Претражи Живе Речи Утехе

Дођите к Мени сви који се трудите и оптерећујете се и ја ћу вас смирити...и учите од Мене...и наћи ћете покој душама својим... јер је Јарам Мој благ и бреме Моје лако. Болесним, немоћним и трудницама није наређено да посте. То им је већ дато у болести и боловима и слабљењу њиховог физичког састава. Зарад духа и сврхе свог живота, они треба да ојачају своје тело земаљском храном. За њих је пост само кротко и стрпљиво прихватање и трпљење живота и његових мука, у покајном стремљењу ка Творцу и Спаситељу, у захваљивању Му на свему. Исто се може односити и на оне који живе у зараћеним земљама у којима су уведена ограничења у исхрани. Пост у овом случају представља покорно и кротко прихватање свих ових ограничења. За здраве, јаке људе, којима вишак телесне снаге спречава молитву, целомудреност и смирење, телесни пост је велики благослов. Он им је чак и физички веома користан. Медицини је добро познато да се болести разних унутрашњих органа (нарочито у другој половини живота) много лакше развијају од преједања него од неухрањености. Сита особа се увек осећа боље него што јесте, а њена доброта не долази из дубине њеног срца, већ из дубине стомака. Сладострасна особа, ослабљена добро ухрањеним и доконим животом, често је склона самозадовољним импулсима и мислима. Њена доброта је изграђена на песку (Мт 7,26). Дуваће ветрови, реке ће се излити, и та кућа ће пасти. Другим речима, смрт ће доћи, а последњи минути земаљског живота ове особе и њена душа ће се суочити са страшном вечношћу, у којој неће наћи ништа себи сродно или блиско. Али чим такав човек (и било ко уопште) мало пости, угњетава плот, сужава животни простор на земљи некаквим самоограничавањем, тај ће видети сву своју бунтовну егоистичну природу. Зато су многи који посте љути и раздражљиви, али чим поједу нешто укусно постају кротки и љубазни. Али шта вреди та њихова кротост, која је последица задовољства или угађања чулности? У породицама се таквим особама обично каже: боље једи и немој да се љутиш и немој да нам будеш суморан и неподношљива... Шта је у томе узвишено и истинито? Ништа. Ово је духовни човек у свом природном елементу, који не разуме шта је од духа Божијег, а шта од духа тела; способан је да побрка и помеша два различита мира своје душе. Али човек мора проћи кроз сав бол откривања свог грешног подземља. Треба обуздати, узбуркати своје тело, своју душу; треба да се лишимо неких својих вредности, неких својих страсти и погледамо каква је наша унутрашња природа. Треба да пред Богом и пред самим собом скинемо одећу која нас краси и сакрива наше недостатке, одећу попрскану духовима цивилизацијске самообмане, и погледамо у гној наше болести који може бити погубан за душу . Томе нас учи Велики пост као права и најсавршенија хигијена човека. Увредимо мало себе, своје духовно-плотско ја. Почнимо са храном... Да ли се душа буни или не? Да видимо и региструјемо њено стање. Нарушимо њен себични мир. Обуздајмо њене духовне наклоности, покушајмо да се ослободимо свега, како бисмо и последњу дубину свог духа предали Господу Исусу Христу, Његовом духу, Његовој чистоти, Његовој истини. Неће сви покушаји бити успешни, али неуспеси ће нам показати сву нашу слабост, духовно сиромаштво. Пост открива сву недоследност, сво духовно сиромаштво човека и открива силу Божију која делује у овом сиромаштву, у људској слабости. Ово је већ огромно достигнуће Великог поста у питању човековог самопознања и богопознања. Пост открива човеку његову двојност - телесно и духовно... Од власти таме човек се може ослободити само молитвом и постом (Мт. 17, 21), како је рекао сам Оснивач људског живота. Молитва без