Претражи Живе Речи Утехе

Братство храма св. Димитрија Солунског на Новом Београду позива верни народ на Свету Тајну јелеосвећења у среду 9. априла 2025. године, са почетком у 17 часова. Извор: Радио "Слово љубве"

Све уредбе у истинитој Цркви нуде се свету само ради откривања ”дубина срца” (Псалм 64:6), које је центар човекове ипостаси. По Светом Писму, Бог је свачије срце обликовао на посебан начин. Свачије срце је Његов циљ, место где жели да се настани и открије. Пошто је ”Царство Божије унутра, у нама” ( Лука 17:21), срце је поприште нашега спасења, и сваки аскетски подвиг преузима се ради очишћења његовог од прљавштине, да би постало чисто пред Господом. ”Чувај срце своје, јер из њега изилази живот” (Приче 4:23) вели Соломон, мудри цар Израела. Путеви животни пролазе кроз срце човеково. Самим тим, неугасива жеља свих оних који непрестано траже Лице живога Бога је да њихово срце, једном помрачено грехом, поново засија његовом милошћу. Срце је истински ”храм” човековог сусрета са Господом. Човеково срце ”тражи знање” (Приче 15:14) и интелектуално и божанско, и не налази одмора док Господ славе не дође и не усели се у њега. А Бог, који је ”љубоморан Бог” (2. Мојсијева ), неће само део нашег срца. У Старом Завету чујемо како говори: ”Сине мој, дај ми срце своје” (Приче 23:26), а у Новом Завету заповеда: ”Зато љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим” (Матеј 22:37). Он је тај који је обликовао срце свакога човека на јединствен и непоновљив начин, али ни једно срце га не може потпуно обухватити ”јер Бог је већи од срца нашег”(1. Јованова 3:20). Ипак, када човек успе да цело своје срце преда Богу, онда Бог сам зачиње непропадљиво семе Његове речи, печати га именом Својим чудесним и чини да сија Његовим непрекидним и благодатним присуством. Он гради храм своме божанству, храм који није подизан рукама, који је у стању да изобрази Његов ”лик” да слуша Његов ”глас” и ”да изнесе” име Његово (Јован 5:37). Једном речју, човек испуњава сврху свога живота, разлог свога доласка у пролазно постојање овога света. Велика трагедија нашег времена је што живимо, говоримо, па се чак и молимо Богу, изван нашега срца, изван куће нашега Оца. И заиста кућа нашег Оца јесте наше срце, место где би “Дух славе и Бога” (1. Петрова 4:14) пронашао одмора, док ”Христово обличје не постане у нама” (Галатима 4:19). Заиста, тек тада можемо бити потпуни, ипостаси у лику истинитог и савршеног Ипостаса, Сина и Речи Божије, Који нас је створио и искупио својом драгоценом Крвљу и Његовом неизрецивом жртвом. Ипак, докле год смо робови наших страсти, које наш ум одвлаче из срца и маме га у варљиви свет, лишавајући нас тако духовне снаге, нећемо видети ново рођење са Висине, које нас чини децом Божијом и боговима по благодати. У ствари, на овај или онај начин, ми смо сви ”блудни синови” Оца нашег Небеског, јер како Јеванђеље вели: ”Сви сагрешише, и изгубише славу Божију” (Римљанима 3:23). Грех је одвојио наш ум од животодавног умног сагледавања Божијег и одвео у ”далеку земљу” (Лука 9:15). У овој далекој земљи били смо лишени лепоте загрљаја Оца нашега, и хранећи свиње, постали смо ругло демона. Предали смо се нечистим страстима и ужасној глади греха, који је себе учврстио силом, и постао закон свим нашим удовима. Али, сада морамо да изађемо из овог безбожног пакла и да се вратимо у Очев дом, да искоренимо грех који је у нама и оставимо места Закону Божијем у нашем срцу. Једини пут који води из мука паклених у вечну радост Царства јесу Божије заповести: целим својим бићем да љубимо Бога и ближњег свог, срцем које је очишћено од свих грехова. Пут повратка из ове далеке и негостољубиве земље није лак, и не постоји страшнија глад од глади срца, које је упрљано грехом. Онај, у кога је срце пуно утехе и непролазне благодати, може да издржи сва спољна лишавања и жалости, преображавајући их у празник духовне радости, али глад у окамењеном срцу, коме недостаје божанска утеха, јесте ужасна мука. Не постоји веће несреће од неосетљивог и окамењеног срца, које није у стању да разликује светлосни пут Божијег промисла од суморне збуњености овога света. С друге стране, кроз историју, постојали су људи чија су срца била испуњена благодаћу. Ови изабрани сасуди били су обдарени духом пророштва, и били су у стању да разликују Божанску светлост од таме овога света. Без обзира колико тешки били напори да се очисти срце, ништа нас не сме одвратити од овог подухвата. На нашој је страни неизрецива доброта Божија, јер човеково срце је Његова лична брига и циљ. У књизи о Јову, читамо следеће задивљујуће речи: “Шта је човек да га толико цениш и мариш за њ? Да га походиш свако јутро и сваки час кушаш га? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?” (Јов 7:17-18,20) Ми осећамо Бога, Који је недостижан, да стреми срцу човековом: ”Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему, и вечераћу с њим и он са мном.” (Откровење 3:20) Он куца на врата нашег срца, али исто тако нас охрабрује да и ми куцамо на врата Његове милости. ”Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима, и који тражи налази и који куца, отвара му се” (Лука 11:9,10). Када се отворе врата Божије доброте и човековог срца, онда почиње да се одиграва највеће чудо нашег постојања: човеково срце се уједињује са Духом Господњим, Бог празнује са синовима човечијим. Ми себе лишавамо празника Божије утехе, не само када се предајемо пропадљивости греха, хранећи свиње у туђој земљи, већ и када се понашамо на несавестан начин. ”Проклет био онај ко немарно ради дело Господење”... упозорава пророк Јеремија (Јеремија 48:10). То је ђаво, наш непријатељ који нам даје посао који је проклет. Али ако ми сами творимо рад Господњи немарно, себе стављамо под проклетство, иако можда боравимо у кући Господњој. Јер Бог не трпи поделу у срцу човековом; он је једино задовољан када му човек говори целим срцем, и чини Његово дело радосно: ”Бог љуби оног који драговољно даје,” каже Апостол (Корићанима 9:7). Он жели да цело наше срце буде Њему окренуто и посвећено, и онда га Он пуни изворима доброте и даровима Његовог милосрђа. Он ”благослов сије” (2. Корићанима 9:6), али исто очекује и од нас. Из неколико ствари које смо навели, видимо колико је драгоцено да стојимо пред Богом целим срцем. Почињемо да разумемо колико је важно да отријемо срце, јер нам то омогућава да разговарамо са Богом и Оцем, да нас слуша и да усаврши рад наше обнове са свим почастима које смо имали као Његови синови. Човек који је под влашћу греха и смрти, предат силама зла, постаје све себичнији. Његов понос и очај, и биће одвојено од доброг Бога, боре се да преживе, али једино што човека сналази јесте веће проклетство и већа пустош. Ма колико био оскрнављен, дар да је створен по лику и подобију Божијем остаје неопозив и неизбрисив. Тако он увек у себи носи могућност да се подигне из царства таме у Царство светлости и живота. Ово се дешава када он дође к себи и у болу душе призна “ја умирем од глади” (Лука 15:17). Када се посрнули човек враћа и окреће Богу, ”време је да Бог дела,” као што се каже на почетку Св. Литургије. У болу, човек улази у своје сопствено срце, што је највећа почаст припремљена од Бога за несрећног човека. Бог зна да Он сада може озбиљно да разговара са човеком, и пажљив је према њему, јер кад човек улази у своје срце, он говори Богу знањем свог истинског стања, за које се осећа одговорним. Заправо, цела човекова борба води се са циљем да убеди Бога да је он Његово чедо, Његово рођено, и када га убеди, у свом срцу чуће ове дивне речи из Јеванђеља: ”Све је моје твоје” (Лука 15:31). И од тренутка када убеди Бога да је Његов, Бог пушта водопад свога милосрђа да тече и Божији живот постаје његов сопствени. Ово је првобитно настојање Божије, зашта је Он створио човека. Бог тада говорио ономе ко је успео да га увери да је Његов: ”Цео мој живот, о човече, је твој живот.” Тада Господ, који је Бог по природи, дарује човеку Његов сопствени живот, и човек постаје бог по благодати. У Јеванђељу по Луци речено нам је да је блудни син ”дошао себи” и рекао: ”Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! Сагреших небу и теби и већ нисам достојан назвати се сином твојим” (Лука 15: 18-19). Ово је чудесан тренутак,важан догађај у духовном свету. Патња, туга и претећа глад ”далеке земље” приморала су човека да погледа у себе. Али један покрет Божанске милости довољан је да измени енергију његове несреће у велику храброст, и омогући му да види сопствено срце и сво мртвило своје. Сада, са пророчким знањем, он храбро исповеда ”да дани његови пролажаху узалуд”(Псалм 78:33). Болне душе, он открива да се цео његов живот, све до тог тренутка, састојао од низа неуспеха и преступа Божијих заповести и да он није учинио добро дело на земљи, које би могло да издржи неподношљив поглед праведног Судије. Он види свој положај, и као многострадлани Јов плаче: ”гроб ће ми бити кућа” (Јов 17:13). Са таквом очајном тужбалицом и жедан само вечног благослова Божијег, човек може да окрене цело своје биће ка живоме Богу. Он плаче из дубине свога срца Њему, који ”има моћ над животом и смрћу, који води до врата пакла и изводи поново” (Соломонове мудрости 16:13). Ово је прекретница у нашем животу, јер Бог Спаситељ тада започиње Његов рад на препороду човековом. Када човек падне у грех, његов ум се креће ка спољашњим и губи се у створеним стварима, али када, савестан своје пропасти, он дође себи тражећи спасење, креће унутра, тражећи пут назад у срце. Коначно, када се сво његово биће скупи у јединству ума и срца, постоји трећа врста кретања, у којем он цело своје биће предаје Богу Оцу. Човеков дух мора да прође кроз ово тројно кружно кретање, како би достигао савршенство. У првој фази, човек живи и делује изван срца, концентрише се на своје горде помисли и размишља о испразним стварима. У ствари, он је у стању обмане. Његово срце је помрачено и лишено разумевања. У свом палом стању, он “поштује и послужује већма твар него творца” (Римљанима 1:25). Зато живи без срца. Он нема проницљивости и ”не познаје Сотонино оружје” (2. Корићанима 2:11), као што пише у Старом Завету: ”на шта је благо безумноме кад нема разума да прибави мудрост” (Приче 17:16). Због тога што његово срце није центар његовог постојања, човек и даље остаје неискусан и непоуздан ”као онај кога бије ветар” (1. Корићанима 9:26). Он није у стању да чврсто корача путем Господењим, нестабилног је и превртљивог ума. У другој фази човек ”долази себи,” почиње да се смирује, а то привлачи благодат у срце, чини