Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'евсевије'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Велики црквени раскол 1054. године јан 26, 2022 Митрополија.цом, Богословље Велики раскол који се десио 1054. године у почетку између древне Римске цркве и Константипољске патријаршије и заједно са њом и осталих древних патријаршија, Антиохијске, Александријске и Јерусалимске представља један од најтрагичнијих догађаја у историји једне Свете саборне и апостолске цркве. Сам разлог Великог раскола је вишеслојевит и треба да се посматра из више аспеката да бисмо могли имати једну реалну слику о томе немилом догађају који се догодио пре хиљаду година. Узроци су пре свега црквени и политички мада у позадини имају свој национални, као и културолошки карактер. Никако не треба заборавити у времену након Миланског едикта 313. године догодио сусрет две велике цивилизије и културе у окриљу Цркве, јелинске и римске. Након Миланског едикта Римско царство са Царом Константином Великим (272-337) почело је полако да усваја хришћанство као државну религију, што се званично десило у доба цара Теодосија Великог (347-395), који је 390 године царским Едиктом прогласио хришћанство за једину званичну државну веру у читавом Римском царству. Може се рећи да од тада па све до Великог раскола два велика народа, две велике културе, два велика језика латински и јелински су се испреплитали у животу и Цркве и Византијског царства. Са осамостаљивањем Римске цркве која је 754. године постала Папска држава дошло је до делимичног прекида односа између две кулутре и цивилизије а ускоро и до Цркве Рима са Источним црквама. Захваљујући каролиншком краљу Пипину Малом (714-768) који је освојивши Равенски егзархат (који је био дио Источног римског царства=Византије), Римска црква је добила све те земље на дар а то је потврдио и повељом цар Карло Велики 774. године. Тим чином Римска црква добила је сва права над Равенским егзархатом и то је допринело оснивању Папске државе. Са оснивањем Папске државе Римска црква и њене папе су постале неовисне од византијског цара и тиме су уједно добиле огромну моћ која је са временом расла. С друге стране константинопољски патријарси су били у доброј мери овисни од источних римских царева што се погото очитовало у време иконоборства који је потресао Цркву у 8. и 9. веку, када су богоборни цареви Лав III Исавријанац (717 – 741), цар Константин V Копроним (741 – 775, Лав V Јерменин (813– 820) и цар Теофило (829-843) прогонили Цркву уништавајући иконе, фреске и мозаике док је у томе периоду Римска црква било потпуно слободна и тиме се сачувала од иконоборачке јереси.[1] Утицај византијских царева осећао се на константиопољским патријарсима све до пада Византије, а тако и за време Великог раскола, када су цар Констатнин IX Мономах (1042-1055) и Патријарх Михаил Кируларије (1005-1059) били политички супарници, што је потом коштало Патријаха Михаила прогонства са трона цариградских патријарха за време цара Исака Комнина (1057-1059).[2] Историјске околности у време Великог раскола Историјске оклоности у којима се тада налазила Римска црква и остале древне патријаршије нису биле истоветне. Наиме, Папска држава (Stati della Chiesa) је била у непрестаним унутрашњим политичким превирањима и војним нападима од стране Нормана (Викинга) коју су 1053. године потукле папску војску код Цивитатеа и заробили Папу Лава IX (1049-1054) ставши га у кућни притвор у граду Беневето у области Кампања. С друге стране Византијско царство је тада доживело својеврсну културну ренесансу за време цара Константина IX Мономаха, који иако не исувише политички способан ипак је сачувао унутрашњи политички мир и безбедност граница Источног римског царства. Тадашњи константинопољски Патријарх Михаило Кируларије је био бивши државни службеник са великим управљачким способностима, али не толико широког богословског образовања како сматра енглески византијски историчар Стивен Рунсиман (Steven Runciman).[3] Преостале три древне патријаршије биле су под управом муслимана, наиме Антиохијска патријаршија је била под управом Калифа Абдллах ал-Каим Биамрилах (1031-1075) Абасидског калифата (Сунити) док је Александријска и Јерусалимска патријаршија била под управом седмог калифа Фатимидског калифата (Шити) Абу Тамим Мад ел Мустаншир би-Илаха (5. јул 1029 – 10. јануар 1094), који је био најдуговечнији калиф у историји ислама. Тадашњи антиохијски Патријарх Петар III (1052-1056) је био велики богослов и уједно један предстојатељ Цркве који се истицао благошћу и помирљивим тоном за разлику од енергичних Папе Лава IX и Патријарха константинопољског Михаила Кируларија. Патријарх александријски је био Георгије II (1021-1052) који је изабран за патријарха за време ученог Калифа Али аз-Захира (20. јун 1005 – 13. јун 1036) за чије је време обновљена Црква Светог гроба у Јерусалиму, која је у више наврата била спаљена од фанатичних муслимана. Што се тиче Јерусалимске патријаршије због недостатка информација није сигурно да ли је у време Великог раскола Патријарх Јерусалима био Софроније II (1040-1059) или Патријарх Јоаникије (+1084). Недипломатски однос Рима и Константинопоља У свим тим тешким историјским околоностима за Цркву када је једино била слободна Константинопољска патријаршија подиже се нова бура на Цркву и то изнутра под призмом нових учења и богослужбене праксе које је увела Римска црква и тиме уносећи неспокојство међу древне патријаршије које су путем својих посланица реаговале на иновације Папе Лава IX. Сам Папа Лав IX био је познат као велики реформатор у Римској цркви који се на Синоду у Латерну 1050. супроставио литургијским новотаријама и осудио јеретичко учење Беренгара од Турса (998-1088) о Евхаристији и трансупстанцији, наиме Беренгар и његови ученици су одрицали истинско Христово присуство у Светој евхаристији.[4] Иако је Папа Лав IX заступао исправан став о стварном присуству Господа Исуса Христа у Светој евхаристији ипак је пао у богословску заблуду уводећи бесквасни хлеб (хостије) у Свету литургију као евхаристијски хлеб. Тим чином је прекршио свештене каноне Цркве (Апостолски 70. канон, 48. канон Помесног лаодикијског сабора из 341. године и 11. канон Трулског пето-шестог Васељенског сабора 691-692. године у Константинопољу), а уједно и пао у древне христолошке јереси како наводе у својим посланицама Православни оци од 11. до 15. века, што ћемо и детаљно изложити у наставку. Наиме, Патријарх цариградски Михаил Кируларије сазнавши да Латини у Цариграду служе Литургију на бескваном хлебу (азима-хостије) наредио је 1052. године да се затворе сви латински храмови у византијској престоници. Латински трговици из Венеције, Пизе, Ђенове и Амалфија живели су у северном делу Цариграда наспрем Златног Рога и тамо су имали своје манастире и парохијске храмове са својим латинским свештенством. Одлуци Патријарха Михаила претходила је прво одлука римског Папе Лава IX који је први уз помоћ Нормана (Викинга) забранио у свим византијским храмовима православну богослужбену праксу и обичаје, како наводи професор Црквене историје Василије Фидас.