Претражи Живе Речи Утехе

„Избраној Војвоткињи победоносној, избављени од зала, благодарну песму приносимо Ти, слуге Твоје, Богородице.“ По избављењу од зала и невоља, најприродније је и најпријатније радовати се и узносити благодарност. Али знате ли, браћо, над ким и у чију корист је извојевана победа, за коју ми сада благодарно појемо Избраној Војвоткињи? Она је, како сведочи историја, била у корист Грка и њиховог престоног града – Цариграда, који је страдао под суровом опсадом – и остварена је над каганом, вођом Скита, међу којима су, по свој прилици, били и наши преци. Тако ми благодаримо за добро које је, по свему судећи, за нас било туђе – славимо свој сопствени пораз! Шта то значи? То значи да је хришћанска вера, као и у многим другим стварима, изменила поредак ствари и научила нас да на догађаје гледамо другачије: да мудрост овога света сматрамо за безумље, а безумље крста – за једину истинску мудрост; да сузе покајања вреднујемо као извор духовног блаженства, а светске радости и смехове – као зло и пропаст; да више ценимо лишавања него богатство, да се хвалимо страдањима, и да у понижењу торжествујемо. Да смо до данас остали у тами незнабоштва, онда би се сећање на чудесни пораз наших предака под зидинама Цариграда сматрало за разлог народне туге и жаљења; али, пошто смо благодаћу Божијом изведени из те таме у чудесну светлост хришћанства, ми се тог догађаја сећамо заједно са онима који су победили, благодаримо – за сопствени пораз! И поступајући тако, чинимо сасвим праведно; јер се у лицу наших предака по телу, који су били помрачени тмином незнабожачког незнања, неверје устремљивало против вере, дивља суровост против поретка грађанског живота, грамзивост против мирног поседовања. Насупрот томе, у житељима Цариграда – који су такође наши преци, али по вери – кроз слање чудесне помоћи с неба награђено је поверење у Бога и молитва: оне врлине којима и ми живимо и дишемо, и од којих очекујемо спасење – и овоземаљско и вечно. Победа вере, ма где се јавила, јесте победа свих верујућих; награда за пламену молитву, на кога год да сиђе, јесте награда за све који се истински моле; победа хришћанства, у било ком виду, заједничка је свим хришћанима. Зато нимало није чудно што ми данас, на известан начин, славимо свој сопствени пораз. То је сасвим у духу наше свете вере; јер, „дух истинског хришћанства управо се и састоји у томе да човек увек прославља победу – над самим собом.” Размотримо ту мисао у част наше Избране Војвоткиње, Која је и у овој унутрашњој борби – најбољи вођа и помоћник. Наша света вера, браћо, пошто потиче од Бога љубави и мира, сва је испуњена благодаћу и милосрђем; али она са собом доноси и жестоку борбу. Хришћанин не сме узвраћати зло за зло (Рим. 12,17), „волети чак и непријатеље“ (Мт. 5,44), молити се и за саме распињаче (Лк. 23,34); али уједно он мора бити војник и победник. „Мислите ли“, питао је Сам Господ и Спаситељ наш, „да сам дошао да донесем мир на земљу? – Не, не дођох да донесем мир, него мач“ (Мт. 10,34). А на другом месту, позивајући на храброст и борбу у духовном рату, Он Сам говори: „Не бојте се, јер ја сам победио свет!“ (Јн. 16,33). Апостоли Христови такође често позивају на духовну борбу, нуде разноврсно оружје, саветују, охрабрују на храброст и указују на венце који су припремљени за победнике; хришћанин је, по њима, војник – од колијевке до гроба. Шта је, дакле, та борба коју са собом доноси наша света вера? И каква је то победа ка којој треба да стреми сваки хришћанин? То је – борба човека са самим собом; то је – победа над страстима и телом, над свим оним што је у нама непријатељско Богу и нама самима. Хришћанин, пре свега, треба да победи свет – са његовим привлачностима, саблазнима, влашћу, лукавством и заразном нечистотом. Он треба да победи духове злобе у поднебесју, са њиховим видљивим и невидљивим нападима. Али главно бојиште за хришћанина јесте – његово сопствено срце. Спољашњи непријатељи мало значе ако унутра нема побуне; напади споља постају погубни тек онда када у самом човеку има издајника. И против тог домаћег зла треба да буду управљене све силе и сва храброст хришћанина. Ићи против својих омиљених навика, против захтева свога тела, против жеља сопственог срца – често је теже него поћи на мноштво непријатеља. Али – мора се ићи! Ко не води ову унутрашњу борбу, тај је хришћанин само по имену. Само победа над самим собом чини нас истинским хришћанима. Без тога хришћанство и човек остају туђи једно другоме. Без тога нема – и не може бити – спасења! За потпуно уверење у ову важну истину, довољно је само да се присетимо у каквом се стању налази човек сада, и зашто нам је дата света вера наша. – Дата нам је ради спасења, да би свакога од нас избавила од оних страшних зала која оптерећују све и свакога. Али у чему се састоји суштина тих зала и невоља од којих нас хришћанство треба ослободити? – Пре свега у томе што нисмо своји, што смо у ропству, у заробљеништву, у великој тешкоћи и сиромаштву. Ко је наш непријатељ и тлачитељ? Грех, чула и страсти. Они у нама владају, све остало им се покорава и страда под њиховом влашћу. Страда разум, испуњен лажима и обманама, изнемогао служећи пороку; страда воља, коју непрестано носе ветрови чулних жеља и страсти; страда слобода, која нема снаге да се обрати закону и слепо следи осећања; страда и само тело од неприродних уживања, мада управо грех који у нама живи највише га греје и храни. Па како онда да се спасемо, ако не борбом са самима собом – са оним што је у нама самима непријатељско према нама самима? – И шта друго преостаје светој вери нашој него да нам пружи средства да из те борбе изађемо као победници? Тако је заиста и устројено! Загледајте се у суштину и састав хришћанства – и одмах ћете увидети да је у њему све управљено ка том неопходном циљу – да се човек ослободи од ропства страсти, од заробљености чула, од понижења духа под влашћу тела; а пошто је извор и седиште тог зла у самом човеку, онда – да га учини победником над самим собом. Због тога, као што рекосмо, хришћанин на многе ствари гледа сасвим другачије него природни човек. Оно што последњем изгледа као највеће зло – на пример, страдање, сиромаштво, понижење, јер све то вређа његову сујету – то исто првоме изгледа, и мора изгледати, као добро; јер га ослобађа од унутрашњег ропства и враћа у слободу духа. Према том светом закону савршавамо и данашње своје славље, иако је догађај којег се сећамо неспојив са народном гордошћу. Са гордошћу, заиста, он није сагласан; али је зато сагласан са љубављу према Богу, са љубављу према ближњем и са чистом љубављу према самима себи. Јер у лицу Грка, избављених заступништвом Богородице од скитске опсаде, награђена је вера, нада и молитва: а то су управо оне врлине у којима је садржано и наше спасење. Глас о чудесном поразу војске под зидинама Цариграда, проширивши се међу древним прецима нашим, без сумње је допринео стварању поштовања према хришћанској вери и припремио их за остављање незнабоштва, што је касније и уследило – најпре појединачно, у неким личностима, а затим и у целом народу, за време светог кнеза Владимира. Зато је сама наша вера, на неки начин, плод оног пораза који су претрпели наши преци од Избране Војвоткиње. Не треба ли, дакле, браћо, са још већом ревношћу да прибегнемо сада к пречистом лику Те Војвоткиње, Која, избавивши Грке од зала, и на наше претке је навела зла – да би с временом на њих навела добра (Рим. 3,8), од којих ми сада уживамо плодове? Али, благодарећи Богородицу за спољашњу победу над нама, не заборавимо да је молимо и за унутрашњу победу – над нама самима, будући чврсто уверени да у тој последњој победи, над самима собом, лежи сва пуноћа торжества наше вере, и да од ње зависи и само наше спасење. Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-inokentije-hersonski-beseda-u-subotu-pete-nedelje-posta/

Маријино стајање – тако се назива служба у предворју Христових страдања. Живот који живимо је безукусан, у њему нема соли. Све нам је унапред познато, све планирамо, израчунавамо. У таквом животу нема чуда сусрета са Богом, нема покајања о којем смо данас чули у житију преподобне Марије Египћанке. Чини нам се да је то било веома давно… Али како се тако нешто може догодити данас, у савременом свету? Како се то може догодити баш мени, када већ све знам, све разумем и када ми се чини да је Бог негде далеко? Управо у томе је ствар – Бог је близу, а ми смо далеко! Зато су нам толико важне капи духовне росе које нам данас нуди Црква – у потпуности прочитани Покајни канон светог Андреја Критског и житије преподобне Марије Египћанке. Ово је чудесна служба, која треба да нас учврсти. Навикли смо да живот меримо искључиво сопственим искуством, и не усуђујемо се да говоримо о оној борби и победи над грехом која превазилази људске снаге. Али видимо да постоји Бог и да постоји благодат Светога Духа, која крепи и обнавља човека који се каје. Чујемо речи преподобног Симеона Новог Богослова да истинско покајање у човеку обнавља девственост. Заиста, чудо је када се човек одриче греха и у потпуности припада Богу. И то чудо може се догодити у животу свакога човека. Али данас пред собом видимо другачију слику: расправе, грубе речи, увреде, прекоре, самосажаљење – нема свести о сопственој кривици пред Богом. У нашем покајању ми не видимо Христа, већ само човека-свештеника, и онда започињу разговори људски, речи у којима нема лепоте покајања. А покајање је управо промена, преображај који у нама врши Господ. Волео бих да научимо да стојимо у храму, да учимо да учествујемо у богослужењу, у Христовим Тајнама у којима се душа обнавља. Душа мора непрестано примати благодатну помоћ како би могла водити борбу са светом греха и саблазни. Дај Боже да у преосталом времену до Васкрса не изгубимо дух, од којег барем кап постоји у нама. Дух је веома лако изгубити: за једну реч, за једну мисао, за једну увреду, за једно осуђивање – човек губи везу са Богом. То је страшно стање. Зато морамо бити будни, морамо бити пажљиви – како гледамо, како говоримо, како ходимо – све у човеку треба да буде лепо, духовно. У храм нисмо дошли само да бисмо гледали ликове светих и дивили се лепоти њихових односа. У свим светима сија светлост Христова. Али и ми сами треба да постанемо ликови, да, додирнувши се светиње, будемо способни да је сачувамо у свом срцу и да је поделимо са својим ближњима. Толико љубави, толико бриге, толико Божјег милосрђа излива се на свакога од нас! Колико пута смо се већ дотакли Бесмртног Извора Живота, Христове Чаше! И зашто тако често личимо на пробушен суд, који губи ту благодат? Долазе нам страсти, униније, очајање, роптање – све то постаје зид иза којег не видимо ближњег, не видимо Бога. Тај зид морамо непрестано рушити. Преподобни Серафим Саровски је носио каменчиће на леђима и говорио: „Мучим онога који мене мучи.“ Морамо увек памтити да је непријатељ близу. Не треба да се ослањамо на себе, већ да тражимо Божју помоћ и Његов благослов за сваки корак нашег живота. https://manastirpodmaine.org/protojerej-andrej-lemenosok-beseda-u-sredu-pete-nedelje-posta/