га осетљивим. Смирене помисли такође просветљују његов ум. Оне се рађају унутар човека, и помажу му да расуђује и да прихвата само оне ствари које оснажују његово срце, како би оно остало непоколебљиво у својој одлуци да буде угодно Богу и у животу и у смрти. Током прве фазе, човек се предаје зачараном кругу деструктивних помисли, док у другом, инспирисан Христовим речима, вођен је низом помисли, сваком дубљом од претходне: из вере у савршену веру, из наде у стабилнију наду, из милости ка већој милости из љубави према Богу у све савршенију љубав. ”Ми знамо,” као што вели апостол Павле ”онима који љубе Бога све иде добро” (Римљанима 8:28). Заиста, овај улазак у себе и откриће срца су дело Божанске милости. А кад човек прими Божији призив, благодат ојачава цело његово биће. Када благодат сећања на смрт постане активна, човек не само да види да су сви његови дани ташти, да је све до тада био неуспех, да је издао Бога, већ он увиђа да смрт прети да очисти све што је његова савест до тада пригрлила, чак и Бога. Он је сада уверен да његов дух има потребу за вечношћу и да ни једна твар, ни анђео, ни човек, не могу му помоћи. Тада тежи да се ослободи од сваке страствене приврженсти. Ако верује у Христове речи и Њему се окрене, онда му је лако да пронађе своје срце, јер постаје слободно биће. Сада признаје да Христос “богато плаћа онима који га траже” (Јеврејима 11:6), тј. он сматра да је Христос вечан и свемогући Господ, који је дошао да спасе свет и који ће опет доћи да суди целоме свету са правдом. Он је поверио себе ”закону вере,” (Римљанима 3:27) и ”нада се и кад нема чему” (Римљанима 4:18) полажући све у Бога Спаситеља. Таква истинска вера може се сусрести у жене Хананејке, која је примила Господово учење, као пас који прима мрвице са трпезе свога господара; пратила га је слободно и непоколебљиво. Бог остаје праведан без обзира да ли требао да је прекори или да је похвали. Вера, као ова, добија одобрење, усвајања, јер израста из љубави и понизности, увек привлачећи Божију благодат, која отвара срце. Када човек верује и када његова душа пронађе праву везу са Духом ”Господа Исуса Христа, који васкрсну из мртвих” (2. Тимотију 2:8), који живи и влада заувек, човек је просветљен тако да може да види своје духовно сиромаштво и беду. Он такође схвата да је далеко од вечног живота, а то буди страх у њему. Свестан је да Бог није присутан у његовом животу. Божански страх, као што је овај, оснажује човеково срце да се одупре греху и зачиње чврсту решеност да се радије воле Небеске ствари, а не земаљске. Његове речи почињу да доказују истинитост речи Светог Писма: ”Почетак је мудрости страх Господњи” (Приче 1:7). Човеково срце привлачи на себе благодат Божију, овај страх га смирује, и спречава да постане дрзак; да ”не мисли за себе више него што ваља мислити” (Римљанима 12:3) и да себе опрезно држи у границама створеног бића. Још један непогрешив начин на који верујући налази своје срце је у прихватању срама за своје грехе и у тајни исповести. Христ нас је спасао издржавши Крст срама, нас ради. Слично, кад верник дође из “логора овога света” (Јев. 13:11-12) он занемарује своје добро мишљење и суд, примајући на себе срамоту за своје грехе, стичући тако смерно срце. Господ прима његово осећање срама због грехова као жртву благодарности, и пружа му благодат Његове велике Жртве на Крсту. Ова благодат прочишћава и обнавља његово срце, да може да стане пред Бога на начин који му је угодан. Постоји много идеја, теорија и пракси, које подстичу буђење срца, његово просветљење и очување и на крају његово узрастање у Христу, које ћемо разјаснити у наредним данима. За почетак само бих да поменем још две - молитву и покајање. Исусова молитва, призивање имена Господњег, доводи верника у живо присуство личног Бога, чија се сила преноси на срце, и преображава га целог. Када је молитва скромна и када је пропраћена будношћу, ум је сконцентрисан у срце, које је пребивалиште нашег вољеног Бога, и Он му дарује диван осећај Његове близине, који је немогуће описати. Што се тиче покајања, ова свеобухватна пракса гради и чува срце више него било шта друго. Покајање има чудесан и свети циљ. Особа која се каје исповеда живог Бога Оца као Онога ко је праведан и истинит у свим својим настојањима, свим путевима и судовима. Покајањем човек призње да је ”лажа” (Римљанима 3:4), заведен грехом, и због тога лишен части и славе коју му је Бог приправио на почетку. Одавде човек који се каје мора да почне: он исповеда своју грешност, узима свој грех на себе у смирењу и самоосуди. Нема трага одважности у његовом говору, он постаје истина и привлачи Дух Истине, који га “чисти од греха и оправдава га” (1. Јованова 1:8-10). Као што је Св. Силуан имао обичај да каже: Дух сведочи у његовом срцу о спасењу. Господ је такође оправдан јер је Он Истина која потврђује речи Његовог пророка: ”Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети” (Псалм 51:17). Јер кад човек долази себи и слободно из свог срца каже: ”Оче, сагрешио сам небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од твојих најамника,” глас Небеске доброте чује у његовој души: ”Сине, све је моје твоје” (Лука 15:18-19, 31). Човек се каје за своје грехе. Како се благодат покајања увећава, његово отуђење од вечног живота нестаје и мудрост Божијег предвечног плана за човека се отвара пред њим. ”Лик” (Јован 5:37) Христов, почиње да се формира у његовом срцу и он све више осећа призив, да постане попут Њега ”по обличју оног који га је саздао” (Колошанима 3:10). Он себе више не пореди са смртницима, већ са вечним Богом. Ова визија га доводи до потпуног покајања, тј. до покајања на онтолошком нивоу, коме, према оцу Софронију нема краја на земљи. У раним фазама покајања, верник носи малени крст који је Божија промисао по Његовом расуђивању и љубави према човечанству, предвидела у животу свакога од нас. Наш лични крст обликован је према нашим посебним потребама, да бисмо се ослободили сваке страсти. Да га не носимо, никада небисмо били у стању да волимо Бога, нашег Створитеља и Добротвора, слободним срцем, не бисмо ишли Његовим путем верно и постојано. Другим речима, ми узимамо наш крст као одговор на заповест да се покајемо, и то постаје кључ нашег уласка у вечно наслеђе, које је Христос за нас стекао кроз Његов Крст и васкрсење. Нема краја човековом покајању. Највећи облик покајања, због којег Бог излива највећу меру своје благодати на човека, јесте када се плачући каје за цело човечанство, и као други Адам, види космичке последице свог палог стања. Видимо примере овог покајања код Вавилонске деце, у великом апостолу Павлу, у скромном посредовању свих Светих, и последње, али не мање битно, у молитви Св. Силуана коју је принео за цео свет: “Молим те, о милостиви Господе, за све народе на земљи, да спознају Тебе посредством Твога Св. Духа.” Дубина ове једноставне молитве може се препознати у Адамовом плачу, који је пример универзалног покајања. Како покајање постаје универзално, по свом садржају? Ако смо тло нашег срца обрадили плугом покајања и стално га наводњавамо живом водом благодати, доћи ће време када ”ће дан сванути и даница се родити у срцима нашим”(2.Петрова 1:19). У исто време, сила Духа Истине, која ће се нагомилати у срцу, отвориће наше срце и бескрајно га увећати, и оно ће прихватити рај и земљу, и све што постоји. На тај дан, човек ће ући у Истину, и тако бити обновљен у истинитог човека. Затим, по пророчкој речи псалмопојца човек ће: ”Излаћи на посао свој, на рад свој до вечера” (Псалм 104:23). Тада ће знати како ”да твори светињу у страху Божијем” (2.Корићанима 7:1 ) да мисли на ”што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што је год пречисто,” (Филибљанима 4:8) прихватајући само оно што ће да допринесе његовом духовном усавршавању. ”Кнез мира” (Исаија 9:6) владаће у његовом срцу, и свака рач његова биће благо савршенства које носи у себи. Он ће нудити сувишак из ризнице његовог срца, из љубави према ближњем, а његово велико срце неће никога изоставити. Његов дух ће мерити вечне висине и испитивати дубине Суда Божије самилости. Он ће принети своју молитву, доводећи сваку душу пред Господа, и молити се да Господ испуни срце свакога са непролазном утехом Духа Његовог. Када је срце тако у потпуности предато Господу Исусу, Он га засењује својом месијанском силом, јер он поседује величанствене кључеве Давидове, који само са једним окретом у десно доводе ”сваки разум на покорност Христу” (2.Корићанима 10:5). Понизне човекове мисли производе интензивну духовну енергију, снабдевају инспирацијом и издржљивошћу душу која прати доброг Господа “куд год Он пошао” (Откровење 14:4), чак и у пакао. Међутим, један једини окрет кључа улево отвара врата помислима непријатељским, да се врате у човека. Човек мора да стекне духовну обазривост, која ће бити ношена са анђеоском прецизношћу, чинећи све да буде учесник у надкосмичкој победи нашег Бога и Спаситеља. Од овога тренутка, његова борба је у суштини позитивног карактера, ретко негативна. Подвижник се сада труди са све већом чежњом ”да стекне стан на Небесима... да живот прождере смрно» (2.Корићанима 5:2-4) и он је сведок моћног и бесконачног узрастања у Богу, (Колошанима 2:19) Који је у њему. Срце је сада очишћено благодаћу Божијом, и духовност може да се успостави у њему са лакоћом, кроз призивање имена Христовог. Након овога, срце, сасвим природно, почиње да плаче непрестано ”уздисањем неисказаним” (Римљанима 8:26). Од тада на даље, Господ је увек присутан, борави у нашем срцу, а ми ”научени од Бога” (Јован 6:45), почињемо да разликујемо које су мисли у складу са Његовим присуством, а које оматају Његов долазак и пребивање у нама. Другим речима, ми смо уведени у пророчки живот. Срце је упућено да ”говори добре ствари” (Псалм 45:1), да разуме језик Божији и са светом одлучношћу да непрестано плаче: ”моје срце је спремно, о Боже, моје срце је спремно: ја ћу певати и дати хвалу моме Откуптељу” (Псалм 56:7). Научени смо како да постанемо знамење Духа, сведочећи о истинитости Оног који је дошао да нас спасе и који ће опет доћи да суди свету са правдом и добротом. Уз све наше напоре, и у свим нашим настојањима, трудимо се да испунимо очеквања нашег Господа, знајући да ”Господ љуби чисто срце и све безазлене прихвата” (Приче 22:11). Нисам много рекао, али надам се да сте разумели да је главни човеков посао (који даје вредност његовом животу) да открије и очисти ”дубине срца,” како би оно било благословено са неописивим созерцањем нашег Бога, Који је свет. извор