[5] Ипак тврдња професора Фидаса није потпуно тачно, јер у посланици Папе Лава IX упућеној Патријарху Михаил Кируларију се наводи да „сте све наше Латинске цркве затворили, а од наших монаха сте отели манастире док истовремено снисходљивија и разумнија поводом овог питања Римска црква је оставила многе грчке манастире унутар и ван Рима да држе своје отачке обичаје“[6] Патријарх Михаил Кируларије нe имајући ширег богословског знања обратио се Архиепископу охридском Лаву, бившем хартофилаксу Храма Светог Софије,[7] да напише богословске посланице Папи римском Лаву IX, које су уздрмале односе између Римске и Константинопољске Цркве. Архиепископ охридски Лав упутио је три посланице Папи Лаву IX од којих се трећа сматра као велико богословско светоотачко наслеђе. Нажалост већ је прва посланица Охридског архиепископа Лава уздрмала односе за Римском црквом. У њој Архиепископ охридски наглашава на основу Светог писма и учења Светих отаца богословске забуде Римске цркве као и тада најновије увођења бесквасног хлебу као Евхаристијског хлеба у Светој литургији, наглашавајући да „кориштећи бесквасни хлеб (хостије) заједничаре са Јудејима“[8] и уједно позивајући Латине да се уразуме и да „постану, као и сви ми у православној и неупрљаној вери, једно стадо једног доброг и истинитог пастира Христа.“[9] Сам Папа Лав IX видно узнемирен, као одговор Патријарху Михаил Кируларију и Архиепископу Лаву у својој Посалници наглашава првенство Рима сматрајући да: „Константинопољска црква не поштује своју мајку, Римску катедру, која јој је по Светом писму родитељ, и да као неблагодарна ћерка ни по Божијим ни човечијим привилегијама није часнија нити славнија од Антиохијске и Александријске патријаршије које су достојанственије због врховних апостола, а да је добила друго место од Римске цркве, којe је захваљујући цару Константину подарила Цркви константинопољској друго место части, да би се кроз њу она прославила и да је цар Јустинијан тражио да се то потврди људским законом и сходно томе она (Константинопољска црква) никакве друге привилегије нема.“[10] Другу посланицу Папа Лава IX упутио је визатнијском цару Константину IX Мономаху, где наглашава да „папи као викару апостолске катедре припада привилегија изнад свих да надгледава све Цркве“[11] и на тај начин наглашава „папски примат“, тј. јеретичко учење које је супротно Православном саборном учењу где је римска папа био само „први међу једнакима“ епископима (Primus inter pares), а не „први изнад свих“ (Primus sine paribus) што подразумева папску универзалну јурисикцију, како наводи Митрополит волкомаски Иларион.[12] Такав оштар одговор Папе Лава IX само је распалио већ распаљене страсти код цариградског Патријарха Михаила Кируларија који налаже Архиепископу охридском Лаву да у следеће две посланице Папи Лаву IX подробније изложи православно учење о бесквасном хлебу: “Сви свештени и богоносни оци предали су нам учење и предање Светих апостола да хлеб и вино у Светим тајнама са молитвама вршимо, а не са азима (бесквасни хлеб- хостије), као ни остала што нам је стари закон налагао, она су укинута Светим еванђељем и самим тим престају да важе и уклоњена су.“[13] С обзиром да је реторика посланица била полемичка,самим тиме је продубљивала јаз између две Цркве, као и затварање латинских манастира и цркава у Цариграду и грчких цркава и манастира у Риму и јужној Италији. Видећи такво тешко стање између Римске и Константинопољске цркве, цар Константина IX Мономаха одлучује да позове Папу Лава IX у Константинопољ да заједно са Патријархом Михаил Кируларијом нађу решење проблема који је изникао. Због старости и тешких политичких прилика у Папској држави римски Папа Лав IX одлучује да пошаље своју делегацију у Константинопољ у нади да ће се решити неспоразуми , како у вези употребе бесквасног хлеба на Светој евхаристији тако и да ће се опет отворити латински храмови. Пропаст дијалога у Константинопољу и Велики раскол Делегацију папских легата сачињавали су кардинал Хумберт од Силва Кандиде, кардинал Фридрих Лоренски, потоњи Папа Стефан IX,и амалфијски надбискуп Петар. Вођа делегације кардинал Хумберт (+1061) био је учени бенедиктански монах из чувеног манастира Опатије Мовенмоутиер у Лорену , регион у источној Француској. Кардинал Хумбер одиграо је одлучну улогу у римској курији тих година а поготово је најзаслужнији за Велики раскол који се десио 1054. године у Константинопољу. Након што је Бискуп Тула Бруно 1048 године изабран за Папу Лава IX, заједно са собом довео је у Рим за свога секретара ученог игумана Хумберта кога је прво хтио поставити за Архиепископа Сицилије, али то због Нормана није био у могућности, стога га је 1050. године рукоположио за Кардинала Силве Кандиде, данашње дијацезе Порто Санта Руфина. Као изврсни зналац грчког језика он је за Папу Лава IX превео посланице Архиепископа охридског Лава на латински, а уједно и посланице Папе Лава IX Цару Константину IX Мономаху и Патријарху Михаил Кируларију превео је са латинског на грчки, мада поједини историчари сматрају да је он био тај који је саставио обадве посланице. Од самог Кардинала Хумберта сачуване су на латинском четири посланице од којих је последња Екскомуникација Патријарха Михаил Кируларија и Архиепископа охридског Лава, тј. званична Анатема Константинупољске цркве од стране папске делегације.[14] Наиме, након што је делегација приспела у пролеће 1054. године у Цариград и смештена у палати цара Константина IX Мономаха одмах су ступили у политичке преговоре са царем Константином поводом заштите јужне Италије и Сицилије од Нормана и са Патријархом Михаил Кируларијем поводом црквених несугласица. Иако су преговори са царом Константином били позитивни ипак са Патријархом Михаил Кируларијом било је доста потешкоћа и то пре свега због саме папске делегације која је захтевала од „ћерке Константинопољске цркве“ потпуну послушност „мајци Римској цркви“ и да Патријарх Михаил призна потупуни примат римског папе и учења Римске цркве о Исхођењу Духа Светог и од Оца и од Сина (Филиокве), као и кориштење бесквасног хлеба (азима- хостије) на Светој литургији. Такође је узнемирила папске легате посланица ученог Студитског монаха Никите Ститата који њоме подсећа Римску цркву на 70. канон Светих апостола који забрањује кориштење бесквасног хлеба ( азима).[15] Видно разгњевњен Кардинал Хумберт у своме одговору монаху Никити користи уличарски речник вређајући монаха Никиту Ститата који се дрзнуо да каже реч против Римске цркве.[16] С обзиром да су захтеви папске делегације били искључиви и нису остављали простор за дијалог наставак разговора није био могућ. Пре свега јер је папска делегација показала својим гордим ставом непоштовање Константинопољске цркве и самог Патријарха Михаил Кируларија, који након првог састанка није хтио да настави дијалог. Све је то узроковало да Кардинал Хумберт заједно са члановим папске делегације састави текст о „Екскумуникацији-Анатеми Патријарха Михаил Кируларија и Архиепископа охридског Лава и осталих који су се успротивили Римској цркви“[17] и да саму повељу положи на Часни престо у Храму Мудрости Божије (Света Софија) у Константинупољу 16. Јула 1054. године пре почетка суботње вечерње службе. У самом тексту повеље осим што се анатемише константинупољски Патријарх Михаил Кируларије и остали његови сурадници наводи се „да ко год се супроставља Римској апостолској катедри нека је анатемисан и да не може бити православан и да се назива „квасан“ (ферементариј=προζυμίτης) и да је „нови антихрист.