поста, односно без слободе срца од свега у свету, од свих вредности, зависности и везаности душе и тела, није молитва, већ многословље. Не будите, каже Он, као незнабошци, који мисле да ће у многим речима својим бити услишени (Мт. 6, 7). Отац зна шта нам треба. Њему не треба толико сам наш захтев као такав, него Му је потребно сједињење нашег духа са Њим, са Његовим Духом. Кроз молбу, кроз покајање, кроз захвалност или слављење, наш дух постаје сродан са Духом Божијим и тако оживљава, васкрсава, налази у Њему своју најблаженију бесмртност. Зато молитва, као изговорање појединих речи, још није молитва. Права молитва је условљена ослобађањем срца од греха, од зависности од пропадљивих ствари - макар на тренутак! Пост је, по свом спољашњем изразу, наравно и вежба у смислу стицања искуства. Обучите своје тело и своју душу, ублажите своја осећања, очистите свој ум, опремите свој животни брод за сусрет са вечношћу, а пре ње последњу олују, последњу доживотну поплаву: смрт. Смрт је представљена и онима који о њој размишљају и за њу се мудро припремају, и свима осталима који скривају своје главе у песку ситних осећања и доживљаја. Међутим, људи не избегавају своју смрт тако што се труде да о њој не размишљају. Исто тако, само размишљање о смрти није довољно. Морамо размишљати чисто, мудро, сврсисходно, религиозно. Пост нас овоме учи. Уклања не само заборав смрти, већ и неозбиљно сећање на њу. Религиозно сећање на смрт је сећање на крај целокупне старе номенклатуре вредности и искустава овог живота и преподобно сећање на нови, бесмртни живот у свету вечне божанске истине и хармоније. Хришћанско сећање на смрт је сећање на обећани Живот, на будући тријумф Живота иза уског улаза у смрт. Зато је хришћанско сећање на смрт увек светло. Оно охрабрује и јача човека у овоземаљском животу, јер кроз њега он сагледава семе будућности већ овде. У свим привременим појавама он налази бесмртни смисао, види одразе непроменљиве и светле вечности. Пост изоштрава визију целокупне временитости овога света и стварности света будућности. Пост продубљује осећај одговорности за овоземаљски живот, за свако дело и реч, за сваки тренутак. Доводећи нас до сазнања о нашим слабостима, пост нам олакшава однос према манама људи око нас. Губавац који открије своју болест прићи ће ближе и лакше другом губавцу. И сви свети су се дотакли познања своје грешности и слепила своје природе кроз пост и кроз њега су се уздизали до све веће жеђи за савршеним животом Христовим. И пригрлили су са милосрдном, саосећајном љубављу сву грешну, уздишућу творевину, сматрајући себе њеним најнесавршенијим изразом. Новог човека ствара Господ из покајања, као што је и стари створен од праха земаљског. Господ удахне свој дух Живота (1. Мојсијева) у људско покајање, као у прах земаљски, и сазда човека по свом лику и подобију. Пост и покајање чудесно обнављају печат Божији на нашем лицу; у очима, у речима, у мислима и најскривенијим мислима, огледа се и сија кроз нас у свету Царство Божије. Старо, избрисано, бесмислено, осољено постаје ново, дух Христов; печат Духа Истине пада на човека за цео његов живот, за цео његов век. Он постаје прави човек кроз Богочовека-Христа, који је сјединио Бога са човеком. Из онога, ко савлада уздржање, израстају невидљива анђеоска крила и лагано га привлаче у нови живот... Тело и душа се постом преображавају у духовно. Смисао живота је пронађен, а човек који има веру и вољу да се ослободи од све своје себичности и гордости, добија дар да постане слуга Божији. Прави слуга Божији је исто што и пријатељ Божији, син Божији. Ово је личност ослобођена зла, неистине, клонулости у својој грешној ограничености.