1. Покајање брише гријехе након крштења Духовни учитељ: О моје чедо, ми смо наново рођени светим крштењем, наоружани смо даровима Духа Светога кроз миропомазање и божанском благодаћу светога мира. Освећени смо причешћивањем Тијелом и Крвљу Христовом, и били бисмо савршени светитељи да смо остали такви, без гријеха. Међутим, пошто смо самостални, односно обдарени слободном вољом, у једну руку правимо лоше изборе а у другу руку не желимо да се покоримо ђаволу који нас искушава; свијет, тијело и многе друге ствари нас обмањују и ми падамо у гријех, велики и мали, д‌јелима, ријечима и нашим мислима, и немогуће је да се поново крстимо како бисмо опрали наше гријехе. Пошто је Христос једном распет, сахрањен и васкрсао, из тог разлога се свето крштење врши само једном, и ко год се изнова крсти поново разапиње Христа и хули против дарова. Размислите о овом у тјелесном смислу. Ко год се разболи, не рађа се изнова како би се излијечио, већ се лијечи на други начин и користи лијекове за изљечење. Из тог разлога нам је Бог, који воли човјечанство и који зна како су нестабилна људска бића, обезбиједио нас са другим лијеком за наше гријехе, тајном покајања, кроз коју грешници који се покају могу опрати своје гријехе. Као што св. Григорије Ниски каже: „Једна суза је једнака купању, а један покајни уздах враћа благодат која се раније изгубила.“ 2. Покајање је древна и божанска институција Тајна покајања изгледа да је створена од Бога још у Закону и од давнина, али не само за Јевреје, већ и за незнабошце, како би посрамили Јевреје који се нису покајали. Незнабошци из Ниневије згријешише и Бог им посла пророка Јону који им је проповиједао да ће бити изгубљени. Они одмах почеше постити, обукоше костријет, стављаше пепео на своје главе и бијаху у жалости, и Бог им опрости, не зато што су чинили све ово већ зато што су се покајали и напустили свој грешни начин живота. Као што Свето Писмо каже: „ И Бог виде дела њихова, где се вратише са злог пута свог; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини“ (Јона 3:10). Видите, њима је опроштено зато што су се покајали, и зато што су чинили д‌јела која прате истинско покајање, односно пост, горки плач, уздаси и призивање Бога свим својим срцем. 3. Шта је тачно покајање Покајање се састоји из промјене свијести од онога што је зло у оно што је добро, и промјене д‌јела страсти у д‌јела исцјељења. Дакле, као што похота, хедонизам, прождрљивост, немаран и изгубљен живот стварају најстраственија стања у души која воде до чињења непримјерених д‌јела, тако туга, уздржавање, бол и духовни напори његују у души неподложност и воде је од страственог начина живота ка острашћеном смирењу. Дефиниција покајања је сљедећа: „Покајање је повратак из онога што је неприродно у оно што је природно, повратак од ђавола ка Богу.“ Христос је дошао грешницима, да их врати ономе што је добро. Као што Он сам у Јеванђељу каже: „Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мат. 9:13), и на другом мјесту: „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје“ (Лук. 15:10). 4. Спасоносна моћ покајања Тајна покајања има велику моћ. Од када смо пали из врлине и светости у гријех, можемо се вратити у наше претходно стање кроз покајање и уздржавање од гријеха, и постати оно што смо раније били. Када је Пилат погубио Галилејце, Христос се обратио онима који су били тамо присутни: „Мислите ли да су ти Галилејци били грешнији од свију Галилејаца, кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути“ (Лук. 13:2-3). Слично је говорио и за оних осамнаест на које је пала кула у Силоаму и убила их: „Мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути“ (Лук. 13:4-5). Такође, парабола о неродној смокви се метафорички односи на покајање (Лук. 13:6-9). Зато се у Д‌јелима апостолским каже: „Заиста и незнабошцима даде Бог покајање за живот“ (Ђела 11:18). Он је с правом рекао сљедеће за оне који се покају: „Данас си се зарекао Господу да ће ти бити Бог и да ћеш ићи путевима Његовим и држати уредбе Његове, и заповести Његове и законе Његове, и да ћеш слушати глас Његов. А Господ се теби данас зарекао да ћеш му бити народ особит, као што ти је говорио, да би држао све заповести Његове“ (5 Мој. 26:17-18). Такође овд‌је вриједи подсјетити сљедећу изреку св. Августина: „Бог је створио човјека без човјека, али он не спасава човјека без човјека, већ зато што човјек то жели и Бог то жели.“ 5. Примјери из Старог Завјета Два су велика гријеха која је починио Давид, блуд и убиство; међутим, кроз плач и искрено покајање добио је опроштај и повратио своје пророчке дарове. Слично томе, цар Манасија не само да је убио многе пророке и посијекао Исаију на пола, већ се окренуо идолопоклонству разгњевивши Бога и би одведен у заточеништво у Вавилон; међутим, горко плакавши због свега овога не само да му је било опроштено, већ је повратио и своје царство. Слично се десило и сину Манасијином. Његов други син Амон, међутим, зато што је починио гријехе и што је био презрив према Богу, је рекао: „Мој отац је прекршио закон и гријешио је као млад, али касније се покајао и повратио своје царство, и због тога му је Бог дозволио биједну смрт зато што је таква безбожност била неподношљива.“ Хајде да размислимо, шта бисмо још могли претрпјети ако бисмо гријешили са сличним изговорима. 6. Покајање, чин Божије милости Ко год гријеши, дужан је да препозна гријех и да се покаје јер је то исправно, како би брзо нашао своје исцјељење. Бог је милостив и не жели ништа друго осим промјене наше погрешне одлуке; и онда је покајање добро, зато што не дозвољава гријеху да се укоријени, и мало помало постане навика која може довести до пропасти грешника. Бог нам налаже: „Брзо се вратите к Мени и брзо ћете добити исцјељење. Ваши су гријеси, Моја су исцјељења. Ваша су зла, Моји су лијекови. Једино од вас тражим покајање, и одмах ћу исцијелити ваше ране.“ Два су велика дара која човјек прима од Бога. Један је, онда када човјек умре и његово тијело се распадне, он ће поново васкрснути и постати из смртног бесмртан. Други је, онда када човјек гријеши, он се сматра вриједан опроштаја. Демони (пали анђели), међутим, чак и ако се покају, не сматрају се вриједним опроштаја. Ово је мишљење неких великих отаца. Насупрот томе, међутим, Божија част и љубав према човјеку је огромна. 7. Покајање у древној грчкој традицији Дивим се списима многих древних Грка (пагана) која читам и у њима видим много мудрих поука која узвисују покајање. Они, на примјер, кажу да када човјек чини добра д‌јела он је ближи Богу и саображава се са Њим. Када, међутим, човјек чини зла д‌јела, он се удаљава од Бога и приближава демонима и постаје непријатељ Бога. Заиста, грчки филозоф Салустиос говори о покајању као да је био хришћанин. Остављам многе друге и само ћу навести Питагору који пише пријатељу који је постао отпадник и перверзњак: „Ако промијениш своју свијест, радујем се, али ако не, онда си мртав за мене!“ 8. Недостатак покајања и његове катастрофалне посљедице Сваки грешник који се не покаје, рађа се у стању немогућности покајања, што значи да је напуштен од Бога и коначно да постаје насљедник вјечнога проклетства. Такође, сваки очајни грешник који мисли да када остари и када се приближи вријеме његове смрти да ће се онда покајати и напустити своја зла д‌јела, увелико се вара. Разлог за ово јесте да болести и страсти другачије д‌јелују, оне потамњују човјеково просвјетљење као што облаци потамњују Сунце, и отклањају способност њиховог покајања. Такво покајање је демонска и сатанска замисао и није повезана са слободом, јер да се не разболи човјек се неће ни покајати. Овакав човјек личи на старог прељубника који, остаривши, не може да чини прељубу и стога мисли да је слободан од овог свог гријеха. Он такође подсјећа на грамзиве, похлепне и немилосрдне особе, које током свог живота не дају милостињу, али када осјете да им се смрт ближи онда покушавају да раздијеле своје богатство. Оваква д‌јела нису прихватљива Богу, који зна помисли људи. Човјек види споља, али Бог зна мисли људи и сваком суди на основу њиховог владања и слободног руковођења. Чујем плакао, не зато што се покајао након што је продао своје првородство, већ зато што није добио благослов од свог оца. Стога он каже: „Близу су жалосни дани оца мог, тада ћу убити Јакова брата свог“ (1 Мој. 27:41). Сваки грешник треба да зна да је вријеме његове смрти непредвидиво и да, уколико умре у гријеху непокајан, након смрти нема покајања. 9. Ефикасност и неопходност покајања Како бисмо разумјели моћ покајања довољно би било споменути сљедећа два случаја: Први случај је онај када се апостол Петар у својој проповиједи обраћа онима који су разапели Христа. Он почиње овако: „Исус кога ви распесте...” (Ђела 2:36) и онда их опомиње да се покају и да се крсте и приме Духа Светога (Ђела 2:38). Ох, како је велика моћ покајања! Она може сачувати и посветити чак и оне који су разапели Христа. Други примјер је овај: св. Амфилохије Иконијски приповиједа причу да је неки демон, по имену Зерефер, дошао игуману који је имао дар прозорљивости, рекавши му да је ђаво и да жели да тражи опрост од Бога. Бог није открио игуману да је он заиста био ђаво, зато што је желио да покаже како је велика моћ покајања. Игуман, мислећи да је пред њим човјек који му се исповиједио да је грешан и зао због своје понизности, молио се Богу да му опрости. Онда је Бог открио игуману да је он заиста ђаво а не човјек, увјеривши га да ће му опростити под одређеним условима: уколико непомично буде стајао да одређеном мјесту три године и понављао 100 пута свакога дана и ноћи „Боже, смилуј се на мене грешног,“ и затим „О Боже, смилуј се на мене за сва давна зла д‌јела“, а потом „О Боже, спаси ме помраченог.“ Када је ђаво чуо ово од игумана праснуо је у смијех говорећи: „Да сам хтио себе звати грешним и помраченим урадио бих то на почетку и био бих спасен. Али сада када ми се увелико диве, и када сви дрхте преда мном ја узимам колико ми припада и свакако то нећу учинити.“ Ово је проклетник рекао вичући од радости, након чега је нестао. Духовно чедо: Заиста, тајна покајања је заиста велика и друго је крштење. епископ Теофил Кампанијски извор: манастир Лепавина

