Претражи Живе Речи Утехе

Свети Оци Цркве, схватајући унутрашњу таму и противречности у човеку, нуде различите путеве ка исцељењу. Постоје многе духовне методе за ослобађање од страсти и превазилажење мрачних страна наше природе. Али Свети Порфирије уводи нешто ново. Наравно, његов приступ је заснован на патристичкој традицији, али истовремено нуди другачији облик духовне борбе. Он сам то назива „бескрвним путем“. Обично смо навикли да мислимо - да бисмо се ослободили страсти, морамо се директно борити против њих. Морамо их напасти директно, ударити их право у срце, упустити се у жестоку битку са нашим слабостима. Али Свети Порфирије нуди други начин. Он нам показује другачији пут... Важно је разумети да он не одбацује традиционални пут духовне борбе. Не каже да је директна борба са страстима погрешна или непотребна. Напротив – он је дубоко поштује. Чак признаје да је и сам прошао тим путем и да је за многе људе то неопходан начин духовне борбе. Али Свети Порфирије каже: „Постоји и краћи, директнији пут.“ Он то назива „бескрвном“ или „мирном“ борбом. Шта ово значи? Свети Порфирије даје следећу слику: „Не покушавај да истераш таму из одаје своје душе.“ „Не бори се са сенкама у себи. Не мучи себе покушавајући да истераш таму својом снагом. Само отвори мали прозор - и светлост ће ући. А онда ће тама сама нестати.“ Он нам каже нешто једноставно, али дубоко: Не фокусирајте се на борбу против греха. Усредсредите се на љубав Христову. Не борите се са својим страстима. Испуние своју душу светлошћу – и тама ће се сама повући. Свети Порфирије не пориче таму у нама. Напротив, он то признаје. Али он нас упозорава: Не мучите себе мислима попут: „Зашто сам овакав?“ „Зашто сам поново направио исту грешку?“ "Зашто се не могу променити?" Такав приступ нам неће помоћи. Напротив, то ће нас довести до унутрашње напетости, анксиозности и осећаја кривице. Шта је кривица? Свети Порфирије каже: „Кривица није ништа друго до плакање над рушевинама сопственог ега. То је чиста себичност. Како је моје височанство – моје „ја“ – могло пасти тако ниско?“ Али питање је: Какву смо идеју имали о себи да бисмо били толико шокирани својим падом? Стога, Свети Порфирије саветује: „Не водите директан рат против таме у себи. Отворите мали прозор да бисте пустили светлост унутра.“ То јест, урадите нешто позитивно. Не фокусирајте се на искорењивање греха. Почните да уносите светлост у своју душу – кроз молитву, љубав, добра дела. И тама ће почети да се расипа сама од себе. Не покушавајте да промените себе на негативан или насилан начин. Зашто? Израз „отворити мали прозор, пукотину, да уђе светлост“ има много значења. Свети старац не каже „срушите цео зид“, већ једноставно „направите мали отвор да светлост продре“, то јест, мало по мало, постепено. Свети Порфирије веома добро зна да се промене у човеку не дешавају за кратко време – оне захтевају стрпљење и време. Стога, свети оци једногласно сведоче да покајање никада не престаје. Чак имамо примере из Патерика у којима се старац, у истински духовном стању, налази на ивици смрти, док се његова душа спрема да напусти тело. Он се налази у овом кључном тренутку, на граници између два света. И браћа која су била око њега видела су како светлост преплављује цело његово биће – знак присуства Божје благодати – и упитали су га: „Оче, шта видиш? Јеси ли ушао у Рај? Реци нам нешто!“ А онда им старац одговори: „Верујте ми, истину вам говорим. Још нисам почео своје покајање, нисам чак ни почео!“ И тако је умро. Али да је у том тренутку рекао „успео сам“, пао би у искушење. Зато он понизно изјављује: „Нисам ништа учинио. Још нисам ни почео да се кајем.