо из њиховог дела. Ученог Дионисија Новаковића овде не помињемо без дубљег разлога када је историја српског високог образовања у питању. О чему је, у ствари, реч? Исте оне године, 1731, када је бивши крушедолски пострижник, хиландарац и патријарашки даскал, а потом архимандрит манастира Крушедола Висарион Павловић изабран и хиротонисан за Епископа бачког, новопосвећени Архипастир основао је на празник Мале Госпојине 8/21. септембра Латинско-словенску школу. Пошто је ова школа отворена на Малу Госпојину, названа је Рождество-Богородичином, као што се Карловачка звала Покрово-Богородичина, јер је настава у њој, по угледу на Русију, почињала 1/14. октобра, на дан прослављања овог празника. Ова Висарионова школа је почетком пете деценије 18. века, 1740. или 1741. г., у време када је он подигао прву репрезентативну резиденцију бачких епископа у Петроварадинском шанцу, прерасла (иако постоје мишљења да је овде реч о две паралелне школе) у Духовни колегијум за младе богослове, својеврсну духовну академију – прву српску виокообразовну установу. Значај ове образовне установе треба сагледавати на више духовних и културних планова. Погледајмо их редом. Ову богословску школу Бачке дијецезе од самог њеног настанка одликовали су врхунски професори онога времена, људи који су оставили дубоког трага у историји нашег народа. Први и најважнији од њих свакако је Дионисије Новаковић, који је у Петроварадински шанац дошао крајем 1737. или почетком 1738. г. и добио место наставника у Рождество-Богородичиној латинско-словенској школи. Дионисије је у школи предавао низ предмета, све до 1743. г., када је напредовао до положаја префекта школе. Новаковић је након тога извршио реорганизацију школе и њену модернизацију по угледу на Кијевску духовну академију – поделио је слушаоце на две групе – старију и млађу, и увео нове предмете. Сам је предавао теологију и философију, како због недостатка одговарајућег школованог кадра, тако и због тога што је у Духовној академији у Кијеву префект по положају био професор философије, а ректор теологије. Дионисије Новаковића несумњиво припада тзв. раној фази српског просветитељства чији се поглед на свет разликује од схватања представника класичног просветитељства. Иако је био кијевски ђак и по природи ствари изложен јаким утицајима украјинског схоластичког рационализма, опчињености разумом и образовањем, Новаковић није своје просветитељство свео само у ове оквире; он га је доследно кориговао својим црквеним, светотајинским и богословским искуством додајући појму образовања бескрајно важну категорију духовног искуства. То се може видети и у предговору за његово најпознатије дело Епитом. У овом кратком уводном тексту он више пута супротставља категорије незнања (не само световњаке, него и клир нашег народа „густа незнања ... притиска магла“, оно је „погубна наших умних очију тама“, Србима прети „слепило незнања“) и знања (које је, саобразно раније реченом, светлост и вид). И овде Дионисије ставља појам просвећености у богословски контекст говорећи о богопросвећености. За разумевање Дионисијевог богословског и просветарског програма веома је битна његова беседа Слово у дан зачећа Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, о похвалама и користи од слободних наука, коју је произнео као уводно слово своје професорске службе у Новосадској школи, којом је Новаковић, како је примећено, поставио темеље српским класичним и хуманистичким наукама. Дионисије се у овом свом Слову немилосрдно и скоро програмски обрачунава са савременицима, противницима образовања, који су говорили да од образованих људи долази свако зло, да су учења која народ не разуме непотребна и да су раније људи били необразовани, а достизали светост и били Богу угодни. Он своје противнике назива мудрацима које бабе, жене и сеоски старци хвале. Обраћајући се својим слушаоцима, Новаковић каже да не би било чудно да то говоре неписмени сељаци, али то говоре они који имају чин учитељски, а у ствари су слепе вође слепима. Кијевски ђак и новосадски професор нема недоумицу по питању разлога који доводе до оваквог понашања његових непријатеља. Горко закључује: „Али знам ја, добро знам академици зашто су некима учени мужеви неугодни а наука немила, јер су неради да неко види и схвати њихово слепило пошто себе називају вођама слепих, и хтели би да сви буду попут њих, да не би ко могао да схвати и изобличи њихово слепило и незнање. Зато окајани чине зло од зла злије, бивајући болесни од проклете болести зависти и тако помрачени живе, јер им је свестраснима немогуће гледати у светлост разума.“ Други значајни професор Духовног колегијума био је Јован Рајић, теолог и историчар. Након што је своју професорску каријеру започео у Сремским Карловцима а наставио у Темишвару, месеца априла 1764. г. бачки Епископ Мојсије Путник га је позвао да пређе у Нови Сад и буде професор богословља. Јован Рајић то прихвата и на том месту остаје наредне четири године. Квалитет његових предавања и његова позната ученост допринели су високом угледу ове школе. Поред Новаковића и Рајића, у овој школи предавао је и Захарија Орфелин, песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Орфелин је, највероватније, то чинио у периоду од 1749. до 1757. г. Ту је дошао под јак утицај Дионисија Новаковића, иако је он физички био одсутан из школе. Новаковићев снажни интелектуални и духовни траг који је остао у школи, усмерио је младог Орфелина да још јаче заволи науку и посвети јој свој живот. Професори Духовног колегијума написали су најважније српске теолошке књиге свога времена и у томе је још један значајан допринос ове школе српској просвети и култури. Јован Рајић је своје монументално петотомно дело – Теолошко тело – написао за време професуре у Новом Саду, у интервалу од 1764. до 1768. г. Дионисије Новаковић је током своје професуре у Колегијуму написао неколико значајних дела. То је, на првом месту, прва српска литургика – Епитом, више пута штампана и уједно најпреписиванија наша књига у 18. столећу. Затим његов познати катихизис – Пропедија, једно од најуспелијих дела овог, тада веома популарног литерарног жанра. У историји српске науке и образовања посебно место заузима његово дело Историја натуралнаја философов, којом се Новаковић уписао у ред оснивача природних наука код Срба у 18. веку. Из ових набацаних пригодних потеза и скица могу се стећи основне импресије о значају школе о којој говоримо. Да би слика била потпунија, додајмо јој још и ово – оснивање овог Колегијума представља, по исправном мишљењу које се све чешће чује, почетак универзитетског школства у Срба, пошто Висарионова школа заправо представља прави почетак високог богословског, а самим тим и универзитетског образовања у нашем народу и на овим просторима. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Животом и смрћу, Милошевић је заслужио поштовање Србије и Срба Министар унутрашњих послова и лидер Покрета социјалиста Александар Вулин оценио је данас да је бивши председник Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ) Слободан Милошевић „својим животом и смрћу, заслужио поштовање Србије и Срба али и свих људи који поштују борце за слободу”. Вулин је поводом 15. годишњице смрти бившег председника Србије оценио да ће историја „бити много праведнија према Слободану Милошевићу него што су били његови савременици”. „Нису сви пријатељи Слободана Милошевића били ни његови пријатељи, ни пријатељи Србије, али сви непријатељи Слободана Милошевића су били искрени непријатељи Србије и то је било непогрешиво, историја ће то потврдити”, навео је Вулин. Бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић преминуо је на данашњи дан 2006. године у притвору Хашког трибунала у Шевенингену, где је био оптужен за ратне злочине почињене у ратовима на простору бивше СФРЈ. На првим вишестраначким председничким изборима у Србији, децембра 1990. године, као кандидат СПС-а добио је 65,34 одсто гласова и постао први председник Србије. За председника СРЈ изабран је у Савезној скупштини 25. јула 1997. и на тој функцији остао до 5. октобра 2000. године, када је под притиском јавности признао пораз на председничким изборима одржаним 24. септембра те године. Милошевић се 7. октобра повукао с власти а ухапшен је у Београду 1. априла 2001. под оптужбом за финансијске малверзације повезане с царином. Тај процес није вођен јер је на Видовдан, 28. јуна 2001. изручен Хашком трибуналу. Милошевић је пред Хашким трибуналом оптужен за ратне злочине на Косову и Метохији, за ратне злочине и геноцид у БиХ и ратне злочине у Хрватској али је процес обустављен 14. марта 2006. године, пренео је Танјуг. Милошевић је сахрањен у дворишту породичне куће у Пожаревцу.
  5. Начини ширења непријатељске пропаганде на социјалним мрежама За ову анализу смо користили јавно доступне податке, коментаре , твитове, објаве, текстове у којим смо налазили шаблоне, фразе које се понављају . Фразе речи и поступке које смо изнели овом тексту су производ десетина хиљада текстова, објава и коментара. (у прилогу достављамо пронађене шаблоне). Коришћени алати: Rapidmainer, Tableu 2020, NLP Monkeylearn text mining. “Није само оружани напад на једну земљу рат. Постоји гори напад од сваког оружја, а то је пропаганда којом се народ убеди да је добро бити роб, да све његово не ваља да је лош, глуп; да неко други треба да се стара о њему, његовој деци, породици, његовом богатству или богатству земље. Када постанете „срећни роб“ касно је, то је горе од сваке смрти” Дешава се невероватна злоупотреба психологије тј. пропаганде… Пропаганда је намерни и систематски покушај обликовања перцепције и манипулисања спознајом и понашањем у циљу изазивања реаговања које је у интересу пропагатора. Отац пропаганде је Јозеф Гебелс . Нацисти су умесним коришћењем пропагандних средстава ушли у све поре друштва, ампутирајући код јавности критичку свест. Манипулација као једно од средстава контроле понашања великог броја људи, карактеришу следећи важни аспекти: манипулација је безболно убеђивање људи који тог чина најчешће нису ни свесни јер је он растерећен осећања принуде; манипулација се темељи на добром познавању човека, особито његових социо-психолошких карактеристика и понашања што доприноси увећању степена њене ефикасности; манипулација је посредована високо софистицираним средствима мас-медијских и комуникационих система. Манипулација се труди да поједностави свој психолошки утицај и зато користи — стереотипе. Стереотипи представљају унапред формиране ставове и представе, често и предрасуде које се лако усвајају иако су лишене објективности. Оно што стереотипима даје акциону снагу и привлачност јесте њихово наликовање реалној стварности, они су најчешће некакве слике или скице одређене појаве или објекта о коме не постоје објективна сазнања (или се она намерно искривљују) па нам стереотипи представљају помоћне обрасце за класификацију и објашњење. Отуда и њихова привлачна снага манипулативности која је давно уочена, а развојем медија опасно потенцирана, како због политичких тако и због профитерских интереса. Стереотипи, нарочито они који се односе на припаднике других нација или конфесија увек су праћени и појачавани снажним емоцијама које додатно упрошћавају и искривљују чињенице. Стереотипије су у највећем броју случајева последица делатности скривених институција моћи, било да се оне лоцирају у сфери државне политике или економских интереса. Они не само да производе највећи део стереотипа (стављајући их у функцију својих циљева и потреба) већ их вештом манипулацијом претварају у “природни ” ред ствари, формирајући илузију њихове нормалности. Стереотипије, као и фобије често на директан начин утичу на производњу онога што се у социологији и социјалној психологији означава као морална паника. Ово упућује на неколико становишта битних за разумевања феномена морална паника. Прво, јавља се у облику кампања (крсташких похода) које трају непрекидно током неког периода, било кратког или дугог. Друго, она одговара људима узнемиреним очигледним раслојавањем или сломом одређеног друштвеног поретка, што их на неки начин угрожава. Треће, она показује да су моране смернице нејасне. Четврто, да политичари и одређени део медија просто жуде да поведу кампању и предузму акције за које тврде да ће зауставити опасност. И на крају, аутор коментара закључује да морална кампања сасвим занемарује праве разлоге друштвеног . Већина људи са којима се препирете на мрежама нису они људи. У конфликтним ситуацијама, политика, идеологија, пропаганда и у модерно доба медији посежу за стереотипима као инструментима стигматизације оног „другог“ (непријатеља) и колективне мобилизације “својих”. Стереотипи и то негативни о Србима у Немачком случају, показали су се и током 20 века корисни за мобилизацију својих колонија и народа у њима за ратове, геноциде и етничка чишћење Срба (1903, 1908, 1912–1918, 1941, 1990, 1999). Дехуманизација Срба кроз историју имала је за циљ да створи мржњу према Србима и оправда сваку агресију. Највећи пример пропаганде на социјалним мрежама (до сада 2020 године) по Америчким изворима је утицај Русије 2016 године преко социјалних мрежа на избор Трампа за председника САД. (линк, линк, линк). Такође код избора у Америци 2016 године догодила се и афера са Кембриџ Аналитиком (Cambridge Analytica) да је користећи податке корисника социјалних мрежа у САД преко Гугла, Твитере, Снапчета, Фејсбука и Јутјуб помогла Трампу да уђе у Белу Кућу (Постане председник). Пандан овоме у Великој Британији за време одлучивању о изласку из Европске Уније велику улогу на утицај јавног мњења( на обе стране ) је имала пропаганда преко социјалних мрежа и рачунарски генерисаних профила (ботова) (линк). Одавно је јасно да нико више не води хуманистичке битке и да се иза сваке приче која је декларативно брижна за човечанство, искључиво крије обична манипулација и експлоатација, У Републици Србији већина корисника интернета су млади, најрањивија група за пропаганду. Млади се у 93,5 % ( линк: Кровна организација младих) информишу преко социјалних мрежа сами тим и било је за очекивати да непријатеља највише снаге за потребе преумљење младих Срба фокусира баш на социјалним мрежама. Приближно 60% промета на социјалним мрежама прави 2% корисника, нико нема толико времена нити енергије нити ресурса да створи толико пропагандног материјала , нити да плаћа повећани домет објава. Јасно је да иза тога стоји озбиљна организација. Ако одбијемо активисте свих политичких странка остају нам активисти разних агенција који пре лажних налога, изнајмљених утицајних личности на мрежама , активиста страних агенција са својом агендом. Пропаганда на мрежама у Србији има за циљ преумљење Срба, стварање „срећних робова“ и стварање подела у друштву које касније непријатељ може користи у своје сврх чак и за грађански рат. “Преумљавању” користи старе лоше стереотипе о Србима из немачке и аустроугарске пропаганде и покушава да их наметне Србима. Како се препознају активности непријатељских бихевиористичких метода у преумљавању младих у Србији? 1. Напад на трећу линију одбране: српски идентитет: Међународно истраживање о самопоштовању изведено је на узорку од 16.998 људи из 53 нације, а објавило га је Америчко удружење психолога 2005. године упитник укључује ставове о индивидуалној личности, о својој нацији и о осталим нацијама. Истраживање је показало да је Србија међу најсамопоштованијим нацијама, испред Сједињених Америчких Држава (6. место) и Јапана (последње место), и већина нација, укључујући и Србе, слаже се са тим.(линк). Због тога се врши напад на српски идентитет на следећи начин: ● Исмевање српске историје (Косовска битка, борба против сваког које покушао да окупира Србију); ● Оспоравање историјског, цивилизацијског, техничког, културног и спортског доприноса Срба свету (пример негирање порекла великих српских научника већ додавање ознаке порекла као „Грађанин света“; ● Под велом критике српског национализма упорно и систематски дехуманизују наше основне идентитетске елементе; Под велом критике Срба систематски дехуманизују српски идентитет. ● Забрана помињања историје пре 1990 године; ● Напади, омаловажавање или негирање српског порекла знаменитих Срба; ● Преко слика (меме), видеа, хумористичких емисија и портала исмева се историја од стране оних који немају историју до пола века и тај део историје им је сраман као сарадња са нацистима. Али, у овоме учествују и унајмљене особе без морала, етике и људскости. Народ их већ зове „окупаторски кловнови„ или „нацистичке проститутке“ аналогија на жене које су продавале сексуалне услуге окупатору. ● Исмевање искључиво српске традиције (Гусле, Слава, Шајкача, Слава, Богојављење). Посебно јадно је када назови уметница исмејавала изглед девојчице које је преживела рак и пливала за Часни Крст. ● Исмевање и озбиљан напад на Српску православну цркву (пример „Операција кашичица“ која и поред тога што није успела у свом науму показала је једновремено организовано нападање на Српску православну цркву са безброј портала, лажних налога, медија, ТВ станица, штампаних медија. Такав једновремен синхронизован рад нам је ода ко све ради против Срба у сред Србије као и да се акцијом руководи са једног места где се креира лажна вест и навратив ,спушта се на медије и ботове као извршне јединце. Ово јако подсећа на војну организацију. Да је напад на Свето причешће организован одао је податак да је једновремено написано неколико десетина хиљада објава, твитова, коментара садржало фразу „лизање кашичице“. Једновременост коришћења погрдног назива за причешће говори о организовању напада. ● Оно што су медији радили у процесу обмањивања јавности у такозваним случајевима Маркале и Рачак сада је достигло свој врхунац у свакодневном клеветању Српске Православне Цркве. ● Непрекидни масовни напади на православље, а величање католика. ● Мењање свести о томе како су све земље које су дозволиле да буду окупиране боље прошле. Како би било боље да су Срби били на страни нациста, фашиста, Отомана, НАТО-а и Аустро-угара. ● Агресивно импутирање да Срби мрзе све и свакога. ● Напади и покушај деконструкције Светосавља. ● Пред сваки православни празник, већ традиционално масовни напади и изливи мржње и вређања из непријатељских медија, хиљаде бот налога на свим мрежама, непријатељских новина нападају врше искључиво православне вернике. Од масовног, организованог вређања православаца до сликања верника и качења на мреже тих слика без пристанак верника ради исмевања. Циљ ових патолошких напада на веру је да се Срби удаље од православља. Поражавајуће је то што држава нема храбрости да реагује да ове нападе на њене становнике. ● Такође за пример служи и чињеница да су за време ванредна ситуације за време Корона Вируса пси имали три термина за шетњу а верници никаква права. ● Анестезирање друштва и прихватање да су Срби лоши и у тој мери да је извршена нормализација вербалног линчовања „српских националиста“, „попова“ и „злочиначке интелигенције“, те се такав дискурс уопште и не примећује као проблематичан. 2. Непријатељске активности се лако препознају по вредностима које заступају. ● Србофобија по моделу који је настао у Аустроугарској као припрема становништва за рат етничко чишћење Срба и масакре по Мачви. (линк) (линк[1] ) (линк) ● Величање „поданичког“ менталитета. ● Игноришу српске жртве или на помен истих кажу „треба прво да почистимо у свом дворишту“ пошто су нас очистили из комшијски дворишта. ● Слепило за своје и туђе грешке, коришћење двоструких аршина. ● Игнорисање чињенице да у Хрватској, БиХ и КиМ нико није одговарао за злочине над Србима и да су сведоци поубијани. ● Игнорисање чињенице да тамо где су по њиховим наводима „Срби чини геноцид“ Срба нема. ● Релативизација сваког злочина над Србима. Оправдање геноцида над Србима, етничког чишћења 500 000 Срба. Етничког чишћења Срба са Косова дога више од век. Али, то никада не чине када су српски злочини над другима, чак и фиктивни.(линк)(линк)(линк) ● Игнорисање геноцида над Србима или оправдавање убијање Срба. ● Игнорисање убијање Срба од стране оних који су прихватили веру мухамедову за време Османлија, затим злочине Хрвата и усташа над Србима у Аустроугарској пре првог светског рата, затим геноцид над Србима од стране Хрвата и муслимана у СС Нацистичким дивизијама Ханџар и Кама. (Алија Изетбеговић, творац бошњачке акције, је служио казну због учешћа у СС нацистичкој дивизији, 90-их постаје вођа муслимана и наставља оно што је започела Ханџар дивизија, етничко чишћење Срба) ● Шовинизам према Србима ● Мржња према ћирилици (линк) ● Бомбардовање Србије називају „интервенција“ док интервенцију Републике Српске на заустављању етничког чишћења над Србима , називају геноцид ● Оптужују Србију за бомбардовање, што би било као да девојку која је силована отпужите да је сама крива за то. ● Доказане лажне масакре , тј. операције „Лажне заставе“ и даље третирају као истине. ● Без обзира што је доказано у Хагу да Србија није почела рата, наставља се праћење шаблона из 90их анти српске пропаганде. ● Духовно уништавање Срба ● Уче нас да заборавимо историју ● Паничан страх од бројева 1244 (међународна резолуција), 1389 (дан кад је Србија пред 7 векова победила неупоредиво јачег непријатеља и сачувала Европу од освајања Отомана), 1918 дана када је Србија опет победила надмоћне непријатеље. ● Напад на спрске како они то зову „митове„ на српски пркос окупатору и покушај инсталирања нових митова типа *ЕУ нема алтернативу, Срби су крви за све, Срби су геноцидан народ, ”хуманитарно бомбардовање „ и друго. ● Промовисање индивидуализма, али у погубном смислу, који не доприноси никаквом бољитку појединца, већ од њега ствара поданика без слободе у модерном смислу те речи. ● Искључиво материјалистички поглед на свет ● Примитиван начин пропаганде „Ти си глуп ако ово подржаваш“ или „Ти си глуп ако ово не подржаваш“ ● Поред одличне критике српског народа у делима Бранислава Нушића, Арчибалда Рајса, Јована Стерије Поповића других они усиљено форсирају дело особе која је патолошки мрзела Србе (Философија паланке — Радомир Константиновић) ● Величање сваког окупатора. ● Борба да против традиционалне вредности да се замене новим вредностима, рецимо као што је педофилија. ● Подметање лажни слика из старих партизанских филмова, слика рецимо из Руанде или слика мумија као “доказ” српских злочина исл. ● Усвајање оваквих непријатељских шовинистичких стереотипа о Србима се назива аутошовинизам. Циљ да појединац усвоји дух Самопорицања. 3. Ублажавање штете ● Када неко пребије Србина у Хрватској или му разбије ауто онда иде ублажавање штете као на пример „Свуда има будала“ , када се нешто мизерно догоди у Србији онда је крив цео српски народ. (појава оваквих објава се интевизира пред туристичку сезону) ● За 50 милиона мртвих у другом светском рату крив је само Хитлер — али су Срби као народ криви за сваког појединца који учини нешто лоше. 4. Типичне фразе и речи које се употребљавају приликом непријатељске пропаганде (због огромног броја понављања чак и ван контекста , народ из назива „мантре“) ● „Ја сам верник АЛИ“ (реч АЛИ брише све оно речено или написано пре ње) ● „Ја сам био у рату АЛИ“ из ово иде и тражење војне књижице оног ко учествује у дискусији која затим служи за формирање лажних оптужница за наводне злочине у Рату у Хрватској Босни И Косову те оптужнице служе да се спречи повратак Срба и да се настави етничко чишћење Срба. ● „Треба гледати у будућност. Треба кренути напред“ (ово важи само када њима одговара) ● „Треба почистити прво пред својим вратима“ ово служи да се анулирају и из разговора избаце злочини над Србима које непријатељ за цео век није признао тј. нису „почистили пред својим вратима“ ● Свако помињање злочина над Србима им је „ширење мржње“ а онда се исти сете интервенције у Сребреници. ● „Ви Срби стално умишљате неког непријатеља“ што је парадоксално, ово изјављују док врше напад на Србе ● „Није ово мржња ово је критика“ ово редовно се употребљава за ублажавање изјава које су баш то — озбиљна мржња према Србима. ● Црква не плаћа порез, попови возе кола (уколико је поп екумениста није им битно што је богат). ● Црква нигде не даје помоћ, (”да не зна лева рука шта десна ради” црква држи народне кухиње учествује у хуманитарним делатностима и због хришћанке врлине којом је забрањено да се хвалише давањем не рекламира себе сваки пут када помогне неком) ● ПатриЈота, СрБски, Шовинсити, ксенофоби, клерофашсти, нацисти, фашисти, Екстремни десничари, Србенде, Литијаши, православни екстремисти, светосавизам, мантијаши, балкански касапи, недавачи светиња ● „Средњи век „ или „у ком веку живите“ ● Малигни српски национализам ● Хронична заосталост ● „Културна деконтаминација примитивних Срба“ ● Суочавање са прошлошћу ● Западне вредности ● Деконтаминација