А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом. И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће. И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо то молити. А он им рече: Шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој. А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим? А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се; Али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено. И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована. А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе. (Свето Јеванђеље по Марку 10,32-45) * * * Непрестано руководећи православне хришћане током Четрдесетнице ка освећујућим подвизима поста и покајања, Црква у богослужењу пете седмице теши и храбри оне који посте чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми „који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу“. Умножавајући при крају посног попришта побуде ка неослабљеном богоугодном животу, Црква и у петој недељи наставља да нас подсећа како смо ми, који падосмо у грех, слични онима које заробише, те нам заповеда уздање у Господњу милост. „Завапи Христу Богу који је распет за тебе, каже Црква, и који је добровољно примио ране: побрини се за мене, Господе, и спаси ме“. Свештене химне које Црква и данас поји на богослужењу пете седмице примљене су у VII и VIII веку од Софронија Јерусалимског, Андрије Критског и Студита – Јосифа и Теодора. „Да људи не би били лењиви према духовним подвизима“, Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у васкрсни дан, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поји цео Велики канон св. Андрије Критског и житије св. и преп. Марије Египћанке. Из тих разлога се читање канона св. Андрије Критског у четвртак пете седмице Великог поста негде још назива и стајање Марији Египћанки. Четвртак пете седмице. Велики канон. Христе мој, даруј милосрђе Онима који Ти сада поју Велики канон Овим речима почиње синаксар у четвртак пете седмице Четрдесетнице, и каже још: „Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји“. Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост. Из тих разлога се овај велики канон и произноси у великој Четрдесетници јер дарује велико гануће; произноси се и два пута на повечеријима прве седмице, разврстан у четири прва дана њезина, док се у четвртак пете седмице Четрдесетнице, на јутрењи, чита цео, у пуном издању, заједно са дневним каноном. „Велики канон читамо умилно, каже Црква, скрушеног срца и гласа, на сваки тропар чинећи по три метаније (земна поклона)“. Света Марија Египћанкa Заједно са великим каноном који снажи душе подвижника, Црква произноси и цело житије св. преп. Марије Египћанке, показујући њоме и у њој образац истинског покајања и пример усавршавања верујућих, „покреће нас према Богу и чини да опет постанемо разборити, помаже нам да не паднемо у очај уколико нас неки грех некада зароби“. Повест о преп. Марији Египћанки дочарава вид искреног покајања и неизрецивог Божијег човекољубија према онима који искрено желе да се одрекну својих сагрешења. Марија Египћанка је у свом животу сјединила и пројавила две крајности – бездан греха и висоту побожности и врлине. У годинама своје младости, окупирана саблазнима порока, седамнаест година је провела у греху, да би се силом благодати Божије, као заблудела овца поново вратила Цркви. На зов Цркве Марија, која није марила за Божије заповести и која је помрачила у себи Божији лик, божанским промислом се наново благодатно обновила. Рођена је у Египту и већ у дванаестој години осетила је изазов туђинског закона који војује у нашим удовима и занемаривши родитељску љубав, побегла је из њиховог дома у Александрију, на бурно и широко поље света, на тржницу порока. Не нашавши довољно задовољстава у граду, у којем је прилив људи садржан у безброј личности жељних телесних наслада, Марија је смислила да оразноличи свој раскалашни живот путовањем у Јерусалим, заједно са поклоницима који путоваху на Воздвиженије животворног Крста Господњег. Током путовања, и по приспећу, у Јерусалим, она је све до самог празника наставила све дубље и дубље да тоне у бездан разврата. Изгледало је да јој више нема помоћи која би је могла извадити из греховне дубине. Дошавши у Јерусалим на празник Воздвиженија животворног Крста, вучена знатижељом, Марија је заједно са осталим подвижницима и побожним хришћанима, на дан празника, пошла у Божији храм. Али, дошавши у притвор храма она једноставно није могла да, заједно са осталима, ступи у сами храм и приступи животворном Крсту Господњем. Сви остали су неометано ступили унутар храма, а Марија, уз много покушаја и напора, једноставно није могла да прекорачи праг светилишта, невидљиво задржавана божанском силом. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва светине, одлучила је да се некако пробије до средишта масе и да тако заједничким напорима једноставно буде унесена у храм; међутим, опет само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала је назад. Три – четири пута је она тако покушавала да уђе у храм, али без успеха. Присутни у храму наслађиваху своја побожна осећања гледањем уздигнутог животворног Дрвета; Марија, пак, посрамљена и ожалошћена, остаде у предворју храма и потресена осећањем стида и кајања горко је заридала схвативши да се у њезином несхватљивом ометању уласка у храм огледа Божија десница Вишњега која јој, као недостојној, не дозвољава да уђе у храм и целива животворни Крст. У пламеној молитви Богу Марија је исповедила све грехе своје заклињући се да ће их све окајати и искупити уколико измоли милост да уђе у храм и поклони се животворном Дрвету. У дубокој скрушености духа и суза, Марија је погледала на икону Богомајке која се налазила на врху зида у предворју и зрак спасоносне наде блеснуо је у њезиној скрушеној души. Марија је молила заједничку Заступницу свих – да је удостоји уласка у храм како би легла пред животворни Крст Сина Њезиног, са тврдим уверењем и намером да до гроба проводи трезвен живот. Невидљивим заступништвом Преблагословене Дјеве, нови покушај Маријин да уђе у храм био је без тешкоће. Она је ушла и, обузета страхом са сузама раскајаног срца, пала је пред животворно Дрво и са дубоким страхопоштовањем и сузама, целивала га је. Тако је одпочело најискреније покајање једне грешнице пред Богом! Вративши се у предворје Марија је опет пред оном истом иконом прионула на молитву призивајући Богомајку да, као сведок њезине одлучности у покајању, дарује јој поуку на путу покајања и тада као да је из даљине чула глас: „Ако пређеш Јордан, пронаћићеш праву утеху“. Напустивши Јерусалим Марија је приступила светим Тајнама у храму Јована Крститеља, у близини Јордана, а потом се осамила у јорданској пустињи где је провела 48 година, скоро без хране и одеће, даноноћно оплакујући грехе своје. У 48. години усамљеничког и веома трудољубивог живота, у време св. Четрдесетнице, у пустињи ју је сусрео преп. Зосима – монах обитељи, који се по обичају током Великог поста удаљавао из манастира тражећи у пустињи пример најузвишенијег монашког самоодрицања, а нашао је ту која је некада била пример раскалашности. Само обличјем човечанског тела, потпуно сувог и опаљеног сунцем, нагог и покривеног једино сребрнастим власима, приказала се Марија Зосимовом погледу. Видевши га, она је нагнала у бекство, али чувши за њом сузну молбу старчеву да га благослови, она је стала и замолила га да јој добаци своју одећу како би се покрила и тако омогућила разговор са њим. На његову упорну молбу Преподобна је смирено открила свој негдашњи живот; казавши му о првој половини свога живота – бурног и превртљивог, и о упорности да се преобрати, Марија му је испричала и о свом животу у пустињи: „Веруј ми, оче Зосима, седамнаест првих година провела сам у овој пустињи борећи се са својим безумним похотама као са љутим зверовима: када сам осећала глад, прохтевало ми се да једем рибу и месо, као што сам то у Египту чинила; пошто сам у свету волела да пијем вино, по некада нисам могла да утолим жеђ ни капима воде; много сам патила од глади и зноја, много од болести. Ранији моји прохтеви су као ватра палили утробу моју; на ум су ми долазиле раније саблажњиве песме и мутиле мир души мојој; преступничке пожуде су ми узбуркавале крв и присиљавале да паднем ничице, да ударам у земљу и са сузама молим помоћ с висине. Трудила сам се да на уму имам моје завете и да их супротставим унутарњим прохтевима тела; призивала сам Божију Мајку у помоћ, као свога јемца; плакала сам горко и дуго, целе дане и целе ноћи и једино тада ме је обасјавала слатка светлост и разгонила невољне мисли“. Седамнаест година је провела Марија у средишту мрачног живота овога света; седамнаест година је трајала њезина тешка борба са грешним пожудама и, најзад, добровољну мученицу посетио је жељени покој духа – плод необичних трудова и подвига, благодатни мир послан од Господа, Који нам свима саветује: приступите мени сви невољни и обремењени и Ја ћу вас одморити. Од тада, Марија се бићем уподобљује ангелима, преузневши се изнад тела и света: Зосима је њу у време молитве видео узнесену од земље како стоји у ваздуху, и видео њезину прозорљивост речима, као и то да је два пута ходала по води Јордана као по сувом, а добила је од Бога и предзнање о времену своје смрти. Испричавши му свој живот, Преподобна га је замолила да идуће године у време Великог поста опет дође у пустињу са светим Даровима како би се причестила. Зосима јој је испунио свету жељу. Примивши Тело и Крв Исуса Христа и сјединивши се тајанствено са Њим, велика подвижница пустиње је умолила Преподобног да на исто место и у исто време дође и следеће године, али Зосима ју је тада већ нашао упокојену, а њене часне мошти је сахранио. Ускоро, пошто је примила причешће од Преподобног, она се упокојила – 530. године, 1. априла. Софроније, патријарх јерусалимски, који је живео почетком VII века, саставио је опширно житије преп. Марије Египћанке које се и сада чита на богослужењу. А свети преп. Андрија Критски, звани и јерусалимски због монашких подвига у Је-русалиму, као изасланик јерусалимског патријарха Теодора на шести Васељенски Сабор 691. године, донео је собом у Константинопољ житије преп. Марије заједно са својим каноном знаним под именом велики. Од тога времена до сада, Православна Саборна Црква чита тај канон, а установила је да се и житије Преподобне чита у четвртак пете седмице Четрдесетнице, а у васкрсни дан те седмице савршава спомен у част Преподобне, оличавајући у њој обличје истинског покајања! Труда ради бдења, Црква у четвртак служи Литургију Пређеосвећених Дарова и олакшава пост. Субота седмице. Акатист Богородици У суботу пете седмице Црква врши молебни чин акатиста или похвале Пресветој Богородици Одигитрији, почињући причу на тај дан овим стиховима: Град обухваћен ратом, непрестаним песмама Благодарно опева силну Заштитницу. На основу приче древног предања, након вазнесења Господа, св. евангелиста Лука, иконописац, насликао је лик Божије Мајке и показао јој га. Видевши своју слику Она се сетила свога ранијег пророчанства: „од сада ће ме блаженом звати сви нараштаји“, те рече: „благодат Моја нека буде са овом иконом“. Свети Лука је послао икону у Антиохију уваженом Теофилу (Лк 1:3), за кога је написао и коме је послао своје Евангелије и књигу Дела Апостолска. Из Антиохије, где су верујући са великим страхопоштовањем поштовали благодатну икону, она је после много година пренесена у Јерусалим; Евдокија, супруга грчког императора Теодосија Другог (408-450), која је путовала на поклоњење светим местима, пренела је икону из Јерусалима у Константинопољ, сестри свога супруга – св. Пулхерији, као знак мира и љубави. У Константинопољу је икона Богородичина, захваљујући побожности и расположењу Пулхеријином, постављена у Влахернској цркви где се чувала и Њезина часна риза, и где је постала позната под именом Влахернска. Благочестива Пулхерија је устројила да се у Влахернском храму, једном недељно – у уторак, чини молебан Богородици. Икона Богомајке коју је насликао евангелиста Лука и која је била постављена у Константинопољском храму, чинила је многа благодатна знамења. Јавивши се једном двама слепцима Богомајка их је привела у Влахернску цркву икони својој, и даровала им вид. Због овога благодатног знамења, ову чудотворну икону почеше називати Одигитрија тј. путовођа, заступница и помоћница. Овај назив чудотворној икони Богомајке сачувао се од тада за свагда, а утемељио се трикратним избављењем Константинопоља од силних непријатеља, које Црква достојно приписује невидивом заступништву Одигитрије. Прво избављење је било у време императора Ираклија 626. године од Персијанаца, Авара и Скита. Војсковођа Хозроје, Сарвар, покоривши Сирију, Палестину и Египат, неометано је са силном војском дошао до Хризопоља (садашња Скутара), рушећи хришћанске храмове и приморавајући хришћане да се клањају Сунцу. Да би одвукао персијску војску од своје престонице, Ираклије је мимо надања Персијанаца ударио у њихов бок. Сазнавши о царевом походу аварски хан је одлучио да искористи његово одсуство из отаџбине подмукло нарушивши мир и са поморским и копненим силама устремио се иза граница Империје. Грци се збунише. Непријатељ је опколио Константинопољ – и са мора и са копна, те је град постао потпуно незаштићен. Патријарх Сергије је тешио житеље престонице саветујући их да се сво уздање усмери на Бога и његову Пречисту Мајку: „Будите храбри, чеда, говорио је он, уздајмо се у једнога Бога узданицу нашег спасења и од свега срца и душе пружимо му своје руке и погледе; Он ће растерати невољу која нас окружује и разорити све планове наших противника“. Патријарх је са свештеним иконама Богомајке и са мноштвом придошлог народа извршио унутар зидина града крсну литију, храбрећи браниоце града. Персијанци и Авари продираху са Истока и са Запада не би ли спалили околину главног града: патријарх, узевши нерукотворени лик Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, икону Одигитрије, драгоцену Ризу Пресвете Дјеве Марије и животвореће Дрво Крста, и учинивши два пута крсни опход по зидовима града мољаше се са сузама: „Васкрсни, Господе! -и разбећиће се непријатељи Твоји; и ишчезнуће као дим, и растопиће се као восак од огња“. Дошавши тако литијом до залива патријарх је погрузио часну ризу Богомајке у мирне воде залива. Дејством благодатног промисла, море се узбуркало и потопило непријатељске бродове; непријатељи на копну беху побијени мачем и протерани. Тако је Бог својим милосрђем и заступништвом Богомајке даровао Грцима победу над непријатељима, од којих не само да је била повраћена територија коју они освојише у грчким провинцијама, него за свагда беше уништена њихова сила. Сам патријарх, утешен брзом помоћи Пресвете Богородице, целу ту ноћ је одстојао приносећи небеској Заступници химне хвале и благодарноти; успомену на чудесно избављење Константинопоља Црква је за свагда очувала, потомака ради, у нарочитом празновању са којим је касније сјединила успомену на двократно још избављење Константинопоља од непријатеља, уз помоћ Одигитрије. Након тридесет и шест година од првог избављења Константинопољ је, заступништвом Одигитрије у време Константина Погонота (668-685), други пут спасен од Сарацена који су током седам година опседали Византију. Највећи део бродова и тридесет хиљада непријатеља, молитвама Цркве и заступништвом Богородице изгинуше под зидинама града од грчког дејства и претрпених бродолома. Најзад, трећи пут, Константинопољ беше сачуван опет од Сарацена, заступништвом Одигитрије, у време цара Лава Исавријанца (716-741). У време царевања Лава Исавријанца, Сарацени опколише Константинопољ са 1800 једрењака, у намери да га разоре. Житељи града, узевши најчасније Дрво Крста Господњег и свету икону Одигитрије, извршише по зидинама града литију, са сузама молећи Господа. Флота сараценска беше скоро сва уништена веома јаком буром у Егејском мору, и једва да десет бродова остадоше цели; непријатељске трупе су у хрпама прекривале острва, обале и улаз у луку. Иако Синаксар у субошу пете седмице Четрдесетнице говори само о Трократном избављењу Константинопоља, иосредством Богомајке – ипак историја сведочи и о четвртом: Аскољд и Дир наоружавши 200 бродова прокрчише себи пут, 866.г. у Црно море, пустошећи огњем и мачем обале, и опколише Константинопољ са мора. Имп. Михаил Трећи, који је тада царевао у Константинопољу, беше одсутан због рата са Агарјанима на Црној реци. Дознавши од намесника цариградског о новом непријатељу, пожурио је у ирестоницу; уз велику опасност иробио се кроз обруч непријатељских бродова, немоћан да угрози њихову силу, поуздао се у Госиода, од кога је помоћ и стигла. По сведочанству византијских летописаца, народ се у молитви обратио Богородици у њезином славном храму у Влахерни. Патријарх Фотије је са великим торжеством изнео Њезину ризу на обалу и иогрузио је у море, тихо и сиокојно. Одједном се подиже бура која је разбила и уништила непријатељску флоту, те само незнатни остаци њезини вратише се у Кијев. Сагласно византијским летописцима, Нестор овако описује следећи догађај.Уплашени небеским гневом, руски безбожници хитно упутише делегацију у Константиноиољ ради светог крштења. Грамата патријарха Фотија, писана крајем 866. г. источним епископима, сведочи о томе шта се, у ствари, збило. „Руси, пише он, познати по жестини, поробиоци суседних народа, који се у својој дрскости усудише да ратују са римском империјом, већ оставише сујеверје и исповедише Христа, те постадоше наши пријатељи, мада још до недавно беху најзлобнији непријашељи. Они од нас добише епископа и свештеника, испољивши живу усрдност и вољу ка хришћанском богослужењу“. Дивну помоћ Одигитрије, благодатно дарујућу верујућима, Црква помиње и прославља у суботу пете недеље Великог поста из разлога што је прво избављење Константинопоља било око тога времена. Уз то, Богомајка је хитра помоћница и у покајању. Њезиним садејством православни побеђују видљиве и невидљиве непријатеље. Њезином помоћи Грци су много пута победили невернике, а Марија Египатска, коју помињемо у четвртак пете седмице Четрдесетнице, и у следећи васкрсни дан, победила је грех свој. Богослужење, које се врши у суботу пете седмице Четрдесетнице у част Богородице, назива се похвала и стајање, из разлога што су похвалне химне Богородици верујући првотно произносили стојећи целу ноћ. Због тога се похвална пјенија у част Одигитрије, до данас савршавана у Цркви, називају акатисти или стајања. „Не назива се сједален, јер тада сви људи једноставно стоје (акатист), појући химну Мајци Речи“. Акатист је похвала (панагерик) Богомајци, састављен од 24 песме – 12 кондака и 12 икоса, распоређених саобразно двадесетчетирма словима Грчког алфавита. Ауторство акатиста неки приписују Георгију Писидијском, ђакону Велике Цркве у Константинопољу (половина VII века). Свака песма почиње одговарајућим јој по редоследу словом алфавита – кондак се завршава псаломским: алилуја, а икос архангелским поздравом Богомајци: радуј се. Акатист се завршава кратком молитвом Пресветој Дјеви да Она свагда буде избавитељица хришћана од невоља и искушења. У томе смислу се акатист чита у свима осталим данима године, на почетку или по завршетку других служби похвале; али у суботу акатиста он улази у сами састав богослужења и поји се на јутрењи, и то не сав одједном, него раздељено – у размацима са другим песмама и читањима – у четири различита изласка. Свака пауза почиње и завршава се певањем кондака „Избраној Војвоткињи“. Обичај читања акатиста утврдио се после двају нових избављења Константинопоља, заступништвом Богомајке. У почетку празник акатиста се вршио само у Константинопољу, уствари, само у Влахернском храму, у коме се и чувала чудотворна икона Мајке Божије заједно са свештеним заостацима њезиног земног живота: ризом и појасом Њезиним, и где је народ у ноћ најезде Авара и Персијанаца на град служио свеноћно бдење Богомајци; али у IX веку овај празник је унесен у типик манастира св. Саве, и у типик Студитског манастира, а потом и у Триод, те је од тога времена постао свеопшти обичај у целој Православној Цркви. У васкрсни дан пете седмице Великог поста, неослабљено побуђујући верне на истинско покајање којим се достиже Царство Божије, Црква причом о богаташу и Лазару, описаном и у химнама, учи да Царство Божије није храна и пиће, већ правда и свето уздржавање. Зато ће у њега ући само они који добра из својих ризница дарују у руке убогих. Заједно са овом поуком, ради охрабрења духовних трудбеника, Црква савршава и службу св. и преп. Марији Египатској, показујући у њој образац истинског покајања, а самим тим показује колико је велика и неизрецива милост Божија и човекољубије према онима који искрено желе да се обрате од својих сагрешења. Ради утехе и охрабрења онима који посте Православна Црква и у петој недељи Четрдесетнице на Литургији читањем Апостола подсећа о спасоносној сили крсне жртве Божијег Сина за нас. Дошао је Христос, Првосвештеник будућих добара не са крвљу јарчијом нити јунчијом, него Својом крвљу уђе једном за свагда у светињу извршивши вечно искупљење (Јевр 9:11-14). А у читању Евангелија Црква подсећа подвижнике на приближавајућу се радост васкрсења Христовог пророчким речима Исуса Христа, које се читају на Литургији, у евангелију недеље: Ево улазимо у Јерусалим и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима: и наругаће му се и ухватиће га, и попљуваће га, и убиће га, и у трећи дан ће васкрснути (Мк 10:35-46). https://svetigora.com/peta-nedelja-posta-gluvna/