“ Шта ово значи? То покајање је бескрајан процес, никада не престаје. То јест, овај пут ка сусрету са Христом није једнократни чин, већ континуирано кретање. Јер шта значи „метаноја“? То значи - промена, обраћење, сусрет са Христом. Током крштења, молимо кума да учини симболичан гест: да се, заједно са дететом које држи у наручју, окрене од запада ка истоку. Ово обраћење мора нас пратити кроз цео наш живот – од таме ка светлости, ка сунцу праведности. Ова физичка промена правца симболизује покајање које тражимо. То је његова суштина. У овом тренутку, кум сведочи о егзистенцијалном, онтолошком покајању – не свом, већ покајању детета које се крштава. На овај начин, дете се поново рађа – не биолошки, већ духовно, онтолошки, да би победило смрт. Рођењем ће умрети, али питање је да ли ће моћи да победи смрт? Зато оци придају тако велики значај крштењу. У житију старца Јефрема катунакијског помиње се да је ретко напуштао Свету Гору. Стари светогорски подвижници нису лако напуштали своје манастире. Да би напустили Свету Гору, морао је постојати озбиљан разлог – на пример, здравствени проблем или нешто друго хитно. Тако је једног дана кренуо на пут и отишао у своје родно место. Обично, када се човек врати после много година, сећа се прошлости, прича о њој: „Сећаш ли се овога? И онога?“ А старац Јефрем је желео да га одведу у цркву где је крштен да би се поклонио крстионици. Пао је на колена пред њом, љубећи место које му је дало највећи дар – прилику да постане хришћанин. Управо зато што је дубоко и искусно схватио да је кроз крштење постао учесник Васкрсења и победник над смрћу. Учешће у Тајни Крштења био је за њега највећи дар у животу. Стога, покајање, ова унутрашња промена, захтева време. То се дешава полако, постепено. Често људи долазе и кажу: „Мучим се, али не видим никакву промену.“ Али духовне промене су готово неприметне. Дешавају се постепено, потенцијално, корак по корак. Права трансформација се дешава изнутра, без наглог осећаја. Зато је Свети Пајсије - кад год је постојао проблем - давао времена да се он реши. Никада није решио питање дефинитивним одговорима. Ако бисте са њим поделили проблем, рекао би вам: „Молите се и препустите све Божјим рукама. Пустите да се догађаји одвијају у животу. Дешаваће се различите ствари. Решење ће доћи. Како нам се Бог обраћа? Бог говори кроз догађаје у нашим животима.“ Ако се осврнете уназад у времену и повежете тачке, схватићете какав је био Божји план. Зато је Свети Пајсије рекао да када нешто тражиш од Бога, Он ти то не даје у коверти. То значи да вам Бог не даје све готово, као нешто купљено у продавници. Не добијате решење као упаковани поклон. Уместо тога, Он вам даје прилику да га сами развијете и изградите. На пример, ако замолите Бога за стрпљење, Он може дозволити да вам у живот уђе "тежак" муж — ево прилике да научите стрпљење! Ако се молите за понизност, можете се сусрести са искушењима на послу или у свакодневном животу. Патерик говори о монаху који се непрестано молио Богу да му или подари снагу или да га избави из његовог тешког искушења - живота са братом монахом са којим се није слагао. Није могао ни да га погледа... Присуство овог брата га је толико иритирало да је у њему изазивало унутрашњу анксиозност. Зато се често молио Богу да га избави из ове тешкоће. Једном, након дуге молитве, завршио је своју молитву са уверењем да ће му Бог жељу услишити, да ће му дати неко решење. Устао је са надом. Али када је напустио ћелију – шта мислите кога је видео испред себе? Тог истог монаха кога није могао да поднесе! А онда је узвикнуо: „Господе, не могу то да поднесем! Само сам Те молио да ме избавиш...“ А Бог му је кроз догађаје рекао: „Ово је помоћ коју ти пружам. Дајем ти искушење да би га могао превазићи.