Због своје наивности још увек тражим одговор на прекомерну патњу у свету. Куд год човек да погледа, ако има очи он види колико пати човечанство оптерећено, обремењено небићем, вичући у свом немом болу, безмерном и непролазном. То је неизрецив бол због којег човечанство кроз све душевне поре пролива зној, као хеморагију смисла и светлости. Људи које је овај живот згазио, ужасавајуће су јадни, милијарде гладне деце која вапију ка небу у маларичној грозници, љутим ратовима, који односе милионе људи, у оскудици, болестима и душевном јаду. На први поглед мали број људи је заиста срећан: они се задовољавају конформистичким крпама јефтиних задовољстава, секнд-хендом, а други једноставно не поседују инструменте за доживљај патње овог света. С тим у вези се сећам мучног крика цара Давида, љубимца судбине, како плаче и пита Бога пред затвореним вратима: «Докоље, Господи, забудеши мја до конца? Докоље отврашчајеши лице Твоје от мене? Докоље положу совјети в души мојеј, болезни в сердце мојем ден и ношч? Докоље вознесетсја враг мој на мја?» (Пс. 12: 1-3) (У српском преводу: Докле ћеш ме, Господе, сасвим заборављати? Докле ћеш одвраћати лице Своје од мене? Докле ћу се домишљати у души својој, мутити се у срцу свом дан и ноћ? Докле ће се непријатељ мој подизати нада мном? – Пс. 13: 1-2). У овим речима је генијално и промислитељно наведена сва патња овог света, страховити крик света у смрти и смрти у свету. Одговор на ова фундаментална питања пале природе се није могао дати од почетка света до Христовог доласка. Само човечанство је представљало питање без одговора, наду, убијену у зачетку, празно обећање бесмртности, знак питања стављен на васељену. И све то – у ћутању које притиска човека. Христос доноси избављење од смрти, исцељење и оживљење. Он помазује уљем ране човечанства, носи их на Свом крсту, ставља на њих Своје руке, пуне вечне светлости, удахњује благодат у леш света и враћа га у живот из небића. Он даје човеку рецепте за вечну срећу, освећује Божанском Крвљу наше ћелије пуне мрака, радује светлошћу ослепеле очи човека који је заборавио своје предназначење на земљи. Христос усељава рај у душе доброчинствима и жртвом, напаја Духом Светим камене бразде срца, усађује добро семе Речи у разум и душу. Међутим, све ово не укида зло које као да господари у васељени. Христос не искорењује бол, већ га преображава у Крст природе ради људског рода. Христос није нуклеарна бомба која доводи до небића зла, премда је зло небиће, које нас уништава кад Га напустимо. Болести остају у свету, али постају степенице ка непролазном здрављу. Ратови још увек косе милионе тела, али гомиле покојника у историји су ћутљиво поверене милосрђу Бога, Којег су зли људи убили због наших грехова. Патња због неиспуњености још увек односи животе, али и не знајући за то носи трагове рана које је Бог примио због нас. Непријатељи су упорни у својој злоби према нама, али сваки ударац који добијемо, заправо нас мази прободеним рукама Божијим. Још увек нас неправедно ломе, али се наша скрушеност жедно погружава у Крв Сакрушеног, разапетог за наше грехове, «Који се дроби и не дели, увек се окуша и никад не нестаје». На први поглед, зло је још увек господар света. Насиље, пљачке, преваре, нечистота, греховна задовољства, убиства, самовоља, мрак и бол. Међутим, сав бол света овог је ухваћен, он се копрца пре него што оде у небиће, живи своје последње предсмртне тренутке пред безданом који га чека. Само је мера наше слободе, наш темељ зрелости, као живих бића која имају слободу, која могу да одлучују о својој вечној судбини. Патња овог света је само Крст, који тајанствено објављује о васкрсењу из мртвих људског рода. Само они који то не желе неће наследити вечни живот. Једном сам био погребен у бол као у утробу смрти. Гледао сам очима изможденим од суза у празнину плафона и размишљао сам о очекивању бола за који ми се чинило да никад неће проћи. И само ме је једва чујно дисање подсећало на то да сам жив. У том стању потиштености срца поглед ми је пао на икону светог Јована Руса коју држим у близини својих очију и душе. И упитао сам га реторички, не очекујући одговор: «Свече, колико си поднео, колико си подлости претрпео у овом животу, колико си рана носио у срцу?» И одговор је дошао. Свети Јован Рус је целог живота био турски роб, муке и суровост је трпео целог живота, живео је у штали, али је водио живот светог човека. Свеци су уопште били људи које је зло сакрушавало целог живота. Убијали су их пагани и постајали су делићи Христовог Тела у мученичком сјају векова. Други су трпели љуту хладноћу и глад у пећинама и земаљским брлозима. Једни су плакали целог живота, други – скоро сви – били су стално искушавани, тучени, рањавани, пробадани стрелама поквареног ђавола. Свеци су деца коју је свет побацио, која су до темеља потресла пакао у њему. Ништавни људи, којима се свет смејао и ругао. Докле? У току свег њиховог овдашњег живота. Свеци су људи којима се нечисти целог живота изругивао, које је читвог живот притискао и убијао. Али сад се сами смеју злу, боре се с њим и убијају га читаву вечност. За живот који су провели у патњи – вечност у радости и милиони људи испуњених благодаћу. За тело разбијено у прашини пута – бесконачне војске верујућих, хиљаде храмова, милиони утешених душа, милијарде молитава које у узнели Богу. Дакле, овдашњи бол и скрушеност јесу обећање. Јер нико више никад не може да убије Христа, бесконачни Живот света. Свештеник Јован Валентин Истрати https://srpska.pravoslavie.ru