“[18] Одмах након стављања повеље о изопштењу Патријарха Михаил Кируларија и осталих његових сарадника папска делегација је напустила Константинупољ и упутила се ка Италији. Сам чин као и текст повеље изазвао је велики скандал у Константинопољу тако да је Патријарх Михаил Кирулариј одлучио да сазове следеће недеље 24. јула Сабор Цариградске цркве док је цар Константин IX Мономах одмах послао пратњу за папском делегацијом да се врате у Константинов град. Нажалост, папска делегација је одбила да се врати за Констанинупољ тако да је Сабор заседао без њих. На самој седници Сабора поред Патријарха Михаил Кируларија узели су учешће Теофан Кизички, Никита Халкидонски, Лаврентије Драчки, Антимос Сидјски, Николај Писнунтски, Лав Мирски, Лав Трапезунтски, Јован Смирнски, Евсевије Андријанупољски, Константин Митилински, Николај Хонски, Ипатије Идрунтски, Лав Каравзијски, Григорије Месимвријски, Лав Атински, Михаил Силијонски, Николај Евханијски, Димитрије Каријски, Павле Лимнски, Лав Котрадијски и Антоније Зикхијски [19], који су заједнички одлучили да се анатемише сам текст повеље и они које су је саставили тј. папска делегација али не и сама Римска црква и сам Папа, наводи византијски историчар Стивен Рансман.[20] Саборску одлуку као и текст повеље папске делегације Патријарх Михаил Кируларије је послао антиохијском Патријарху Петру и преко њега александријском и јерусалимском патријарху, обавештавајући их о свим немилим догађајима који су се збили у Константинопољу од стране горде папске делегације и о међусобном анатемисању.[21] С друге стране папски легати по повратку у Рим сазнали су да се упокојио Папа Лав IX још априла 1054. године, што је могло довести у сумњу валидност повеље папске делегације а самим тиме и Анатеме. Ипак с обзиром да је један од чланова делегације кардинал Фридрих Лоренски, убрзо изабран 1057. године за римског Папу Стефана IX до самог испитивања исправности како повеље Анатеме тако и самог чина никада није дошло.[22] Такође је то било врло тешко и из другог разлога, јер је сам главни узрочник Великог раскола Кардинал Хумберт био изузетно утицајан у Римској курији као што се види и у његовом присусту на Латеранском сабору у Риму априла 1059. године под председавањем Папе Николе II(1058-1061), где је предложио да Кардиналски збор бира нове римске папе, а о укидању Анатема није било ни спомена. [23] Богословски разлози Великог раскола Један од главних богословских проблема који је претходио Великом расколу било је увођење у Символ вере Филиокве (јеретичко учење о двоструком исхођењу Духа Светог, тј. да Дух Свети исходи и од Оца и од Сина) од стране Папе Сергија IV 1009 године приликом његовог устоличења у Базилици Светог Јована у Латерни што је узроковало да га Патријарх константинупољски Сергије II (999-1019) избрише из Црквеног диптиха.[24] Тај догађај у црквеној историји познат је као „раскол Сергеја“ и од тада се званично па све до данас не помињу у Диптисима Васељенске патријаршије на литургијама римске папе. Поред Филиоква други богословски проблем који се наметао од стране Римске цркве и тадашњег Папе Лава IX био је примат или првенство римског папе које су Латини погрешно тумачили на основу измишљеног учења о тзв. „Константиновим даровима“ из псевдо-документа из 8. века. По том лажном учењу римске папе су сматрале да је цар Константин Велики напуштајући Рим и одлазећи за Константинопољ дао Папи Силвестру (314-335) управу над читавом црквом као папском државом. [25] Сходно томе учењу римски Папа је „први изнад свих“ епископа (Primus sine paribus) а не „први између једнаких“ епископа (Primus inter pares) како је исправно по учењу једне Свете саборне и апостолске цркве. Трећи богословски разлог који је узроковао Велики раскол било је увођење од стране Папе Лава IX у Литургију бесквасни хлеб (азима, од грчке речи хлеб без квасца). Свештени канони Цркве строго забрањују кориштење бесквасног хлеба на Литургији. У 70. канону Апостолоског сабора пише : „Ако неки епископ или презвитер или ђакон или уопште (неко) из каталога клирика, пости заједно са Јудејима, или празнује са њима, или прима од њих празничне дарове, као: бесквасне (пресне) хлебове или нешто слично, нека буде свргнут; а ако је лаик (верник) нека буде одлучен.“ [26] Скоро исто све понавља и 11. канон Пето-шестог Васељенског трулског сабора из 691.године :“ Нико од убројаних у свештенички чин, или лаик, нека не једе бесквасне (пресне) хлебове Јудеја, нити да с њима бива близак, ни у болестима да их призива и лечења од њих прима, нити да се уопште с њима заједно купа у јавним купатилима. Који то настоји да чини, ако је клирик нека буде свргнут; ако ли је лаик, нека буде одлучен.“[27] Сам проблем са кориштењем бесквасног хлеба у Светој литургији по Светим оцима није само литургички већ пре свега богословски, јер са кориштењем бесквасног хлеба у Светој евхаристији Римска црква је пала у древне јереси Аполинарија, Несторија и Монофизита како наводе православни оци попут антиохијског Патријарха Петра, Лава Архиепископа охридског, Преподобног Никите Ститата, Митрополита руског Јована и осталих на основу богословских одлука Васељенских сабора, Свештених канона и дела Светих отаца првих хиљаду година. Поред свештених канона врло су значајне две посланице из прве хиљадугошњице Цркве у којима се богословским доказима побија кориштење бесквасног хлеба како од стране Аполинарија тако и од стране Монофизита. Прва је посланица Светог Атанасија Великог „О бесквасном хлебу“ (Περὶ τῶν ἀζύμων)[28] и од Преподобног Јована Дамаскина која носи исти назив „О бескасном хлебу“ (Περὶ τῶν ἀζύμων).[29] Атанасије Велики у својој посланици наводи да Аполинарије служећи Литургију са бесквасним хлебом одриче се истинске човечанске природе Господа Исуса Христа са умом и душом рођеним од Свете Дјеве наводећи да: “бесквасни хлеб (азима) немајући квасац мртав и беживотан је хлеб, јер квасац живот даје тијесту као што се душа сједињује са телом, и сол уму, и зато служимо тајну (Свету евхаристију) са хлебом да не би пали у богохулство безбожног Аполинарија.“[30] Свети Јован Дамаскин наводи у својој посланици да Монофизити Јермени и Јаковити служећи Литургију са бескавасним хлебом су подражатељи Аполинарија истичући да је бескасан хлеб непотупун који потребује додатак тијесту, а то је квасац који долази на место душе у тијесту и сол које представња ум док је бесквасан хлеб без тих састојака мртав закључујући да : „бесквасан хлеб нема никакву животну снагу, и да је мртво тело:“[31] У својој „Другој посланици римском Папи“ Охридски архиепсикоп Лав истиче да „су нам предали Свети оци учење и предање Светих апостола да служимо са хлебом и вином Свету евхаристију, а не са бесквасаним хлебом како налаже стари закон јер се он укинуо са Свештеним јеванђељем и престао је да важи и да никакве користи немамо од њега и да не смемо да учествујемо у празницима Јудеја, Јермена и Јаковита.“[32] То исто сматра и учени Студијски јеромонах Никита Ститаос (1014-1090) који у својој посланици наводи да су Латини пали како у јерес монофизитизма Јермена тако и у јерес Аполинарија са увођењем бесквасног хлеба: „једући бескавасан хлеб као предложак тела Христовог мртво тело једете а не живо….и чине оне који га једу да падају у богохуљење и јерес Аполинарија.