Говорећи често, нарочито у ове свештене дане, вашој љубави о посту и молитви, вашем богољубивом слуху и вашим душама, нисам до сада изложио о томе каквим даровима бивају награђени они који на њима ревнују, и каквим су великим добрима посредници пост и молитва за оне који их савршавају. О томе је посведочио и глас Господњи у Еванђељу које смо данас прочитали. О чему се ради? О нечем великом! Може се рећи – највећем. Поред осталог, пост и молитва могу дати такву власт над злим духовима, да се ови могу изгонити и истеривати, и да се они који су опседнути злим духовима могу ослобађати штете коју им ови наносе. Када су ученици питали Господа за глувог и немог демона: Зашто га ми не могосмо изгнати, Он им је одговорио: Овај се род ничим не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17; 19-21). Пошто је у данашњу недељу обичај да се у црквама чита о овоме чуду, прођимо од почетка целу ову прочитану еванђелску повест. Када је, дакле, Исус дошао ученицима и народу који је у то време био с њима, запитао их је о чему се ради а неко из народа му је одговорио: Учитељу, доведох к Теби сина својега у коме је дух неми. Кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима и суши се. Зашто је бацао пену, шкргутао зубима и сушио се? Зато што код оних који су обузети демоном најпре и више од других делова тела страда мозак, јер демон користи као мостобран психички дух који се у њему налази и одатле, као из неког утврђења, угњетава цело тело. Када се пак мучи мозак, тад се и на нервима и на зглобовима одвија упални процес, онемогућивши нормално дејствовање које потиче од психичког духа. Тако се догађају пометеност, сломљеност, невољни покрети свих делова тела којима се (иначе) вољно управља, а нарочито вилица, будући да је најближа најпре пострадалом делу (тј. мозгу). Обраћајући се Господу, отац ђавоиманог је рекао да је од ученика тражио да истерају демона, али да они нису могли то да учине. Тада се Господ обратио не само њему, него и свим присутнима речима: О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Мени се чини да је немогућност ученика да истерају демона Јудејцима дала повод да хуле. Ако ни услед чудеса која су савршавана нису престајали да хуле, може се замислити шта су тек говорили сада кад су имали повод. Знајући за њихово гунђање и изругивање, Господ их у потпуности разобличује и постиђује, не само веома оштрим речима, него – и делима и речима пуним човекољубља јер је, говорећи тако, додао: Доведите ми га амо. И доведоше га. Када је демон видео Господа, одмах је почео да ломи тог човека, тако да је овај пао на земљу ваљајући се и испуштајући пену, пошто је демону било допуштено да јавно покаже своје зло. Пажљиво истражуј шта прича Еванђелист. Он не каже да је Господ дечаковом оцу рекао Ако можеш веровати – из тог разлога што је увек захтевао да они који добијају исцељење покажу веру, него да је у датом случају Он то рекао зато што је, будући Владика и Чувар душа, желео да и њих (тј. душе) исцели посредством вере. Отац оног дечака, само што је чуо да за веру његову следи исцељење сина, са сузама је одговорио: Верујем Господе, помози мојему неверју! Видите ли диван напредак природе овога човека? Он не само да је поверовао у могућност исцељења свога детета, него и у то, да ако Господ пожели, Он може да надвлада и његово неверје. И у то време, некако баш код ових речи, скупио се народ, а Господ је, како стоји, запретио нечистом духу речима: Душе неми и глуви, ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега! Види се да је демон био веома тежак и веома дрзак, јер силина забране и заповести да више не улази, указује на ту крајњу дрскост овога демона: да није било ове заповести, он би се, иако истеран, вратио. Он је силно овладао овим човеком и чврсто се везао за њега, био је глув и нем, а пошто људска природа није могла да задовољи неумерености његовог беснила, она је била доведена до готово потпуне безосећајности. После овога он, повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: Умре. То што су се чули крици не противречи ономе да је демон био нем, јер разумевање речи представља пројаву нечег разумног, док је крик – неразговетан звук. Демону је допуштено да до те мере потресе овог човека и да га доведе у стање обамрлости, како би све његово зло постало видљиво. Господ је узео за руку тог човека, подигао га, показујући тако да влада најразличитијим поступцима: да узме за руку – то је била пројава тварног дела, које је својствено нама; али подигнути га исцељењем од невоље, била је пројава не тварног, него божанског и живототворног дејства (енергије). Изгледа да је тај толико страшни демон био демон разузданости који час баца у ватру онога ко је њиме захваћен – такве су хаотичне и безумне љубавне страсти – час га погружава у воду, што је последица преједања и неумерених и честих гозби и пијанчења. У таквим људима обитава управо овај глуви и неми дух; пошто је подвргнут утицају таквог демона, он није лако приступачан за слушање или говорење божанских ствари. Међутим, што се тиче онога ко није обузет злим духом и само се налази под његовим утицајем, тај, када пожели да се преобрати, а пошто још увек има власт над собом – треба да се моли и да пости, како би кроз пост обуздао тело и зауставио његову побуну, а кроз молитву обеснажио и успавао страсне склоности и помисли и на тај начин да надвлада страсти и да у молитви спречи Сатану да приђе и изруга му се. Када је пак неко не само подвргнут ђаволском утицају, него је и опседнут и трпи страдања која људи нису у стању да отклоне, он сам, наравно ништа не може да учини за своје оздрављење. Тада ће управо оно што би он сам урадио када би имао слободан ум, а што ће ради њега савршити слободни или, боље речено, људи у којима обитава божанствени дух, у највећој мери помоћи у истеривању демона. Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то водили немаран живот, јер Христос каже: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7; 22-23). Дакле, много је корисније да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мржње и надмености из душе, неголи да изгонимо демоне. Стога, ако се постараш да твоје унутарње делање буде по Богу, победићеш и страсти које долазе споља. Ако је корен свет, свете су и гране, ако је свет квасац и тесто ће бити свето. У вези с тим Павле каже: По духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16). Зато вас, браћо, молим да и ми покажемо старање и да очистимо наша срца од сваке нечистоће, како се не бисмо сјединили са онима који су осуђени. Ако је закон саопштен преко Мојсеја био чврст, и ако је за сваки преступ и непослушност следила заслужена казна, како ћемо је избећи ми, будући да се не трудимо око свога спасењa. Свети Григорије Палама Извор: Манастир Подмаине

Четврта недеља поста Демонизам, пост, молитва (Мк 9:17-31) „Овај род ничим се не изгони осим молитвом и постом.“ Док ходимо, драга браћо, кроз пустињу Велике Четрдесетнице, кроз овај период поста и духовне борбе, Црква нам данас доноси, кроз јеванђељску причу коју смо управо чули, велико, страшно и потресно откривење о демонском. Ова јеванђељска прича заиста је дубоко потресна, јер једно невино створење, дијете у најранијем узрасту, без своје кривице, страда под утицајем демонске силе. Још је потресније што га само Господ може исцијелити, док Његови ученици, који су покушали, нису успјели да истјерају демона. Али шта је, браћо моја, демонско? Како је настало? Како се испољава? Како се против њега боримо? Ово су само нека од питања која бих желио да поставим вашој љубави у вези с тим. Демонизам је свака склоност и свака сила уништења, која води чак и до самоуништења. Демонизам је сила коју човјек не може да контролише, и узалуд покушава да је истјера из свог постојања. Демонизам је оно што јеушло, преко слободе човјека, у свијет. Демонизам је оно што држи човјека заробљеним у гријеху. Демонизам је оно што се испољава на разне начине, посебно у оним облицима који се не подвргавају контроли човјека, као што су зависности. Дакле, такве нису само оне крајње форме опседнутости демонима, о којима говори јеванђелска прича, већ и облици који држе човека у ропству – ропству његових страсти, до те мјере да, иако жели, не може да се ослободи њихове силе. Не треба ићи далеко да бисмо то схватили. Довољно је да погледамо сами себе или око себе и видимо колико човјек тешко превазилази своје страсти. Једноставне ствари, попут пушења, за многе људе су непремостива немоћ. А да не говоримо о бројним другим страстима које господаре над човjеком и које он не може да побиједи. Демонизам је ушао у свијет кроз слободу – прво анђела, а затим и људи. Слобода која се није користила само за „да“, већ и за „не“ према Богу. Демонизам је ушао као побуна против Бога и управо у томе се састоји његова суштина. Демонизам жели да уништи све што је Бог створио, јер у лицу творевине, љепоте природе види самог Бога. То је оно што жели да уништи – али не може. Зато борба демона није у суштини борба против људи, већ борба против самог Бога. Али, пошто су и сами демони, као и људи који су под њиховим утицајем, такође створења Божија, крајњи исход ове демонске тежње, ове демонске силе, јесте самоуништење. Они се не задовољавају тиме да уништавају друге, већ, пошто су и сами створења Божија, желе на тај начин да увриједе самог Створитеља и да униште чак и себе. Демонизам је, заиста, једна стварност, драга браћо, и колико год да човек покушава да га негира својом логиком, не може, јер у нашем животу заиста постоје силе које не можемо да контролишемо –силе зла које измичу нашој контроли. И зато је човек, суочен са овом силом зла, покушао да пронађе разне начине да га избаци из свог живота. Али ниједан од тих начина није био успξешан, нити доноси резултате. Један од таквих начина је увјерење да, ако човјеку покажемо шта је добро, а шта зло, он ће сам изабрати добро и одбацити зло. Колико је то, заправо, наивно, драга браћо! Јер човјек обично зна шта је добро а шта је зло, али његова воља му не дозвољава да слиједи добро. Многи су мислили да ће образовање учинити људе добрима и тиме избацити демонизам из њиховог живота.Али и то се показало као наивно размишљање. И ми сами, који смо недавно проживјели страхоте Другог свјетског рата, можемо сведочити томе. Сјетимо се, браћо, да је народ велике културе и посебно развијене хуманистичке мисли постао жртва демонских сила, што је довело до разарања света(нацизам). Дакле, образовање не рјешава проблем зла.Да ли га онда рјешава врлина, или наш труд да будемо бољи људи? И то, браћо моја, показује се немоћним да нас ослободи од зла. Сјетимо се случаја фарисеја, који је уистину испуњавао заповијести, али је на крају постао заробљеник зла. Није у нашој моћи да се ослободимо зла. Зато нам данас Црква предочава Христове ријечи, које заиста остављају снажан утисак. Када су ученици питали Господа зашто они нису могли да истјерају демона, Он им је одговорио да с еовај род, дакле демонски род, ничим се не може изагнати осим молитвом и постом. И заиста, можда ће се неко запитати: Зашто су баш ова два средства толико јака да побиједе демонизам који не може бити побијеђен нити образовањем, нити врлином, нити нашом вољом, нити нашим знањем, па ни науком, која нас често заводи обећањем да ће да побиједи зло, излијечи болести, побиједи смрт, али се стално показује да сваки проблем који ријеши ствара нове проблеме. Зашто онда молитва и пост? Зато што је, браћо моја, демонизам ушао у свијет, као што сам већ рекао, кроз побуну слободних бића – анђела и људи – против Бога. И та побуна, како се манифестовала у Адаму, првом човјеку, није била ништа друго до збацивање Бога са престола и уздизање човјека у божанство од стране самог човјека. Ово осамостаљивање човјека постало је носилац демонског у нашем животу. И молитва је та која поништава овакву демонску самосталност и враћа човјека у заједницу са Богом. Она, молитва, је та која препознаје да је једини господар над злом, једини који може побиједити зло, сам Бог. И на тај начин чини човјека смиреним пред Богом, подстиче га да тражи Божију милост, односно, да схвати да он сам није бог, да није способан да се суочи са злом, осим у Богу и кроз Бога, кроз саму силу Божију. Пост је, такође, преокрет онога што се догодило падомчовјековим. Јер када је човјек пао у гријех, он је прекршио заповијест поста. Бог му је рекао: „Нећеш јести са тог дрвета.“ А човек је рекао у себи: „Шта год да Бог каже, ја ћу ипак јести.“ И тако је на тај начин пао и постао заробљеник зла и демонске силе. Зато је пост толико благословен да може да преокрене став човјека према Богу и да му помогне да заиста излије Божију милост у свој живот, како би могао да се супротстави и побиједи зло. Браћо моја, живимо у култури која вјерује, и жели да нас убиједи, да је сам човек – својом снагом – у стању да промијени свој живот, да створи рај на земљи и истјера зло из свијета. И данас, Црква, у овом времену духовних борби које воде њена чеда против зла, подиже свој глас усред овог свијета и ове културе, да би рекла да је велика заблуда вјеровати да можемо побиједити зло сопственим снагама. Црква нас позива да се окренемо у молитви и посту према милости Божијој, јер једино Он може да побиједи зло. Он га је победио кроз улазак у историју Свога Сина и Логоса, победио га је Својим Васкрсењем, које је показало да зло нема последњу реч у свету. На крају, свијет ће се преобразити у Царство Божије, али само са Другим доласком Христовим. И тада, ако се будемо нашли уз Христа, ако будемо вјеровали у Њега и само Њега – а не у сопствене снаге, нити у моћ овог свијета, нити у моћ науке, знања или врлине – тек тада ћемо бити удостојени Царства Божијег, које ће бити коначна победа над злом. Амин. митрополит пергамски др. Јован Зизјулас https://mitropolija.com/2025/03/29/cetvrta-nedelja-posta-demonizam-post-molitva/

„Светлост Христова просвећује све!“ Један од најзначајнијих тренутака у великопосном богослужењу јесте онај када се, усред читања паримија из Старог Завета, наједном размичу царске двери, и пред нама се појављује свештенослужитељ са свећом и кадионицом у рукама. Он њима крстообразно осењује сабране и громко возглашава: „Светлост Христова просвећује све!“ Нема ничег чудног у томе, ако се сваки од присутних у том тренутку са страхопоштовањем поклони до земље. Јер, отварање царских двери означава отварање самих небеских двери; свећа и кадионица символизују пуноћу дарова Духа Светога; а појава свештенослужитеља је као јављање анђела с неба. Ко би био толико надмен да се не поклони пред овим знамењима Божије благодати? Али, Света Црква не иште од нас само пуко клањање или прост пад ничице пред Христовом светлошћу. Напротив! У духовном смислу, она од нас очекује управо супротно – да подигнемо главе пред овом светлошћу, да јој откријемо цело своје биће, како бисмо се њоме озарили од врха до пета, испунили се њоме потпуно и постали сами светоносни, као што су били први хришћани, о којима апостол Павле пише да су „као светила у свету“ (Фил. 2, 15). Да бисмо боље разумели шта Црква жели да нам каже овим свештенодејством, размислимо о значењу речи које тада изговара свештенослужитељ: „Светлост Христова просвећује све!“ Ове речи, пре свега, претпостављају да свима нама недостаје истинске светлости. Јер, да је у нама већ постојао прави светлосни сјај, не би било потребе да будемо просвећени. И заиста, човек који није озарен Јеванђељем јесте у тами, и то дубокој тами, како нас учи свети апостол Павле. Они који су просветљени наукама и који себе називају ученим људима можда неће одмах пристати на ово. Али, то је зато што се такви људи, бавећи се наукама и поуздајући се у треперећи сјај који оне пружају, ретко и слабо осврћу на унутрашњост свога духа и срца. Зато не виде у каквом је мраку њихова душа и савест. Ако би, међутим, неко од њих пажљиво испитао природу својих знања, а уједно се са истинском сабраношћу загледао у најдубље потребе своје душе, брзо би уочио да је светлост добијена од науке – ма како велика била – недовољна за право испуњење човековог бића. Онда би схватио да је, у односу на неке од најбитнијих питања – без којих човек није човек – једнако несвестан као и најобичнији простодушни човек. И да му је, баш као и том простодушном човеку, неопходно просвећење свише. „Светлост Христова просвећује све!“ Овим речима, даље, претпоставља се пуноћа и преизобилност Христове светлости за све. Заиста, у Њој нема недостатка ни за кога. Она просвећује и најмудрије, откривајући им тајне Царства Божијег, које ниједан ум сам по себи не би могао спознати; и најнеразумније, отварајући им, уместо стихијског разума, очи срца, којима виде оно што је скривено од мудрих и разумних овога века. Просвећује и најбогатије, учећи их да се не узносе због трулежних добара, да не сабирају благо себи, већ Богу, и да своје право богатство положе тамо где ни мољац не нагриза, ни лопови не поткопавају и не краду; и најсиромашније, показујући им у њима самима богатство вредније од целог света, учећи их да буду нищи не само телом, него и духом, како би задобили Царство Божије. Просвећује и најмоћнијег владара, подсећајући га да је изнад њега Владика, Који ће тражити строг рачун за сваку сузу што је потекла његовом руком; и најпониженијег слугу, тешећи га сазнањем да му унутрашњу слободу духа и савести нико не може одузети. Јер човек врлински, макар и окован, узвишенији је од свих светских срећника и ближи Спаситељу, Који је, премда Син Божији, ради нас примио не обличје цара, него слуге и слуге свих. Просвећује старце, отварајући пред њима вечну, неостариву радост, призивајући их из земаљског странствовања тамо где је починак од свих трудова. Просвећује младиће, снажећи их за борбу против страсти и пожуда; просвећује и најмању децу, отварајући им уста за хваљење Господа. „Светлост Христова просвећује све!“ Изговарајући ове речи кроз уста свога служитеља, Света Црква као да нам каже: можда ће неки, било по жребу рођења, било због животних околности, осећајући се удаљеним од светлости наука и људске мудрости, оплакивати свој наводно несрећан положај и мислити да, остајући само са природним разумом, не могу, попут учених људи, досегнути циљ свога постојања, и да ће заувек остати иза њих не само у времену, већ и у вечности. Али, нека такви не клону духом, нека не губе храброст! Онај Који је у видљивом свету поставио сунце и месец да једнако светле свима, није заборавио ни у духовном свету да излије светлост за озарење свих и свакога, без изузетка. Посећуј Цркву, слушај Јеванђеље – глас Пророка и Апостола; и ко год да си – земљорадник или војник, дете или старац, слуга или надничар – спознаћеш све што човеку треба за спасење, то јест, да би се у вечности, куда сви ходимо, појавио способан за своје велико назначење. „Светлост Христова просвећује све!“ Можда неки – као да нам овде говори Црква – испуњени сјајем земаљских наука и мудрости замишљају да им више није потребно никакво просвећење, да знају све што је потребно и да могу спокојно почивати на својој залихи знања. Али, нека се такви изведу из те погубне заблуде! Докле год нису изучили Јеванђеље и Крст Христов, докле год нису ваљано разумели шта о човеку говоре Пророци и Апостоли, дотле још увек не знају оно најважније. Јер, само у Христовој светлости може се видети Бог, себе и свет у њиховом истинском облику; само небеско откривење може показати стазу која води у живот вечни. „Светлост Христова просвећује све!“ Зато – као да нам поручује Црква – свима нам ваља ходити у светлости и чинити дела светлости. Јадни незнабожац још би могао рећи да није знао како треба живети у овом свету, јер није у рукама имао Јеванђеље; али хришћанин нема оправдања! Христова светлост све му је осветлила: показала му његово сиромаштво, али и богатство Божије милости према њему; показала му како је било у рају и шта нас чека у Царству Небеском; показала му уски пут који води у живот вечни и широки пут који води у пропаст; открила му силу Христовог Крста и неизбежну потребу да и сам носи свој крст. Све је обасјано, све откривено, све свима заувек назначено! Стога, свима нам је дужност да ходимо у светлости, да избегавамо дела таме, да се не препуштамо духовном сну и немару. Такво је, браћо моја, значење ових светих речи: „Светлост Христова просвећује све!“ Црква их понавља и ради нашег поучења, и ради нашег упозорења. Наше је, после овога, да се осврнемо око себе и испитамо којом се светлошћу руководимо у животу – Христовом, или неком другом? Каква год друга светлост била, ако није Христова, у односу на вечно спасење она је исто што и тама, а понекад и гора од саме таме. Јер човек кога је обузела тама макар застане, или иде опрезно, опипавајући, трудећи се да, ако је могуће, изађе на светлост. А човек који се руководи лажном светлошћу је безбрижан, иде не заустављајући се, допушта себи свакојаке покрете, смео је у својим изборима, мења путеве и правце како му је воља; и баш зато што га води лажна светлост, као морнара варљиви пламен, или запада у неминовне опасности, или одлази тамо одакле нема повратка. Није ли ово управо оно што се догађа са многим „мудрацима“ који се, уздајући се у мудрост овога света, одричу Христове светлости? Где на крају стижу? Куда одводе оне који их следе? У такву провалију безбожништва и разврата, да се и један поглед на њу испуњава ужасом свако срце које није сасвим изгубило људску осетљивост. Чувајте се, браћо моја, те лажне светлости, која у наше време нарочито заслепљује многе. Утврдите у срцу свом истину да је само Христос истинска Светлост наша, Који просвећује сваког човека, који долази на свет и одлази из овога света. И ако сретнете неког учитеља, најпре испитајте – каква је његова светлост? Ако није Христова, ко год да је, затворите пред њим и свој слух и своје срце. Јер, као што је у чулном свету једно сунце и нема друге светлости осим његове, тако је и у духовном свету једино истинско и животворно светило – Господ и Спаситељ наш Исус Христос, Коме нека је слава, сада и увек и у векове векова. Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-inokentije-hersonski-beseda-u-petak-trece-sedmice-velikog-posta/