друштва ● Срби малограђани ● Српске девојке/жене су к**** ● Српкиње су примитивне ● Српкиње зле к**** и спонозоруше ● Митоманија“, ● „Треба прихватити реалност“, ● „Европске вредности“ ● „Имају три зуба и бију жену“, ● „Сав нормалан свет“ ● „Пакујем кофере“ ● Српски нацизам, геноцид, денацификација, евроатлантске интеграције, мапа пута, европске вредности, паланачки дух, родне политике, култура сећања, инклузивне праксе, „антифашизам“. ● „Срби су толико огаван народ“ ● Млади у Србији или Републици Српској, наизглед, ништа нису криви, али (Нацисти за 50 милиона мртвих нису криви колективно, али ако си Србин чим се родиш крив си.) ● Напуштања наратива о нужности одбране Срба од новог „геноцида“, и још много тога што може да смисли само неко ко патолошки мрзи боље од себе (Србе) ● Усташки погрдни назив за Србе као „Ћириличари“ — „Гибаничари“ ● Крезуба Србија (представљање Срба као примитиваца без основног образовања) ● Затуцани православци (окушај представљања верујућих Срба као особа које негирају науку) ● Верници равноземљаши(још један начин покушаја импутирање теорија завере као нешто што се подразумева код верника) ● Срби су БОЛЕСНА нација. ● Срби су шовинисти (то каже особе које управо имају шовинистичке ставове према Србима) ● Националисти у погрдном контексту (комунистичка погрдан фраза за ономе који се нису осећали као Југословени)…Само Српски национализам је опасан, зато га и нападају ● Велико Срби погрдна фраза које је као део пропаганде настала још у Аустроугарској. ● Ксенофоби, (иначе ово редовно користе нво и комшије које су због ксенофобије очистили Србе из своје државе. ● Косово је призната држава ● Косово је изгубљено ● Албанци су се бранили па су због тога клали Србе ● Дођоши (фраза створена од сепаратиста са Севера Србије , била је усмерена према српским избеглицама из Босне који су нападни на много основа, главни проблем је био то што су повећали проценат Срба у Северној Србији) ● Ви Срби умишљате непријатеље или „Национализму треба спољни непријатељ“ ово служи да анестезира Србе , да не смеју јавно да говоре о отвореним непријатељским делатностима . Ово редовно користе они који отворено врше напад на Српски идентитет. ● Косовари (овај албански назив за Србе са Косова и Метохије редовно се користи као погрдна реч као и за Србе из осталих предела са којих су протерани , као би се развила мржња (ја Босанци, косовари на узели сва радна места узели милионе од имања) циљ овога је дехуманизација тих људи како би остали Срби замрзели и постали хладни на злодела која су доживели Срби у тим крајевима или да се спречи претерана реакција на будуће убијање Срба у том крајевима.. ● Одбрану земље називају „Агресија, фашизам , злочиначки подухват“ ● „Срби увек иду су са свим комшијама у сукобу“ или „Србе нико не воли на Балкану“ иста ситуација је била за време другог светског рата. Само Срби нису били на страни нациста. ● „Срби су ђикани, власи, имају примитиван менталитет, њихова деца се васпитавају у геноцидном духу, Себи се рађају као геноцидаши, злочинци“ ● Игнорисање да су Срби на КиМ у Хрватској и БиХ били вековима, већ представљане као да су Срби од некуд дошли ту да праве рат и злочине. 5. Ширење мржње према народима и земљама који нису слуге запада (дехуманизација) Представљање као примитивним , необразованим глупима(исто ка за људе који воле своју земљу): ● Русија (пример: фраза малигни руски утицај, или критика закона у Русији о „страним агентима“ и ако такав закон има и Америка). ● Кине (углавном ширење расизма према Кинезима од стране „бораца за људска права) где се и уочава намена „активиста за људска права“) ● Србија ● Белорусија (диктатор= ● Република Српска Да напоменемо да држава до сада није смела да казни ни једно организовано ширење мржње према својим грађанима а камо ли ка припадницима ових земаља. 6. Напад на личности ,културне догађаје и организације које воле Србију или бране Србе од пропаганде Линчовања сваког ко одступи од стереотипа који жели да се наметне Србима, подстицано је системски — финансијски, медијски и логистички. Фактори који утичу на медије и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак, 2) медијске куће извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају 3) притисак страних амбасада(директно или преко својих агента или организација и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). ● Пример напад на Арно Гујона због ношења хране српској деци у енклавама на КИМ и називање истог „фашистом“ због тога. ● Називање организације „Срби за Србе“ фашистичком зато што носи храну и уџбенике српској децу у енклавама на КИМ. ● Напад на лекарку Даницу Грујичић која је спасила хиљада живота, због изношења статистичких података да је повећан број малигинитета од када је НАТО бомбардовао Србију. ● Претња уништењем каријере Александре Радовић због тога што је верник. (Ово се дешава искључиво верницима православне верописповести) ● Напади на глумца Милоша Биковића због тога што глуми у руским филовима. ● Напад на филм “Међа” јер не сатанизује Србе. ● Напад на Матију Бећковића и Кустурицу, јер не представљају Србе као примитивце и звери. ● Масовни напади на нобеловца Петра Хандкеа, јер није пристао да само Србе крви за све, јер није игнорисао српске жртве, није хтео да учествује у масовној патолошкој организованој хистерији против Срба. ● Константа претрага социјалних мрежа по кључним речима (од стране ботова и људи) и нападање Срба који говоре супротно од онога што непријатељ жели да наметне. ● Синхронизовано медијско линчовање и губитак посла професора Зорана Ћираковића због кованице „аутошовинизам“ којом јасно дефинишу они који настављају србофобичну пропаганду на наративу који је настао још у време Аустроугарске. 7. Напада на свест грађана преко лажног мноштва или „социјално условљавање“ на мрежама функционише овако : Свако од јавних личности које помињао Српске жртве, подржавао традиционалне вредности, говорио о српској историји, писао родољубиву поезију, показао јавно да је верник, постао је мета у такозваним независним медијима и утицајним круговима који имају одлучујућу улогу на формирање јавне свести у Србији. Када напишете нешто што не одговара непријатељу гомила лажних налога врши напад на ту особу са циљем да преко полуга „социјалног притиска“ наведе ту особу да промени став. Овај принцип је сличан друштвеном притиску у школи када су прихваћена само деца која носе одређену марку обуће, док она која немају новца за тај бренд бивају малтретирана и одбацивана. Пример напад на Александру Радовић (линк) због одбране својих верских убеђења. Лажно мноштво служи да вас обмане. Да због тога што један новинар напише непријатељски медији пренесе , пар активиста НВО који морају зараде надницу и напишу оно што и је речено, због гомиле бот налога које воде можда једна или две агенције стекнете утисак да много ваших сународника дели исто мишљење и да због масе и ви промените своје мишљење. Истина је другачија. Ван мрежа у правом животу народ има апсолутно другачије мишљење, у проценту 99,9%. Због тога ова врста обмане служи да ви на превару промените своје мишљење. Циљ оваквих напада је да се особа уплаши и идентитетски дистанцира од сопствене заједнице. Од свих коментара, објава које видите и које су супротне вашим вредностима је створило само пар људи из неке фирме за дигитални маркетинг која вероватно и није у Србији. Илузија мноштва је један од начина деловања непријатеља. Као што већину нво организација воде исте људи, као што већину мањих портала воде исти људи тако се и на мрежама ствара лажан осећај мноштва . Србија има 85% православаца (линк)(са тенденцијом раста) али судећи како се религија исмева на телевизијама, напада по новинама, медијима, порталима, социјалним мрежама обичан човек би помислио да верника има мање од 50% Наравно сваком Србину коме српски код није пољуљан ово је апсолутно неприхватљиво али, увек има слабих који под притиском лажног “вођства” на социјалним мрежама мењају српску част за робовски менталитет. 8. Лажно представљање на мрежама: ● Налог на мрежи глуми Србина и понаша се као стереотип који желе да нам наметну (мрзи, примитиван, глуп) како би обичан човек направио отклон од својих сународник. ● Налог глуми верника при том то ради на такав начин као да је муслимански фундаменталсита, вехабија или нешто слично, редовно нападајући људе наметајући ограничења која иначе не постоје у православљу. Како би Срби док ово читају направили отклон од вере као нечег „затуцаног“. ● Мноштво налога који имају неког свештеника или владику место профиле слике и шире мржњу према искључиво православљу. ● Налог глуми „Војвођанина“ шири шовинизам према Србима са намером да Срби из централне Србије омрзну Србе из Северне Србије (Лако се препознају по не познавању историје Српског Војводства, не познавању „локализама“, и шовинистичкој мржњи према Србима из централне Србије као и коришћену речи из штокавског говорног подручја а не шумадијско-војвођански дијалект тј. новоштокавски дијалект ● Налог глуми Србина или Црногорца и вређа и шири мржњу према Србима како би навукао гнев или мржњу на праве Црногорце и тако створио мржњу према браћи ● Налог који глуми Србина а шири мржњу према Јеврејима што је иначе културолошки немогуће повезати са Србима већ са нацистима. ● Талог је атеиста. Колико сте видели оваквих коментара тобоже људи који су „завршили са православљем“ а људи су у ствари атеисти или чак генерисани налози у *node.js* и слично. Лажни догађаји које је народ препознао и означио са хеш тагом #nijesedesilo. У пропаганди профили измишљају догађај који има за циљ да пробуди жељене емоције у зависности од циља . НВО организације које се боре против породице измишљају како их муж мучи како их деца „смарају“ како им муж ограничава, како их неко злоставља или прати. Осим стварања подела у друштву које су иначе циљ НВО којих се боре против породице , наносе штету особама које су стварно доживеле неку непријатност јер им нико неће веровати. Феминистичке организације које место борбе за права жена апсолутно игноришу мајке супруге и баве се само ширењем мржње према мушкарцима место решавањем правих проблема, имају са времена на време кампање на мрежама где њихове активисткиње пишу измишљене догађаје на штету мушкараца. Мреже су један велико мозак где људи брзо деле информације и редовно брзо ухвате нелогичности у овим објавама и тако раскринкају пропаганду. Већина метода напада на Србе и здрави српски идентитет није новијег датума. Фразе као што су : ● Српска хегемонија ● Велика Србија ● Великосрпска Пропаганда која је остала још из времена Аустро-угарске. Да напоменемо да се ова србофобна пропаганда користила пре масакра од стране муслиманске полиције над 5000 Срба у Аустроугарској, затим злочина у Мачви, у аустроугарским логорима где је убијено 20.000 Срба. Иста пропаганда је Србе коштала 1. 000. 000 живота. У Другом светском рату ова пропаганда је помоћу усташа и муслимана у СС нацистичким дивизијама извирила геноцид над 800 000 Срба. Такође ова пропаганда четврти пут у истом веку одговорна је за етничко чишћење 500 000 Срба из Хрватске , 300 000 са Косова као и небројене злочине над Србима искључиви због тога што су Срби. Зашто мислите да оволика пропаганда данас нема за циљ исто као задња четири пута? Они желе да Срби нестану било како. Четири пута је терен за уништавање Срба припреман на овај начин, зашто мислите да је сада другачије? 9. Циљање незадовољних појединаца или стварање подела у друштву Од поларизације друштва до грађанског рата. „У недељу увече на концерту кантри музике у Лас Вегасу убијено је 59 и рањено преко 500 људи, а у јавност су доспеле поруке да је углавном реч о републиканцима па их и не треба жалити“ (линк) Појединци који су због незадовољни због економског , политичког ,културног , верског или неког другог разлога су лака мета. Са времена на време се избацује измишљене објаве које треба да погоде емоције нерасположеног појединца и тако преко тих емоција добију следбеника ког ће касније (најдуже 6 дана) преобрати у свог војника против земље у којој живе. Пример : ● Атеисте је лако изманипулисати да непријатељу служе против СПЦ и ако да су свесни никада не би радили ништа против свог народа. ● Либерали против десничара. 