“[33] Такође Патријарх антиохијски Петар, који иако је био умерен, ипак је био богословски јасан поводом питања неисправног кориштења бесквасног хлеба на Литургији тако да у посланици самозваном Патријарху Венеције Доминику истиче да „користећи бесквасан хлеб сте у опасности да паднете у Аполинаријеву јерес који је тело Христово сматрао без душе и ума чије је место заузело божанство приликом рођења од Свете Дјеве Сина и Логоса Божијег. И ви мртво тело приносите а не живо.“[34] Износећи све те богословске доказе православни оци 11. века имали су барем мирну свест што се тиче догматске стране изложења учења Православне цркве. Нажалост тешка нарав константинопољског Патријарха Михаил Кируларија, његова нетолерантност према Латинима у Константинопољу и неспремност за дијалог довели су добрим делом до тога да се и римски Папа Лав IX и његови легати понашају осионо и гордо тако да уместо здравог богословског дијалога дошло је до катастрофалног сукоба и великог раскола између Римске цркве и Константинопољске патријаршије. Резиме Иако су Латини и сам Папа Лав IX имали предочене све доказе о неисправности кориштења бесквасног хлеба на Литургији на основу Свештених канона и дела Светих отаца из прве хиљадугодишњице Цркве ипак су остали слепи сматрајући да су у праву и погрдним именом називајући константинопољског Патријарха Михаил Кируларија и православне Јелине „Ферментаријима“ (Квасним).[35] Папа Лав IX je у својој посланици Патријарху Михаил Кируларију гордо нагласио, без да има објашњења на основу учења Цркве да :„Свештеник или епископ, који допусти себи свршавати Евхаристију на хљебу, који није уобичајен у Цркви Рима, бива одлучен.“[36] Такође папски делегати на челу са Кардиналом Хумбертом нису желели ни саслушати Патријарха Михаил Кируларија и православне епископе и богослове већ су гордо одбацивали све Посланице које су им биле упућене, где су изложени докази о неисправности кориштења бесквасног хлеба на основу Старог и Новог завета, као и Свештених канона и дела Светих отаца првих хиљаду година. Ни добро настројење цара Константина IX Мономаха да се реши питање на миран начин није уродило плодом јер по бацању Анатеме на Патријарха Михаил Кируларија и његове сараднике папска делегација напустивши Константинопољ није се хтела вратити за преговарачки стол иако је то сам цар Константин IX инсистирао. По своме повратку у Рим одмах су обавијестили Римску цркву о анатемисању константинопљског Патријарха Михаил Кируларија и његових сарадника, што је било прихваћено од стране Римске курије без нарочитих полемисања. У почетку се сукоб између Римске цркве и Константинупољске патријаршије није схватао тако трагично, јер је било у историји Цркве више мањих раскола када се прекидала литургијска заједница између Рима и Констанитопоља, као што је био случај са Папом Николом I и Фотијем Великим 863. године. Ипак како је време све више одмицало Раскол је узимао све веће и веће димензије, а поготово након Великог папског сабора у Барију 1098. године када су званично усвојена учења о двоструком исхођењу Духа Светог “Филокве“ и кориштење бесквасног хлеба на Литургији, и то понајвише захваљујући Анселму Архиепископу кентерберијском (+1109). С друге стране источни патријарси су стали на страну константинопољског Патријарха Михаил Кируларија и остали верни одлукама Васељенских сабора и Предању Цркве првих хиљаду година. Како је време одмицало јаз је био све већи и то још више дошло до изражаја са кКрсташким походима а поготово након освајања Константинопоља од стране Латина 1204. године и постављањем Латинског Патријарха у Константинољу, венецијанца Томе Моросини (Tommaso Morosini). Тим чином Велики раскол био је дефинитивно запечаћен. Потоњи Сабори и у Лијону (1274) и Ферарско-фирентински сабор (1438-1442), где су се сусреле римске и православне делегације не само да нису уродиле плодом већ су само продубиле раскол. Прошло је скоро хиљаду година од Великог раскола и сви богословски проблеми који су тада били узрок Великог раскола и дан данас су акутални, с тиме што су кроз векове искрсле нове доктрине и учења у Римској цркви, које су супротне одлукама Васељенских сабора и предању Православне цркве. Иако су Папа Павле VI (1897-1978) и васељенски Патријарх Атинагора (1886-1972) међусобно укинули анатеме током Другог ватиканског сабора 7. Децембра 1965. године ипак није дошло до Евхаристијског јединства двеју Цркава због великих богословских разлика, а једна је и кориштење бескваног хлеба (азима=хостија) на Литургији који је био и један од главних разлога Великог раскола 1054. године. Архимандрит мр. Евсевије Меанџија .[1] Георгије Осторгоски, Историја Византије, Miba books Београд 2017,стр. 189-253 [2] Георгије Осторгоски, Историја Византије, Miba books Београд 2017, стр.387-388 [3] Στ. Ράνσημαν, Δύση και Ανατολή σε Σχίσμα, μτφρ. Ἐν πλώ-Αθήνα 2008,стр.64 [4] Ν. Βιδάλη, Οι Ρωμαίοι Ποντίφικες και το έργο τους, ΚΕΟ, Αθήνα 1994, стр.235 [5] Βλασίου Ιω. Φειδά, Εκκλησιαστική Ιστορία Β, Αθήνα 2002,стр. 167 [6] C. Will, Acta et Scripta quae de Controversiis ecclesiae Graece et Latinae, ed. C. Will, 1861,стр.80-82 и Μεθοδίου Γ. Φούγια, Μητροπολίτου Πισιδιάς, Έλληνες και Λατίνοι, Β Έκδοση, Αποστολική Διακονία-Αθήνα 1994, стр.210 [7] Георгије Острогорски, Историја Византије,Мiba Books Београд 2017, стр.373 [8] Лав Архиепископ Охридски, Посланица епископу Рима поводом Азима и Суботе, PG 120,836 A [9] Will. Стр. 56-60 и . Φούγια,стр. 208 [10] Претходно. Стр.210 [11] Will. Стр. 85-89 и . Φούγια,стр. 226-227 [12] Mitropolit Volokolamski ILARION Alfejev, PRIMAT I SABORNOST SA PRAVOSLAVNE TAČKE GLEDIŠTA, Predavanje održano na Pravoslavnoj Duhovnoj akademiji„Sveti Vladimir“ u Njujorku 8. novembra 2014. godine, https://svetosavlje.org/primat-i-sabornost-sa-pravoslavne-tacke-gledista/?pismo=lat [13] Лав Архиепископ Охридски, „Друга посланица о бескваном хлебу“, Φούγια,стр.211 [14] Архим. Евсевије Меанџија, Проблем квасног и бесквасног хлеба до касновизантијског периода (на грчком), Атина 2021, стр. 93-94 [15] Νικήτα Στηθάτου, «Πρὸς ΄Ρωμαίους περὶ ἀζύμων καὶ σαββάτων νηστείας κατὶ τοῦ γάμου τῶν ἱερέων, καὶ ὅτι οὑ δεῖ ἐ τεσσαρακοστῃ τελίσαν λειτουργίαν γενέσθαι», Α. Κ. Δημητρακοπούλου Εκκλησιαστική Βιβλιοθήκη, Ἐν Λειψίᾳ, 1866, стр.18,24 [16] Humbertus Silvae Candide, Contra Nisetam 1, PL 143, 1000 CD [17] Јован Кармирис, Догматска и Символско наслеђе Православне Саборне Цркве,Τα δογματικά και συμβολικά μνημεία της ορθοδόξου καθολική εκκλησία, Αθήναις 1960, стр.343-348 [18] Mihaelis Cerulari, Edistum Synodale, PG 120, 741 C [19] Μεθοδίου Γ. Φούγια, Μητροπολίτου Πισιδιάς, Έλληνες και Λατίνοι, Β Έκδοση, Αποστολική Διακονία-Αθήνα 1994, стр.254-260 [20] Стивен Рансман, Запад и Исток у шизми, (грчко издање), стр. 78 [21] Μιχαὴλ Κηρουλαρίου, «Ἑπιστολὴ πρὸς τὸν Ἀντιοχείας Πατριάρχην Πέτρον, PG 120, 820 ABC [22] Aidan Nicholad,O.P , Rome and the Eastern Chruches, Second Edition, Ignatius Press San Francisco 1992, стр.278 [23] Ν. Βιδάλη, Οι Ρωμαίοι Ποντίφικες και το έργο τους, ΚΕΟ, Αθήνα 1994, стр.239 [24] Епископ Атанасије Јевтић, Патрологија 5, Београд-Требиње-Лос Анђелес, стр. 83 [25] Aidan Nicholad,O.P , Rome and the Eastern Chruches, Second Edition, Ignatius Press San Francisco 1992, стр. 275 [26] Свештени Канони Цркве, превод умировљени Епископ Херцеговачки Атанасије Јевтић, Београд 2005, Канон 70 АС стр.54 [27] Свештени Канони Цркве, превод умировљени Епископ Херцеговачки Атанасије Јевтић, Београд 2005, Канон 11 5/6 ВС, стр. 145 [28] Άθανασίου Ἀλεξανδρείας, «Περὶ τῶν Ἀζύμων»,PG 26, 1328 A-1332 C [29] Ίωάννου Δαμασκηνοῦ, «Περὶ τῶν ἀζύμων»PG 95, 388 A-396 D [30] Άθανασίου Ἀλεξανδρείας, «Περὶ τῶν Ἀζύμων»,PG 26, 1328 BC [31] Ίωάννου Δαμασκηνοῦ, «Περὶ τῶν ἀζύμων»PG 95, 389 C-392 A [32] «Δευτέρα έπιστολὴ τοῦ Άχρίδος Λέοντος περὶ τῶν άζύμων», Μ. Φούγια, Ἐλληνες και Λατίνοι, стр.213 [33] Νικήτα Στηθάτου, «Κατὰ Ἀρμενίων καὶ Λατίων και περὶ ἐνζύμων και ἀζύμνων, Hergenrother Joseph, Monumenta Graeca ad Photium ejusque historiam pertinetia, Ratisbonae, стр. 151-152 [34] Πέτρου Αντιοχείας, «Έπιστολὴ πρὸς τὸν Ἁρχιεπίσκοπον Βενετίας Δομίνικο, PG 120, 777 A [35] Др. Никодим Милаш, Словенски апостоли Кирило и Методије и истина Православља, Београд 1985, стр. 82 [36] Leon IX, Epist. Ad Michael. Episc. Constantinop., Др. Никодим Милаш, Словенски апостоли Кирило и Методије и истина Православља, Београд 1985, стр.82