Данас, драга браћо, Црква нас позива да се поклонимо Часном Крсту. Поклоњење Часном Крсту у овом тренутку дугујемо чињеници да Црква жели да нам пружи извор снаге како бисмо наставили подвиг поста и духовну борбу против зла, страсти. Неки се питају: Зашто Крст представља извор снаге и утјехе? Он је извор снаге и утјехе јер је на њему зло поражено Христовом смрћу и ту се одиграла највећа битка у историји против зла. На Крсту је разоткривена сва сила зла, која у основи има за циљ да се супротстави самом Богу и свему што је Он створио. Рат против Бога и Његове воље је присуство зла. Управо то је покушао ђаво да чини од самог почетка. Зато, када се сам Бог појавио у свијету и у историји, изазвао је зло да се испољи у свој пуноћи и снази. Када, дакле, на Крсту зло жели да убије самог Бога, шта више може да учини? Када исцрпи сву своју снагу убијајући самог Бога и смрт више нема шта да уради, тада зло губи власт. Зато је од тада Крст најдјелотворније средство за борбу против зла. Није случајно што су побожни византијски цареви, још од времена цара Константина Великог, користили крст за побједу над злом. Позната је визија коју је Константин Велики видио на небу: знак крста са поруком „Овим побјеђуј“. То је био крај прогонитеља хришћана и од тада су све битке против варвара, као што слушамо у данашњим црквеним пјесмама, вођене у име Часног Крста. Али и Црква се непрестано бори против зла помоћу Крста. Није случајно што крстом благосиљамо болеснике да би били ослобођени од болести. Није случајно што крст тјера демоне далеко. Није случајно што се зло више не може трпјети пред Крстом, него се разара. Али зашто, драга браћо, треба нам Крст за борбу против зла? Зар Бог није могао својом силом да уништи зло? Зашто је морао бити распет да бисмо били избављени од зла? Свакако, дубина Божије мудрости, која је изабрала овај начин, остаје несхватљива за нас. Али, можемо смирено, драга браћо, да примијетимо неке ствари. Прво, Крст је био захтјев Божије љубави. Бог је могао својом моћи да уништи зло у потпуности, али је желио да га побиједи тако што ће ући у саму суштину наше егзистенције и дијелити са нама последице које зло доноси. Када нас зло удара, када патимо, када смо мучени и умиремо, Бог нас не гледа као неки равнодушни посматрач, као што је то замишљао Аристотелов бог – неосјетљив и недодирљив. Не, наш Бог, драга браћо, улази у саму нашу егзистенцију и жели да преузме на себе последице зла. Он нас учи тим својим начином да не можемо, драго браћо, да показујемо љубав према другима без да дијелимо њихову бол. Бог допушта да много пута патимо, да будемо мучени, неправедно оптужени и клеветани, јер иначе не бисмо могли да разумијемо у дубини нашег бића шта значи када неко трпи све нападе зла. Да бисмо рекли да заиста волимо друге, морамо да учествујемо и у њиховој патњи. Христос је својим Крстом показао, осим љубави, још једну ствар – поштовање према слободи. Да је Бог уништио зло силом и потпуно га избрисао на тај начин тада бисмо изгубили своју слободу. И не заборавимо да зло произлази управо из наше слободе. Не би било зла да Бог није створио слободна бића. Бог је, дакле, створио слободна бића како би заувијек била слободна. И није могао да уништи зло без да учини било шта друго осим да, како сам већ рекао, из поштовања према слободи дозволи да Он сам буде погођен последицама наше слободе. И на Крсту се управо то и догодило: пројавила се сва снага слободе зла, односно злоупотреба слободе. И зато човјек који поштује слободу другог, следећи примјер Крста и Распетог Господа, никада неће примијенити силу над другим како би га учинио својим пријатељем или га потчинио. Радије ће сам постати жртва злоупотребе слободе оног другог, него да му одузме његову слободу. Тако је Крст постао једино рјешење. Крст љубави и слободе стајао је пред злом како би га побиједио. И зато вјерујемо да љубав и доброта побјеђују зло. На први поглед, ово може изгледати као слабост, али заправо је велика сила. Апостол Павле каже: „Ако је твој непријатељ гладан, нахрани га; ако је жедан, напој га – јер чинећи тако, ти му сабираш угљевље на главу.“ (Рим 12:20) Зло може да гори, може да пати, али не може да надјача добро. Чини се да је у једном тренутку зло јаче од добра, али на крају, добро увијек побеђује. И то је велика порука коју Крст Христов доноси у наш живот. Црква нас, браћо моја, данас позива да се поклонимо Крсту не само да бисмо црпили снагу из његове моћи, којом побјеђује зло с којим се свакодневно боримо – против искушења, страсти и сваког зла – већ и да бисмо и сами понијели свој крст, као што смо малоприје чули у јеванђељској поруци. Да, када гледамо Крст и клањамо му се, можемо из њега црпити снагу, али то није све. Потребно је да и ми узмемо свој Крст и носимо га за Христом. Овде можемо уочити два облика крста које нас позива Крст Хритов да понесемо. Прво долазе принудни крстови које нам живот намеће, а свакако је наш живот пун таквих крстова: болести, туге, издаје пријатеља, клевете и многа друга зла која нас снађу у животу без наше воље – све то смо позвани да носимо са стрпљењем, прихватајући оно што је свакоме од нас дато. Често мислимо да је крст неког другог лакши од нашег, али чак и ако је тако, треба да прихватимо свој крст као дар Божији, јер сваки крст који нам Бог даје постаје пут нашег спасења. Очигледно је да је тај крст који нам одговара управо наш лични, неизбјежни крст. Али ако погледамо Крст Христов, видјећемо да крстови које смо позвани да носимо нису само они који нам се намећу без наше воље, већ постоје и добровољни крстови. Христос није био приморан да буде распет, да понесе свој Крст. Могао је у последњем тренутку, као што му је његов одани ученик Петар савјетовао прије распећа, да уништи своје непријатеље. И сам Христос је рекао да, ако би позвао дванаест легиона анђела, не би био распет. Дакле, могао је да избјегне Крст, и то из још једног разлога – јер је Христос био невин, праведан и безгрешан. Наши крстови, већином, долазе као последица наших грјехова и грешака. Али Он, „који гријеха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим“ (Ис 53:9), добровољно је узео Крст. И на тај начин нас позива да и ми носимо са стрпљењем не само неизбјежне, већ и добровољне крстове, које нисмо дужни да понесемо. И то, браћо моја, представља мјеру светитеља, гдје су ствари веома тешке, али и величанствене, благословене и испуњене милошћу. Сваки мали крст који добровољно прихватимо доноси обилну благодат од Бога. Црква нам поставља такве крстове које можемо прихватити ако желимо – али нас на то не приморава. Каже нам Црква на примјер, да постимо – али нас не приморава. Он је крст који је једна жртва, принос, одрицања од нечега што осјећамо као велику потребу, попут хране, како бисмо и ми пробали да подигнемо један добровољни крст. Исто важи и за милостињу, за давање не од нашег вишка, већ од онога што нам је потребно, од онога што и сами оскудијевамо, то јест, да се одрекнемо нечега како бисмо помогли другима, ни то није обавезни крст, већ добровољни крст на који смо позвани да га носимо својевољно. Исто важи за многе друге ствари у животу. Могли бисмо, на примјер, да одведемо свог непријатеља на суд и да га пошаљемо у затвор, што му и по закону припада, јер нас је заиста увриједио и повриједио. Али је добровољни крст да му опростимо, да не ударимо свог непријатеља, чак и ако је правда на нашој страни. Много таквих крстова можемо да наведемо. Оно што желим да нагласим јесте да су сви светитељи Цркве носили добровољне крстове, а не само оне који су им били наметнути. Мученици нису покушали да избјегну мучеништво, а могли су, већ су добровољно понијели свој крст. Ко је натјерао подвижнике да оду у пустињу? Ко их је натјерао да живе у тако великој оскудици, сузама и страдањима? То је била њихова потпуно слободна одлука и кретање. Зато, браћо моја, данас када се клањамо Крсту Христовом, узмимо га не само као извор снаге – јер заиста јесте извор снаге – већ и као мјеру по којој мјеримо себе. Сигуран сам да ћемо сви бити испод те мере ако се измеримо са Крстом Христовим. Али Бог је милостив, познаје нас и процјењује више нашу вољу него нашу снагу. Желимо ли да следимо и носимо Крст Христов? Колико год било тешко, Господ ће нам дати своју благодат, даће нам свој благослов. Оно што никада не смијемо да учинимо јесте да окренемо своје лице од Крста Христовог или да га користимо само за нашу корист. Крст Христов је за све нас да га носимо, и зато нам га Црква данас ставља на поклоњење. С тим духом, драга браћо, наставимо остатак овог Светог и Великог Четрдесетодневног поста, како бисмо се удостојили благодаћу Господњом и снагом Крста да понесемо и ми добровољне и неизбјежне крстове и тако да учествујемо у Крсту Христовом, да се поклонимо Његовим светим Страдањима и Његовом светом Васкрсењу, које увијек долази преко Крста Христовог. Амин. Митрополит Пергама академик др. Јован Зизјулас https://mitropolija.com/2025/03/21/treca-nedelja-posta-poklonjenje-casnom-krstu-hristov-krst-i-borba-protiv-zla/

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли – резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско. Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и задовољавају га. Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости. И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: „Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља“. Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна. Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности – васкрсењем! Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела. Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда. Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити. Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти. Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу. Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих. Богоносни Василије Велики бележи: „Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела“. Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима. Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу. Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату „стоструко“ у Царству Небеском. Св. Исаак Сирин “Подвиг у нашем животу“ Извор: Светосавље

Када је Господ и Спаситељ наш Исус Христос обилазио градове и села и проповедао о царству небеском, свратио је једном и у дом једног житеља Капернаума, и по обичају, и овде проповедао. Скупило се много народа, тако да се до врата дома није могло доћи. Четири човека донесоше узетога који је живео на постељи ? да би га видео онај који исцељује сваку болест и сваку немоћ у народу (Мат. 9,35). Али, пошто се нису могли пробити кроз толику масу да би дошли до Христа, они су се са болесником попели на кров куће, открили цреп на крову и, направивши довољно широк отвор за спуштање болесника, спустили овог на носилима пред Самог Господа. Кад Господ виде њихову веру, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји, а затим, како би чудом исцељења на очиглед свију показао неверним књижевницима да је Он Богочовек Који има власт да на земљи опрашта грехе, рече му: Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме. И уста одмах и узевши одар изађе пред свима(Марко 2,11-12). Сав народ који је ово чудо видео дивио се и, славећи Бога, сведочио да никада тако нешто није видео. Ето, то је награда Богочовека за веру онима који донесоше узетога! А да су га донели овоземаљском лекару, он би без сумње сматрао сувишним да обраћа пажњу на његове грехе и лечио би га од телесне узетости материјалним а не духовним лековима. Божански чудотворац, међутим, поступа другачије: телесну узетост он лечи кроз опраштање грехова: Синко, опраштају ти се греси твоји. Зашто тако? Па зато што је душевна узетост, то јест греси, била узрок телесној узетости. Јер, све болести и смрт имају свој почетак у греховној узетости душе људске. И ето, већ много хиљада година грех рађа све болести душе и тела. Али због чега је света Црква установила да се данас чита јеванђељска прича о узетоме? Свакако због тога што она у свима нама види болеснике од узетости, то јест од греха, и жели да сви, ради исцељења, похитамо ка Исусу Христу. И тачно је: сви смо ми узети. Сваки наш грех је узетост. А да је грех заиста душевна узетост, то је свако од нас на себи осетио. Од сваког греха трпи наше срце, разум отупљује за све духовно, слаби воља за добрим делима, оболевају, да тако кажемо, све основе нашега живота, јер, када оболи срце главни покретач нашег живота тада болест захвата целог човека. Због тога света Црква, знајући како је човеку важна чврстина срца и постојаност на стени вере и Божијих заповести, пева у глас са нама: Утврди, Господе, на стени Твојих заповести, колебљиво срце моје(Канон Андреја Критског, песма 3 Дакле, ми смо узети. Неки од нас, покренути савешћу, сами схватају своју болест и иду ка Христу да се лече од своје греховне узетости; а другима је на несрећу потребна туђа, искрена помоћ да би схватили своју болест и од свег срца пожелели исцељење од Исуса Христа. Ах! Када би неко и ове људе као онога узетога, довео снагом своје вере и добронамерним саветом у искрену скрушеност пред лицем Самог Господа нашег Исуса Христа, који је на Себе узео наше грехе и болести. Он би таквим људима учинио највећу хришћанску услугу. Много је међу нама оних који су духом узети и којима је заиста неопходна искрена помоћ других. Они су сами толико слаби у вери, толико су своје срце ослабили разноразним страстима, да сами нису способни да учине ни један једини корак у вери и хришћанском животу. И шта? Зар међу вама, љубљени, нема таквих људи који би помогли својој немоћној и у вери слабој браћи? Зар међу нама нема искрено верујућих, који би својом животворном вером помогли неверујућим? Зар нема таквих који би уразумили свог брата који живи у незнању и разузданости и посаветовали га да се са искреним покајањем и вером обрати Христу? Браћо, ви који сте слаби у вери и који разуздано и раскалашно живите, реците, да ли бисте желели да се избавите од своје беспомоћне душевне узетости, чији ће крај бити вечно мучење у огњу пакла? Желите ли да паднете пред Самог Исуса Христа и да вас Он исцели? То се лако може остварити. Сваког петка, а ако треба и другим данима, Исус Христос у овом светом храму прима к Себи све оне који су гресима узети и преко свештеника их по вери исцељује. Сваки пут када се грешник искрено каје због својих грехова, Сам Господ му изнутра говори: Синко, опраштају ти се греси твоји. Шта вас спречава да се вером приближите Исусу Христу и од Њега добијете исцељење? Дођите, исцељујте се: пријем сада сви објављујемо током целе Свете Четрдесетнице. Све прима Сам Христос. Свештеници су само сведоци пред њим, посредници између Њега и вас. Само не заборавите, Исусу Христу морате долазити са јасном свешћу о томе да сте ви грешници, да сте без Њега немоћни и мртви душом, морате веровати свим срцем да је Он ваш Творац и Судија, и да само Он има власт на земљи опраштати грехе (Марко 2,10). Не заборавите још и то да је после исцељења од греховне узетости безумно и опасно свесно изазивати нову узетост. Ето, постао си здрав, говори Господ, више не греши, да ти се што горе не догоди? (Јован 5,14). Амин. Преузето из књиге: Свети Јован Кронштатски, ВЕЛИКИ ПОСТ, Светосавска Књижевна Задруга, Београд 1993. Вера |