Извор: Радио "Слово љубве"

У Цркви Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија верници ће 30. јуна од 17 часова имати могућност да се уз молитве свештеника и помазивање освећеним уљем, помоле за оздрављење својих тела и душа. Света тајна јелеосвећења стара је још из времена Христових апостола, а у недељу, 30. јуна 2024. године, биће служена у Цркви Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у београдском насељу Алтина. Ова света тајна, која ће се служити од 17.00 часова, прилика је да се верници помоле за оздрављење душе и тела, подсећајући се на дубоку духовну традицију и милост Божију која се протеже од времена Христових апостола до данашњег дана. Света тајна јелеосвећења, једна од седам светих тајни, има изузетно значајно место у животу православних верника. Свака света тајна је посебан тренутак када се видљиво прима благодат невидљивог Светог Духа. Тако крштење, миропомазање, покајање, причешће, брак, свештенство и јелеосвећење постају неодвојиви део духовног пута сваког хришћанина. Ова света тајна, посвећена оздрављењу, садржи молитве свештеника и помазивање освећеним уљем. Кроз овај чин, Божија благодат делује на оздрављење болесника, било да је болест телесна или духовна. Тако се тело ослобађа својих немоћи, док се душа чисти од грехова. Од времена Христових апостола, ова пракса се преноси на епископе и свештенике, подсећајући нас на речи Светог апостола Јакова: "Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је грех учинио опростиће му се." У данашње време, свету тајну јелеосвећења не примају само тешки болесници већ и они са лакшим обољењима и сви верницима који траже Божију помоћ и утеху. Ова света тајна се може понављати више пута годишње, а редовно се обавља током Великог и Часног поста, на Огњену Марију и за време Божићног поста у нашем храму. Верници који желе да приме свету тајни јелеосвећења позвани су да донесу спискове укућана и сродника које предају свештенику, као и мало уља и брашна које ће се освештати током службе. Након завршетка, верници носе освештано уље и брашно својим домовима и користе их за прављење погаче која се једе уз молитву, као и за додавање у јело или помазивање оболелих делова тела. Нека вас благодати ове свете тајне воде ка оздрављењу и духовном миру, подсећајући нас да Божија љубав и милост нису само речи већ и деловање које лечи и јача душу и тело. Сви верници који осећају потребу, у недељу 30. јуна имаће прилику да се придруже овој свечаној и благотворној служби у Цркви Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, у београдском насељу Алтина. https://religija.republika.rs/aktuelno-iz-spc/vesti/22172/prilika-za-duhovno-i-telesno-ozdravljenje-obolelih-sveta-tajna-jeleosvenja-u-nedelju-u-hramu-u-beogradskom-naselju-altina

И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14). У овим ријечима Јеванђеља по Јовану сабира се сва тајна Божића – тајна рођења Богочовјека Христа. У њима је ”прва и последња благовијест, највећа благовијест коју je Бог могао дати човјеку и небо земљи”, ”све што је вјечито потребно бићу људском, у свима свјетовима” (Свети Јустин Ћелијски). Зато је ова тајна доласка Сина Божијег у тијелу увијек свјежа и увијек нова. Она је, по ријечима Светог Јована Дамаскина, једино ново под Сунцем и као таква, увијек актуелна, насушно потребна, неопходна сваком човјеку у свим покољењима, свакој твари. Логос (Ὁ Λόγος), који је од почетка према Богу (πρὸς τὸν Θεόν) и кроз коју је створено све што је створено, постаје тијело. Прима тијело (σάρξ) – то значи постаје истински човјек, примајући без остатка све људско. Оно постаде (ἐγένετο) носи са собом тежину: то значи да тај догађај није привид или фантазија, него истинско сједињење. Јединство створеног и нествореног. Управо та стварност сједињења донијела је човјеку и свијету спасење (σωτηρία), односно оздрављење. Зацијељује се рана, а човјек и сва твар добија ону богомдану цјеловитост (интегралност) изгубљену грјехопадом. Логос постаде тијело. Али, не само то. Логос се настањује међу нама. Није, дакле, привремено боравио, а онда нестао. Логос се настанио код нас и од тада заувијек остаје са нама. Његово присуство остаје трајно и неповредиво. Све је корјенито промијењено трајним присуством оваплоћеног Бога у свијету. У изворнику, оно настани се дословно гласи ушатори се међу нама (ἐσκήνωσεν ἐν ἡμῖν). Тим бираним ријечима јеванђелист жели да представи како у догађају Христа долази до испуњења смисла старозавјетног богослужења и храма. Он је ”постао Скинија (Шатор) састанка којим се Бог настанио међу људима и којим је људима омогућен најнепосреднији контакт са Богом” (Ј. Благојевић). Сада ће се прави богомољци клањати Оцу у Духу и истини (Јн 4, 23). Припремајући се да доживимо ову велику тајну, од самог почетка Божићног поста па до празника Рождества Христовог слушамо у цркви стихове: Таинство странное, вижу и преславное! (Μυστήριον ξένον, ὁρῶ καί παράδοξον!) Пјесник је запањен виђењем. Он види нешто што не може да опише, нешто што превазилази све описиво: пећину као Небо, Дјевојку као Херувимски престо, јасле као смјестилиште у којима леже несмјестиви Христос Бог. Сусрет са необичном тајном. Тајном потпуно страном, непознатом, чудном. Тајном која јесте преславна, али која је, како каже боље указује изворник, парадоксна. Пјесник именује тајну, дакле, изнад свега и прије свега као парадоксну – супростављену људском свакодневном искуству и мњењу (παρὰ τῆς δόξης). То да је тајна парадоксна не значи да је она неразумна, бесловесна. Она је, у најдубљем смислу, разумна, логосна, словесна. Дакле, божански разумна и превазилазећа за скучени и сведени ratio савременог човјека. Осјећамо заиста да ”нема ничега чудеснијег и достојнијег почасти него што су пећина и јасле, купељ и пелене Младенца, јер од свега, што је Бог створио, нема ничег што би било корисније и божанственије од Рођења Христовог” (Свети Григорије Палама). Тајна славе оваплоћеног Логоса, коју се созерцавали апостоли, открива се у ријечи да је Он Јединородни од Оца. Његов идентитет налази се у односу према Оцу, у томе да је Он Једини Рођени од Оца, Љубљени Син. Тако све започиње од Очевог благовољења. Од Његове воље, од Његове љубави. Љубави којом ствара свијет и човјека као круну свега створеног. Љубави којом спасава све. По Очевом домостроју спасења, Његова слободна и ничим условљена љубав очитовала се, објавила нам се у слави Јединородног Сина који постаје човјек. Засијала нам је као благодат и истина, као најљепши могући поклон. Ову славу Јединородног од Оца нису видјели само апостоли тада. И ми данас учествујемо у виђењу те славе Сина Божијег која својим недогледним и неизрецивим смислом увијек надахњује и исцјељује. У овом времену великих искушења, не допустимо да се одамо стихијском и површном слављењу Празника, допустивши да нам је поједини јефтини и испразни обичаји и предања људска заклоне (Ср. Мт 15, 3), већ се осмјелимо да запловимо у дубине те неисцрпне тајне. https://mitropolija.com/2024/01/07/bozicna-tajna/