  2. Увече на дан Светог Василија Острошког ко на Христа ноћу дођоше полицајци да ухапсе Владику Јоаникија са свештенством јер су предводили Литију коју је оранизовао верни народ у Никшићу. Ко што против Господа Исуса Христа ништа не могоше доказати тако нити против Владике и свештенства не могу, али ипак их задржавају у притвору притом бијући верни народ по Црној Гори који изражава своју подршку Владици Јоаникију и свештеницима. Реч разума и мира Митрополита Амфилофија упућена данас поред кивота Светог Петра Цетињског да ли ће чути помраченог ума владари овог света који својим безумним поступком хапшења Владике и свештеника оскрнавише светињу дана Светог Василија Острошког, остаје да видимо. Да ли мисле на добро своје душе и својих породица они који се усудише на дан Светог Василија Острошког да подигну руку против светог живота Владике Јоаникија, свештеника а богами и против самог Светог Василија Осторошког. Зар су толико презрели Свеца Божијег из Острошке пећине Василија Чудотворца па мисле да Он сам Свети Василије Острошки неће одбранити и заштити своје слуге Владику Јоаникија и сво свештенство и верни народ на челу са Митрополитом Амфилохијем. Историја је већ забележила зверско убисто од стране комуниста Митрополита Јоаникија и преко сто свештеника после Другог светског рата, а и сад бележи да је отпочело ново страдање нашег Православног народа у Црној Гори на челу са Митрополитом Амфилохијем и Владиком Јоаникијем. Ко год је дигао руку на Свеца Божијег није добро прошао поготово ако се није покајао , тако да се надамо ће се након поруке мира и разума Митрополита Амфилохија да се уразуме и пусте Владику Јоаникија и свештенике , у супротном треба да знају да се са Светим Василијем Острошким није играти. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Христос Воскресе драга браћо и сестре! Радост Васкрсења је вечна и траје сваки моменат нашег живота и ту радост нико нам не може одузети. Живети пуноћом васкршње радости можемо само ако исповедамо веру православну и учествујемо у Светим тајнама Цркве. Нема веће радости од те него бити православни хришћанин и радовати се Васкрсењу Христовом као залогу свеопштег људског васкрсења. Господ наш Исус Христос својим славним Васкрсењем победио је троструког непријатеља рода људског грех, смрт и ђавола. Пакао је опустошио силаском у њега Васкрслог из мртвих Господа нашег Исуса Христа и душе праведника су узнесене у Царство небеско почевши од прародитеља Адама и Еве. Православна црква већ две хиљаде година прославља Васкрсење Христово као централни догађај наше вере око чега се заснива сав домострој спасења рода људског, јер ако Христос није васкрсао узалуд вера наша, узалуд проповед наша,каже Свети апостол Павле у Посланици Коринћанима и затим додаје :“ Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде превенац оних који су умрли, јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети.“ Сва лепота празника Васкрсења најелепше се доживљава на Васкршњој служби где кроз богонадахнуте црквене химне наша душа већ полако васкрсава да би се на Божанственој литургији сједнила са Васкрслим Господом Исусом Христом причешћујући се Његовим пречистим Телом и Крвљу. Од Васкршње вечери па све до празника Вазнесења сва богослужења почињу васкршњим тропаром (химном) „Христос воскресе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова“. Тај најлепши од свих тропара певамо пуним плућима четрдесет дана колико је Васкрсли Господ Исус Христос ходао по земљи пре него се у слави узнео на Небеса. Такође, од Ускрса па се до Томине недеље у Цркви, али и у нашим домовима читамо посебно Молитвено правило о Ускрсу. Сва богослужења у Цркви почињу тим кратким, али дубоко садржајним Молитвеним правилом. Дакле Полуноћница, Часови и Мало повечерје почињу тим молитвеним Васкршњим правилом док у нашим домовима то исто Васкршње молитвено правило читамо уместо јутарњих и вечерњих молитава пред спавање. Наравно, кад смо кући у току Светле недеље, како се назива период од Васкрса па до Томине недеље, можемо кад год нам је срцу драго да читамо то предивно Молитвено правило и кроз њега да се наслађујемо сладошћу Васкрсења Христовог. У томе кратком Молитвеном васкршњем правилу налазе се предивне црквене химне које освежавају нашу душу радошћу Вечног живота. Не желећи их тренутно појединачно тумачити много је лепше да сви заједно у њима молитвено учествујемо ових дана до Томине Недеље поздрављајући једни друге : “Христос Воскресе – Воистину Воскресе!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Празник Успења Пресвете Богородице обједињује у себи три догађаја везана за личност Богородице Дјеве Марије. Пре свега њено блажено упокојење, затим васкрсење из мртвих и вазнесење на небеса како је у беседи на Успење по новом календару нагласио Митрополит Морфу Неофитос. Да би нам било јасно пажљиво ћемо објаснити сва три догађаја која Православна црква слави као један празник Успења Богородице. Смрт Пресвете Богородице био је ставаран догађај а не како сматрају римокатолици да није умрла већ да се душом и телом узнела на небеса. Наиме, пошто је по њиховој новој јеретичкој догми која је самовољно уведена од стране Папе Пија XI 1854. године, Богородица је рођена безгрешно од родитеља Јоакима и Ане и тиме су уклонили из Богородице прародитељски грех са којим се сви људи рађају, а чија последица сама смрт, тј. раздавајање душе од тела. Том новотаријом сами римокатолици нису само стали насупрот православног учења о Богородици већ и њиховог чувеног светитеља и доктора Цркве како га називају Томе Аквинског, који је тврдио да ако је Дјева Марија безгрешно зачета од својих родитеља онда она није имала потребу за искупитељским делом Сина Божијег, који је једини безгрешно зачет Духом Светим у утроби увек Дјеве Марије, без икаквог утицаја и наслеђа прародитељског греха. Да би оправдали своје јеретичко учење о пресељењу на небеса Мајке Божије без да се упокојила, Папа Пије XII у були Munifecentissimus Deus што значи Предарежљиви Бог, у Догми о Успењу Богородице издате 1950. године наглашава да “Влашћу Господа нашег Исуса Христа, те блажених апостола Петра и Павла и својом властитом проглашујемо, објављујемо и одређујемо да је божански објављена догма да је безгријешна и увијек Дјевица Марија након завршена тијека земаљског живота душом и тијелом узнесена у небеску славу.