"У данима када се хришћани припремају за Велики часни пост, често се запитамо и о смислу и суштини нашег живота и постојања. Али поред многих великих питања која интересују хришћане у ове дане, има једно питање, које је само по себи формализам, а уједно и велика нејасноћа. Та нејасноћа је стара колико и сам пост, и она тражи одговор на питање шта је у суштини пост и да ли је то храна, и ако је, која је то врста хране?", пише јереј Огњен Фемић и наставља: "Црква није дала јасан и дефинисан одговор на ово питање ни сад ни прије двије хиљаде година. Чак што више, разлике од Цркве до Цркве су толике да само продубљују нејасноћу по овом питању. Историја Цркве нам говори, да и у првим вековима посни типици су се разликовали. Онако како се постило у Александријској цркви, није се постило у Антиохијској или Јерусалимској и обратно. Приметно је да се нису не само разликовали по начину поста, већ и по броју посних дана. Док су једни постили седам дана, други нису постили суботу и недељу, ти дани су се сматрали одмором од поста. Неки док посте, нису јели ништа животињско, други су јели рибу, а неки уз рибу и птице и јаја. Неки су јели само хлеб, други су се трудили да не једу ништа. Неки нису ништа обедовали до вечери, тек у вечерње сате би узимали храну, што веома напомиње на данашњи пост у исламу, а неки би јели сву врсту хране али у ограниченим количинама. О свему томе нам сведоче црквени писци и историчари Созомен и Јевсевије у својим књигама “Историја Цркве”. Чак и у садашњем времену, разликују се перцепције поста код Руса и Грка, као између осталог и код нас. Општи одговор како постити вероватно никад нећемо добити од Цркве, иако имамо одређене смернице да је пост уздржање од јела и пића. Када су негде питали Св. Јована Златоустог која је то посна храна, јер смо видели да су биле велике разлике у схватању поста, он је одговорио, да је посна храна она која је јефтинија. Тако би хришћани уштедели новац који су давали сиромасима и Цркви. Све нам ово говори да пост је пре свега скретање пажње са себе на другога, чак и храна нам овде помаже да ослободимо додатне духовне снаге за другога. Уздржањем од хране умртвљујемо тело и страсти, које нам пре свега сметају да скренемо пажњу са себе на другога. Постом ослобађамо дух од телесних окова, како бисмо лакше понели туђе крстове. Нигде се као у Великом посту Црква не мобилизује и постаје истинска заједница. Нигде се као у Великом посту Црква не пројављује као заједница, односно Црква је тада у пуном смислу Црква. Тада хришћани највише личе на Христа, тада их и највише препознају као хришћане, јер тада је највидљивија разлика између света и хришћана. Свакако да хришћанин није само дух, него и тело, зато постоје и мрсни дани, када се тело крепи храном. Јер како каже ап. Павле: Дух је бодар, али је тело слабо. Иако морамо да одржавамо тело храном, ипак је већина године посна, чиме нам Црква поручује да је претежнији дух. Могли би смо се овде надовезати на причу о Марти и Марији. И једна и друга су добре, али је Марија бољи део изабрала, изабрала је дух и душу. Марија је дух хранила, о њему се бринула. То јој се не може одузети, то је вечно и за вечност. У току поста треба да се трудимо и тренирамо да носимо туђе крстове, жртвовање треба да иде до крајности да се чак разапињемо за другога, то што и Христос чини ради нас. У току поста, кроз све црквене службе и молитве следимо Христа до Голготе, гледајући Њега како заволе свет да је живот свој дао за нас, да и ми волимо тако једни друге. Пост је време када се праштање, сажаљење, жртвовање и љубав хране, а сујета тела остаје гладна. Али то само можемо ако нам је дух бодар, а пост је најбољи помоћник на томе вечноме путу". Јереј Огњен Фемић Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Великопосне службе су такве да човек пожели да оне трају и трају, и само телесне немоћи нас приморавају да их напуштамо или донекле скраћујемо, прилагођавајући се потребама нашег великог града. Велики канон Андреја Критског прихваћен је у Цркви за великопосно читање како би у нама пробудио покајање и како би се у срцу обликовало исправно разумевање тога шта је покајање. Навикли смо да све што се око нас догађа оцењујемо кроз осећања која у нама тим поводом настају: да ли нам је добро или лоше – и у зависности од тога доносимо суд о неком догађају. А од те навике нужно је да се одучимо, јер треба, као што је чинио преподобни Андреј, да свој живот сагледавамо са становишта речи Божије, постепено васпитавајући себе и трудећи се да у нама та реч Божија нађе место – како бисмо могли њоме да оцењујемо и своја дела, и своје духовно стање, и оно што се око нас збива, а не осећањем које у том тренутку имамо. Најпре зато што наша осећања лажу, а друго, у њима је увек присутна ласкавост, јер је сваки човек, услед своје греховности, егоиста, па себи увек жели добробит – и то, нажалост, не духовну, већ телесну или, што је још погубније, душевну. Човек жели да у његовој души влада мир, али не мир који даје Дух Свети, већ мир душевно-телесни. И томе стреми, трудећи се да свој живот уреди тако да га ништа не узнемирава, да га ништа не потреса. И тако сваки човек непрестано као да се бори са својим животом, покушавајући да га некако среди, а из тога произилази мноштво брига, док живот измиче из руку и све тече само од себе, попут брзе вожње по леду – можеш окретати волан у било коју страну, али кола иду по инерцији. Тако је и овде. Човек покушава да измакне вољи Божијој, покушава сам да уреди свој живот, заборављајући да Господ промишља о свакоме. Штавише, понекад је Богу угодно да у одређеном тренутку човековог живота човек прими неку жалост. Зашто? Зато што му је та жалост потребна за спасење. Често човек себи поставља питање: зашто ми се догодило ово или оно? Да нисам негде сагрешио? И почиње по сваку цену да тражи одговор, мислећи да ће, када га нађе, исправити оно што је узроковало тугу, и да ће она тада отићи. Да, заиста, искуство живота нас учи да се и то понекад дешава. Ако човек робује неком греху, последице тог греха често су сасвим конкретне. Код деце је то врло уочљиво. Отац и мајка говоре: не ради то. Али дете и даље чини по своме, све док се не догоди управо оно на шта су га сто пута упозоравали. Исто тако бива и са одраслима, када не верују речи Божијој. Али то не значи да су све тешкоће, жалости и скорби у нашем животу нужно последица неког нашег појединачног греха. Не, сав наш живот је грехован, и то је потребно схватити. Грех није нужно неки одређени поступак. Може се достићи такав начин живота да човек не чини ниједно лоше дело. Строгом аскезом и унутрашњим трудом може се постићи да ум буде слободан од рђавих мисли – што је веома тешко, али могуће. Још је теже, али ипак достижно, очистити срце од злих помисли, односно од оних покрета срца који настају по наговарању ђавола. И када човек то достигне – а из читавог човечанства то постижу тек појединци – то не значи да се избавио од греха. То само значи да је достигао праведност. А грех – то је нешто сасвим друго. Грех је раздвојеност човека и Бога. Грех је живот одвојен од Бога, самосталност човека у односу на Бога. Такав живот јесте грех, који се не мора нужно испољавати у страшним делима, ружним речима, рђавим мислима и неприкладним осећањима. Зато људи који не познају Бога често постављају питање: ево, живи добар човек, али не верује у Бога, не иде у храм – шта ће бити с њим после смрти? Исто што и у овом животу: као што није познавао Бога овде, иако је био добар човек, тако ће и умрети и тамо, у оном свету, неће знати Бога, остајући у својој доброти – што значи, остајући у истом паклу. Пакао није нужно Бутирски затвор. Пакао је постојање ван Бога. Пакао је стварање таквог живота у којем нема Бога. Зато је Господ рекао да цариници и грешници претичу праведне фарисеје у Царству небеском. Јер фарисеј нема у чему да се каје – он живи исправно, добро, не осећа да је грешник, јер све чини како треба. А грешник схвата да је грешник, јер су му његове греховне мисли, поступци, речи и осећања очигледни. Зато је грешнику, у извесном смислу, лакше. И сви смо ми грешници, па нам је лакше да то разумемо и осетимо. Разрушење овог зида, ослобођење од греха, сједињење са Богом – то Бог човеку дарује бесплатно, не за неке заслуге, не зато што је он добар. То је уопште тајна зашто је тако. „Јер које унапред познаде, те и одреди“ – ове речи апостола Павла су веома занимљиве и из њих је касније настало много јереси, укључујући и калвинизам. Зашто? Ево, добар човек – а нема вере. А последњи олош, може се рећи, пропалица – и Господ му даје веру. Како је то могуће? Зашто? То је тајна. Али човек који има веру, ма колико био грешан, ако свој грех препозна и крене путем исправљења, има наду на спасење. Јер само жив однос између човека и Бога може спасти душу, избавити је од греха, ослободити је тог раздвајања – ако човек жели, ако хоће да се сједини са Богом упркос својим гресима, својим страстима, устројству свога живота – упркос свему, по сваку цену жели да се сједини са Богом. И то човеково стремљење Бог награђује – Сам Господ га ослобађа. Господ може очистити човека, може му помоћи и молитвом, и у ослобођењу од страсти, само ако он истински жели не да се овде, на земљи, што дуже, безбедније и боље уреди, већ да истински достигне Бога. Покајање је, по својој суштини, управо свест о томе колико је страшно бити одвојен од Бога, не знати где је Он, не осећати Га, не познавати Га. То је стање у којем човек разуме да начин на који живи није живот, и тежи да, по сваку цену, угоди Богу, да Господ обрати поглед на његов труд, макар он био и ништаван, неспретан, пун грешака – али је труд ипак присутан, постоји то унутрашње стремљење. То је темељ духовног живота. А покајање јесте пробуђење своје душе за ово унутарње делање – да се не пристаје, да се све одбаци што томе смета, да основни мотив сваког дела буде приближавање Богу. Тада ће нам у том светлу бити јасно да је много тога чему тежимо потпуно непотребно. Надам се да је свако бар чуо изреку да „без смирења нема спасења“. Иако нас сасвим оправдано могу узнемирити неке ситуације, и мада можемо осећати сасвим праведан гнев – с било које тачке гледишта оправдан – ипак постоје околности у којима ништа не можемо учинити, јер ако предузмемо нешто, биће још горе. Шта је тада потребно? Потребно је прихватити то да је од Бога и смирити се. Јер ако је Господ тако устројио – Он који све види и све зна, који види сваку неправду, сваку увреду која нам је нанета, који види све – онда је то потребно. Коме је потребно? Мени. Зашто? Зато што је Господ изабрао такав лек, и када будем ово проживљавао и трудио се да изађем из тога, мој дух ће од тога имати корист. Ја ћу то прихватити – а Господ ће ми за то открити још више, још дубље, још ће ме снажније утешити. Јер све душевне и телесне радости, нажалост, због тога што је грех разорио хармонију, супротстављене су духовном. Зато, да би се достигла духовна радост, неопходно је мучити своје тело постом, бдењем, метанијама, физичким трудом и не допуштати души да се опусти, не давати јој више попуштања него што је потребно. Неко мало попуштање јесте неопходно, јер не могу сви проћи кроз суров начин живота – тешко је бити немилосрдан према себи. Али мера тог попуштања треба да буде у нашим рукама, јер брига о телу и души може се изопачити у страст, и под видом заслуженог одмора човек, нажалост, може чинити свакаква неприлична дела. Мада она споља можда и не изгледају тако страшно у поређењу са оним што се догађа у свету, ипак су то кораци који удаљују од Бога. Ту је потребно показати разумну мудрост и чврстину према себи, и тада ћемо моћи проћи царским путем, и Господ ће погледати на нас и пожелети да нам дарује оно што је припремио и што жели да нам да, оно ради чега је и дошао. Он каже: „Боље је за вас да Ја одем, јер ако не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама.“ Јер истински духовни живот јесте заједница са Утешитељем, Духом Светим. И Дух Свети теши човека и у његовим телесним трудовима, и у његовим душевним невољама, теши га тако како ништа и никада на свету не може. И нема ничег слађег од тога. Зато то није никакво претеривање када у акатисту певамо: „Исусе, Најслађи“. Та реч изникла је из душе светог човека, јер је он осетио сладост бивања са Богом, општења с Њим. „Окусите и видите како је добар Господ.“ Када човек макар мало, макар на трен осети ко је Господ, он то никада не може заборавити. Зато свако од нас ко је окусио сладост црквеног живота, сладост богослужења, не може то никако заборавити. Јер све остале природне сладости овога света не могу се тиме упоредити. А богослужење је истински живот у Духу Светом. Зато је сасвим разумљива наша тежња да идемо у храм, јер тамо то добијамо. И душа чезне и жуди, жели још. Али, нажалост, нема могућности да душа прими више – сувише је мала. Зато је треба ширити. А ширити је могуће само на један начин: мучењем, принуђавањем, приморавањем самога себе. Што је већи подвиг, то ће човек више добити. Другог пута нема. И то се не добија аутоматски, већ је из двехиљадугодишњег црквеног искуства познато да је онај ко је више мучио себе, више и добио. Тако сваки од нас жање само оно што је посејао, и добија само оно на чему се потрудио. А свако избегавање труда, одбијање – то је заправо крађа од самога себе. Често питају: „Оче, нисам успео да све прочитам, или сам се прејео, или нешто друго – могу ли се причестити?“ Па, можеш, зар је Чаша моја? Али што се мање трудиш, мање ћеш и добити. Какав је смисао у томе? Какав је смисао захватати воду решетом? Наравно, неке капи ће се, услед површинског напрезања течности, задржати и на том решету. Па шта онда? Ето, примио си целог Христа. Оно што је шире од читавог космоса ушло је у тебе. Али када пређеш праг храма (и изађеш напоље)– и шта онда? Ово је нарочито очигледно код деце. Дете се причести, изађе напоље – и све заборави, баца, ломи. Шта се у њему догодило? Ништа. Зашто? Зато што није уложен никакав труд. Дато му је све, дато му је више него што су апостоли имали при живом општењу са Господом Исусом Христом. Дата му је сва пуноћа коју човек уопште може да замисли. Цео Христос, Који је свуда присутан као Бог, Он је у њему. И шта? И ништа. А нико се због тога не узбуђује – човек се навикао, живи мирно. Зато нам је потребан труд на омекшавању срца, на његовом ширењу. А за то је неопходно испуњавати заповести Божије, приморавати себе на то. Треба престати са лукавством, јер Бога свакако не можеш преварити, ма како се извијао. Он зна зашто говориш овако или онако. Бог зна шта стоји иза твојих речи. Можеш ти пред свештеником заузети неки посебан израз лица или покушати да на исповести нешто другачије интерпретираш, рећи то на одређени начин како би сачувао неке односе. То је чисто душевна ствар, обична бесмислица. Па шта онда? Бог те види, Он зна. Он познаје извор твојих осећања и речи, и зна тај јаз између твог истинског стања и онога што изговараш. Дакле, кога ти завараваш? Свештеника? Ма,нека свештеник мисли како хоће, ти о себи размисли. Можеш четрдесет година долазити у цркву – и да ништа не сазнаш, да ништа у тебе не уђе, да останеш исти фарисеј. Човек може читав живот ићи у храм, а Бога не познати, не осетити Га. Какав је у томе смисао? А заиста, стотине хиљада људи иду у цркву, а Бога не познају, Христа не знају, нити знају шта је благодат. Крстио си се? А шта је Дух Свети? Не знаш? Па где је онда хришћанство? Хришћанство без Духа Светога – шта је то? То је нешто потпуно несхватљиво, то је некаква лаж. Зато је време покајања, време поста, дато да бисмо све то што искреније промислили и пред собом и пред Богом освестили и разумели. Наравно, то је веома тешко. Потребно је заиста велико самоодрицање да би човек стао пред Бога без икаквих трикова, без угађања људима, без ласкања – такав какав јесте, грешник, да то призна и почне да се исправља. Да не буде роб својих осећања, него да се труди да се према ближњем односи, колико је могуће, као према самоме себи. А то је веома тешко, јер сасвим јасно видимо да наш ближњи никако није достојан тога. Али Господ не каже да би требало да бирамо онога ко је достојан наше љубави. Он једноставно каже да је тако потребно. И морамо себе на то приморавати. Не треба ласкати, не треба своје понашање прилагођавати његовом. Јасно је да је то превише супротно људској природи, и ако одмах покушамо, једноставно нећемо моћи да издржимо. Али у сваком случају, главно усмерење, целокупна тежња нашег живота треба да буде у том правцу – то је основа. И, наравно, наше упориште мора бити у Јеванђељу, у Христу – у том оваплоћеном Слову Божијем. Нека нам у томе помогне Господ. Амин. о. Димитрије Смирнов https://manastirpodmaine.org/protojerej-dimitrije-smirnov-vecernja-sluzba-u-ponedeljak-prve-sedmice-velikog-posta/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и ове године ће у Архиепископији београдско-карловачкој бити одржан низ предавања током Божићног поста. Прво предавање ће у петак 13 децембра 2024. године, у Вазнесењском храму у Жаркову, одржати г. Јован Ракочевић, професор Богословије Светога Саве у Београду на тему "Шта да ти принесемо Христе - осврт на химнографију Божића". Предавање почиње после вечерњег богослужења, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући. И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч. И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица. И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше. А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји! А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим: Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? И одмах разумевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: Што тако помишљате у срцима својим? Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи? Но да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе, рече узетоме: Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме. И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што не видесмо. (Свето јеванђеље по Марку 2, 1-12) Када је Господ и Спаситељ наш Исус Христос обилазио градове и села и проповедао о Царству небеском, свратио је једном и у дом једног житеља Капернаума, и по обичају, и овде проповедао. Скупило се много народа, тако да се до врата дома није могло доћи. Четири човека донесоше узетога који је живео на постељи, да би га видео онај који исцељује сваку болест и сваку немоћ у народу (Мат. 9,35). Али, пошто се нису могли пробити кроз толику масу да би дошли до Христа, они су се са болесником попели на кров куће, открили цреп на крову и, направивши довољно широк отвор за спуштање болесника, спустили овог на носилима пред Самог Господа. Кад Господ виде њихову веру, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји, а затим, како би чудом исцељења на очиглед свију показао неверним књижевницима да је Он Богочовек, који има власт да на земљи опрашта грехе, рече му: Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме. И уста одмах и узевши одар изађе пред свима (Марко 2,11-12). Сав народ који је ово чудо видео дивио се и, славећи Бога, сведочио да никада тако нешто није видео. Ето, то је награда Богочовека за веру онима који донесоше узетога! А да су га донели овоземаљском лекару, он би без сумње сматрао сувишним да обраћа пажњу на његове грехе и лечио би га од телесне узетости материјалним, а не духовним лековима. Божански чудотворац, међутим, поступа другачије: телесну узетост он лечи кроз опраштање грехова: Синко, опраштају ти се греси твоји. Зашто тако? Па зато што је душевна узетост, то јест греси, била узрок телесној узетости. Јер, све болести и смрт имају свој почетак у греховној узетости душе људске. И ето, већ много хиљада година грех рађа све болести душе и тела. Али због чега је Света црква установила да се данас чита јеванђељска прича о узетоме? Свакако због тога што она у свима нама види болеснике од узетости, то јест од греха, и жели да сви, ради исцељења, похитамо ка Исусу Христу. И тачно је: сви смо ми узети. Сваки наш грех је узетост. А да је грех заиста душевна узетост, то је свако од нас на себи осетио. Од сваког греха трпи наше срце, разум отупљује за све духовно, слаби воља за добрим делима, оболевају, да тако кажемо, све основе нашега живота, јер, када оболи срце главни покретач нашег живота тада болест захвата целог човека. Због тога Света црква, знајући како је човеку важна чврстина срца и постојаност на стени вере и Божијих заповести, пева у глас са нама: Утврди, Господе, на стени Твојих заповести, колебљиво срце моје (Канон Андреја Критског, песма 3) Дакле, ми смо узети. Неки од нас, покренути савешћу, сами схватају своју болест и иду ка Христу да се лече од своје греховне узетости; а другима је на несрећу потребна туђа, искрена помоћ да би схватили своју болест и од свег срца пожелели исцељење од Исуса Христа. Ах! Када би неко и ове људе као онога узетога, довео снагом своје вере и добронамерним саветом у искрену скрушеност пред лицем Самог Господа нашег Исуса Христа, који је на Себе узео наше грехе и болести, он би таквим људима учинио највећу хришћанску услугу. Много је међу нама оних који су духом узети и којима је заиста неопходна искрена помоћ других. Они су сами толико слаби у вери, толико су своје срце ослабили разноразним страстима, да сами нису способни да учине ни један једини корак у вери и хришћанском животу. И шта? Зар међу вама, љубљени, нема таквих људи који би помогли својој немоћној и у вери слабој браћи? Зар међу нама нема искрено верујућих, који би својом животворном вером помогли неверујућим? Зар нема таквих који би уразумили свог брата који живи у незнању и разузданости и посаветовали га да се са искреним покајањем и вером обрати Христу? Браћо, ви који сте слаби у вери и који разуздано и раскалашно живите, реците, да ли бисте желели да се избавите од своје беспомоћне душевне узетости, чији ће крај бити вечно мучење у огњу пакла? Желите ли да паднете пред Самог Исуса Христа и да вас Он исцели? То се лако може остварити. Сваког петка, а ако треба и другим данима, Исус Христос у овом светом храму прима к Себи све оне који су гресима узети и преко свештеника их по вери исцељује. Сваки пут када се грешник искрено каје због својих грехова, Сам Господ му изнутра говори: Синко, опраштају ти се греси твоји. Шта вас спречава да се вером приближите Исусу Христу и од Њега добијете исцељење? Дођите, исцељујте се: пријем сада сви објављујемо током целе Свете четрдесетнице. Све прима Сам Христос. Свештеници су само сведоци пред њим, посредници између Њега и вас. Само не заборавите, Исусу Христу морате долазити са јасном свешћу о томе да сте ви грешници, да сте без Њега немоћни и мртви душом, морате веровати свим срцем да је Он ваш Творац и Судија, и да само Он има власт на земљи опраштати грехе (Марко 2,10). Не заборавите још и то да је после исцељења од греховне узетости безумно и опасно свесно изазивати нову узетост. Ето, постао си здрав, говори Господ, више не греши, да ти се што горе не догоди? (Јован 5,14). Амин. Преузето из књиге: Свети Јован Кронштатски, ВЕЛИКИ ПОСТ https://mitropolija.com/2024/03/30/druga-nedelja-casnog-posta-pacista/