У капели св. лекара и безсребреника Козме и Дамјана у оквиру Клиничког Центра Србије (Делиградска број 38), у среду 27. децембра 2023. године ће бити служена Света Тајна јелеосвећења од 16 сати и 30 минута, сазнаје Радио "Слово љубве". Претходно ће, од 14 до 16 часова, бити читане молитве за здравље и вршена Света Тајна исповести. Сви су добродошли на молитву! Извор: Радио "Слово љубве"

Света Тајна јелеосвећења биће служена на Крстовдан, 27. септембра 2023. године и у храму св. лекара Козме и Дамјана у Клиничком Центру Србије. Како сазнајемо из духовне заједнице овог храма у Делиградској улици (број 38), од 14 до 16 часова биће вршена Света Тајна исповести и читане молитве за здравље, а од 16 сати и 30 минута почиње Акатист и у наставку Јелеосвећење. Извор: Радио "Слово љубве"

Братство Саборне цркве у Београду позива на Свету тајну јелеосвећења. У навечерје празника Чуда Светог архангела Михаила у Хони, 18. септембра 2023, са почетком у 17 часова, биће служено вечерње богослужење, а у 17.45 часова Света тајна јелеосвећења. На дан празника, 19. септембра биће служено јутрење у 7.30 часова, а света архијерејска Литургија у 8 часова. Извор: ТВ Храм, Инстаграм

“Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле.” (Јев.13, 2) Велика је тајна гостољубља јер неки из гостољубља не знајући примише анђеле. Који су то “неки” домаћини и који су то “анђели” које угостише? И због чега их не наводи у својој посланици Јеврејима Свети апостол Павле? Апостол Павле обраћајући се Јеврејима његовог доба има на уму да им је из Мојсијевих Књига (Стари завет) познато ко су били домаћини, а ко анђели и где се то збило. Нажалост, данас када је Мојсијево Петокњижје као део канонских књига Старог завета, које користи Православна црква, за многе хришћани остаје посве непознато. Домаћини беху праотац стогодишњи Аврам кога Бог учини “оцем многих народа” (Пост. 17, 5) и његова жена Сара која силом Божијом у деведестој години затрудни и роди му сина Исака. (Пост. 17, 17-19) Они живљаху у равници Мамријској и јер беху најправеднији између свих људи управо код њих одабра Господ да их посети. (Пост. 18,1) Да Господ дође код Аврама у виду три анђела, видимо и спознајемо, јер кад Аврам седећи испред свога шатора виде три човека да му се приближавају, притрча ка њима и обрати им се у једнини, а не у множини, назвавши га “Господе”. (Пост 18,3) Иако не беше у Старом завету познање једног Бога у Светој Тројици, Аврам се у почетку обратио у једнини, да би се одмах потом обраћао у множини: “Да вам донесемо мало воде и оперите ноге, те се наслоните мало под овијем дрветом. И изнијећу мало хљеба, те поткријепите срце своје, па онда пођите, кад идете поред слуге својега.” (Пост. 18, 4-5) Гостољубље Аврамово уродило је изливањем милости Божије на бездетне и остареле Аврама и Сару, јер један од анђела рече: “Догодине у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина.”(Пост. 18, 10) Благослов Божији излио се обилно на Аврама и Сару због њиховог гостољубља јер ће од “Аврама постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи.”( Пост. 18, 18) Заиста, драга браћо и сестре, једна од највећих врлина је “гостољубље” јер примајући у госте испуњавамо речи Господа нашег Исуса Христа: “И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.” (Мт. 10, 42) Један од великих старца рекао је својој братији: “Сви ваши подвизи биће узалудни ако не покажемо гостољубље према свима који нам долазе у манастир.” А Преподобни Јаков Евијски дао је благослов “да манастирска капија буде 24 сата отворена за све, јер ко смо ми да затварамо капију онима које нам Бог и Свети Давид пошаљу?” Стога, драга браћо и сестре, ако желимо да смо слични праоцу Авраму и свим Светима Православне цркве све до новопројављеног светитеља Јакова Цаликиса, било би добро да не заборављамо гостољубље, јер поједни се хвалећи “Светогорским типиком” у својим манастирима заборавише да је прво и основно “Светогорског типика” да кад дођу поклоници у манастир да се послуже чашом воде и шта је Бог дао. А што важи за манастире важи и за све хришћанске породице. “Гостољубље изнад свега” јер неки не знајући из гостољубља примише анђеле. (Јев.13, 2) https://mitropolija.com/2023/08/25/arhimandrit-evsevije-meandzija-tajna-gostoljublja/

У храму св. великомученика Трифуна у Малом Мокром Лугу ће у петак 23. јуна 2023. године од 17 часова, бити служена Света Тајна јелеосвећења, потврдио је за Радио "Слово љубве" старешина храма, протојереј-ставрофор Миодраг Поповић. Потребно је понети уље и брашно које ће бити освештано и дељено народу за употребу. Храм св. Трифуна налази се на Општини Звездара, у улици 20. октобра број 13ц, а до њега се стиже минибусом ГСП број 310 који полази са окретнице у Шумицама. Извор: Радио "Слово љубве"

У храму Светих лекара Козме и Дамјана у Клиничком центру Србије (улица Делиградска бр. 38), 26. априла 2023. године, у наставку акатиста са почетком у 16 часова и 30 минута, биће служена Света Тајна јелеосвећења, сазнаје Радио "Слово љубве". Извор: Радио "Слово љубве"