10. Одлике свих напад су : ● Стереотипи свих врста ● Писање на Латинци ● Коришћење штокавског наречја ● Мешање хрватских и босанских речи ● Не познавање специфичности или наречја када се налози на мрежама претварају да су из неког места (сами тим лако их је уочити) ● Вештачки покуша представљања Срба као глупих, без образовања који наводно све мрзе. ● Нападају људи који напишу да су добили рак од осиромашеног уранијама ● Нападају особе које кажу нешто афирмативно о неком лицу које је на црном списку нво сектора. ● Нападају и вређају масовно познате личности које кажу нешто афирмативно о православљу Србији носе заставу поносе с Косовом исл. ● Нападају личности које глуме за земље које нису прихватиле западне вредности и нису колоније Запада. 11. Лепљење атрибута, стварање асоцијација Покушаја стављања знака једнакости између злочинца, насилника, православаца, особе која воли своју земљу, и примитивизма. Циљ је да подсвесно створите лоше асоцијације. Примери: ● Србин који боли Србију је затуцани верник, криминалац, националиста, ратни злочинац који бије жене. ● Србин који је верник верује и уравну земљу, криминалац је, бије жену. ● Сваки Србин који је бранио земљу је ратни злочинац који је силовао пола милиона и извршио геноцид на пола милиона (Хрвата, муслимана, Арнаута, богумила, фолскдојчера, даброва), криминалац је „патриЈота“ и бије жену. 12. Изнајмљене личности Личности који су изнајмиле западне стране службе, којим елите, или популације, у одређеним земљама, траже и прихватају смањивање свог државног суверенитета, надајући се да ће добити повећану материјалну, безбедносну или какву другу корист од окупатора“. Особе лишење емпатије не виде никакав проблем у бесомучном демонизовању сопственог народа. У питању је идентитетског дистанцирање од сопствене заједнице. НВО сектор мржњу према Србима приказују на баш очигледан начин, тако да што више људи реагује на те изјаве и самом тим што више људи види те изјаве како би са друге стране и онај који је изнајмио ту јавну личност у Србији видео, а изнајмљена особа оправдала новац за своје услуге. Позивају на окупацију као на једино решење јер Срби су „глупи затуцани исл“ Особе које је изнајмио окупатор осим ширења мантре о „генетски злим глупим Србима“ служе и као “Медијска полиција”. Било каква здрава критика његовог рада бива нападнута на сваки начин. Углавном нема интелектуалног одговара, већ се напади своде на вређање гласника . (Пример линк) : Како у пракси функционише мрежа? У праски ово функционише углавном овако. Неки медији стране силе које има корист од “преумљење” Срба на неком свом медију , новине, портал јутјуб објаве неке вест која против српског идентитета, православља, српске војске исл. Та вест је релативно блага али зато са исте стране иде гомила коментара који треба по задатку да осуде или да подрже оно што одговара окупатору. Значи слуге окупатора објаве вест (или измишљен догађај на мрежама), слуге окупатор коментаришу вест (углавном на исти начин нпр. „Срби су глупи зато што ово подржавају или Срби су глупи зато што ово не подржавају). Даље утицајни на мрежама (налози на мрежама са великим бројем пратилаца) деле вест из придодавање емоције коју треба да произведе. Ту није крај. Уколико неко да супротно мишљење или коментар, ботови техником роја врше колективни напад вређање и дехуманизацију те особе како би застрашили и спутали слободу говора које су им пуна уста. Наравно невладин сектор је овде перјаница са својом војском. Мада НВО сектор мењање свести Срба, како би их убедио да буду робови има тек као другу делатност. Прва и најбитнија делатност нво сектора у највећем делу је притисак на власт уколико не Жели да прода неки ресурс окупатору или уколико власт одбија да земљу претвори у колонију. Нво сектор је само полуга притиска. На жалост људе које нисмо бирали на изборима учествују у одлукама скоро сваког извршног тела у држави. Што на крају доводи питање , чему слиже избори? Да сви који нападају Србију имају исти вредносни систем и користе исте шаблоне приликом напада на Србе сигурно није спонтано. Напад је негде неко осмислио и припремио. Баве се свиме од одбране педофилије до одбране монопола страних фирми или борбе против домаће конкуренције страним фирмама. Пандан овом писању објава коментара је писање графита на лошој ћирилици у северној Србији са намером да се сити потуре Србима а опет ослањајући се на своју пропаганду о Србима „Срби сваког мрзе“ и тако глупо верујући да ће неко малоуман као и творац тих графита поверовати да су графити писани од стране Срба а не од ХОС-а. Свако ко има горе наведене вредности или користи се наведеном пропагандом се слободно може назвати непријатељским војником. Претпоставка је да највећи део јединица ботова се налази у Босни И Хрватској, због количине патолошке мржње која је само својствена онима коју променили веру (Ако је Турчин крвава до лаката, потурица мора бити крвав до рамена“) као и због тога што је ширење мржње кажњиво законом, ако нисте у Србији онда сте ван домашаја српског правосуђа. Коментари испод емисија и новинских чланка нису спонтани него служе да појачају наратив водитеља. ПРОПАГАНДНИ ОДЛАСЦИ Наратив о `ненормалној земљи`“, закључује Ковачевић, „има за циљ да код највећег броја људи формира убеђење како та земља нема никакву будућност. Због тога је једини рационални циљ емиграција. На тај начин, колонијални центар остварује константан прилив квалификованог младог становништва — које је у потпуности прихватило идеју о неопходности ултрамодерне, (…) или онога што Фуко зове новим фашизмом“.(линк) Ако ухватите себе да неким чудом верујте да су Срби најгори народ у универзуму, то је знак да је ваш психолошки одбрамбени систем ослабио и да се предао пред пропагандом непријатеља. Мит се може рушити само успостављањем друге врсте митологије. Доста оваквих објава показује локацију земаља из српског окружења које имају историју сарадње са нацистима и генерално свим окупаторима, тако да верујем да не би требали да пребрзо закључујемо да је то њихово дело и наум, већ су због своје мржње према Србима и дуге један век и сличности језичке и културолошке били погодни за употребну у мрежном рату. То је редослед. Укинеш праве вредности и замениш их лажним. Самопорицање Поставља се питање зашто наша држава Србија не реагује на овакав напад или зашто у најлакшем случају не реагује на видно ширење мржње према Србима. Намеће се питање ко има толико средстава, времена енергије , ко има толики недостатак емпатије ко гаји толику мржњу према Србима (која је неопходна као покретач свега овога)? ФАЈЛОВИ: https://drive.google.com/open?id=1B6ljFK8qAGNGwsixhp6pANYrGXHh9kD_ https://drive.google.com/open?id=1B6ljFK8qAGNGwsixhp6pANYrGXHh9kD_ Референце Bots, #Strongerin, and #Brexit: Computational Propaganda During the UK-EU Referendum https://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=2798311 Extracting and Networking Emotions in Extremist Propaganda https://ieeexplore.ieee.org/xpl/conhome/6298753/proceeding Pisanje strane štampe o raspadu Jugoslavije i ratu vođenom na njenom tlu (januar 1991 — mart 1992) https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0038-03189703401B Who’s №1 in Self-Esteem? https://www.webmd.com/balance/news/20050927/whos-number-1-in-self-esteem#1 Yugoslavs into Serbs: Serbian National Identity, 1961–1971 https://www.cambridge.org/core/journals/nationalities-papers/article/yugoslavs-into-serbs-serbian-national-identity-19611971/4B79B1DEA2D7CA74472B3C17F6221FEE НАПАД НА ИДЕНТИТЕТ http://www.politika.rs/scc/clanak/94676/NAPAD-NA-IDENTITET Зашто Америци прети грађански рат? https://rs.sputniknews.com/komentari/201710081112950955-amerika-rat-pretnja/ THE WARP OF IDENTITY THE SERBI https://www.helsinki.org.rs/doc/Studies17.pdf A Legal Geography of Yugoslavia’s Disintegration https://books.google.rs/books?id=Ojur7dVoxIcC&pg=PA69&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false МИТОВИ И СТЕРЕОТИПИ У ФУНКЦИЈИ ГЕОПОЛИТИКЕ — СРБОФОБИЈА И ЊЕНИ ИЗВОРИ https://www.kcns.org.rs/agora/mitovi-i-stereotipi-u-funkciji-geopolitike-srbofobija-i-njeni-izvori/ PRIMORDIALISTIC CONCEPT OF NATIONAL IDENTITY IN SERBIA http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0048-5705/2007/0048-57050703385M.pdf Србофобија Енглеза Дуга Готово Два Века http://srbskenovine.com/srbofobija-engleza-duga-gotovo-dva-veka/ ТРИ “ВЕЛИКОСРПСКЕ” ЛАЖИ Због Којих Ће Доћи До Новог Рата На Балкану http://srbskenovine.com/tri-velikosrpske-lazi-zbog-kojih-ce-doci-do-novog-rata-na-balkanu/ Balkan i Srbija u nemačkim satiričnim časopisima (1903–1918) Knjiga pokazuje koliko gorke, neukusne i pre svega ubojite mogu biti karikature ali i ostali sadržaji humorističke štampe. Pojavljuju se teme popus “slika drugog” u kojoj se brzo prepoznaje i “slika neprijatelja”… https://search.library.utoronto.ca/details?7910666&uuid=2fbceb2b-2551-439d-aa5d-691b5d4e87ee ПОЛИТИЧКА КОМУНИКАЦИЈА НА ДРУШТВЕНИМ МРЕЖАМА И ПОЛИТИЧКО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ У СРБИЈИ http://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/Neven_Obradovic_Disertacija_FPN.pdf ПСИХОЛОШКО-ПРОПАГАНДНА ДЕЈСТВА КАО ИЗВОР УГРОЖАВАЊА СИСТЕМА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ И ОДБРАНЕ http://kpolisa.com/KP38/KP38_1-5JevticTalijan.pdf PRIZNANJE UGLEDNIH SRBA POTRESA REGIJU! ‘Za srpske žrtve u Oluji odgovorna je Srbija koja je započela rat, a NE HRVATSKA!’ https://portal.braniteljski-forum.com/blog/novosti/priznanje-uglednih-srba-potresa-regiju-za-srpske-zrtve-u-oluji-odgovorna-je-srbija-koja-je-zapocela-rat-a-ne-hrvatska Dudakovića: Više od 300 ubijenih Srba BEZ MILOSTI “NIJE ZLOČIN”! https://www.republika.rs/vesti/srbija/130046/kakva-bruka-advokata-atifa-dudakovica-vise-ubijenih-srba-bez-milosti-nije-zlocin Срби и „србофобија“ у „Великом рату“ 1914–1918. https://www.kcns.org.rs/agora/srbi-i-srbofobija-u-velikom-ratu-1914-1918/ ГЛАСИНЕ КАО ВИД СИМБОЛИЧКЕ МОЋИ — МЕДИЈИ ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И МАНИПУЛАЦИЈЕ http://www.ips.ac.rs/wp-content/uploads/2019/02/NI-32-4.pdf UBIJENO JE 116, 681 ILI 1.205 SRBA? TO NIJE ZLOČIN, VEĆ ŽALOSNA ČINJENICA! Ovo tvrdi Helsinški odbor Sonje Biserko https://www.espreso.rs/vesti/drustvo/397205/ubijeno-je-116-681-ili-1205-srba-to-nije-zlocin-vec-zalosna-cinjenica-ovo-tvrdi-helsinski-odbor-sonje-biserko Živkovići — Primitivni Srbi u Parizu (Primitive Serbs in Paris) https://www.youtube.com/watch?v=4pisJDSwv_Y С. Аврамов (1997) Положај Срба у геополитичким замислима великих сила, у зборнику Геополитичка стварност Срба, Београд, Институт за геополитичке студије. Е. Баркан ( 2007) Кривица нација, Н. Сад, Стyлос. М. Брдар ( 2007) Српска транзициона илијада, Н. Сад, Стyлос С. Вуковић ( 2007) Како су нас волели, Н. Сад, Стyлос А. Грубачић ( 2003) Глобализација непристајања, Н. Сад, Светови Ј. Ђорђевић (1997) Политичке светковине и ритуали, Београд, Досије З. Јевтовић (2003) Јавно мнење и политика, Београд, Академија лепих уметности Б. Језерник (2007) Дивља Европа, Београд, XX век Д. Коковић ( 2007) Друштво и медијски изазови, Н. Сад, Филозофски факултет К. Кокер (2006) Сумрак Запада, Београд, Досије М. Екмечић ( 2002) Дијалог прошлости и садашњости, Београд, Службени лист Д. Лакићевић; Д. Николиш (2007) Глобализам и тероризам, Београд, ИЕС М. Радојковић, М. Милетић ( 2005) Комуникације, медији и друштво, Н. Сад, Стyлос З. Славујевић ( 2006) Библија и пропаганда, Београд, Службени гласник З. Славујевић (1997) Старовековна пропаганда, Београд, Радничка штампа А. Труд (2007) Геополитика Србије, Београд, Службени гласник М. Тодорова ( 1999) Имагинарни Балкан, Београд, XX век Н. Чомски (2000) Нови милитаристички хуманизам, Београд, Филип Вишњић Група аутора ( 2004) Амнезија јавности, од пропаганде до тероризма, Београд, Графо-комерц Ф. Хемонд;Е.Херман (2001) Деградирана моћ,медији и косовска криза, Београд, Плато Напади на Александру Радовић https://twitter.com/ALEKSANDRadovic/status/1243517475351756801?s=19Од Линкови: http://www.arheofutura.rs/najnovije/slobodan-antonic-onaj-ko-nema-sta-da-kaze-o-oluji-neka-cuti-i-o-srebrenici/ https://www.slobodnaevropa.org/a/sloboda-internet-freedom-house/30252806.html https://www.blic.rs/vesti/drustvo/veliko-istrazivanje-o-botovima-ko-vodi-lazne-kampanje-na-drustvenim-mrezama-u-srbiji/j7ymfxg https://www.standard.rs/2019/02/22/mrezni-rat-protiv-srba-ili-zavera-u-praksi/ https://stanjestvari.com/2019/08/07/antonic-govorite-li-drugosrbijanski/ https://www.standard.rs/2019/02/22/mrezni-rat-protiv-srba-ili-zavera-u-praksi/ https://rs.sputniknews.com/analize/201610201108549550-propaganda-socijalne-mreze/ https://rs.sputniknews.com/intervju/201903061119060133-Mrezni-rat-protiv-Srbije-/ https://pescanik.net/gorcina-adama-smitha/ https://www.scribd.com/document/371740543/Klju%C4%8Danin-Zilhad-Da-Ja-Prezirem-Srbe-1994-g https://www.bhdani.ba/portal/arhiva-67-281/160/t1605.htm https://www.facebook.com/groups/retardirana.srbija/ https://www.facebook.com/groups/retardsrbija/ [1] Аналитичар Izvor: https://www.srbijadanas.net/lingvisticko-bihejvioristicke-metode-preumljavanje-srba/?fbclid=IwAR1fXP0ibZc3A-3oji0JuJnX_qzqhy0ieetU5IeHs5-JFLLic_Z24Ff6fxc