Неколико недеља пре почетка Великог поста, у цркви, преко одређених текстова из Јеванђеља, почиње духовно припремање за овај пост. Према православном учењу, Велики пост нас учи покајању, праштању и правилној молитви, а циљ је да се у миру и тишини дочека највећи хришћански празник Васкрс, јер је вера у Васкрсење основ хришћанства. Велики и Часни пост, који је име добио према Часном Крсту на којем је страдао Господ Исус Христос, установљен је по узору на подвиг Спаситеља који је, после крштења на реци Јордану, отишао у пустињу и постио четрдесет дана и ноћи, након чега је изашао као победник из кушања које му је поставио Сотона. Пост није гладовање, ни запостављање трпезе, на којој у дане поста нема хране животињског порекла, већ је пре свега морални и етички чин и израз стварне љубави према Богу у Сину Божијем, који је својим страдањем и животом у вери успоставио вредности хришћанства. Током Часног поста се не одричемо само неке хране и забаве. То је време када преиспитујемо себе, улазимо у дубину свога бића, у жељи за истинским покајањем и очишћењем, јер православни хришћанин није онај ко је то само по имену, него по животу и делима. Ако у срцу станују црне мисли и нема љубави и благослова, праштања и тежње за добрим делима, узалуд се одричемо хране. Свака од недеља Великог поста има своје посебно значење. Прва се зове Недеља православља. То је подсећање на победу иконобранитеља над иконоборцима. У Цариграду се 843. године победа православља догодила баш на прву недељу Великог поста. Први дан Великог Часног Поста је Чисти понедељак док се цела прва недеља овог поста назива Чиста или недеља Православља. До Васкрса се уз посебна молитвена богослужења смењују Недеља Пачиста, Крстопоклона, Средопусна, Глувна, Цветна и Страсна или Страдална Велика недеља. Васкршњи пост је најстрожији пост, подразумева уздржавање од мрсне хране строгу исхрану базирану на сухоједењу и води, а уље је дозвољено јести само суботом и недељом, док се пост разрешава на риби два пута и то на празник Благовести и Цвети. Током ова прва два дана поста ( у понедељак и уторак) прве Чисте недеље не једе се ништа, док болесни и раслабљени могу јести само барено поврће. Није довољно, како се обично ради у нашем народу, строго постити прву и задњу недељу поста, сматрајући да смо тиме ” одужили дуг “. То је заваравање које подсећа на мост чија је градња започела са обе стране реке, а средина остала празна; таквим мостом се нити долази нити прилази. https://www.svetigeorgije.dk/nedelja-prva-posta-cista-nedelja-pravoslavlja/

Једно од значења речи „пост” је дужност. И током Великог поста бићемо на посебној дужности – чуваћемо своју душу. Почећемо да строже посматрамо, пратимо кретање мисли, емоција и дајемо им искрену процену. Такође, пост је одлично време за тренирање воље – кроз уздржавање у храни и информацијама. Наше душе су рањене великим делом вести које конзумирамо. Одбијање њих није ништа мање важно од одбијања слане хране. Не заборавимо да смо ми ти којима су потребни сви тренинзи и вежбе; Бог од њих нема користи. Он је савршен и самодовољан. Важно је да се усредсредите на своје грехе, а не да завирујете у туђе, и да не испитујете речи и дела других људи под микроскопом. Одговараћемо пред Господом само за себе. Велики пост је плодно време за чишћење душе од зла. Да бисте то урадили, важно је не правити компромисе са злом. Трагање за компромисом са злом, такозвана толеранција, карактеристична је одлика нашег времена. И лако је пасти под опште расположење које влада у друштву. Нестаје директност исповедања вере, почиње оправдање за зло и свој пад, јача вештина одступања од истине, развија се толеранција према греху... Све су то лоши симптоми који доводе до тешког духовног стања, понекад неизлечивог. . Господ Бог је савршена доброта, безусловна чистота, безгранична мудрост. Као што видимо, Он је бескомпромисан и непроменљив, у Његовом Имену и Својствима нема нејасних ознака, постоји одређена и недвосмислена дефиниција. У питањима вере, ми, по угледу на Христа, морамо бити прецизни и недвосмислени. Дато нам је и време Великог поста да се припремимо за сусрет са Христом – Богом Живим, Распетим и Васкрслим. А службе Великог поста нам помажу да се правилно уклопимо и припремимо за овај догађај. Св. Јован Шангајски је писао: „Да бисте се духовно уздигли, пре свега треба да се ослободите бремена греха, који се уклања покајањем под неизоставним условом да сами из себе избацимо свако непријатељство и опростимо свима. Очишћени, срећемо Светло Васкрсење Христово.” Човек је призван да живи вечно, а Црква нас у ове посебне дане подсећа да поред земаљских, постоји и живот вечни. Цркву је Христос створио на земљи ради тога, да би водила људе са земље на Небо. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

Дођите к Мени сви који се трудите и оптерећујете се и ја ћу вас смирити...и учите од Мене...и наћи ћете покој душама својим... јер је Јарам Мој благ и бреме Моје лако. Болесним, немоћним и трудницама није наређено да посте. То им је већ дато у болести и боловима и слабљењу њиховог физичког састава. Зарад духа и сврхе свог живота, они треба да ојачају своје тело земаљском храном. За њих је пост само кротко и стрпљиво прихватање и трпљење живота и његових мука, у покајном стремљењу ка Творцу и Спаситељу, у захваљивању Му на свему. Исто се може односити и на оне који живе у зараћеним земљама у којима су уведена ограничења у исхрани. Пост у овом случају представља покорно и кротко прихватање свих ових ограничења. За здраве, јаке људе, којима вишак телесне снаге спречава молитву, целомудреност и смирење, телесни пост је велики благослов. Он им је чак и физички веома користан. Медицини је добро познато да се болести разних унутрашњих органа (нарочито у другој половини живота) много лакше развијају од преједања него од неухрањености. Сита особа се увек осећа боље него што јесте, а њена доброта не долази из дубине њеног срца, већ из дубине стомака. Сладострасна особа, ослабљена добро ухрањеним и доконим животом, често је склона самозадовољним импулсима и мислима. Њена доброта је изграђена на песку (Мт 7,26). Дуваће ветрови, реке ће се излити, и та кућа ће пасти. Другим речима, смрт ће доћи, а последњи минути земаљског живота ове особе и њена душа ће се суочити са страшном вечношћу, у којој неће наћи ништа себи сродно или блиско. Али чим такав човек (и било ко уопште) мало пости, угњетава плот, сужава животни простор на земљи некаквим самоограничавањем, тај ће видети сву своју бунтовну егоистичну природу. Зато су многи који посте љути и раздражљиви, али чим поједу нешто укусно постају кротки и љубазни. Али шта вреди та њихова кротост, која је последица задовољства или угађања чулности? У породицама се таквим особама обично каже: боље једи и немој да се љутиш и немој да нам будеш суморан и неподношљива... Шта је у томе узвишено и истинито? Ништа. Ово је духовни човек у свом природном елементу, који не разуме шта је од духа Божијег, а шта од духа тела; способан је да побрка и помеша два различита мира своје душе. Али човек мора проћи кроз сав бол откривања свог грешног подземља. Треба обуздати, узбуркати своје тело, своју душу; треба да се лишимо неких својих вредности, неких својих страсти и погледамо каква је наша унутрашња природа. Треба да пред Богом и пред самим собом скинемо одећу која нас краси и сакрива наше недостатке, одећу попрскану духовима цивилизацијске самообмане, и погледамо у гној наше болести који може бити погубан за душу . Томе нас учи Велики пост као права и најсавршенија хигијена човека. Увредимо мало себе, своје духовно-плотско ја. Почнимо са храном... Да ли се душа буни или не? Да видимо и региструјемо њено стање. Нарушимо њен себични мир. Обуздајмо њене духовне наклоности, покушајмо да се ослободимо свега, како бисмо и последњу дубину свог духа предали Господу Исусу Христу, Његовом духу, Његовој чистоти, Његовој истини. Неће сви покушаји бити успешни, али неуспеси ће нам показати сву нашу слабост, духовно сиромаштво. Пост открива сву недоследност, сво духовно сиромаштво човека и открива силу Божију која делује у овом сиромаштву, у људској слабости. Ово је већ огромно достигнуће Великог поста у питању човековог самопознања и богопознања. Пост открива човеку његову двојност - телесно и духовно... Од власти таме човек се може ослободити само молитвом и постом (Мт. 17, 21), како је рекао сам Оснивач људског живота. Молитва без поста, односно без слободе срца од свега у свету, од свих вредности, зависности и везаности душе и тела, није молитва, већ многословље. Не будите, каже Он, као незнабошци, који мисле да ће у многим речима својим бити услишени (Мт. 6, 7). Отац зна шта нам треба. Њему не треба толико сам наш захтев као такав, него Му је потребно сједињење нашег духа са Њим, са Његовим Духом. Кроз молбу, кроз покајање, кроз захвалност или слављење, наш дух постаје сродан са Духом Божијим и тако оживљава, васкрсава, налази у Њему своју најблаженију бесмртност. Зато молитва, као изговорање појединих речи, још није молитва. Права молитва је условљена ослобађањем срца од греха, од зависности од пропадљивих ствари - макар на тренутак! Пост је, по свом спољашњем изразу, наравно и вежба у смислу стицања искуства. Обучите своје тело и своју душу, ублажите своја осећања, очистите свој ум, опремите свој животни брод за сусрет са вечношћу, а пре ње последњу олују, последњу доживотну поплаву: смрт. Смрт је представљена и онима који о њој размишљају и за њу се мудро припремају, и свима осталима који скривају своје главе у песку ситних осећања и доживљаја. Међутим, људи не избегавају своју смрт тако што се труде да о њој не размишљају. Исто тако, само размишљање о смрти није довољно. Морамо размишљати чисто, мудро, сврсисходно, религиозно. Пост нас овоме учи. Уклања не само заборав смрти, већ и неозбиљно сећање на њу. Религиозно сећање на смрт је сећање на крај целокупне старе номенклатуре вредности и искустава овог живота и преподобно сећање на нови, бесмртни живот у свету вечне божанске истине и хармоније. Хришћанско сећање на смрт је сећање на обећани Живот, на будући тријумф Живота иза уског улаза у смрт. Зато је хришћанско сећање на смрт увек светло. Оно охрабрује и јача човека у овоземаљском животу, јер кроз њега он сагледава семе будућности већ овде. У свим привременим појавама он налази бесмртни смисао, види одразе непроменљиве и светле вечности. Пост изоштрава визију целокупне временитости овога света и стварности света будућности. Пост продубљује осећај одговорности за овоземаљски живот, за свако дело и реч, за сваки тренутак. Доводећи нас до сазнања о нашим слабостима, пост нам олакшава однос према манама људи око нас. Губавац који открије своју болест прићи ће ближе и лакше другом губавцу. И сви свети су се дотакли познања своје грешности и слепила своје природе кроз пост и кроз њега су се уздизали до све веће жеђи за савршеним животом Христовим. И пригрлили су са милосрдном, саосећајном љубављу сву грешну, уздишућу творевину, сматрајући себе њеним најнесавршенијим изразом. Новог човека ствара Господ из покајања, као што је и стари створен од праха земаљског. Господ удахне свој дух Живота (1. Мојсијева) у људско покајање, као у прах земаљски, и сазда човека по свом лику и подобију. Пост и покајање чудесно обнављају печат Божији на нашем лицу; у очима, у речима, у мислима и најскривенијим мислима, огледа се и сија кроз нас у свету Царство Божије. Старо, избрисано, бесмислено, осољено постаје ново, дух Христов; печат Духа Истине пада на човека за цео његов живот, за цео његов век. Он постаје прави човек кроз Богочовека-Христа, који је сјединио Бога са човеком. Из онога, ко савлада уздржање, израстају невидљива анђеоска крила и лагано га привлаче у нови живот... Тело и душа се постом преображавају у духовно. Смисао живота је пронађен, а човек који има веру и вољу да се ослободи од све своје себичности и гордости, добија дар да постане слуга Божији. Прави слуга Божији је исто што и пријатељ Божији, син Божији. Ово је личност ослобођена зла, неистине, клонулости у својој грешној ограничености.