Пред сам почетак својих страдања Господ окупља ученике на Тајној вечери. Иако је Господ наш имао право да каже: „Ништа нисам говорио тајно“ (као што је рекао непријатељима својим); иако је хришћанству страно расположење завере и конспирације, а тим пре празна игра с тобожњим тајнама, у тајанственошћу, са скривеним, као што је својствено окултистима, у срцу хришћанства је – тајна. Вечера Христова је – тајна. Пре свега зато што се ученици окупљају око Учитеља кога свет мрзи, кога мрзи Кнез овога света што пребива у обручу злобе и смртне опасности, која открива великодушност Христову и захтева верност од ученика. Тај захтев, прекршен страшном издајом од стране Јуде и несавршено испуњен од стране других ученика који падају у дремеж услед малодушности, услед малодушних слутњи, онда кад треба да буду будни с Христом за време молитве о чаши (Мт 26, 39). Петар се у великом страху и с клетвама одрекао свог Учитеља. Сви ученици су се разбежали. Али граница између верности, макар и несавршене, и потпуности издаје – остаје. То је страшна граница: непомирљив судар између Његове великодушности и светости, између Царства Божијег, које он објављује и доноси људима, и царства Кнеза овога света. То је толико непомирљиво да се, приближавајући се тајни Христа, налазимо пред последњим избором. Јер, приближавамо се Христу толико близу, да верници других религија то не могу ни да замисле. Они не могу да замисле да је могуће толико се приближити Богу, колико се приближавамо ми, када кушамо тело Христово и пијемо крв Његову. То је тешко и замислити, а камоли изговорити! Како ли је било апостолима да први пут чују речи којима је Господ успостављао истину Евхаристије! И тешко нама ако не осећамо макар делић оног трепета који је тада, мора бити, обузео апостоле. Тајна вечера представља тајну и због тога што је требало да буде скривена од непријатељског света, и зато што је у њеној суштини – недокучива тајна последњег силаска Богочовека међу људе. Цар царствујућих и Господ господствујућих својим рукама пере ученицима ноге и на тај начин показује своју смерност свима нама. Чиме се то може превазићи? Само једним: предати себе смрти. И Господ то чини. Ми смо – слаби људи. И када наша срца постају мртва ми желимо благостање. Али док нам је срцe живо, грешно али живо – за чим жуди живо срце? За тим да постоји предмет љубави, бескрајно достојан љубави, да буде могуће да се такав предмет љубави нађе и да се њему служи, не жалећи себе. Сви снови људски су – неразумни, зато што су снови. Али људи су живи док живо срце стреми не благостању, већ жртвеној љубави, томе да будемо обрадовани неизрецивом великодушношћу према нама и да нам некакав део великодушности одговори на то и верно служи Цару царствујућих и Господу господствујућих, који је толико великодушан према својим слугама. Господ наш у лицу апостола назвао нас је својим пријатељима. О томе је још страшније помислити него о томе да смо робови Божији. Роб може клањајући се да сакрије поглед; пријатељ не може да избегне сусрет с погледом свог пријатеља – прекоран, опраштајући, који види срце. Тајна хришћанства, за разлику од тобожњих тајни којима лажна учења саблажњавају људе – јесте као погледу недокучива дубина најпрозирније воде која је, ипак, толико велика да јој дна не видимо; а она га и нема – то дно. Шта се може рећи ове вечери? Само једно: да су Свети Дарови, који ће нам бити изнети и дати – управо исти они, тело и крв Христова, које су с невероватним потресом срца кушали апостоли. И овај наш скуп – то је иста она Тајна вечера која траје. Молићемо се да не одамо Божију тајну – тајну која нас спаја с Христом, да доживимо ту топлоту тајне, да је не издамо, да одговоримо на њу макар и најнесавршенијом верношћу. Блажени Августин је о Евхаристији говорио за наше малодушно срце прилично тешке речи. Он је тумачио Евхаристију, рецимо, као позив на мученички подвиг: за тело и крв које је Христос дао за нас, ми треба да будемо спремни да дамо наше тело и нашу крв. На подвиг мучеништва у пуном смислу позвани су малобројни и ми нећемо говорити о стварима које су за нас сувише високе. Али, ако нам Господ наш предаје, оправши ноге наше, тело своје и крв своју, како онда да не поднесемо великодушно макар оне мале незгоде које морамо поднети?! Помолимо се да никада не заборавимо тајну у коју смо примљени великом тајном – Тајном вечером, да је никада не одамо непријатељима видљивим и невидљивим, да никада не доживимо камену неосeтљивост према њој. И да наше срце хрли да служи Цару царствујућих који је толико милосрдан, толико близак – до крајње блискости, до блискости Јела које кушамо. И још једна мисао требало би да дође свакоме ко слуша ово читање Јеванђеља. Видимо да се Господ наш у свом земаљском животу држао старозаветног закона. И у град Јерусалим Он је дошао због циклуса празника који је постојао код Јудејаца – између јудејске Пасхе и јудејске Педесетнице. Дошао је не да руши, већ да испуни, и Његов живот је почео тиме што се Он по закону подвргао обрезивању. Зашто је, пак, у једноме Господ наш тако доследно бацио изазов закоништву – у питању потпуног нерада, који су јудејски законичари захтевали од човека суботом? Свакако, то нас учи томе да је доброта важнија од обреда, важнија од обредне правилности, то нас спасава од обредне вере. Па ипак, изгледа да се не ради само о томе. Шта је јудејском вернику значило нарочито строго поштовање суботе? – Значило је да је стваралачка делатност Бога завршена до седмог дана: седмог дана Бог је отпочинуо од напора својих, и та завршеност Божијег дела празнује се сваке суботе. И нерад верника је – потврда његове вере у то да се свет неће променити. (Иако је код Јудејаца у Христово доба постојало учење, не сасвим јасно, о будућем веку и о васкрсењу, у које су веровали фарисеји; садукеји су га, узгред, негирали, тако да то још није била општа вера. ) Ако се празнује одмор Бога, који се схвата као потпуни нерад, као прекид Његовог стварања, свет је, дакле, стабилан. То је описано с тужном лепотом у књизи Проповедниковој: шта је било, то ће и бити. Томе Господ наш супротставља другачије учење, које не руши смисао Старог Завета, али га допуњује: одмор Бога – није престанак Његовог стварања (иако је свет Божији довршен и савршен у оном мери у којој није покварен деловањем палих духова и палих људи). И сада, видећи свако дело Божије – напупеле гране у пролеће, и сваку другу творевину – ми чујемо речи Творца о томе да је то добро веома. Па ипак замисао Бога још није остварена – замисао о преображају света. Бог нас је створио људима, а ми смо сами себе учинили палим људима. Али Бог жели да нас уздигне до такве врлине, за коју Апостол Јован у својој посланици не налази речи, говорећи: ми смо сада деца Божија, али не знамо шта ћемо бити. И речи Господа: Отац наставља да дела, наставља да ствара, и ја настављам. Знамење тога је – исцељење у суботу. Милост Божија је безгранична, издашна, она предухитрава човека, његове захтеве и молбе, а да и не говоримо о његовом исправљању. Али милост Божија је захтевна. Ми знамо како се понашамо с туђом малом децом, а како са својом децом. Туђу малу децу, за коју не сносимо одговорност, радо ћемо помазити, ако нисмо баш сасвим зли људи, даћемо им нешто слатко, радоваћемо им се и ништа од њих нећемо тражити. Ми за њих не одговарамо. То је за њих и за нас радост тренутка, која нема наставка ни будућег смисла. Али Бог је према нама добар не као туђи чика који нам поклања бомбону и одлази својим путем ништа од нас не тражећи. Христос дочекује човека кога је исцелио и подсећа га на то да је велика милост коју је добио – у исто време и захтев: не греши. Што нам Бог више даје, то више од нас тражи. Још боље ће бити ако схватимо да је Његова захтевност према нама – најбоље што нам Он пружа. Речи „не греши“ казане су човеку излеченом од веома тешке, веома дуге болести, ослобођеном најчемерније невоље. Али нико од нас, чак ни они који живе у благостању и наводно безбедним животом, не зна изнад каквих бездана нас води, нас слепе, који те бездане не видимо, рука Божија. И те речи су упућене свакоме од нас: не греши, да ти се не деси нешто још горе. Јер чак и они међу нама (а много ли је таквих међу нама?), који немају сећања на тек минулу, чудом избегнуту тешку невољу или несрећу која их је задесила и затим узмакла, имају све разлоге да знају да им у сваком тренутку може бити много горе. Ми смо себе и Божији свет довели у такво стање када невоље морају да нам се догоде. И било би разумно – да не говоримо о томе да је то дуг захвалности – да не грешимо, зато што Господ не поступа с нама према гресима нашим. Помолимо се за то да Бог узвиси наше изнемогле душе, изнемогла срца, и изврши дело препорода наше отаџбине. Данас смо још дужни да се молимо за душе оних који су својом крвљу платили победу наше отаџбине. Дужни смо такође да се сетимо људи који су у руској дијаспори дали свој живот за спас оних којима је претила нечовечност хитлеровског режима. Дужни смо да се сетимо људи као што је мати Марија. Помолимо се да наша отаџбина, као изнемогао, као неко ко је изгубио земаљску наду, стекне здравље не према гресима нашим. Амин. Сергеј С. Аверинцев https://teologija.net/tajna-zrtvene-ljubavi/

У среду Страсне (Страдалне) седмице се у богослужбеним песмама говори ο жени грешници која је миром помазала Господа Исуса Христа у Витинији, у дому Симона губавога (Лк. 7,36-50), а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после. Тога дана се престаје са служењем Пређеосвећене литургије, као и са читањем молитве Св. Јефрема Сирина коју прате велики поклони, а у великом броју храмова се служи Света Тајна јелеосвећења. Према информацијама са којима располажемо, ова Света Тајна ће у Београду бити служена у следећим црквама: Храм Светога Саве на Врачару - од 18 часова Саборни храм св. Архангела Михаила - од 17 часова Вазнесењска црква у центру Београда - 18 часова Храм св. Марка на Ташмајдану - 18 часова Богородичина црква у Земуну - 17 часова Храм Рођења св. Јована Крститеља на Петловом брду - 18 часова Извор: Радио "Слово љубве"

У храму Светих лекара Козме и Дамјана у Клиничком центру Србије (улица Делиградска бр. 38), у среду, 29. марта 2023. године, у наставку акатиста са почетком у 16 часова и 30 минута, биће служена Света Тајна јелеосвећења, сазнаје Радио "Слово љубве". Извор: Радио "Слово љубве"

У храму св. Цара Костантина и царице Јелене на Вождовцу ће у среду, 22. марта 2023. године са почетком у 17 часова, бити служена Света Тајна јелеосвећења, сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи свештенику Јову Калинићу, старешини ове београдске светиње. Вождовачки храм у коме је већ деценијама похрањена честица Часног крста Господњег, налази се у улици Јове Илића 123. Сви су као и увек добродошли на молитву, поручује братство овог светог храма. Извор: Радио "Слово љубве"

У петак 27. јануара 2023. године, на дан првог српског архиепископа и просветитеља Светога Саве, у храму св. великомученика Трифуна у Малом мокром лугу биће служена Света тајна јелеосвећења, сазнаје Радио "Слово љубве". Почетак овог богослужења је у 17 часова, а потребно је понети уље и брашно које ће бити освештано и дељено народу за употребу. Храм св. Трифуна налази се на Општини Звездара, у улици 20. октобра број 13ц, а до њега се стиже минибусом ГСП број 310 који полази са окретнице у Шумицама. Извор: Радио "Слово љубве"