  6. Први усташки покољ Срба десио се у Гудовцу 28-29. априла 1941. Плакале су ужасно, jаукале, бусале се у груди, а jа их у чуду гледам и не разумем ништа. Нитко у граду ниjе знао за ужас у Гудовцу. Нитко ниjе чуо ни пуцање митраљеза. Српске жртве у Гудовцу Поштовани и драги наши приjатељи, ево ипак ћу да извршим своjе обећање, да Вам опишем трагедиjу Гудовца и наше патње, иако тек данас, скоро годину дана после мог обећања. Милан jе на трећи дан Ускрса, у уторник 22. априла 1941. на вече задржан у магистрату, затворен онде са осталим нашим Србима, адвокатима, трговцима, чиновницима, свештеницима, итд. Из магистрата су преведени после дан, два у пореску управу, камо смо им смели храну да носимо. После краћег задржавања тамо, преведени су у зграду гимназиjе, а уjутру рано, возом одвезени из Беловара, да нитко ниjе знао камо. Отишла сам на полициjу да питам за мог брата, где jе одведен, али ме шеф полициjе Чукман, ниjе хтео да саслуша, већ ми jе казао, да он само са службеним особама говори, а никако са неслужбеним. Причали су по граду, да на полициjи говоре, да су сви Срби одведени у Мађарску, на Јанка Пусту, и да ће се усташе вежбати у пуцању на њима, а не на сликама, као што су пре атентата на поч. краља Александра. Нико ништа ниjе хтео да каже, већ се само причало, да ће сви бити убиjени. Отишла сам на Очвакотов да тамо питам, кад од хрв. цивилних власти нико ниjе хтео ништа да каже. Немачки официр био jе врло учтив, кад сам му казала, да ми нитко од цивилних хрв. власти неће да одговори на питање где ми jе брат одведен. Он ми jе казао, да он не зна где су Срби из Беловара одведени, али да баш чека ауто, да се вози свом команданту у Згб. и да ће ми сутра уjутру казати лично, или послати поруку телефонски у Очвакотов нека дођем по одговор. Сутрадан jа баш полазим од куће око 8 ч., кад уђу у наш ходник неколико жена из Гудовца, све у црнини, све уплакане, и моле ме да са њима идем на нем. команду места да им тумачим молбу, да се њихови мужеви, синови, очеви, браћа и унуци, ископаjу са мртвилишта где су пре два дана убиjени и вапном посути, у три велика дубока jарка закопани. Плакале су ужасно, jаукале, бусале се у груди, а jа их у чуду гледам и не разумем ништа. Нитко у граду ниjе знао за ужас у Гудовцу. Нитко ниjе чуо ни пуцање митраљеза. Срушeни спoмeник “Гудовчан” аутора Вojинa Бaкићa Кад су ми испричале, како jе дошао налог од општине, да сви Срби стариjи од 12 год. мораjу у Немачку на рад, и то одмах, да воз већ чека у Беловару, да понесу топла одела на пут, и нешто новца. И они да су сви пошли са општинским стражарима. Уjутро другог дана, дошли су поново од општине са двоjа кола, и тражили од жена да им мужеви траже сланине, шунке, хлеба и зимске капуте, jер jе jако захладило, а они jош чекаjу на станици у Беловару. Гудовчанке не смеjу нигде из села, jер jе Беловар блокиран сав од усташа, него ће им они, све то што су тражили, колима одвести. Једна Чехиња се смиловала, и шапнула jедноj Српкињи, нека ништа не даjу тим људима, да jе то све лаж са путовањем у Немачку, да су они на само Ружичало сви побиjени из митраљеза и на грудовачком мрциништу сахрањени. Жене се онда преко ливада упуте у Беловар, али им тамо нису дали да сачекаjу кога од чиновника полициjе, већ су их терали, да мораjу сместа да се врате кућама своjим, да ће одговарати за то, што су дошле у град околишним стазама, а знале су, да jе забрањено улажење у град. Отишле су онда пред нем. команду места, jер им jе нетко са улице довикнуо, да оду тамо. И од нем. ком. места, стражари са магистрата терали су их, jер jе било забрањено, да уопште више од двоjе људи иду улицом. Онда се реше жене да дођу до мене, да ме замоле, да им j а будем тумач код нем. команданта, да им се њихови побиjени мушкарци, закопаjу и превезу на гробље до цркве у селу Гудовцу. А сем тога, да су сви имали своjе документе код себе, многи и венчаницу, крсни лист, пасоше од коња коjи су узети за мобилизациjу, итд., сви да су понели новац, а неки сиромашниjи и позаjмили, па да се макар то врати, jер већина има деце, и сад су остале жене саме да се брину о свему. Још су молиле код хрв. пол. власти, да се оне узму у заштиту, jер им отворено прете, да ће идуће ноћи убити њих и њихову децу, и онда ће све да поделе између себе Хрвати. Казала сам им, да и сама идем на нем. ком. места, jер и Немци нису хтели ништа да кажу на полициjи, само да се разделе у мање групице, jер нам неће дати да идемо улицом све заjедно. Кренуле смо и пред ком. места, видим истог официра коjи ми jе jуче казао да дођем по одговор, и он ми jе одмах казао, да jе моj брат и сви остали Беловарчани, сви да су одведени у фабрику Даницу у Копривницу. Питао jе, шта све те жене хоће. Казала сам му, да су дошле да ме замоле, да им будем тумач, и све испричала, шта су ме оне замолиле. Он jе тражио, да што брже оду из града, jер не сме никако да се изазове неко сакупљање света, а он иначе иде аутом у Гудовац, где се врши ископавање побиjених Срба, па ће тамо видети шта може за њих да учини. Оне су почеле да преклињу, да се не смеjу вратити саме у село, да ће њих и децу све побити, jер су ишле поред забране да траже помоћ у граду. Немац jе казао, да се мора сваког часа да врати патрола коjу он чека, па да ће он послати за њима jедног воjника на бициклу, коjи ће их стићи, и отпратити у село. Жене су почеле да ме заклињу, да их не оставим саме, да пођем са њима и да им и даље будем тумач, jер оне се никако не могу споразумети са Немцима. А када ископа нем. воjна комисиjа све жртве гудовачке, па ако не дође одобрење од њих, да их пренесу на гробље код цркве, остаће им мртва тела на мрциништу. Пошла сам са њима, нисам имала душе, да их у тоj невољи оставим саме, иако сам се боjала, да ће Милан у Копривници да испашта, што jа сада чиним нашим женама. Молила сам се успут Богу, да нам Свевишњи буде свима у помоћи, а jа друкче не могу да радим, то jе наjмање што могу да будем од помоћи нашем несретном народу. И Бог наш jе свима помогао, десило се чудо. – У Гудовцу нису пустили жене да виде лешеве своjих милих и драгих. Официр нам jе казао, да jе призор тако ужасан, да он као мушкарац, коjи jе у Пољскоj видео ужасне ствари, не може да поднесе таj призор. Да су иначе све жртве опљачкане, многима скинута одела и ципеле, да неће ништа од вредности наћи. За преношење мртвих код цркве, не да пристанак градски физик, jер прети опасност епидемиjе. Кад сам женама Српкињама то превела, оне су почеле да запомажу, да плачу, да си чупаjу косу, бациле се мени око врата и плакале, грлиле ме, заклињале, нека га молим у име њихово и њихове деце, да буду побиjени сахрањени код цркве. Кад jе официр видео сав таj очаj, казао jе, нека га сви причекамо 1/4 сата, он ће телефоном да разговара са своjим командантом у Загребу, и да му разложи сав таj очаj. После 1/4 сата се вратио аутом и казао, да jе одобрено, да се све невине жртве сахране код цркве. Мене jе казнио интернирањем у кући шеф полициjе Чукман, за то, што сам “врло опасна особа по Н.Д.Х.” Како сам смела бити тумач женама из Гудовца, кад оне никако нису смеле да дођу у додир са нем. воjном власти. Нама у кућу послали су на становање нем. официра и 4 воjника. И ту нам jе премилостиви Господ Бог био у помоћи. Немац се зачудио, да сам могла да будем интернирана зато, што сам ишла да помогнем оним сиротим женама. Сматрао jе то за понижење коjе jе учињено на њихов рачун. И да нам ни jедне речи ниjе казао унапред, ослободио jе Милана из “Данице”, jер га jе затражио за таоца немачког, коjи мора да стануjе у кући, а и сестру и мене огласио jе за немачке таоце. Кад му jе са полициjе jављено, да ће нас одвести у логор у “параилин” као и остале Србе. Па да ли ниjе истина, да су чудни путеви Господњи? Не само што jе Милан као таоц, спашен смрти, него смо сви троjе, као нем. таоци, спасли се логора и били камионом са шегртима и фамилиjом нашег пок. брата Ђурице пребачени у Београд. А изнад свега jе милост Божиjа била свима нама у помоћи, jер су Немци онемогућили, да усташе даље убиjаjу у срп. селима наш свет. Више нигде у близини Беловара, нису усташе чиниле покоље. Овде у Београду сам чула, да су тако спашени и Срп. Капела, где jе требало ону ноћ, кад смо добили дозволу за сахрану побиjених Гудовчана, да сви мушки у Срп. Капели буду убиjени. Искупила сам своjе обећање, иако мало касниjе него ли сам мислила. – Остаjте здраво и с Богом! Поздравља Вас у старом приjатељству, Београд, 15. jула 1942. Марта Б. Поповић ПРВЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ Поклане од стране Хрвата усташа 15-16 (28-29) априла 1941.г. у селу Гудовцу краj Беловара Бранко Анага Душан Велемир Марко Анага Гаjо Влаjнић, Милутин Анага Стеван Вучковић Душан Бартоловић Томо Вуjновић Стеван Баусола Никола Вуjчетић Божо Бjелић Миле Вукелић Васо Боjчета Ђуро Вуковић Петар Боjчета Стезан Вуксан Емил Бота Стеван Вуксан Јован Бота Јандриjа Гачеша Миливоj Бота Ђуро Грубачевић Милош Бота Михаило Груjић Петар Бота Никола Гвозденчевић Пантелиjа Бошњаковић Петар Гвозденчевић Бранко Брзин свешт. Јован Даничић Илиjа Бруjић Љубомир Даничић Божо Бугариновић Петар Даничић Ђуро Бугариновић Мирко Дерета Бранко Булић Емил Деспинић Милан Булић Петар Деспинић Васо Деспотовић Никола Кодић Емил Деспотовић Паjо Кодић Бошко Дешић Стеван Кодић Душан Дешић Стеван Кодић Никола Добричевић Васо Коноплић Стеван Добричић Стеван Коноплић Емил Докић Петар Косић Јован Докић Петар Косић Никола Докић Гвозден Ковач Стеван Драгашевић Озрен Ковач Душан Дробић Андриjа Латиновић Душан Ђаковић Андриjа Латиновић Никола Ђурђевић Стеван Ленаjић Никола Ђурђевић Никола Мадашевић Живко Житић Ђуро Маргетић Јован Житић Емил Маргетић Никола Житић Стеван Маргетић Петар Зрнић Гоjко Миjакић Милош Ивановић Никола Миjакић Новица Ивановић Јован Миљуш Петар Ивановић Јован Миљуш Стеван Ивановић, учитељ Ђуро Мисирача “Ђаjа” Петар Ивановић Милутин Мисирача “Ђаjа” Васо Јакић Милан Мисирача Јандриjа Јакић Никола Мородолац Милан Јакић Ђуро Обрановић Стеван Јакић Јован Обрановић Васо Јанић Марко Обрановић Ђуро Јанковић Милан Обрановић Илиjа Јарић Паjо Обрановић Божо Јарић Емил Обрановић Никола Јарић Божо Павловић Јован Јаничић Милан Павловић Никола Јелић Младен Павловић Петар Јелић Никола Павловић Стеван Јелић Пантелиjа Павловић Стеван Јовичевић Милан Пожежанац Ђуро Кодић Никола Пожежанац Емил Кодић Дамjан Поповић Милан Кодић Ђуро Поповић Милош Кодић Саво Поповић Милутин Кодић Милан Поханек, Чех Никола Кодић Ђуро Предоjевић Бранко Предоjевић Душан Предраговић Емил Предраговић Илиjа Предраговић Петар Предраговић Радован Предраговић Стеван Предраговић Стеван Предраговић Чедо Пруговац Бранко Радешевић Стеван Радељевић Цвиjо Радивоjша Милан Радотић Стеван Радотић Милан Радовановић Милош Радуjковић Васо Раjић Гаjо Раjић Јован Рашета Милан Раjић Петар Саболић Стеван Саболић Емил Савић Бошко Секулић Милош Секулић Петар Секулић Стоjан Секулић Ђуро Селаковић Игњатиjе Сењан Буде Скакавац Јован Сладоjевић Драган Срдић Емил Станчић Милош Станчић Владимир Стиjепић Милош Стиjепић Никола Стиjепић Саво Стрика Васо Тодоровић Бранко Тољевић Петар Тољевић Стеван Тољевић Ђуро Томић Васо Томић Срђан Томић Стеван Томић Стеван Томић Јован Томић Лука Хинић Милан Хинић Петар Цигановић Васо Цвиjетић Никола Цвиjетић Васо Чачуга Дане Чуић Душан Чуић Миле Чуjић Милан Чурчиjа Миле Чурчић Јован Шаjновић Никола Шаjновић Стеван Шаjновић Лука Шакић Бошко Шиљак Милорад Шиљак, богослов Томо Шиљак, лугар Милош Шиљак, звонар Љубан Швагоња Саставио Миладин В. Вуjановић Први усташки покољ Срба десио се у Гудовцу 28-29. априла 1941. | Јадовно 1941. JADOVNO.COM Удружење објелодањује истину о страдању српског народа у Независној Држави Хрватској. Ми, потомци жртава ту дубоку рану осјећамо и данас.