“ То јеретичко учење потпуно је у супротности са одлукама Васељенских сабора и учењем Светих отаца а поготово Светог Јована Дамаскина који у беседи на Успење Пресвете Богородице наглашава да “иако је она извор живота, ипак се и она кроз људску смрт приводи животу, она која је при рођењу Христа превазишла границе наше природе, сада ипак потпада под законе те природе, и њено пречисто тело подлеже смрти“. Непобитна је чињеница да се Богородица упокојила као и да је благодаћу Божијом васкрсла из мртвих као што ће и сви остали људи да васкрсну. Јер све што је заједничко људској природи имала имала је и да прође и Богородица, тако и смрт као последицу прародитељског греха, са тиме што од момента рођења па до смрти никад није сагрешила.Управо и због тога је називамо безгрешна иако није безгрешно рођена. Богородица је силом Духа Светог васкрсла, тј. душа јој се вратила у тело и опет је била јединствна личност од душе и тела као што ћемо бити сви ми по општем Васкрењу из мртвих као што можемо видети код пророка Језекиље у Старом завету: Реч Божија била је ова: „тако говори Господ Бог костима овим: ево, Ја ћу метнути дух у вас и оживећете. И обложићу вас жилама, и ставићу на вас месо, и покрићу вас кожом, и увешћу у вас дух, и оживећете, и познаћете, да сам Ја – Господ“. Како је пре општег Васкрсења Мајка Божија васкрснула благодаћу Божијом исто тако је и силом Духа Светог узнесена на Небеса, тј. у Царство небеско или како симболички можемо да видимо на фресци Успења Мајке Божије у Сопоћанима где Христос прима њену душу у облику малог дјетета. Вазнесењем или Успењем Мајке Божије на Небеса тријумфује Живот над смрћу, или како се каже у празничном тропару и кондаку, пресељењем у живот вечни, оне коју гроб и смрт не могаху задржати јер будући Матер Живота ка животу је пресели Онај који се уселио у њену пречисту утробу, тј. Господ наш Исус Христос. Архимандрит Евсевије (Меанџија) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Читав овај живот је припрема за вечност. Од момента зачећа почиње то чудесно путовање за свакога од нас. Приведени из небића у биће кроз љубав родитеља и оживотворени духом Божијим у утроби своје мајке као мало биће започињемо да уздишемо за вечношћу. Вечност је једна огромна тајна за сваког од нас, тајна од које често бежимо не желећи ни да се спомиње у нашем присуству. Толико смо везани за овај свет да свака помисао да можемо да одемо у вечност сваког трена буди у нама стање безнађа и очаја. Стога најрадије о њој нити мислимо а камоли причамо. Ипак колико год јој не придавали значаја, Вечност стоји испред нас куцајући на двери наше садашњости да је не заборављамо. “Ту сам зар ме не видите и не чујете?“ – збори нам Вечност, а ми приглуви и духовно слепи окрећемо лице да је не видимо и стављамо руке на уши да је не чујемо. “О Вечности што си тако зла да нас непрестано пратиш, зар не видиш да нам је добро бити овде!“- оковано земљаским страстима људско срце ропће надајући се да ће да протера Вечност из своје земљане садашњости. Упорно људски ум кроз науку тражи магични напитак који ће продужити овај земљски живот кроз бескрајно уживање у земаљским чарима, али узалуд се труди јер Вечност не може да зароби у својим лабараторијама. Напротив она их и даље стрпљиво чека. Радовати се Вечности било је једно тешко и претешко дело за човека окованог уздама времена. И заиста је било тако док Вечност није дошла у време да узведе човека из јасли времена на трон Вечности. Вечни Бог постаде човек у времену да би човека узвео у Вечност. Син Божији не престајући бити заједно са Оцем и Духом Светим у Вечности спустио се у време поставши човек, Богочовек Исус Христос. Од момента Оваплоћења Сина Божијег Вечност је постала наша најдража садашњост. Кроз сећање на Вечност ми се непрестано радујемо Духом Светим који од Оца исходи почивајући на Сину који нас усиновљује у Цркви Православној која нас уводи у Тајну Вечности кроз Свете Тајне Цркве. Вечности слатка и преслатка, сва си испуњена силама Духа Светог којим се надахнише хорови Светитеља, Мученика, Праведника, Преподобних који кроз свој живот у времену непрестано беседоваху о Теби. Својим сузама, подвизима и крвљу гласније и слаткоречитије беседоваху од свих древних философа и савремених психолога о теби Вечности слатка. И зато што им чежња беше да буду непрестано са Тобом, Вечности слатка, овај временски живот беше им сладак без обзира колико горчине су свакодневно сусретали. Браћо и сестро, вечни моји сапутници, чујете ли глас Вечности како куца на дверима наших душа и како хоће да уђе у клијет нашег срца, у најдубље ткиво нашег бића да би нас овде још у времену испунила своје Вечне Светотројичне радости једнога истинитог Бога. Не будимо немарни, већ отворимо катанце нашег срца да уђе Вечност у наше време да би и ово време било Њоме освећено и силама Божијим преображено. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Завршила се Велика и света четрдесетница поста у којој смо покушали да пратимо Небески ритам живота ми земљани, огрезли у сваковрсне грехе. Било је то необично путовање уздржањем од мрсне хране и одбацивањем рђавих помисли, жеља, осећаја и напослетку дела, наравно, свако од нас у мери својих телесних и духовних снага. Богослужбени поредак Православне цркве уводио нас је постепено у Тајну покајања кроз Велики канон Светог Андреја Критског и још увек у нама одзвања припев: Помилуј ме Боже, помилуј ме! Још увек нам се чини као да смо застали на првом стиху Покајног канона: “Одакле да почнем оплакивати дела кукавног живота мога? Шта да поставим као почетак садашњем ридању, Христе? Но као Милосрдан дај ми опроштај сагрешења.“ А Света четрдесетница је прошла и ми се некако осећамо да нисмо још увек спремни да дочекамо Женика наших душа, а поноћ нашег живота се приближава и ко ће од нас бити блажен а ко не, говори нам тропар који се пева увече у Недељу Цвети када почиње Велика и страшна седмица : “Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас.“ Женик наших душа долази да нас поведе на пут вечне радости да заједно са јерусалимском децом певамо :“ Осана на висини! Благословен који долази у име Господње!“ Неописиви мир који доноси Цар мира улазећи у Јерусалим на своје вољно страдање дотакао је невина и чиста од греха дечија срца, која су му похитала у сусрет са палмовим гранчицама, док су срца окорелих од греха јудејских свештеника забрањивали да се деца радују Господу нашем Исусу Христу. Нажалост и данас, након две хиљаде година у доба људских права забрањује се у многим земљама овог света да се слави име Господа Исуса Христа. А Господ Исус Христос је дошао да сваком човеку подари живот вечни, радост неописиву, светлост незалазну. Пред њим нема ни Јевреја ни Јелина, ни Американца ни Руса, ни Арапина ни Кинеза, ни Србина ни Хрвата ко ни Албанца, већ онај који је творио Божије заповести о љубави према Богу и човеку и онај који их је одбацивао. Дакле нема изабраних народа већ изабраних личности из сваког народа који у смирењу , трпљењу и љубави граде своје спасење радујући се сваком човеку као икони Божијој. Управо је и зато Господ Исус Христос као Богочовек свесно и вољно кренуо на страшно страдање у Јерусалиму да искупи човечанску природу од греха, од смрти и ђавола и да нас препороди у Себи својом Жртвом приносећи Себе зарад нас и нашег спасења на крсну смрт, која је била и остала најстрашнији облик умирања, као што нам и први сједален на јутрењу у Недељу Цвети увече својим стиховима то и описује: “ Страдања часна, данашњи дан, као светиљке спасоносне, просијава свету; јер Христос хита да пострада по доброти, Он који све садржи у шаци, прихвата да буде разапет на дрвету, да би спасао човека.