“ Зато се у нашим животима, ако не решимо проблем, он поново појављује. Сусрећемо се с тим изнова и изнова – док га не превазиђемо. Ово је једна од највећих Божјих милости. Бог не гура проблеме под тепих. Он их не крије, као што често желимо - да их не видимо, да се не сусрећемо са њима. Бог као да нам говори: „Ево, ово је стварност. Суочите се с тим. Ево ваших тешкоћа, овде су ваше снаге. Ево ваших слабости. У вама постоји и светлост и тама - морате ићи напред са обе.“ Са искушењима, са ранама, са болом, али и са надом - све је то део људског живота. И управо на том путу се одвија наше лично путовање ка Христу. Свети Порфирије каже исто: „Не покушавајте да силом отерате таму.“ Исто важи и за наше страсти и наше слабости. Свети Порфирије је увек понављао: „Да бисте се преобразили, не треба да гледате у зло и да се вртите око њега.“ Ако имате било какву страст – на пример, себичност, зависност од хране, сујету, жељу за хвалом – каква год да је ваша слабост, нема смисла мучити себе мислима попут: „Зашто то имам? Зашто сам овакав? Колико сам лош! Колико сам безвредан!“ То не помаже. Свети Порфирије је говорио: „Уради нешто добро. Помоли се. Иди на исповест. Упали свећу. Стави тамјан. Прочитај акатист, помоли се Дјеви Марији. Уради нешто конструктивно, нешто лепо. Не бави се тамом у себи, не залази у њу. Нема смисла.“ Замислите особу која се преједа ноћу. Буди се усред ноћи и једе огромну количину хране. Генерално, посебно зими, људи једу више. А увече, многи људи осећају потребу за нечим утешним – једу чоколаду, слаткише... Слаткиши, шећер су врста емоционалне утехе. То има огроман значај јер је храна дубоко укорењена у нашем памћењу као начин да се утешимо – чак и на егзистенцијалном нивоу. Када смо били бебе и плакали, мајчине груди су нас тешиле. Ова веза је заувек запечаћена у нашој души. Зато је толико психолошких и егзистенцијалних проблема често повезано са поремећајима у исхрани. Особа или једе превише или уопште не једе, или једе хаотично. Навике у исхрани су често уско повезане са унутрашњим стањем особе. Али узмимо за пример некога ко је на дијети. Ако једног дана прекрши свој режим, ако се опусти и преједе, шта ће следеће урадити? Почиње да прекорава себе: „Како сам слаб! Колико сам неуспешан! Никада ништа не успевам! Сваки пут када нешто започнем, не успем!“ А шта се дешава следећег дана? Хоће ли наставити са дијетом? Не. Вероватније је да ће јести двоструко више јер је рана у њему порасла. Тама коју носиш у себи, тај мрачни кутак тебе, не долази споља. Твоја је. Сенка која те прати, твоје страсти – све је то део тебе. Веома мудар православни монах из Француске, отац Јован, каже: „Страсти су као дивље звери. Оне вриште, ричу у нама.“ То је твоје рањено ја, које ти говори кроз твоје страсти. Вапи за љубављу, за разумевањем, за светлошћу Христовом. Зато Свети Порфирије каже: „Нема смисла мучити себе мислима попут: 'Зашто сам овакав? Зашто сам ово урадио? Како сам могао?'“ Јеси ли починио грех? Заборави то. Свети Порфирије је био веома строг по овом питању – не ископавај свој грех изнова и изнова. Не враћај се стално на њега, немој га „дотеривати“, јер га то само храни и јача. Заборави га. Баци се на Христа. Старац је рекао: „Када је Христос у твојој души, злу нема места. Када позовеш Христа у себе, ђаво нема где да остане.“ И када се молиш, када се бориш, Божја благодат те прожима. И мало по мало почињеш да заборављаш своје страсти, заборављаш да су оне уопште постојале, јер су се трансформисале. Претвориле су се у нешто друго. И у неком тренутку их се једноставно више не сећаш. Једноставан пример: Клаус Кенет – Американац који је прешао у хришћанство и упознао старца Софронија у Есексу – прича: „Нисам знао ништа о манастирима. Нисам знао о монашком животу. Отишао сам у манастир и разговарао са старцем. А ујутру, када сам се пробудио, одлучио сам да прошетам у мајици без рукава, шортсу и јапанкама". Није