  7. Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације. Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији. Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану. Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког. Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“. Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима). О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници? Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати. А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији... Велики Четвртак, лета Господњег 2020. За Поуке.орг Презвитер Оливер Суботић
  8. Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације. Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији. Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану. Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког. Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“. Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима). О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници? Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати. А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији... Велики Четвртак, лета Господњег 2020. За Поуке.орг Презвитер Оливер Суботић View full Странице
  9. Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије, одржао је 11. Марта 2020. Лета Госпдоњег предавање на тему: Право и правда у живом библијско-народном предању у Срба - раније и сада. Пред великим бројем сабраних, предавање је одржано у свечаној дворани Правног факултета Универзитета у Београду. Извор: Радио Светигора
  10. Наравно да су као госта позвали Мираша (наравно САМО Мираша, никога из СПЦ)и представили га као легитимног представника православаца а он се потрудио да избљује поново гомилу лажи и фалсификата.. Након тог сина Сотоне, наступио је квази социолог религије који се придружио пљувачини.. Ако је то слика екуменизма КЦ у Хрватској, препоручио бих и замолио да се ману тога јер кад год уХрватској праве глупости ми у Србији добијамо по леђима. За оне са јачим стомаком:
  11. Председник Републике Србије г. Александар Вучић састао се 15. фебруара 2020. године са представницима Срба из региона, а састанку је присуствовао и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поручио је, после састанка, да само јединствени, као народ, можемо да изађемо из великих криза. „Констатовали смо да се Србија налази у прилично великом искушењу, што није ништа ново за нас. Али, надамо се да живимо истим духом, мислима и жељама за добро и просперитет нашег народа“, рекао је патријарх Иринеј и додао да нисмо велики народ, али да можемо да опстанемо у овим приликама у региону и свету ако будемо јединствени у добром, не у лошем. „Мислимо да ћемо својом памећу и слогом изаћи на добар пут и да тим путем наставимо и будемо достојни наследници наше културе“, закључио је патријарх Иринеј. Један од лидера опозиционог Демократског фронта у Црној Гори, г. Андрија Мандић, изјавио је да је захвалан свим људима који су подржали српски народ у Црној Гори и изразио задовољство односом и солидарношћу председника Србије према проблему који имају Срби у Црној Гори због доношења Закона о слободи вероисповести. "Много смо срећни што је и данас констатовано да је снага српске солидарности своје најлепше лице показала након ових дешавања у Црној Гори", поручио је г. Андрија Мандић. Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик истакао је да се одлуком Уставног суда Босне и Херцеговине зашло у имовину Републике Српске и то након неколико пресуда да имовина припада ентитетима. "Тиме је пређена црвена линија и то подржавају западне земље", истакао је г. Додик и нагласио да неће учинити ни једни меру да уруши стабилност и да Република Српска има институционалне механизме да заштити своја права. Председник Вучић је рекао да су се окупили на Сретење да би саслушали једни друге и истакао да је Србији, више од свега, неопходан мир. "Србија се налази пред великим политичким искушењима у тренутку када је економски најснажнија у последњих 50 година. Говорили смо о неопходности јединства и солидарности и да увек будемо уз свој народ у Републици Српској и у Црној Гори. Србији је неопходан мир. Потребно је и време да оснажимо Србију, да имамо више деце. Морамо стратешки да водимо рачуна о томе. Моја молба је да, пре свега, водимо рачуна да је највећи успех Србије колико дуго може да се чува мир. Бићемо уз свој народ и то се не доводи у питање", истакао је председник Вучић. Он је нагласио да разуме бојазан српског члана председништва Босне и Херцеговине г. Милорада Додика и председницу Републике Српке г.ђе Жељке Цвијановић, и да разуме шта значи удар на идентитет и имовину Републике Српске. "Наставићемо да подржавамо Републику Српску, али и наш народ у Црној Гори кроз све институције и борићемо се да сачувамо мир и стабилност“, поручио је председник Вучић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Први пут од рата, послије око 30 година, православна литија је у недјељу прошла улицама Вуковара. Вуковар: Литија Срби су се од цркве Светог Оца Николаја из центра града упутили ка Дунаву на освећење обновљеног Богојављенског крста. На том мјесту крст је подигнут још крајем 19. вијека, а страдао је у ратном вихору 1991. године. Важно православно знамење обновљено је, захваљујући дуго чеканој доброј вољи руководства града. Литија је на улице извела више стотина Срба који су, послије готово три деценије, своје молитве изнијели из храма под ведро небо. - Колону, која се послије освећења крста вратила у цркву, обезбјеђивала је полиција и све је прошло у најбољем реду - каже замјеник градоначелника Града Вуковара из реда српске националне мањине и предсједник Демократског Савеза Срба Срђан Милаковић. Он не крије радост због обнове крста, али каже да се овај чин не може назвати важним кораком у међунационалним односима у граду у коме су на појединим мјестима још видљиве ратне ране. Небројени су, каже, проблеми који Србе притискају, али највећи је лош дискурс у јавности, етикетираност и маргинализација Срба, у сваком смислу. Вуковар: Освећење Богојављенског крста - Одатле извиру и свакодневни проблеми које као припадници српске заједнице имамо. Најтежи су они који се тичу Уставом загарантованих права националних мањина, али у глобалу, то је једна повријеђеност људи ставом јавности према њима која се рефлектује и у материјалним правима, у свему. Људи се свјесно маргинализују од стране већине, зато што се то показало као нешто што је оправдано, нешто што је у цијелој земљи нормално - каже Милаковић. Он као примјер велике муке Срба у овом дијелу Хрватске наводи регистрацију школа на српском језику и ћириличном писму. У Вуковару је то некако ријешено, али у околним општинама - Борову, Трпињу и Негославцима, српским селима којима је град окружен - још није. - Не могу да се школе региструју на језику и писму српске националне мањине. Тренутно имамо и проблем са уџбеницима за први и пети разред, којих у настави на српском језику и ћириличном писму - нема. Министарство је лоше организовало тај посао, па још уџбеници у настави на српском у тим одјељењима не постоје, дјеца раде без уџбеника - објашњава Милаковић. Муке са запошљавањем Као посебан проблем Срба у Вуковару - замјеник градоначелника наводи запошљавање. У јавном сектору Срби и даље нису пожељни, иако би, по закону, морало да постоји такозвано пропорционално запошљавање. Нема их ни у управама градова, ни жупаније, ни у било којим државним органима. О томе најбоље говори његов примјер. - Ја лично са градоначелником готово и да нисам у комуникацији, заправо уопште нисам у посљедње двије године, поготово од протеста за санкционисање ратних злочина. А када је у питању ратна прича и санкционисање злочина над Србима, то је остало на апсолутној нули, без икаквог помака. Чак је и у јавности врло тешко говорити о томе и пробити баријере када је у питању истина о тим дешавањима - истиче Милаковић. Он додаје да Србима, да би се о овим проблемима говорило, највише недостаје медијски простор. Иако би требало да постоји мањинска редакција на државној телевизији, Срби морају да се задовоље једном емисијом. - Када би чули свој језик у медијима, људи би почели да се осјећају слободно, а отвориле би се и друге теме - каже он. Вуковар: Освећење Богојављенског крста Чести међунационални инциденти - Једна од тих тема су и инциденти који се дешавају када је у питању млађа популација. Они се релативно често дешавају и сврставају се под малољетничку делинквенцију и сукобе навијачких група, а у ствари пуно њих има међунационални карактер, што се покушава сакрити - указује Милаковић. Ипак, Богојављенски крст је обновљен, а Срби су послије тридесет година са својим свештенством и црквеним заставама прошли градом. - То улива наду да се макар њихова свијест мијења, а колико ће се промијенити, то прије свега зависи од њих самих - сматра замјеник градоначелника Вуковара. Христос се роди - на ћирилици и латиници - Треба да осјетимо да живимо, да људи осјете да имају слободу и да то зависи од њих. Важно је испољавање властите духовности и културе у много већој мјери и у том смислу се морамо ослободити. То не треба да постане никаква ексклузива, да у Вуковару у центру града стоји поздрав "Мир Божији, Христос се роди" на латиници и на ћирилици, као што је било на Бадњи дан. Много таквих малих симболичких корака потребно је предузети како би се људи ослободили закључује Милаковић. Свечаном чину освећења православног крста на Дунаву у име градског руководства присуствовала је и замјеница градоначелника Ивана Мујкић, што је у српској заједници схваћено као гест добре воље. Први пут послије тридесет година - литија Срба центром Вуковара (ФОТО) WWW.RTRS.TV Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of...