“ Да би спасао човека Христос хита на страдање, и то да би спасао сваког човека из сваког људског рода и свих времена, управо Он једини Човекољубац, како га је назвао Свети владика Николај Жички. Сви лажни богови кроз историју до данашњих дана само очекују да им се приносе жртве и хвале док једини истински Бог – Света Тројица у своме Вечном савету одлучује да се Син принесе на жртву живу на Крсту да би се спасао Лик Божији у човеку и да би се кроз Сина у Духу Светом човек вратио у загрљај Небеском Оцу. Страшна су и престрашна страдања Господа нашег Исуса Христа, и ниједна реч не може описати сва та страдања иако су поједини сликари и режисери покушали дочарати страдање Господње као сликар Матија Груневалд или у наше доба Мел Гибсон. То је само бледа слика истинских страдања која је претрпео за род људски Спаситељ наш Исус Христос. Његова страдања нису само била телесна на Крсту, јер ко од људи може описати душевну патњу зарад рода људског коју је исказао Господ Петру и синовима Заведејевим у Гетсиманском врту кад им је рекао да је : “жалосна је душа моја до смрти!“ Жалосна је била и прежалосна душа Господа Исуса Христа до смрти, и то крсне смрти! И то не због тога што има да претрпи сва страдања од Јевреја и римских војника, већ и због свих грехова рода људског, јер сваки грех се још дубље урезивао у душу Господа Исуса Христа неголи трнови венац у Његову пречисту главу. Нажалост и ми, хтели то признати или не, сваким својим грехом разапињемо Господа Исуса Христа и забадамо у Његову пресвету душу трнови венац од наших неправди и безакоња које свакодневно чинимо, а за које нити се кајемо нити исповедамо. Претужна је ова Велика седмица, и од мора покајничких суза требала би читава земља да процвета миомиром радости где ћемо очишћене душе кроз Свету тајну исповести погледати у очи брат брата и једни другима опростити грехе, и братски загрлити једни друге, Американци Русе, Јевреји Палестинце, Срби Албанце, Турци Грке, Кинези Јапанце , једном речју сви народи да будемо један нови народ у Господу Исусу Христу препорођени Његовим Славним Васкрсењем као залог нашег Васкресења. Престрашна и Велика страсна седмица уводи нас у Васкрсење из мртвих Господа нашег Исуса Христа, и позива нас да и ми васкрснемо из умртвљених савести разапињујући нашег старог човека огрезлог у гресима ,да би још овде васкрсли у радост живота у Духу Светом, да се радујемо свим људима као вечној браћи и сестрама. Јер само ако волимо све људе и свима све праштамао можемо се назвати ученици Господњи, који је могао само једним покретом да позове од Оца више од дванаест легиона анђела и да разори све непријатеље, али не, Он то није учино већ забранивши Петру да га ножем брани, наглашавајући који се маше за нож од ножа ће и погинути. И на тај начин Господ потврђује да је дошао да спасе сваког човека, па и оне које су га разапињали, молећи се са Крста Оцу Небеском да им “опрости јер не знају шта раде!“ Драга браћо и сестре нека би Страсна велика седмица свима нама била још једна прилика да се приближимо Женику наших душа, да будемо духовно будни и да не лењствујемо занемарујући наше спасење, јер моменат одласка из овог света за сваког од нас је непознат. А авај нама ако одемо из овог света непокајани, неизмирени са ближњима и непричешћени Пречистим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа. Стога искористимо ово Богом нам даровано време Велике страсне седмице и похитајмо да се измиримо и опростимо са свима, и исповеђени у миру примимо Свето причешће на спасење и живот вечни. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Завршила се Велика и света четрдесетница поста у којој смо покушали да пратимо Небески ритам живота ми земљани, огрезли у сваковрсне грехе. Било је то необично путовање уздржањем од мрсне хране и одбацивањем рђавих помисли, жеља, осећаја и напослетку дела, наравно, свако од нас у мери својих телесних и духовних снага. Богослужбени поредак Православне цркве уводио нас је постепено у Тајну покајања кроз Велики канон Светог Андреја Критског и још увек у нама одзвања припев: Помилуј ме Боже, помилуј ме! Још увек нам се чини као да смо застали на првом стиху Покајног канона: “Одакле да почнем оплакивати дела кукавног живота мога? Шта да поставим као почетак садашњем ридању, Христе? Но као Милосрдан дај ми опроштај сагрешења.“ А Света четрдесетница је прошла и ми се некако осећамо да нисмо још увек спремни да дочекамо Женика наших душа, а поноћ нашег живота се приближава и ко ће од нас бити блажен а ко не, говори нам тропар који се пева увече у Недељу Цвети када почиње Велика и страшна седмица : “Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас.“ Женик наших душа долази да нас поведе на пут вечне радости да заједно са јерусалимском децом певамо :“ Осана на висини! Благословен који долази у име Господње!“ Неописиви мир који доноси Цар мира улазећи у Јерусалим на своје вољно страдање дотакао је невина и чиста од греха дечија срца, која су му похитала у сусрет са палмовим гранчицама, док су срца окорелих од греха јудејских свештеника забрањивали да се деца радују Господу нашем Исусу Христу. Нажалост и данас, након две хиљаде година у доба људских права забрањује се у многим земљама овог света да се слави име Господа Исуса Христа. А Господ Исус Христос је дошао да сваком човеку подари живот вечни, радост неописиву, светлост незалазну. Пред њим нема ни Јевреја ни Јелина, ни Американца ни Руса, ни Арапина ни Кинеза, ни Србина ни Хрвата ко ни Албанца, већ онај који је творио Божије заповести о љубави према Богу и човеку и онај који их је одбацивао. Дакле нема изабраних народа већ изабраних личности из сваког народа који у смирењу , трпљењу и љубави граде своје спасење радујући се сваком човеку као икони Божијој. Управо је и зато Господ Исус Христос као Богочовек свесно и вољно кренуо на страшно страдање у Јерусалиму да искупи човечанску природу од греха, од смрти и ђавола и да нас препороди у Себи својом Жртвом приносећи Себе зарад нас и нашег спасења на крсну смрт, која је била и остала најстрашнији облик умирања, као што нам и први сједален на јутрењу у Недељу Цвети увече својим стиховима то и описује: “ Страдања часна, данашњи дан, као светиљке спасоносне, просијава свету; јер Христос хита да пострада по доброти, Он који све садржи у шаци, прихвата да буде разапет на дрвету, да би спасао човека.“ Да би спасао човека Христос хита на страдање, и то да би спасао сваког човека из сваког људског рода и свих времена, управо Он једини Човекољубац, како га је назвао Свети владика Николај Жички. Сви лажни богови кроз историју до данашњих дана само очекују да им се приносе жртве и хвале док једини истински Бог – Света Тројица у своме Вечном савету одлучује да се Син принесе на жртву живу на Крсту да би се спасао Лик Божији у човеку и да би се кроз Сина у Духу Светом човек вратио у загрљај Небеском Оцу. Страшна су и престрашна страдања Господа нашег Исуса Христа, и ниједна реч не може описати сва та страдања иако су поједини сликари и режисери покушали дочарати страдање Господње као сликар Матија Груневалд или у наше доба Мел Гибсон. То је само бледа слика истинских страдања која је претрпео за род људски Спаситељ наш Исус Христос. Његова страдања нису само била телесна на Крсту, јер ко од људи може описати душевну патњу зарад рода људског коју је исказао Господ Петру и синовима Заведејевим у Гетсиманском врту кад им је рекао да је : “жалосна је душа моја до смрти!