Пост је успостављање нових вредности људске личности.Још бих додао - најсавршенији. Све што је ниско пред Богом постаје ниско и за човека. Све што је високо пред Богом постаје високо за човека. Није тешко видети да се човек штимује, улази у тон, ум, дух неког вишег живота, који још не схвата у потпуности. И улазећи у тон, у ум, у филозофију вишег живота, он га све боље поима. Немогуће је спознати океан божанског живота без уласка у њега. По томе се права религиозна мудрост битно разликује од апстрактне филозофије. Суштина знања је нови живот, нови пут воље, нови свет бића, нови човек. Све ово ново је божанско и укорењено је у бесмртности. Вреди га тражити, пронаћи, радити на њему, дисати га целим животом... Овде почиње мистерија другог и последњег рођења човека. У нерелигиозном животу увек тражимо нови живот. Дух новог и извесна чежња за њим прати нас свуда у овом свету. Све нас гура на нешто ново, вришти о потреби за новим, све нас тера на нешто ново, хтели ми то или не. Нова година, нови дан, нови час, нови тренутак... нови излазак сунца, нови месец, ново пролеће, ново лишће. Све више нове одеће, све више нових вести које човечанство јури, нових предмета који привлаче пажњу и интересовања у свим областима књижевности, технологије, моде. Живимо и цео наш свет живи у некаквој револуцији новог. Непотребно је рећи да нас та нова ствар, коју ми стално тражимо и стално налазимо, ни на који начин не засићује, не задовољава. Гутамо је као ваздух, као пару, нова је у свим областима живота и културе; али наше срце, наш дух остаје гладан, незасит, све више и више раздражен и узнемирен сталним неуспехом и незадовољством, у потрази за нечим новим. Трагачи за новим и новитетима не схватају да је осећање које их поседује, у суштини, религиозно осећање. Не може се задовољити новим новинама, новим романом, новом политичком теоријом, новим сто или хиљадама марака (долара). Овај осећај је дубок. Она долази из последњих дубина човека и задовољава се само кроз ове дубине. Само човек рођен новим рођењем духа у свет правих и вечних вредности налази прави мир. Мир срца, мир духа, прави живот. Ово ново рођење је његова суштина и његова истина. Ово је заиста ново, оставља човека заувек да осећа и доживљава ту новост као сталну пуноћу бића. Истинска новина је стална неисцрпна корист додиривања истинског Бића. Лажна новина је душевни свраб. Човек непрестано иритира већ иритирану периферију своје свести, своје психе. Материјалне вредности којима душа жели да се засити само иритирају и пустоше душу. Свраб психичког и физичког незадовољства мучи човека у свим областима живота, у свим његовим угловима и подземљу. Где год се човек баци у свој стари свет да би задовољио своју душу и своје тело, у које год материјалне сфере улазио, свуда му срце, његов дух (а самим тим и он сам) одлази у незадовољству, често у збуњености, малодушности, очају. Истина живота се не налази ни у чему новом... Све ново је старо смеће душе, одавно јој познато. Ново је и даље исти лавиринт бескрајних старих искустава, обновљених на стари начин. Из овог зачараног круга старих искустава, новина, визија, старе логике, старих еуклидских истина постоји само један излаз: Христос. Ту лежи откриће новог света. Потпуно нов, за разлику од било чега старог. Ново, не за час, не за годину, већ за све године; засићујући до краја људско срце. Овде се приближавамо разумевању поста, значења поста као уздржања, чувања од неистинитих или невечних вредности; од неистинитих или невечних односа. Неистинита вредност је илузорна вредност, створена само болешћу душе или неутаживом потребом тела. Невечна вредност је вредност само за тренутак (земаљска храна, сан итд.)... Ова вредност, сама по себи безгрешна, постаје неистинита, лажна, када је људи претворе у вечну, у последњу вредност човека , односно замењује човекову сврху у животу. Пост, у својој идеји и у свом правом духу, отреса са човека све што је неистинито, илузорно и све сувишно што се већ претворило у нешто самодовољно за човека и заклонило му камењем улазак у истину. Чисто земаљско се не супротставља небеском, већ се с њим хармонично слаже. За хришћанску свест, нечистота не лежи у материјалној природи као таквој, већ у нарушавању истинског односа између небеског и земаљског, духовног и материјалног, у унутрашњем, срчаном животу човека. Нечистоћа је увек излаз, испадање из воље Божије, која успоставља истински склад живота света. Нечистоћа је кршење заповести, непослушност и отпор Богу, Његовом плану за свет и за човека. Чистима је све чисто (Тит. 1, 15), јер чист човек, односно човек укорењен у вољу и истину Божију и ни у чему је не нарушавајући, увек поступа чисто, законито, богооткривено, и за њега је, заиста, све у духовном и материјалном свету чисто и неискушење. Нечист, односно самовољни, егоцентрични човек (или дух), лутајући својом вољом (попут јеванђелског блудног сина) ван складног живота Очевог, нарушавајући Његову вољу, остаје у својој нечистоти, у свом блуду, у нарушавању правих животних односа... И тада за њега све постаје грешно, јер је центар његовог бића и човечанства ван Бога. Пост је откривање мудрости, правилности и чистоте односа према свему, кроз повратак чистом извору живота, Богу и послушности Његовој речи. Пост је уздржање; смислено и доследно уздржавање од свега што није истинито и што није вечно. Али пост није само негативно уздржавање; то је и позитиван приступ истини, укус истинског живота. Уздржање није центар Великог поста. Средиште Великог поста је управо кушање истина воље Божије, Богом утврђен животни склад ствари. Пост је потпуна послушност Богу. Чедност света. Једење посне хране и неједење посне хране није само одбијање једне врсте телесне хране и једење друге врсте... Некушање и јело пролазе кроз читаву дубину човековог живота, додирујући његове темеље. Пост је одбијање да се људским срцем и умом окуси све привидно, неистинито и невечно. Тотална тежња да се окуси вечно и истинито. Детињасто и наивно, понекад људи мисле да током поста треба да једу само оно што не воле (све неукусно) и да се одрекну свега што воле (укусно). Ово је, наравно, детињаст концепт поста. Има нешто истине у томе, али не пружа истинску апстиненцију. Упражњавати своју вољу у кушању свега што није укусно и у некушању свега што је укусно није лоше. Али ово је само спољашњи задатак, само апстрактна обука воље. И посно се може јести укусно... Чак и Василије Велики каже да су они који посте, посебно осетљиви на укус и укус и најједноставније хране. Дакле, овде се дешава нешто дубље. На пример, посно једење хране увек ће бити благодатно јело када човек у свом срцу искрено захваљује Богу на дару јела. Сва посна храна је нека одскочна даска срца ка небу и Богу. А, напротив, сва храна је оскудна, чак и сува, када се једе без овог осећања срдачне захвалности Богу, даваоцу сваког добра... Благословен је сваки пост који открива и евангелише Бога. Свака реч која говори истину, свако дело које показује понизност, кротост, добронамерност људског срца. Пост је дубоко позитивна, благо активна појава. Зато Господ онима који посте заповеда да не помрачују своје лице, него да помажу главу и умију своје лице. Пост је радост, радост духа, тријумф вечности над временом, победа истине над лажима, љубави над мржњом, светлости над тамом. Пост је цвет живота, најбоља песма човека на свету: песма која се претвара у ускршњу химну. Сасвим је природно после овога рећи да је скроман однос према животу раван, уски, материјалистички, мизантропски или животињски став. Неразумевање поста и уздржавања је неразумевање сопствене ружноће. Неразумевање посног, уског пута срца ка Царству Божијем је неуспех у разумевању нечије дубине и ширине у Богу. Људи са искуством у духовним стварима врло добро знају да "који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од Духа ће пожњети живот вјечни." (Гал. 6:8). Они који сеју у тело, не касније, већ сада, у извесном смислу, жању поквареност; они који сеју у дух не жању касније, него одмах, живот вечни, у виду оплемењивања духовног слуха и вида, изоштравања сагледавања духовних истина, бољег слушања заповести Божијих, најтананијег разумевања своје душе и душе других људи, лакоће срдачне молитве, дирљивог небеског смирења и мира Христовог, за којим тако жуди свако срце. Пост није само напор душе да једе све што није укусно... Пост је сејање у Дух, причешћивање Духа Божијег, и зато се пост увек завршава и испуњава се у Светом Причешћу Телом и Крвљу Христа, што чини да се пост не манифестује као негативна радња, него као позитивна, тежња ка Причешћу Христовом, најпотпунијем животу у Њему. Све остало је припрема... Пут не треба да постане самодовољан и затвори сам циљ пута. Али пошто човек често живи у свету управо због овог живота, не схватајући да му овај живот није циљ, већ само пут ка циљу, пост се обично доживљава као нешто изван циља, као нешто што има значење само по себи, као извођење познатог ритуала. Зато су постојали, а и сада се често налазе међу хришћанима, они који сматрају да је велики грех окусити чак и млечне производе (а да не говоримо о месу) током поста, али остају у свом нељудском и тврдокорном окамењеном срцу у односу на свог ближњег. Своје комшије без гриже савести гурају у храму, љуте се на оне који им се не клањају и зелене када сазнају за добро и срећу других; говорећи у друштву, разоткривају себе, своје врлине, своја познанства... Немогуће је разумети некога ко пости и остаје међу својим ситним интересима, клеветама и духовитошћу. Ово је нека врста деформитета духа. Немогуће је разумети механички пост, баш као и механичку молитву. Људи који посте и механички се моле, по обичају само несвесно, варају не само себе, него и Господа. Пост није ритуал. Пост је холистички јеванђелски поглед на свет. Архиепископ Јован (Шаховској) https://psmb.ru/