  13. Константин Велики, Аурелијан, Грацијан, Јовијан, Клаудије 2., Констације 2.,Констације 3., Максимијан, Максимин Даја, Максимин Трачанин, Проб, Трајан Деције...римски цареви рођени у српским земљама. Данас знамо да албанска анција вештачки стоврена. Сведоци смо како су створене македонска, црногорска, бошњачка нација. Знамо да (ће) се саремена историја учи(ти) по пресудама Хашког трибунала, дакле, очигледно је да је историја коју смо ми учили упитна, исто онако како нам сервирају лажну историју у којој смо сами учествовали. Имамо пример да у Србију данас српску децу уче да је данак у крви привилегија. Премијер Израела Натанјаху је у приству председника Србије рекао да су Јевреји и Срби већ 2000 година пријтељски народи. Шта то Натанјаху - премијер једне озбињне државе и припадник најстаријег народа на свету - зна а што су Аустро-Угарска, Ватикан и комунисти сакрили од нас? Прича о Словенима варварима који су се доселили на ове просторе у 7. веку је смешна. Јесу ли српски историчари недовољно образовани (=незналице), или је нешто друго посреди? Па ко зна и воли нек' изволи.
  14. О страдању Срба и наших Светиња у Ђаковици, Ораховцу, Метохији говори пјесник Ранко Ђиновић из Ђаковице, аутор документарних филмова „Униврзум бола“ и „Страдање“. Звучни запис емисије „Након Кумановског споразума Ђаковицу је напустило свих 12. 000 Срба. У овом тренутку у цркви Успенија пресвете Богородице у Ђаковици живе двије монахиње и једна искушеница. И то су једини преостали Срби у мојој родној Ђаковици. Ђаковица је забрањени град за Србе“- каже пјесник Ранко Ђиновић. Ђиновић је говорио о свом познанству са великим књижевником, нобеловцем Петером Ханкеом и њиховим заједничким путовањима по Косову и Метохији. Он каже да је Хандкеов путопис „Кукавице од Велике Хоче“ путопис какав досад није написан нигдје у свијету Какав је Ваш утисак после свега што сте видјели у Метохији? – питао сам Петера Хандкеа те 2006. године, возећи га натраг за Београд. Рекао је тада реченицу по којој сам назвао један од својих документарних филмова: „Ово је универзум бола“. „Стајањем на страну Срба Петер Хандке је стао на страну правде. Жалио је Европу која је умрла и изгубила душу, стајући на страну правде а то значи на страну Срба који су неправедно бомбардовани, убијани и клани. Хандке је Нобелову награду заслужио много раније али је се одрекао због истине и правде. Сада ова његова награда има већи значај него икада“-каже пјесник Ранко Ђиновић. У емисији можемо чути и свједочанство дјевојке са Косова које говори Ранкова ћерка Јефимија Ђиновић а исто тако и њену пјесму „Ако ти кажем како ми је“. Извор: Радио Светигора
  15. Храм Светога Саве на Врачару у Београду постао је символ српско-руске сарадње, показује љубав између два народа и две помесне Цркве, као и вековне духовне и братске везе српског и руског народа, поручено је у среду, 18. децембра 2019. године, у Руском дому у Београду, где је одржано закључно заседање Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве. У раду Комисије учествовали су представници Руске и Српске Православне Цркве, Министарстава спољних послова Србије и Русије, Министарства културе Русије, Росотрудничества, Руског дома, компаније Гаспром њефт, као и руски и српски уметници. Израда олтарског простора и централног дела храма у техници мозаика је завршена, као што је и планирано, до најважнијег датума Српске Православне Цркве – прослављања 800 година аутокефалности Српске Цркве. Укупна површина мозаика олтара и централног дела храма износи скоро 2000 квадратних метара, што заједно са претходно израђеном куполом чини тај пројекат уређења ентеријера Храма Светога Саве једним од највећих у свету примера мозаичке декорације. Пројекат је финансирала руска компанија Гаспром њефт, а на изради мозаичке композиције радио је колектив руских и српских уметника под руководством г. Николаја Мухина, народног уметника Русије. Г. Александар Васиљевич Радков, председник Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве, обраћајући се на заседању, казао је да је за све у Комисији велика част да учествују у том пројекту и истакао да то није велики догађај само за Србију и Русију, већ за читав православни свет. Амбасадор Русије, г. Александар Боцан-Харченко, казао је да посебан значај изведени радови имају и ако се узму у обзир сви односи између Србије и Русије, како историјски, тако и духовни. Према његовим речима, Храм Светога Саве важан је и за Руску и Српску Православну Цркву и стајаће на бедему одбране Православља, као и на бедему будуће сарадње две земље. Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије казао је да има пријатну част и обавезу да пренесе благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и захвалност пре свега руском народу, Цркви и држави који, како каже, своју љубав према нашем народу, Цркви и држави показују на сваки начин одувек. Митрополит је изразио радост Српске Православне Цркве због једне фазе која је завршена на постављању мозаика у Храму Светога Саве на куполи и додао да је радост због завршене декорације на олтару већа због чињенице да се, после много деценија од када је почео да се зида, Храм завршава у години када наша помесна Црква слави осам векова од добијања аутокефалности. Тај духовни догађај – добијање аутокефалије, оставио је плодове и резултате на свим другим пољима живота. Тим догађајима Свети Сава је поставио светлост у центар нашег духовног живота и одредио идентитет нашег народа, који је, пре свега, духовна стварност, а тај идентитет је да су Срби православни хришћани и то чини нас Србе да имамо исти духовни идентитет са Русима, као и са идентитетом свих других православних народа, казао је Митрополит загребачко-љубљански. Протојереј Виталиј, старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду, казао је да Храм Светога Саве, грандиозни пројекат, сведочи о сарадњи, али да се, захваљујући њему, и продубљују и шире духовне везе и вековна сарадња српског и руског народа. Извор: РТВ
  16. У организацији Студентског клуба Правног факултета Универзитета у Београду, 25. новембра 2019. године пред неколико стотина присутних одржана је трибина под називом „Положај Срба у Црној Гори“. Том приликом говорили су: Милан Кнежевић, посланик у Скупштини Црне Горе и један од лидера Срба, др Александар Раковић, историчар, виши научни сарадник Института за новију историју Србије, др Дејан Мировић, професор Правног факултета Универзитета у Приштини (са привременим седиштем у Косовској Митровици) и адвокат Владан Бојић. Присутнима се први обратио др Александар Раковић који је рекао да тему српског питања у Црној Гори „није било лако вратити у јавност Србије, па и у јавност Републике Српске“ и да „до пре неколико година ретко ко је о томе хтео да чује“, а да говори осим неколицине њих није хтео нико. „До пре две године смо“, додао је он, „слушали како су односи Србије и Црне Горе никад бољи. Сад више нико то не говори, нити вероватно верује у то, нити би се усудио да то каже. Црна Гора је данас све, само не пријатељска држава Србије“. Раковић је истакао да је „данашњи режим у Црној Гoри, НДХ у повоју и да је упрaво у другој фази каква је била у НДХ од четрдесетдруге године, а то је оснивање цркве“. Циљ тога је, рекао је он „да се они који су опстали у српском идентитету преведу преко православне цркве у неки други идентитет који је србофобан по карактеру“ али да „не мора да буде неке друге веросповести“. Oн је констатовао да је кључно за положај Срба у Црној Гори да се оствари добар резултат на изборима следеће године, како би се извршила што боља контрола предстојећег пописа 2021. године. Раковић је још додао да Срби у Црној Гори морају за то да имају подршку Републике Србије и Републике Српске, јер се то тиче Српства у целини, додавши „да Република Србија мора да укључи своје ресурсе да помогне да попис у Црној Гори буде спроведен тако да резултати буду реалан показатељ стања на терену“. Раковић је на крају нагласио да „ми имамо обавезу да на наше власти у Београду вршимо жесток и бескомпромисан притисак и када чујемо од било кога од наших лидера у Србији да има неке симпатије и да прећуткује, да извршимо притисак у јавности, да га прозовемо и укажемо да нећемо дозволити понашање какво је било пре неколико година да председник Србије Томислав Николић, када ређа проблеме Срба у региону потпуно прескочи Црну Гору“. Aдвокат Владан Бојић je на почетку свог обраћања рекао да се питање положајa „Срба у Црној Гори не би постављао да је Црна Гора обновљена“, већ је „21. маја 2006. године створена једна нова држава која се само зове Црна Гора“, док је "њен сав садржај, сва супстанца екстремно преображена у антипод негдашње Црне Горе“. Према њему се „системски, постепено, перфидно, догодила добро осмишљена историјска инверзија па је тако Црна Гора од Пијемонта Српства, преображена у Пијемонт српског губилишта и општег чистилишта“. “Нова црногорска држава“, додао је он, „кроз све механизме које једна држава има, и то овог пута држава тоталитарног типа, систематично и методично, кроз системе школства, образовања, медијски систем селектирања пожељног и непожељних, кроз системе државне репресије, полицију, судство, тужилаштво и различите службе спроводи истребљење свега српског, српског језика, српских писаца, српских песника, српских научника, српских спортиста, српске историје“. Бојић је упозорио да је „малигна братомржња канцерогено захватила цијелу популацију, безизузетно, све нараштаје, сваки нараштај“. Он се посебно осврнуо на питање положаја Српске православне цркве у Црној Гори и предлог Законa о слободи вероиповести. Бојић је изразио бојазан да ће се одузимање имовине СПЦ одвијати кроз „један управни катастарски поступак који неће дуго трајати“ и да ће „то бити политичко правна решења кoја ће стећи коначност одлукама Министарства финаснија“ и да ће се извршити прекњижбе а да ћемо се „ми наћи у ситуацијама свршеног чина“. Oн је изнео мишљење да ће власти у Црној Гори „све ове своје радње покрити са одговарајућим стандардима Европске уније“ и да ће „након прекњижбе и након спроведених избора користећи све своје ресурсе, цркву по цркву, манастир по манастир, на различите начине свим средствима преузимати“. Бојић је на крају изразио став „да Српска православна црква треба превентивно правно деловати а не реактивно, након укњижбе“ тј. да то треба „учинити пре ступања на снагу Закона јер ће после бити доцкан“. Професор Дејан Мировић je у свом излагању рекао да је 2018. године србофобија у Црној Гори је достигла врхунац када су он и још тројица српских интелектуалаца проглашени за државне непријатеље због наводног угрожавања националнe безбедности. Oн је истакао да нико од њих није позивао на насиље, на било какву врсту нереда или каквог наводног државног удара, већ да су без правног основа и из политичких разлога проглашени државним непријатељима. Професор Мировић је критиковао понашање државних органа Србије да нису реаговали по овом питању али ни по питању осуде вођа Срба у Црној Гори, Милана Кнежевића и Андрије Мандића, у афери тзв. државног удара као и држављана Србије који су осуђени на вишегодишње робије. Он је изјавио и да су чак поједини државни службеници Србије убеђивали оптужене држављане Србије да признају учешће у тзв. државном удару, уместо тога што су државни органи били дужни да реагују протестном нотом или пропорционалним реаговањем. Милан Кнежевић председник Демократске народне партије, члан председништва Демократског фронта је на почетку рекао да се „Црна Гора располутила на Његошеву Црну Гору и на Сорошеву Црну Гору“ и да „ми припадамо Његшевој Црној Гори, а Ђукановћев режим припада Сорошевој Црној Гори“. Он је, даље, критиковао став који каже да се Црна Гора отцепила и подсетио да је референдум о самосталности брутално покраден о чему је издата Бела књига са доказима о крађи и да „то знају и Ђукановић, и ДПС и сви они који су финансирали тај референдум”. Он је још рекао да треба „Срби и православни Црногорци у Црној Гори, међу којих ја не правим никакву разлику, да схвате да Црна Гора не може бити слободна, не може бити јединствена, док год буде ударао брат на брата, рођак на рођака, кум на кума и пријатељ на пријатеља“. Он је констатовао да се Срби, којих је тридесет одсто у Црној Гори, налазе у горем положају од Срба на Косову и Метохији и у Хрватској. Он је то објаснио чињеницом да „нас прогоне наша рођена браћа, рођаци кумови, пријатељи православци, који нас убјеђују да ми више нисмо они Срби и да није више исплативо бити Србин какав је некад био Његош, какав је био краљ Никола, какав је био Марко Миљанов“, те да је „сад исплативо бити Црногорац или Дукљанин, по НАТО концепту западних амбасада које желе избришу сјећање на све оно што је представљало духовну, историјску и државну вертикалу српскога народа у Црној Гори и на Балкану“. Милан Кнежевић је подсетио присутне да су се Срби на Тројчинданском сабору завјетовали да ће животима бранити имовину Српске православне цркве и упозорио да „сваки други покушај насилног асимиловања нас Срба у Црној Гори може резултирати грађанским сукобима са несагледивим последицама, јер ми више немамо шта да изгубимо у Црној Гори“. „Остало нам је“ додао је он„ да бранимо нашу Цркву и наше куће“ и подсетио на Његошеве речи „муж је бранич жене и ђетета, а народ је Цркве и племена“. Излагање је завршио повиком „Живела Црна Гора, живела Србија, слава Русији! Нема повлачења, нема предаје!“. Излагања говорника, нарочито Дејана Мировића и Милана Кнежевића пратили су чести громогласни апалузи и овације. Након завршетка обраћања, Немања Вучковић, председник Студентског клуба Правног факултета, је Милану Кнежевићу даровао заставу Републике Србије, у знак подршке у борби за права Срба у Црној Гори. Текст и фото: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље“, новине Српске патријаршије, број 1265, 1. децембар 2019.