знао да у манастиру постоје одређени кодекси облачења. Али временом, како је поново посећивао манастир и комуницирао са монасима, и сам је почео да се другачије облачи. Без икаквог разговора. Да ли разумете? Када живите са Христом, када се заједничарите са Њим, када се ангажујете, ви се преображавате. Не схватајући то, мењате ствари које раније не бисте желели да мењате. И више не осећате потребу ни за чим другим. Јер је Божја благодат ушла у ваше срце. Када те Божја благодат испуни, немаш жељу ни за чим другим. Друге ствари те више не задовољавају. Не желиш их. Престајеш да их желиш. Не треба се плашити - ни ђавола, ни пакла, нити било чега другог. Такви страхови изазивају реакцију одбојности. „За хришћанина нема ни пакла, ни ђавола, нити било чега другог. Да ли то значи да они не постоје? Не. Постоје, и још како!“ Али када имате Христа у свом срцу, они престају да постоје за вас. Ово је оно што нам старац жели рећи: Ако живите са Христом, ако је Његова благодат у вама, немате чега да се бојите. Ни од Антихриста ни од демона. Они вам не могу наудити. Свети Порфирије каже: „Поента није у томе да се Христу иде из страха.“ Не зато што се плашиш пакла. Не зато што желиш награду на небу. Ово није љубав. Не можеш волети некога зато што га се плашиш. Не можеш се „заљубити“ у некога зато што ти прети. Ако вас неко плаши, можда ће постићи послушност, али никада љубав. Никада неће бити праве везе између вас. Љубав цвета само у слободи. Љубав се храни дрветом слободе. Она цвета управо тамо где постоји слобода. Ако волиш некога, то би требало да буде зато што се осећаш добро са њим. Зато што желиш да будеш са њим. Зато што волиш да разговараш са њим. Тако би требало да буде и са Христом. Да Га волиш, желиш да будеш са Њим, да је за тебе радост молити се. Знате, молитва – посебно Исусова молитва са бројаницом – у неком тренутку постаје мед у устима. Не можеш а да се не молиш. Нестрпљиво чекате вече како бисте могли имати ту интимну самоћу са Богом. Јер молитва је сусрет. Неки га имају ујутру, други увече. Али свако пронађе тренутак у дану када каже: „Без обзира шта се дешава у свету, остајем овде и чекам Бога. Не селим се одавде. Остаћу и чекаћу Га.“ Дакле, особа која се заиста моли, цео дан чека овај тренутак. Јер овај молитвени састанак постаје као мед у њеној души – нешто слатко што је храни изнутра. Тада не идеш у цркву јер се плашиш. Не молиш се зато што се осећаш кривим. Не прилазиш Богу зато што се плашиш ђавола. Већ зато што желиш. Желиш да видиш Женика, да сретнеш Христа. Желиш да разговараш са анђелима, са свецима. Желиш да се дружиш са њима. И овај сусрет ти доноси радост. Не заборавите колико је важно ово интимно време са Богом током дана. Изаберите тренутак у дану када вам ништа друго није важно. Шта год да се деси, не пропуштајте. Можете почети читањем – за почетак нечег малог. Јер, како је рекао Свети Пајсије: „Молитву треба распламсати“. Не можеш само тако палити дрво, каже Свети Пајсије. Прво сакупите суве гранчице, сложите их, припремите, обликујете огњиште – и тек онда палите ватру. Исто је и са душом. Не можете у једном тренутку гледати ТВ серију, а већ у следећем покушавати да уроните у молитву - то тако не функционише. Не можете бити потпуно расејани, уроњени у бриге живота и одједном се окренути Богу. То не функционише тако. Прво треба да се смирите, да припремите душу за молитву. Пригушите светла. Уђите у самоћу да се саберете. Удахните неколико пута дубоко да бисте опустили тело. Прочитајте нешто духовно. А онда полако почните молитву. Тада ће се у вама изградити унутрашње стање неопходно за сусрет са Богом. Старац Порфирије каже: „Циљ духовног живота није седење негде, присиљавање и мучење себе како би се усавршио.