Великом посту претходе припремне седмице и недеље. Поредак служби припремних седмица, као и самог Великог поста налази се у Посном триоду. Он почиње да се користи од Недеље митара и фарисеја и користи се све до Велике суботе и обухвата 70-дневни период. Припремне недеље које претходе Великом посту – Светој четрдесетници – су: Недеља о митару и фарисеју, Недеља и седмица о блудном сину, Недеља и седмица месопусна и Недеља и седмица сиропусна. У припремним седмицама Црква своје вјернике постепеним уздржавањем припрема за пост: После трапаве седмице поново се враћамо на пост сриједе и петка, а онда после тога слиједи виши степен припремног уздржавања – забрањује се јести месо и јела од меса. У службама припремних седмица Црква, напомињући о стварању свијета и човјека, о блаженом стању прародитеља и њиховом паду у гријех, о доласку на земљу Сина Божијег ради спасења људи, упућује вјернике на пост, покајање и духовни подвиг. У синаксару сирне суботе пише следеће: „Као што вође пред постројеном војском охрабрују војнике говорећи о подвизима јунака из прошлости, тако и Свети оци онима који се спремају за пост указују на свете јунаке, обасјане у посту и уче нас да се пост не састоји само од уздржавања од јела, него и од обуздавања језика, срца и очију“. Таква припрема за пост Свете четрдесетнице установљена је у Цркви од давнина. Тако и знаменити проповједници IV вијека Свети Василије Велики, Јован Златоусти, Кирил Александријски у својим бесједама говоре о уздржању у седмицама које претходе Великом посту. У VIII вијеку Преподобни Теодор и Јосиф Студити написали су службе за Недељу о блудном сину, Месопусну и Сиропусну; у IX вијеку Георгије, Митрополит никомидијски, написао је канон за Недељу о митару и фарисеју. Припремајући се за пост и покајање, Црква нам у прву припремну недељу, примјером митара и фарисеја, говори о смирењу као правом почетку и основом покајања и сваког доброг дјела и о гордости као главном извору гријеха, који прља човјека и удаљава га од људи и од Бога, затварајући себе у греховни омотач. Смирење, као пут ка духовном узрастању, показао нам је сам Господ Исус Христос, спустивши се до немоћног стања човјечије природе – „до слуге“ (Филип. 2, 7). Да би се у нама пробудио осјећај покајања и признања гријеха Црква у припремним седмицама почињући од Недеље митара и фарисеја и завршавајући са петом недељом поста, на васкршњим јутрењима пјева, после Јеванђеља, пјесму „Васкрсење Христово видјевши“ и чита се 50. псалам, а потом, прије канона, умиљујуће стихире (тропаре) „Отвори ми врата покајања Животодавче“, „Упути ме на пут покајања Богородице“. Упоређујући 70-дневни период Триода са 70-годишњим боравком Израиља у Вавилонском ропству, Црква у неким припремним седмицама оплакује духовно ропство новог Израиља пјевањем 136. псалма „На ријекама Вавилонским“. У основи прве стихире – „Отвори ми врата покајања“ – налази се прича о митару: из ње су узета поређења за изображавање осјећаја покајања, у основи стихире – „Упути ме на пут покајања“ – налази се прича о блудном сину. У Недељу о блудном сину, од чије јевађелске приче (Лк. 15, 11-32) је и сама недеља добила назив, Црква нам показује примјер неисцрпног милосрђа Божијег према свим грешницима, који се са искреним кајањем обраћају Богу. Никакав гријех не може да поколеба човјекољубље Божије. Души која се покаје и окрене се од гријеха, а притом је проткана надом у Бога, Божија благодат излази у сусрет радујући се и украшава је и прославља помирење са њом, ма колико она била прије свога покајања пуна гријеха. Црква учи, да пуноћа и радост живота налазе свој смисао у благодатном савезу са Богом и у постојећем општењу са Њим а удаљавање од тог општења је извор духовним невољама. Показујући нам у Недељу о митару и фарисеју истински почетак покајања, Црква нам открива сву моћ покајања: искреним смирењем и покајањем могуће је опроштење свих гријехова. Зато ни један грешник није дужан очајавати и сумњати у благодатну помоћ Оца небеског. Недеља месопусна назива се још и Недеља о Страшном суду, зато што се те недеље на Литургији чита Свето јеванђеље о њему (Мт. 25, 31-46). У суботу месопусну, која се назива још и васељенском родитељском суботом, Црква врши помен „од вијека свих умрлих који живјеше у благочестивој вјери и умрлих благочестно, или у пустињи, или у граду, или у мору, или на земљи, или на сваком мјесту… од Адама па све до данас, који послужише Богу неокаљано, оце и браћу нашу, пријатеље и сроднике, сваког човјека, који у животу послужи вјерно и који се Господу представише многовидно и многообразно“. По Промислу Божијем сваки човјек другачије заврши свој овоземаљски живот. Не умиру сви тако што падну у ватру, море, хладноћу и глад него све бива по заповјести Божијој. У суботу месопусну Црква по свом човјекољубљу посебно се моли за оне умрле над којим није извршено црквено опијело или било каква црквена молитва или обред. Црква се моли да Господ настани међу праведнике оне који су изгубили свој живот у води, пожару, земљотресу или бјеху убијени. Узносе се молитве за оне који нису били при здравој свијести и у таквом стању одузеше себи живот, за оне којима Господ даде да умру изненадном смрћу; за оне који су погинули у мору или на земљи, на ријекама, изворима и језерима, који су постали плијен звјерима и птицама, убијени мачом, спаљени муњама небеским, замрзнути на мразу и снијегу, затрпани под рушевинама, отровани, удављени и објешени од ближњих и свих оних који изгубише живот свој од неког другог начина неочекиване и насилне смрти. Мисао о крају нашег живота, при сјећању на оне који су већ отишли у вјечност, дјелује отрезњујуће на сваког, који заборавља на вјечност и привржен је свом душом за оно што је овоземаљско – пролазно и краткотрајно. Месопусна недеља посвећена је подсјећању на свеопшти последњи и Страшни суд живих и мртвих (Мт. 25, 31-46). То подсјећање је неопходно због тога да се људи не би предали гријеху и престали трудити се за своје спасење у нади на бескрајно милосрђе Божије.У стихирама и тропарима те недеље Црква изображава посљедица грешног живота, када грешник изађе пред непристрасни Суд Божији. Напомињући о последњем Суду Христовом, Црква заједно са тим указује и прави смисао саме наде на милосрђе Божије. Бог је милосрдан, али Он је и праведни Судија. У богослужбеним пјесмама Господ Исус Христос назива се правосудним, а Суд Његов – праведним и непоткупљивим испитивањем. И окорјели и сви грешници морају да знају о духовној одговорности за своје морално стање, а Црква свим својим богослужењима те седмице труди се привести их ка познању своје огреховљености. На каква дјела покајања и поправке живота нарочито треба да се обрати пажња? Прије свега и као најважније на дјела љубави и милосрђа, јер ће Господ дати свој Суд прије свега по дјелима милосрђа, притом могућим за све, не помињући друге врлине, недоступних подједнако за све. Нико од људи не може да каже што није имао прилику да помогне ономе који плаче, да напоји жеднога или да посјети болеснога. Милосрђе има своју вриједност тада, када буде учињено из срца пуног љубави и сједињеним са духовним дјелима милости, којим се олакшава тијело и душа ближњих. Последња припремна седмица за Свету четрдесетницу назива се сиропусна. Те седмице се употребљава само храна од сира и млијечни производи: млијеко, сир, маслац, јаја. Црква, снисходећи нашој немоћи и постепено уводећи нас у подвиг поста, установила је у последњу седмицу пред почетак Великог поста јести сирну храну, да би ми, од меса и изобилног храњења, пришли строгом уздржавању… мало-помало од пријатних јела примили подвиг поста. У сриједу и петак сиропусне седмице пост је мало строжији (до увече). Црква нам у пјесмама сирне седмице сугерише да је та седмица почетак покајања, претпразништво уздржања, седмица пред очишћење. У тим пјесмама Црква нас призива на посебно уздржавање, напомињући о паду у гријех прародитеља, који је произашао од неуздржања. У сирну суботу слави се спомен на свете мужеве и жене, који су засијали кроз подвиг поста. Примјером светих подвижника Црква нас јача за духовни подвиг, напомињући да су и свети подвижники и подвижнице, које Црква прославља, били људи, обучени у тјелесне немоћи као и ми. Последња недеља пред почетак Великог поста има у Триоду натпис: „У Недељу сиропусну, изгнање Адамово“. Тог дана се слави сјећање на догађај изгнања прародитеља из раја. https://mitropolija.com/2024/02/28/pripremne-nedjelje-velikog-posta/?fbclid=IwAR03eWLe1RP6ILB81pvAVdhIdW4kxysUc1jdWzgNT5SOytcsJU1uBWJo428

Црква оглашава приближавање Великог поста и позива нас да се за њега припремимо много пре његовог почетка. Карактеристична одлика православне богослужбене традиције да се сви велики празници и периоди – Васкрс, Божић, Велики пост, итд. – унапред објављују и „припремају“. Зашто? Због тога што Црква има дубоки психолошки увид у људску природу. Познајући наш мањак усредсређености, застрашујућу „овосветкост“ нашег живота, Црква зна да ми нисмо у стању да се брзо променимо, да одједном пређемо из једног духовног или менталног стања у друго. Зато, неколико недеља пре почетка Великог поста, Црква нам скреће пажњу на његову озбиљност и позива нас да размишљамо о његовом значају. Пре него што почнемо да држимо Пост објашњава нам се његово значење. Ова припрема се састоји од пет узастопних недеља које претходе Посту, свака је, кроз одломак из Јеванђеља који се у њу чита, посвећена неком од темељних аспеката покајања. Прва најава Великог поста бива у недељу у коју се чита јеванђељски одломак о Закхеју (Лк 19, 1-10). То је прича о човеку који је био пренизак да би видео Исуса, али је толико желео да га види да се попео на дрво. Исус је удовољио његовој жељи и отишао његовој кући. Према томе, тема ове прве објаве је жеља. Човек иде за својом жељом. Чак би се могло рећи да човек јесте жеља – ову фундаменталну психолошку истину о човековој природи препознаје и Јеванђеље: „Где је благо ваше“ – каже Христос – „тамо ће бити и срце ваше“. Јака жеља надвладава човекова природна ограничења; ако нешто страсно жели, човек чини ствари за које обично није способан. Иако је „пренизак“, човек надвладава и превазилази самога себе. Питање је само да ли ми желимо праве ствари, да ли је снага жеље у нама усмерена ка правом циљу, или је, по речима атеистичког егзистенцијалисте Жан-Пол Сартра, човек једна „бескорисна страст“. Закхеј је желео „праву ствар“, хтео је да види Христа и да му се приближи. Он је први символ покајања, јер покајање почиње поновним проналажењем суштинске природе сваке жеље: жудње за Богом и његовом правдом, за истинским животом. Закхеј је „пренизак“ – сићушан, грешан и ограничен – али његова жеља превазилази све. Она „приморава“ Христа да обрати на њега пажњу, она доводи Христа у његову кућу. То је, дакле, прва најава, први позив: наше је да желимо оно што је најдубље и најистинитије у нама, да признамо глад и жеђ за Апсолутним, која у нама постоји без обзира да ли ми то знамо или не и која нас, када одступимо до њега и одвојимо од њега наше жеље, заиста претвара у „бескорисну страст“. А ако желимо довољно дубоко и жарко, Христос ће одговорити." о. Александар Шмеман https://www.facebook.com

У београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила, током Божићног поста, свештенство свакога дана служи Свету Литургију, са почетком у 8 часова. Јутрење је у 7.30. Недељом Света Литургија почиње у 9 сати. Извор: Саборни храм, Инстаграм

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду сваког дана током Госпојинског поста, са почетком у 18 часова, служи се Молебни канон Пресветој Богородици, осим суботом, као и у навечерје празника Преображења (18. август) када ће бити служено празнично бденије. Обрада вести Редакција Радија Слово љубве. Извор: Инстаграм страница београдске Саборне цркве

Данашња Света недеља, пета недеља Великог поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи“. Ето правила, небеског правила за земљу. И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: „Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга“. Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек – ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе“. И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе – од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла – то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима – сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског. Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског. Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи – шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову. Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде. А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом. Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови. Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима. Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла, тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. „Свима сам био све да како год спасем кога“ – вели Свети Апостол Павле. Свима сам био све. Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу – како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима. Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга. А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: „Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако. То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе. Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана. Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити. Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у вечном Царству Небеском, у ономе свету. Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин. 1967. године у манастиру Ћелије Фото: Епархија зворничко тузланска

Током пете недеље Великог поста (Глувне) од 27. марта до 2. априла 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у неколико београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: ПОНЕДЕЉАК 27. март Црква Свете Тројице у улици Господара Вучића, Врачар, после вечерњег богослужења - др Раде Кисић, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – Покајање у учењу Светог Григорија Двојеслова НЕДЕЉА 2. април Црква Св. Атанасија Великог на Плавим Хоризонтима, после свете Литургије - ђакон Дарко Радовановић, вероучитељ – Циљ и смисао хришћанског подвига Црква Свете Тројице, Заклопача, после свете Литургије - вероучитељ Александар Јеремић - Пост као израз љубави према Богу Извор: Радио "Слово љубве"

Када бисмо на сликовит начин хтјели да представимо један систем хришћанских врлина и вриједности, у том случају могли бисмо замислити нпр. једну пирамиду. У њеном поднижију налазила би се љубав, као основни и постојани темељ сваке врлине, а на доминантном узвишеном врху, опет би била љубав као осмишљавање сваке наше врлине, сваког нашег (по)двига или покрета. Простор између врха и дна, испуњавале би све оне врлине којима сија један хришћанин, а које су утемељене у љубави и као такве доносе плодoве у изобиљу и умножавају љубав Божију у човјеку. Умножавање љубави у нама, није ништа друго него умножавање присуства Божијег у нама. Колико љубиш толико Бога имаш у себи и колико Бога имаш у себи толико љубиш, јер је Бог љубав (1Јн.4,8). Да бисмо се усавршили у љубави као боголика бића, као они које је по Своме лику створио, Господ нас је призвао на непрестани покрет ка Њему. Призвао нас је да непрестано растемо у мјеру раста висине Христове (Еф.4,13). Један од начина остваривања тог покрета ка Њему јесте управо пост. С тим у вези закључујемо да је пост управо средство, чији циљ „није у томе да нас принуди на извесне формалне обавезе, већ у томе да омекша наше срце“[1]. Саздавши првога човјека, Господ му је одредио мјеру уздржања, заповједивши му да не једе са дрвета познања добра и зла (1Мој.2,17). Зато Свети Василије Велики говори да је пост „старији и од самог Закона“[2]. Такође, Мојсије је установио једнодневни колективни пост назвавши га мучењем душа и установивши га као уредбу вјечну (3Мојс.16,29,23,27,32)[3]. Постило се често „као израз кајања или жалости, затим пред нечију смрт, да се она уклони“, ради сјећања на неке несрећне дане итд. Иако је било подвижника који су искрено у својој клијети постили, све више је било оних који су постили да би их други видјели, тако што су се „облачили у жалосну одјећу, посипали по глави пепелом, раздирали одело“[4]. Не само да је такав формалистички пост Господ осуђивао у Новом Завјету [5], већ је и у Старом Завјету устима пророка поручивао: Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере подасе костријет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Када видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела? (Ис. 58, 4-6). Човјекоцентрични карактер поста на који пророк Божији овдје позива народ, управо је и данас савремен и актуелан и није се промијенио без обзира на временски јаз који нас дијели од времена у којем је живио пророк Илија. То нам показује да није Бог у Старом Завјету груб, већ да су огрубјели управо они који су заповијести о посту формализовали и укидали његов човјекоцентрични карактер. Уколико предмет нашег поста (подвига) није човјек (љубав према човјеку), у том случају пост који смо узели на себе је мучење душа и ничему не користи. „То ли ћеш назвати пост“, говори пророк. Стога нас благодат Духа Светог, који надахњује богослужбени ритам и поредак у Цркви, већ у прпремним недељама поста учи да квалитет нашег поста треба мјерти човјеком и да ћемо се запитати у Дан Другог доласка Господњег, Господе када те видјесмо гладана или жедна или у тамници и (не)послужисмо ти? (јеванђелска прича о Страшном суду Мт.25: 31-46). Ако примимо брата, примили смо Бога и „ако задобијемо брата, задобили смо Бога“.[6] Уколико наш подвиг нема за циљ напредовање у богољубљу и братољубљу, ништа нам не користи, јер управо о тим двијема заповијестима виси сав Закон и Пророци (Мт.22,40). Можемо примјетити да се чак и ублажавање нашег поста или подвига, често одређује спрам нашег односа према ближњима. Митрополит Амфилохије примјећује да је пустињске оце који су се подвизавали у пустињи „само љубав према браћи могла натјерати да привремено разријеше своје правило, када би ишли у госте или када би примали госте“.[7] Управо у томе познајемо правилно схваћен свештени пост, као дјелатно и моћно оружије против демонских насртаја и као поуздано средство за умножење љубави у нама. Нажалост, често смо и сами у прилици да као и фарисеји, који су формализовали пост и живот у Богу, и сами обесвећујемо подвиг поста. Томе најчешће доприноси селективно поимање светоотачких смјерница и поука. Свети оци нас премудро упућују на несебично предавање посту, али истовремено поучавају како наћи праву мјеру, да нам пост не би био на сопствену пропаст. С тим у вези, Свети Порфирије Кавсокаливит, јасно нам указује шта је циљ подвига и поста, а шта је просто средство. „Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима.“[8] С друге стране, „ако се у посту подвизавате као што треба, не гордите се“, савјетује преподобни Исидор, „ако сте сујетни због тога, боље једите месо, јер није толико штетно за човека јести месо, колико – гордити се и надимати се“ и „на сваки начин избјегавати осуђивање оних који не посте“.[9] Истог мишљења је и Св. Софроније када говори да је „аскеза само средство, само пројава наше слободе и разумности на путу задобијања Божијега дара“[10]. Стога, да бисмо добар подвиг започели, који ће оплодити њиву срца нашег и (по)родити љубав, потребно је све ово имати на уму и у томе стојати. Приликом преиспитивања ваљаности поста, све чешће примјећујемо да човјек поставља питање у негативном контексту, шта пост није? Шта у посту не чинити? Шта се у посту не смије, од чега се чувати, уздржавати и са чиме се борити? Управо у том контексту је већа могућност, да исход тога буде формализован и обесмишљен пост. Поставимо питање обратно. Шта да чиним, куда да идем, како да се трудим? На тај начин ћемо подстаћи ону силу у нама коју нам је Господ усадио, да се као динамична бића крећемо ка Њему, насупрот статичности и очекивању Његовог покрета ка нама, који је он већ учинио Својим доласком у свијет. Сада је вријеме да се пламен наше воље разгори и да драгоцјено вријеме које нам је дато за покајање, искористимо за хитање ка Њему. Свети Порфирије то кретање илуструје на један посве занимљив начин. Сила (кретање) које је у нама јесте вода, добро у нама јесте једна расцвјетала градина, а зло у нама јесте трње. Не требамо се бавити искоријењивањем трња у нама, већ треба воду усмјерити на градину, а трње ће само по себи исчезнути тако што се не трудимо око њега. „Немојте да се замарате изгонећи зло из себе. Христос хоће да се не бавимо страстима и ђаволом, противником нашим. Нећете постати свети прогонећи зло. Не обраћајте пажњу на зло… Ствари су једноставне, призивајте Бога, а Он ће све преображавати у оно што је добро.“[11] Можемо закључити да је заправо сваки подвиг благословен уколико је ради другога, ради брата, ради ближњега, а самим тим и ради Бога. Од тога нам управо зависи „и живот и смрт, јер ако задобијемо брата, задобили смо Бога, а ако саблазнимо брата, грешимо се о Христа“[12] поручује нам зачетник монаштва, Свети Антоније Велики. Идући у сусрет благословеном периоду Часног поста, поучимо се овим светоотачким, опитним свекорисним порукама и сагледавајмо смисао поста као човјекоцентрични богоугодни подвига. https://mitropolija.com/2023/03/23/djakon-nenad-kovac-covjekocentricni-karakter-posta/