  17. Ево нас на почетку светосавске недеље када СПЦ и православни Срби широм света прослављају свога првог просветитеља и учитеља светог Саву. У току ове светосавске недеље ће се одржати многе беседе, многе академије и дечије приредбе у спомен светом Сави, јер је он поставио темеље самосталности наше Цркве 1219. године, поставши први Архиепископ српски. Свети Сава уз то поставља темеље и српске државе, пошто је крунисао свога брата Стефана за првог краља Србије. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Ми Срби, ако почнемо говорити о Цркви – ту је свети Сава; ако ли о српској држави – исто тако. Није чудо што светог Саву славе сви Срби од мора до Дунава, а сада и преко океана. Свети Сава је наш духовни отац, који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме. Није свети Сава заменио Христа, како неки неупућени или злонамерни говоре о њему, већ управо супротно – он је читав наш народ привео у Цркву Бога Живога и охристовио његово биће. Свети Сава је довршио крштење Срба, које је почело у време словенских апостола Кирила и Методија, крстивши и наш језик, нашу ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Због тога не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну и мрачну установу. Духовно и просветитељско дело светога Саве, а и многих других светитеља из рода нашега потврђују управо супротно. Сви они су својим радом просвећивали српски народ истинском, таворском светлошћу, која је обасјала свет од Господа славе на Преображење. Свети Сава и свети из рода нашега су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево она и данас светли у нама. Све чему нас је учио свети Сава и чему нас учи наша православна вера је прожето божанском светлошћу и истином и у њој нема ниједне мрље ни боре. Свети Сава нас је учио да идемо уским путем који води у живот вечни, а то је јеванђелски пут љубави према Богу и љубави према ближњима. Тај крстолики пут је доказ да ли неко у овом свету иде путем Христовим и да ли је истинити ученик Христов. Сваки онај који не проповеда науку јеванђељске љубави је, библијским језиком речено, лажни пастир, лажни пророк и учитељ. Свети Сава постајући монах на Светој Гори оснива манастир Хиландар, у којем се до дана данашњег узносе молитве за многострадални род српски и тако ће, ако Бог да и Пресвета Богородица, бити до краја века и света. Хиландар је најочигледнији доказ да нас свети Сава није оставио, већ да се и сада са небеса брине о нама. Нама Србима је све од светог Саве и светосавско – и вера и Црква и школа, а на нама је само да то очувамо. Док ми данашњи Срби идемо путем светог Саве, можемо рећи да идемо правим путем, крстоликим путем, јединим путем који води у живот вечни. После светог Саве, свети цар Лазар ће пред Косовску битку 1389. године – када су Срби на Косову бранили не само Србију, него и културну Европу од османлијског освајања – изрећи велику истину да је «земаљско замалена царство, а небеско увек и до века». Та истина је јеванђељска истина. Она нас позива да подигнемо своје главе горе према небу, према Царству небеском. Тамо су данас сви наши свети преци на челу са светим Савом и светим Симеоном, царем Лазарем и косовским мученицима, светим владиком Николајем жичким и охридским, авом Јустином Ћелијским, а дубоко верујемо да је међу њима и наш блаженопочивши Патријарх Павле. Патријарх Павле нас је у наше време најчешће позивао да се сећамо својих светих предака и да се угледамо на њихов свети живот. Православни Срби у Далмацији, а посебно у граду Сплиту су везани за светог Саву и зато су му пре Другог светског рата основали овај велики храм, који на жалост ево већ седамдесет година није завршен. Ми се молимо Богу и светом Сави да благослове довршење овог храма на добро људи који ће у ову светињу долазити, без обзира на веру или нацију. Искрено се надамо да ће надлежне институције града Сплита и Хрватске државе коначно дати пуну сагласност како би почела изградња пројекта. Тако би, уз помоћ Божију, коначно могли да видимо кров на овој мученичкој цркви, која као отворена рана стоји у срцу старог града Сплита. Верујемо, када би се овај храм завршио, да би био украс и понос овоме граду и читавој Далмацији. Дај Боже да ове наше скромне речи дођу до срца људи који треба да одобре даљи наставак радова на храму светог Саве, па да онда сви заједно учинимо велико дело и довршимо ову цркву светога Саве на добро, како православних Срба, тако и читавог града Сплита. Честитајући вам празник светог оца нашег Саве, потрудимо се да будемо јединствени и да живимо у братској слози и љубави са свима људима, јер је то наша етика светосавља и православља. Живели и Бог вас благословио. Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског (тада епископа далматинског) Фотија, Сплит, 22. јануар 2012. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. На данашњи дан пре 20 година догодио се масакр у Старом Грацком, један од највећих злочина над Србима на Косову и Метохији од завршетка рата 1999. године и доласка међународних снага. Епископ рашко-призренски Теодосије служиће данас парастос погинулима у Старом Гацком код Липљана, којем ће присуствовати и помоћник директора Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Петар Петковић. Убиство 14 српских жетелаца догодило се када су припадници ОВК у атару села Бујанце код Липљана из заседе убили 14 Срба из суседног села Старо Грацко, који су жњели пшеницу на својим њивама. У нападу су убијена четири члана породице Јанићијевић - Слободан, Миле, Момир и најмлађи Новица, који је имао 17 година, затим Андрија Одаловић, браћа Јовица и Раде Живић, Станимир и Бошко Ђекић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић, Миодраг Тепшић и Милован Јовановић. Починиоци злочина никада нису пронађени и за злочин нико није одговарао, а под истрагом је било седам Албанаца, припадника ОВК. Полиција УНМИК је у октобру 2007. ухапсила Мазљума Битићија из села Велики Алас код Липљана због сумње да је учествовао у том убиству, али је он, два месеца касније, пуштен из притвора услед недостатка доказа. Гробље у Старом Грацку где су сахрањени страдали жетеоци више пута је скрнављено и минирано. Извор: РТВ
  19. У потрази за бољим животом све је више оних који напуштају руралне средине. У Царевцу, селу у близини Косовске Каменице, пет породица још увек одолева свим недаћама, а, како кажу, све би лакше поднели када би имали пут. Пет породица у три махале још увек живи у Царевцу. Међу њима су и Ђорђевићи. Трајан и Сања имају троје деце. Једна плата није довољна за подмиривање свих потреба. На сву срећу, обоје су вредни, а земље има довољно. „Највише производимо домаћи сир, сокове, кад буде зимница то све сама радим, али не може ништа да се прода, све за себе. Не исплати се ништа да чуваш кад немаш где да продаш“, каже Сања Ђорђевић. Радили би и више, да их није задесио пех, на сву срећу, ту су добре комшије да припомогну. „Имам око 4 хектара обрадиве земље, радим, чувам стоку. Имао сам више крава, али сам смањио због крађа и имам две. Пшеницу сам засејао по пола са комшијом, пошто ми је трактор неисправан, то кошта, тренутно немамо услове за то. Од механизације немамо ништа, све радимо ручно“, објашњава Трајан Ђорђевић. Слога ово мало породица држи на окупу, деле исту судбину. Њихова прича је мање више идентична причама многих српских породица на Косову. „Видите какав је пут, нема ко да нас посети, нико не долази, добро је што сте и ви дошли да видите где и како живимо, ужас. Посла нема, два сина не раде, живим од минималца. Барем да дође неко, да нам каже, да нам обећа“, јада се Звонко Сентић. Ником од мештана Царевца није лако, па ни малом Виктору, који нема никог од вршњака. Дружење са њима је заменио игром са животињама, од којих му је, по свему судећи, најдражи голуб. Царевце је од Каменице удаљено свега седам километра. Од 24 породице у махалама необичних имена – Мозговци, Старинци и Огњанци, остало је свега пет. У махали Огњанци тренутно сама живи Митра Симић. „Продавницу немамо, лекара немамо, барем једном у седам дана да дође, да прегледа људе у селу, ништа… 55 година сам овде, 53 сам живела с мужем – умро је пре две године. Било је пуно људи, али боље им је у Смедереву, Јагодини, Крушевцу, где хоће да иду и купују… куће су овде оставили”, каже Митра Симић. Надлежнима у Општини Ново Брдо познати су проблеми Царевчана, наводе да ће њихово решавање започети ускоро. „Ми смо прошле године радили један део пута Јасеновик -Царевце, тако да ћемо ове године у сарадњи са ресорним министарствима да покушамо да асфалтирамо тај пут, пре свега да наспемо и да поправимо оштећења које је вода направила, тако да ћемо прво то поправити и спремити за асфалтирање. Уколико буде средстава, а надамо се да ће их бити, да асфалтирамо тај пут…Што се тиче јавног превоза, знате да је то проблем на читавом Косову, тако да без уређене инфраструктуре превозници имају потешкоће да све то испоштују. Надамо се да ћемо им у скорије време средити инфраструктуру, да им олакшамо комуникацију са већим местима, да могу да оду до доктора, да купе намирнице“, рекао је потпредседник Општине Ново Брдо, Синиша Димић. Извор: Телевизија Храм
  20. Монстроузни план усташког Тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли да 6. јануара 1942. године, на Бадње вече, минира Саборни храм у Тузли и побије окупљене вернике осујетио је тузлански муфтија Шефкет еф. Курт Монстроузни план усташког Тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли да 6. јануара 1942. године, на Бадње вече, минира Саборни храм у Тузли и побије окупљене вернике осујетио је тузлански муфтија Шефкет еф. Курт. Када је добио ову информацију муфтија Шефкет еф. Курт са групом угледних Тузлака затражио је хитан пријем код немачког команданта града, потпуковника Wиста и од њега енергично затражио да се онемогући овај злочин. А биле су планиране ликвидације и у Српској вароши. Муфтија је потпуковнику Wисту рекао да ће, уколико се ово деси, Муслимани масовно кренути да се одмећу у покрете отпора. Увидевши да ће то изазвати муслимане Тузле немачка команда је, због својих интереса, одмах истакла плакат са упозорењем да “нико не сме никога злостављати, одузимати или рушити туђу имовину и дирати живаљ који слави”. Захваљујући овом ангажману муфтије Курта, у Тузли није било масовних злочина. Овај догађај је централно историјско место одбране заједничког живота у Тузли и региону. Између осталог о њему је Меша Селимовић рекао: Кад је умро, на сахрану је дошло десетак хиљада људи, међу којима највише Срба – сељака из околине Тузле. Потресан говор над гробом одржао је православни свештеник Ђорђе Јовановић, а Мухамед еф. Лугавић је поручио: Могу вас подсетити да је прота Јовановић, кад је умро рахметли муфтија Курт, молио да га и он спусти у мезар. Много је лепих примера из наше заједничке историје, а који су данас негде у запећку разних злочина. Има ли ко да жели да се посветимо изношењу добрих примера заједничког суживота. Нико нама до нас самих није ближи, не заборавимо то. Бог нас једне другима даде, хвала му. Извор
  21. Патријарх српски Иринеј стигао је у петак, 12. априла у Пећку Патријаршију. Његова Светост ће наредних дана боравити у архипастирској посети верном народу на Косову и Метохији. Данас у суботу, 13. априла, Патријарх српски служио је Свету архијерејску Литургију у Пећкој Патријаршији. Провешће дан са сестринством Манастира и верним народом а у послеподневним часовима посетиће Високе Дечане где ће присуствовати Вечерњем Богослужењу. Наредних дана Патријарх Иринеј посетиће српски народ у енклавама.
×
×
  • Креирај ново...