Читав Стари Завет, по свом циљу и садржају, представља „Предблаговести“ о доласку Месије, Спаситеља света. Нарочито су пророци, који су били „Духом Божјим ученици Христови“ (Игнатије Богоносац), наговаштавали овај догађај. У Новом Завету, пишући своје Јеванђеље, апостол Матеј се позива на чувено Исаијино пророштво: „Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14). На то јеванђелиста додаје и смисао овог имена: „ …што ће рећи; С нама је Бог” (Мт. 1,23). Да бисмо се приближили овој тајни морамо се вратити првом Божићу. У питању је догађај, који се десио пре више од две хиљаде година на маргинама света и историје, једне тихе звездане ноћи, у стајској пећини у пољу, где се збило витлејемско изненађење које је Бог приредио човеку. Један од отаца Цркве из 1. века, Свети Игнатије Богоносац, епископ древног града Антиохије, савременик и ученик светих апостола, очевидац и директни слушалац апостолског искуства, у својој посланици Ефесцима вели нешто веома карактеристично. Он каже како су од кнеза овога света (од нечастивог) биле сакривене „три јавне тајне које су у тишини Божјој учињене“: девственост девојке Марије, њено рађање Христа и смрт Господња (као увод у васкрсење и уништење смрти). Ове три тајне су, заправо, етапе једне тајне Христове, плана Божјег о спасењу света, који је, како кажу свети оци, Бог Отац открио само Сину и Духу, а сакрио и од анђела. Изворна сведочанства овог чудесног догађаја добијамо у Јеванђељима по Матеју и Луки. Оба историјски описују догађај, док апостол Јован у свом Јеванђељу из другог угла саопштава богословску истину, да се Логос – Син Божји очовечио: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн. 1,14). План спасења света почиње од догађаја Благовести, када је архангел Гаврил био послат једној девојци Марији, из рода Давидова, да јој објави благу, радосну вест да ће на чудесан начин затруднети и родити, ни мање ни више, него Сина Божјег – Спаситеља целога света. И тог тренутка, када је Марија чула благе вести, Дух Свети, који све освећује, сишао је на њу, осветио њено тело и очистио од првородног Адамовог греха, који је сваки човек као Адамов потомак наслеђивао кроз своју палу људску природу. Како, дакле, тумаче оци Цркве, сам Логос – Син Божји начинио је од њеног тела себи тело, уселио се у њену утробу на натприродан начин и очовечио се. Зато свакога дана у богослужењима, нарочито на Литургији, исповедамо у Цркви, кроз Символ вере, да се Син Божји оваплотио „од Духа Светога и Марије Дјеве“. Велики оци Цркве, међу којима су Иринеј Лионски (2. век) и Јован Дамаскин (8. век), који је написао већину химни и песама Божићне службе, праве величанствену и дубоку паралелу стварања света и рођења Христовог, које називају другим или новим стварањем (света). И шта они веле? Као што је Дух Божји, у почетку стварања, лебдео над водом осењујући сву твар, тако је осенио и пресвету Дјеву на Благовести пре оваплоћења, о чему је Гаврил благовестио Марији: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји“ (Лк. 1, 35). Исто тако, као што је први човек Адам од девичанске, чисте земље, која није још обрађивана, начињен рукама Божјим (Логосом), тако је и Логос – Син Божији, од девичанског, освећеног тела Увек-Дјеве Марије узео и Сам начинио тело у њеној утроби. И будући одувек Бог постао је, у наше време (у историји), и човек. Међутим, пошто је стари Адам пао у грех и због непослушности према Творцу био протеран из раја, када је дошла пуноћа времена (Гал. 4, 4) по одлуци Божјој, Отац шаље свога Сина Јединородног да управо Он буде Нови Адам, који ће извршити дело Божје и показати, за разлику од старог, палог Адама, послушност Оцу. И како је, онда, коначно и јавно обзнањена свету та скривена тајна Христова, обављена „у тишини Божјој“? Свети Игнатије Антиохијски, слично божићном тропару, описује и тумачи тај догађај: „Једна звезда на небу засија више од свију звезда и светлост њена беше неизрецива, и њена новина изазва изненађење, а све остале звезде, заједно са сунцем и месецом, постадоше хор овој Звезди, док она зрачаше светлошћу својом изнад свих. И би узбуна: откуда ова новина, њима неслична! Отуда се раздрешиваше свака магија, и раскидаше се свака свеза зла, незнање, идолопоклонства престајаше, (…) јер се Бог као човек појавио, за новину живота вечнога (…) Зато се одасвуд све потресало, јер се припремало уништење смрти!“. Пазимо! Само што се Син Божји родио, већ се све потреса унапред, самим Његовим доласком, због будућег васкрсења и победе над смрћу. Чудесном звездом, којом је „небо свима разгласило попут уста“ неизрециво рођење Бога, дозвао је Бог три мудраца са Истока, који доносе изабране дарове Спаситељу света: „чисто злато – као Цару векова, тамјан – као Богу свега, смирну – као тродневном мртвацу – Њему бесмртноме“. Како тумачи Свети владика Николај, кроз мудраце и њихове дарове све најдревније и највеће незнабожачке цивилизације Истока (па и ондашњег човечанства уопште), које су седеле и чекале у мраку идолском, принеле су Спаситељу – Сунцу Правде оно најфиније, најузвишеније, најплеменитије из ризница философије, духовности, блага, уметности, живота. Зашто је дошао Бог и одабрао оно што је далеко ниже и неславније од Њега, да се поистовети са човеком, створењем ограниченим, несавршеним, палим и смртним? Зато што је једино Онај, који је одувек у наручју Очевом могао суштински вратити палог човека назад Оцу, и то не било како, већ личном жртвом, из божанске љубави, правећи снисхођење какво је било несхватљиво људским мудрацима па и самим анђелима. Падом првог човека Адама, човек и људска природа постали су грешни, страдални, пропадљиви и смртни; запрљана је и замагљена икона Божја, образ Божји и подобије по којима је створен човек. Он, стога, није у стању сам, својим моћима, да се извуче из овога пада и проклетства, које је сам себи непослушношћу наметнуо. Син Божји се, дакле, рађа у сточним јаслама, у условима који не само да нису достојни Бога, већ су недостојни и људи. Беспочетни, бесконачни, нестворени, бесмртни, савршени, несместививи и неограничени Бог, себе унижава и рађа се као човек, поистовећујући се са нама, примајући оно што је неупоредиво мање и безвредније од Њега, да би нама даривао оно што је неупоредиво узвишеније и савршеније у сваком смислу од човека. Доласком Сина Божјег достојанство човека није само враћено у стање „првобитне лепоте“, већ је уздигнуто у нешто неупоредиво узвишеније. У Сину Божијем, који је постао подобан нама, човек је добио дар усиновљења и обожења. Једну од најчувенијих отачких дефиниција ове реалности саопштава нам Свети Атанасије Александријски (4. век): „Бог је постао човек, да би човек постао Бог“. Бог се оваплотио да би се човек обожио. Због тога, како славослове оци Цркве кроз божићну богослужбену химнографију, у чему им претходи апостол Павле, тајна Божића – рођења Спаситеља Христа као човека, доноси свету дар „изобиља благодати“ (Рим. 5,17): славље и радост, песму и клицање, какве свет није видео и који немају свој завршетак; незалазну светлост Сунца Правде, која открива истину свега и руши сваку заблуду и идоле; коначно измирење и неразрушиви Мир (Христа) између Бога и људи, човека са собом и са другим човеком; правду божанску, којом човек коначно може да се уздигне изнад неправде греха и да се афирмише на начин какав му ниједна дотадашња духовност, философија, идеологија, идеја, нису могли реално открити и приуштити; човек добија дарове вечног живота од јединог Добротвора – Спаситеља, дариваног од мудраца; добија непоколебиву наду јер је „са нама Бог“ вечно и бесповратно; и најзад, добија испуњење циља над циљевима – обожење, обновљење у новог човека и вечно спасење. Чежњу за свим овим аспектима тајне Божића препознаћемо, нарочито, у овим данима као тиху слутњу, ишчекивање неког чуда, неочекиваног изненађења, као наду и вапај за утехом, љубављу и топлином, а све то кроз: атмосферу славља; естетику и украшеност свега у бљештавом декору и сјају; дубоку потребу за измирењем, повезаношћу, љубављу, топлином; надање у праведнији, мирнији, достојанственији живот, у срећнију нову годину и будућност; културу даривања и изненађења; спољашња обновљења и промене старих модела и образаца, лоших навика, „окретање новог листа“ у новој години, и тако даље. Сви побројани аспекти, у светлости божанског витлејемског изненађења, могу изражавати неосвешћене вапаје творевине која уздише и „очекује да се јаве синови Божји“, синови светлости, јер заслужује нешто неупоредиво узвишеније. Заслужује „децембар, када ће се утихнути лампиони, а засветлети људи“ (Ч. Буковски). Тајна Божића, оног у 1. веку, иста је као и овог у 21. веку (дезорјентисаном пандемијом, страхом и зебњом, несигурностима, отуђеностима, новим поделама и сукобима, економским осцилацијама, неутаживим духом конзумеризма и слично). Порука такође. То је тријумфална, слављеничка истина и једина константа под Сунцем – да је „Са нама Бог“, Онај, који је имао поверења у људе. Ту истину веома људски искрено у роману Селме Лагерлоф, Божићни гост, доживљава један лик, који каже: „Када је Господ одлучио да међу нама грешницима остави мало дете, и то не било које, већ свог сина, онда како да и ја не помогнем бар једноме човеку (…) ?“. Као да тиме каже – како да и ја онда немам поверења у људе и не оправдам Божје поверење? И не постоји више питање и дилема да ли је са нама Бог. Бог рачуна на човека, има поверења у њега, и Он је трајно са нама. Једина суштинска дилема човека остаје још од оних дана после првог Божића: Да ли ми имамо поверења у Њега и да ли смо, и колико, и ми са Њим? Његош Стикић асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду https://mitropolija.com/2023/01/05/njegos-stikic-tajna-bozica-u-21-veku/