Пост је успостављање нових вредности људске личности.Још бих додао - најсавршенији. Све што је ниско пред Богом постаје ниско и за човека. Све што је високо пред Богом постаје високо за човека. Није тешко видети да се човек штимује, улази у тон, ум, дух неког вишег живота, који још не схвата у потпуности. И улазећи у тон, у ум, у филозофију вишег живота, он га све боље поима. Немогуће је спознати океан божанског живота без уласка у њега. По томе се права религиозна мудрост битно разликује од апстрактне филозофије. Суштина знања је нови живот, нови пут воље, нови свет бића, нови човек. Све ово ново је божанско и укорењено је у бесмртности. Вреди га тражити, пронаћи, радити на њему, дисати га целим животом... Овде почиње мистерија другог и последњег рођења човека. У нерелигиозном животу увек тражимо нови живот. Дух новог и извесна чежња за њим прати нас свуда у овом свету. Све нас гура на нешто ново, вришти о потреби за новим, све нас тера на нешто ново, хтели ми то или не. Нова година, нови дан, нови час, нови тренутак... нови излазак сунца, нови месец, ново пролеће, ново лишће. Све више нове одеће, све више нових вести које човечанство јури, нових предмета који привлаче пажњу и интересовања у свим областима књижевности, технологије, моде. Живимо и цео наш свет живи у некаквој револуцији новог. Непотребно је рећи да нас та нова ствар, коју ми стално тражимо и стално налазимо, ни на који начин не засићује, не задовољава. Гутамо је као ваздух, као пару, нова је у свим областима живота и културе; али наше срце, наш дух остаје гладан, незасит, све више и више раздражен и узнемирен сталним неуспехом и незадовољством, у потрази за нечим новим. Трагачи за новим и новитетима не схватају да је осећање које их поседује, у суштини, религиозно осећање. Не може се задовољити новим новинама, новим романом, новом политичком теоријом, новим сто или хиљадама марака (долара). Овај осећај је дубок. Она долази из последњих дубина човека и задовољава се само кроз ове дубине. Само човек рођен новим рођењем духа у свет правих и вечних вредности налази прави мир. Мир срца, мир духа, прави живот. Ово ново рођење је његова суштина и његова истина. Ово је заиста ново, оставља човека заувек да осећа и доживљава ту новост као сталну пуноћу бића. Истинска новина је стална неисцрпна корист додиривања истинског Бића. Лажна новина је душевни свраб. Човек непрестано иритира већ иритирану периферију своје свести, своје психе. Материјалне вредности којима душа жели да се засити само иритирају и пустоше душу. Свраб психичког и физичког незадовољства мучи човека у свим областима живота, у свим његовим угловима и подземљу. Где год се човек баци у свој стари свет да би задовољио своју душу и своје тело, у које год материјалне сфере улазио, свуда му срце, његов дух (а самим тим и он сам) одлази у незадовољству, често у збуњености, малодушности, очају. Истина живота се не налази ни у чему новом... Све ново је старо смеће душе, одавно јој познато. Ново је и даље исти лавиринт бескрајних старих искустава, обновљених на стари начин. Из овог зачараног круга старих искустава, новина, визија, старе логике, старих еуклидских истина постоји само један излаз: Христос. Ту лежи откриће новог света. Потпуно нов, за разлику од било чега старог. Ново, не за час, не за годину, већ за све године; засићујући до краја људско срце. Овде се приближавамо разумевању поста, значења поста као уздржања, чувања од неистинитих или невечних вредности; од неистинитих или невечних односа. Неистинита вредност је илузорна вредност, створена само болешћу душе или неутаживом потребом тела. Невечна вредност је вредност само за тренутак (земаљска храна, сан итд.)... Ова вредност, сама по себи безгрешна, постаје неистинита, лажна, када је људи претворе у вечну, у последњу вредност човека , односно замењује човекову сврху у животу. Пост, у својој идеји и у свом правом духу, отреса са човека све што је неистинито, илузорно и све сувишно што се већ претворило у нешто самодовољно за човека и заклонило му камењем улазак у истину. Чисто земаљско се не супротставља небеском, већ се с њим хармонично слаже. За хришћанску свест, нечистота не лежи у материјалној природи као таквој, већ у нарушавању истинског односа између небеског и земаљског, духовног и материјалног, у унутрашњем, срчаном животу човека. Нечистоћа је увек излаз, испадање из воље Божије, која успоставља истински склад живота света. Нечистоћа је кршење заповести, непослушност и отпор Богу, Његовом плану за свет и за човека. Чистима је све чисто (Тит. 1, 15), јер чист човек, односно човек укорењен у вољу и истину Божију и ни у чему је не нарушавајући, увек поступа чисто, законито, богооткривено, и за њега је, заиста, све у духовном и материјалном свету чисто и неискушење. Нечист, односно самовољни, егоцентрични човек (или дух), лутајући својом вољом (попут јеванђелског блудног сина) ван складног живота