“ Жалосна је била и прежалосна душа Господа Исуса Христа до смрти, и то крсне смрти! И то не због тога што има да претрпи сва страдања од Јевреја и римских војника, већ и због свих грехова рода људског, јер сваки грех се још дубље урезивао у душу Господа Исуса Христа неголи трнови венац у Његову пречисту главу. Нажалост и ми, хтели то признати или не, сваким својим грехом разапињемо Господа Исуса Христа и забадамо у Његову пресвету душу трнови венац од наших неправди и безакоња које свакодневно чинимо, а за које нити се кајемо нити исповедамо. Претужна је ова Велика седмица, и од мора покајничких суза требала би читава земља да процвета миомиром радости где ћемо очишћене душе кроз Свету тајну исповести погледати у очи брат брата и једни другима опростити грехе, и братски загрлити једни друге, Американци Русе, Јевреји Палестинце, Срби Албанце, Турци Грке, Кинези Јапанце , једном речју сви народи да будемо један нови народ у Господу Исусу Христу препорођени Његовим Славним Васкрсењем као залог нашег Васкресења. Престрашна и Велика страсна седмица уводи нас у Васкрсење из мртвих Господа нашег Исуса Христа, и позива нас да и ми васкрснемо из умртвљених савести разапињујући нашег старог човека огрезлог у гресима ,да би још овде васкрсли у радост живота у Духу Светом, да се радујемо свим људима као вечној браћи и сестрама. Јер само ако волимо све људе и свима све праштамао можемо се назвати ученици Господњи, који је могао само једним покретом да позове од Оца више од дванаест легиона анђела и да разори све непријатеље, али не, Он то није учино већ забранивши Петру да га ножем брани, наглашавајући који се маше за нож од ножа ће и погинути. И на тај начин Господ потврђује да је дошао да спасе сваког човека, па и оне које су га разапињали, молећи се са Крста Оцу Небеском да им “опрости јер не знају шта раде!“ Драга браћо и сестре нека би Страсна велика седмица свима нама била још једна прилика да се приближимо Женику наших душа, да будемо духовно будни и да не лењствујемо занемарујући наше спасење, јер моменат одласка из овог света за сваког од нас је непознат. А авај нама ако одемо из овог света непокајани, неизмирени са ближњима и непричешћени Пречистим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа. Стога искористимо ово Богом нам даровано време Велике страсне седмице и похитајмо да се измиримо и опростимо са свима, и исповеђени у миру примимо Свето причешће на спасење и живот вечни. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. – Ту људски ум не може ништа да каже, осим да се помоли Господу да прими невине душице у рајска насеља. Грчка држава је донијела низ мјера за помоћ свим жртвама које су сврстане у три категорије. Прва мјера је хитна помоћ угроженима од пожара тако што ће се свакој породици за почетак дати по 5.000 евра а породицама са више дјеце 6000 евра, као и одређене пореске олакшице. Друга мјера је помоћ породицама жртава. Пошто је огроман број кућа, објеката срушен надлежно Министарство за изградњу и инфраструкутру процјенило је да од 2.500 оштећених 1218 објеката није за употребу. Тако да је следећа мјера Владе Грчке оспособљавање свих стамбених објеката – рекао је архимандрит Евсевије. Истиче да грчки народ осјећа благодарност због подршке и апела за помоћ који је упутио Патријарх српски Иринеј а који су пренијели најзначајнији грчки, световни и црквени медији. Наглашава да је Апел за помоћ грчком народу још један показатељ ко су у муци заиста истинска браћа и пријатељи. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј упутио је јуче Његовом Блаженству Архиепископу атинском г. Јерониму телеграм саучешћа и подршке у којем истиче да ће СПЦ помоћи онолико колико буде могла. Претходно је Патријарх позвао све људе, прије свега молитвом а након тога у границама својих могућности и материјално, да помогну наш грчки, братски народ. Архимандрит подсјећа да међу настрадалима нема грађана Србије, БиХ и Црне Горе. Упућујући молитве Господу за страдалне, отац Евсевије је позвао све на молитву да онима који су страдали у пожару Господ подари Царство Небеско а породицама које су страдале и њиховим ближњима, снаге као и читавом грчком народу да превазиђу ово огромно искушење. – Помолимо се једни за друге и тако кроз молитву да градимо једно љепше данас и сјутра – казао је на крају овог разговора архимандрит Евсевије Меанџија из Атине. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорко-приморска
  9. – Стање у областима близу грчке престонице Атине је катастрофално иако су пожари локализовани, скоро угашени. Велики број људи је настрадао и има огроман број несталих. Коначног податка о броју несталих нема, али се процјењује да је 100 особа нестало и 70 повријеђених који су хоспитализовани у атинским болницама од којих се један број налази на интезивној њези. Материјална штета је огромна – казао је за Радио Светигору архимандрит Евсевије Меанџија из Атине гдје је стравични пожар опустошио њену приобалну област и однио 85 живота, међу којима има и дјеце. – Ту људски ум не може ништа да каже, осим да се помоли Господу да прими невине душице у рајска насеља. Грчка држава је донијела низ мјера за помоћ свим жртвама које су сврстане у три категорије. Прва мјера је хитна помоћ угроженима од пожара тако што ће се свакој породици за почетак дати по 5.000 евра а породицама са више дјеце 6000 евра, као и одређене пореске олакшице. Друга мјера је помоћ породицама жртава. Пошто је огроман број кућа, објеката срушен надлежно Министарство за изградњу и инфраструкутру процјенило је да од 2.500 оштећених 1218 објеката није за употребу. Тако да је следећа мјера Владе Грчке оспособљавање свих стамбених објеката – рекао је архимандрит Евсевије. Истиче да грчки народ осјећа благодарност због подршке и апела за помоћ који је упутио Патријарх српски Иринеј а који су пренијели најзначајнији грчки, световни и црквени медији. Наглашава да је Апел за помоћ грчком народу још један показатељ ко су у муци заиста истинска браћа и пријатељи. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј упутио је јуче Његовом Блаженству Архиепископу атинском г. Јерониму телеграм саучешћа и подршке у којем истиче да ће СПЦ помоћи онолико колико буде могла. Претходно је Патријарх позвао све људе, прије свега молитвом а након тога у границама својих могућности и материјално, да помогну наш грчки, братски народ. Архимандрит подсјећа да међу настрадалима нема грађана Србије, БиХ и Црне Горе. Упућујући молитве Господу за страдалне, отац Евсевије је позвао све на молитву да онима који су страдали у пожару Господ подари Царство Небеско а породицама које су страдале и њиховим ближњима, снаге као и читавом грчком народу да превазиђу ово огромно искушење. – Помолимо се једни за друге и тако кроз молитву да градимо једно љепше данас и сјутра – казао је на крају овог разговора архимандрит Евсевије Меанџија из Атине. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорко-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...