“ Оно што треба да доминира вашим животом је љубав и радост у Христу. Духовни живот није насиље над самим собом. То није борба која вас исцрпљује и депресира. Духовни живот треба да буде радост! Старац Емилијан Симонопетриски је рекао да хришћанин треба да буде радостан. Желео је да његови монаси буду срећни. Зато у манастирима које је он основао живе насмејани, светли људи. Није повезивао духовни живот са тмурношћу и очајањем. Није прихватао да је побожност еквивалентна тузи и патњи. Чак и монашка одећа одражава овај дух – ако неко погледа монахе из Симонопетре или монахиње у Ормилији, видеће из њихове одеће, из целокупног њиховог присуства – да на овом месту постоји снага, племенитост, спокој. Старац је говорио: „Аскеза не значи очајање.“ Стога се у овим манастирима аскетизам комбинује са спокојем. То се види свуда: у њиховим собама, у њиховим храмовима, на њиховим богослужењима, у њиховим појањима. Свуда постоји хармонија између духовне борбе и радости, јер је истински аскетизам плод радости. Зато је овај старац инспирисао толико људи да постану монаси. Читаве породице су биле дирнуте његовим примером. Јер је он сам живео и представљао монашки живот као живот потпуне радости. Старац Емилијан је толико инсистирао на томе да у његовим списима то често може изгледати чак и као екстрем. У многим својим текстовима тврди да особа која нема радости у себи нема ни Светог Духа. „Туга и Свети Дух не иду заједно.“ „Кривица и Свети Дух не иду заједно.“ „Хришћанин не би требало да живи у очајању.“ И Свети Порфирије нас упозорава: „Будите опрезни – смирење је једно, депресија је друго.“ „Једно је бити скроман, а друго бити угњетаван.“ „Једно је имати скромност и самосвест, а друго је имати ниско самопоштовање.“ Ниско самопоштовање је проблем. Скромност је благодат. То су две различите реалности и не би требало да их мешамо. Отац Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Патријарх Порфирије: Апелујем на такозване елите, апелијем пре свега на браћу верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини (видео на званичном Патријарховом инстаграм налогу). У име Оца и Сина и Светога Духа! Уважени господине члане Председништва Босне и Херцеговине, госпођо председнице Републике Српске, господине председниче Владе Републике Српске, господине градоначелниче града Немањића и Котроманића, града поносног и часног, града Добоја, домаћине данашње славе, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Нека сте благословени и ви и нека је благословен Господ што нас је све створио. Данас смо сви неизмерно радосни пре свега због тога што славимо Преображење Господње. Нема већег повода да се окупимо, нема већег разлога за радост и славу, јер само Преображење Господње јесте слава Божја али и слава људског рода, слава сваког човека. У том празнику oткрива се садржај и смисао нашег људског постојања, али пре свега открива се воља Божја да свакога дана будемо све бољи људи. Сви смо ми добили неке дарове, таленте, способности. Сваки човек без изузетка је позван да се преображава, да расте у врлини, да расте у добру, а истински раст у добру и врлини могуће je до савршенства довести само онда када смо у заједници са живим Богом, са Господом нашим Христом. Ми Срби то добро знамо, јер ми знамо ко смо, знамо и одакле смо, а што је најважније знамо и који нам је циљ. Знамо своје порекло и своје корене, знамо шта су нам били оци и праоци и вековима уназад. И ми знамо да је наше име Хришћанин, знамо да је наше презиме Православни. Србин, Православни Хришћанин - то је пуни идентитет, пуна мера, пуно име и презиме којим ми себе познајемо од кад знамо за себе. Тим именом и презименом ја Србин, Хришћанин Православни, упознао сам себе управо на овим просторима. Иако знам да сам многима дужан и да највероватније дуг не могу одужити, више него