Очевог, нарушавајући Његову вољу, остаје у својој нечистоти, у свом блуду, у нарушавању правих животних односа... И тада за њега све постаје грешно, јер је центар његовог бића и човечанства ван Бога. Пост је откривање мудрости, правилности и чистоте односа према свему, кроз повратак чистом извору живота, Богу и послушности Његовој речи. Пост је уздржање; смислено и доследно уздржавање од свега што није истинито и што није вечно. Али пост није само негативно уздржавање; то је и позитиван приступ истини, укус истинског живота. Уздржање није центар Великог поста. Средиште Великог поста је управо кушање истина воље Божије, Богом утврђен животни склад ствари. Пост је потпуна послушност Богу. Чедност света. Једење посне хране и неједење посне хране није само одбијање једне врсте телесне хране и једење друге врсте... Некушање и јело пролазе кроз читаву дубину човековог живота, додирујући његове темеље. Пост је одбијање да се људским срцем и умом окуси све привидно, неистинито и невечно. Тотална тежња да се окуси вечно и истинито. Детињасто и наивно, понекад људи мисле да током поста треба да једу само оно што не воле (све неукусно) и да се одрекну свега што воле (укусно). Ово је, наравно, детињаст концепт поста. Има нешто истине у томе, али не пружа истинску апстиненцију. Упражњавати своју вољу у кушању свега што није укусно и у некушању свега што је укусно није лоше. Али ово је само спољашњи задатак, само апстрактна обука воље. И посно се може јести укусно... Чак и Василије Велики каже да су они који посте, посебно осетљиви на укус и укус и најједноставније хране. Дакле, овде се дешава нешто дубље. На пример, посно једење хране увек ће бити благодатно јело када човек у свом срцу искрено захваљује Богу на дару јела. Сва посна храна је нека одскочна даска срца ка небу и Богу. А, напротив, сва храна је оскудна, чак и сува, када се једе без овог осећања срдачне захвалности Богу, даваоцу сваког добра... Благословен је сваки пост који открива и евангелише Бога. Свака реч која говори истину, свако дело које показује понизност, кротост, добронамерност људског срца. Пост је дубоко позитивна, благо активна појава. Зато Господ онима који посте заповеда да не помрачују своје лице, него да помажу главу и умију своје лице. Пост је радост, радост духа, тријумф вечности над временом, победа истине над лажима, љубави над мржњом, светлости над тамом. Пост је цвет живота, најбоља песма човека на свету: песма која се претвара у ускршњу химну. Сасвим је природно после овога рећи да је скроман однос према животу раван, уски, материјалистички, мизантропски или животињски став. Неразумевање поста и уздржавања је неразумевање сопствене ружноће. Неразумевање посног, уског пута срца ка Царству Божијем је неуспех у разумевању нечије дубине и ширине у Богу. Људи са искуством у духовним стварима врло добро знају да "који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од Духа ће пожњети живот вјечни." (Гал. 6:8). Они који сеју у тело, не касније, већ сада, у извесном смислу, жању поквареност; они који сеју у дух не жању касније, него одмах, живот вечни, у виду оплемењивања духовног слуха и вида, изоштравања сагледавања духовних истина, бољег слушања заповести Божијих, најтананијег разумевања своје душе и душе других људи, лакоће срдачне молитве, дирљивог небеског смирења и мира Христовог, за којим тако жуди свако срце. Пост није само напор душе да једе све што није укусно... Пост је сејање у Дух, причешћивање Духа Божијег, и зато се пост увек завршава и испуњава се у Светом Причешћу Телом и Крвљу Христа, што чини да се пост не манифестује као негативна радња, него као позитивна, тежња ка Причешћу Христовом, најпотпунијем животу у Њему. Све остало је припрема... Пут не треба да постане самодовољан и затвори сам циљ пута. Али пошто човек често живи у свету управо због овог живота, не схватајући да му овај живот није циљ, већ само пут ка циљу, пост се обично доживљава као нешто изван циља, као нешто што има значење само по себи, као извођење познатог ритуала. Зато су постојали, а и сада се често налазе међу хришћанима, они који сматрају да је велики грех окусити чак и млечне производе (а да не говоримо о месу) током поста, али остају у свом нељудском и тврдокорном окамењеном срцу у односу на свог ближњег. Своје комшије без гриже савести гурају у храму, љуте се на оне који им се не клањају и зелене када сазнају за добро и срећу других; говорећи у друштву, разоткривају себе, своје врлине, своја познанства... Немогуће је разумети некога ко пости и остаје међу својим ситним интересима, клеветама и духовитошћу. Ово је нека врста деформитета духа. Немогуће је разумети механички пост, баш као и механичку молитву. Људи који посте и механички се моле, по обичају само несвесно, варају не само себе, него и Господа. Пост није ритуал. Пост је холистички јеванђелски поглед на свет. Архиепископ Јован (Шаховској) https://psmb.ru/