другима дужан сам, браћо и сестре, свима вама који живите овде на овим просторима од Добоја до Дервенте. Знам вас добро, јер знам своје родитеље, своје стричеве, свога ђеда. Ишао сам у манастир Озрен слушао сам на народни језик, сад то разумем, преведено Јеванђеље, али и више од тога: богослужбени језик Православне Цркве од свога ђеда сам слушао који, сећам се чудно ми је било - а многи то и данас не разумемо, литургијску реч је говорио, а она важи и за данашњи празник: Бога нико никад није видио, само су га воде виђеле. То је права литургијска песма. То је могао знати само неко чије је име и презиме Хришћанин Православни. Дакле, дужан сам, браћо и сестре, више овоме крају него другоме, а најрадије бих са вама запевао уз шаргију и заиграо коло у славу Божју! Јер у тој песми и у том колу уткано је Јеванђеље Христово. То је израз заједнице, то је израз јединства. Јеванђеље Христово, вера у Христа је оно што нас чини да јесмо једно. Вера је оно на чему градимо међусобно поверење. Вера је оно што нас чини да знамо да нас Бог воли, што нас чини да знамо да Бог јесте, али да управо зато што Бог јесте да јесмо и ми. Вера је православна обликовала од Светога Саве наш народ, обликовала његов идентитет, идентитет који је Христов, идентитет који има Христов печат, идентитет који се пројављује кроз живот по Јеванђељу. Зато чињеница да јесмо православни хришћани јесте позив на велику одговорност. Дата нам је пуноћа истине, истина вере у Бога, али и позив да том истином живимо по свим правилима Јеванђеља. Говорио сам много пута и поновићу, једно је питање које свако од нас себи може да постави и треба да постави: да ли је заиста достојан свога имена и презимена? Да ли је достојан чињенице да је православни хришћанин? Да ли ми, једном речју, верујемо у Бога, који је распет и васкрсао, пре тога се преобразио, а потом узнео и на небо, који нам се открио као Бог љубави, љубави која је описана у две јеванђељске заповести: Воли Господа Бога читавим својим бићем и ближњега свога као самога себе? Дакле, да ли смо хришћани и да ли је реч Божја за нас меродавна или није? Од одговора на то питање зависиће и наш живот, наш систем вредности. Дужан сам мом крају и свима вама, браћо и сестре! Имам вас у срцу, непрестано се молим Богу за вас, али молим и вас да се молите за мене, јер ја сам овде заиста свој међу својима. Не могу да вам опишем колика је радост у Духу Светоме данас испунила моју душу што сам као поглавар Српске Православне Цркве прву своју посету Републици Српској и Босни и Херцеговини учинио управо овде, граду Добоју, поносном и часном граду, рекао сам већ, Немањића и Котроманића, али и свих других светитеља и угодника Божјих од Светога Саве па до данас, који су живели по светињама овде око Добоја, од Озрена, па до храма посвећеног Светим апостолима Петру и Павлу. Радост и благослов је велики што заиста после осамдесет и три године када је освећен храм Светих апостола Петра и Павла долазим после великог поглавара, великог оца Цркве, патријарха Гаврила Дожића, који је рођен и поникао у часној, дивној и Богом благословеној Црној Гори, која је такође обележена именом Христовим. Али речи ћу да сам сигуран да није случајно што је овај храм посвећен апостолима Петру и Павлу. У слици те двојице првоврховних апостола осликава се порука Јеванђеља, задатак и циљ свакога од нас. Ми сви добро знамо да су они, по правилу, насликани заједно, у загрљају. Исто тако, из Јеванђеља знате да су били веома различити, имали различите таленте, способности, дарове, потекли из различитих социјалних слојева, по образовању различити. Један веома учен и образован, други неук. Штавише било је и неслагања међу њима. Замислите и свети апостоли се нису слагали, имали су другачије ставове по неким питањима, сукобљавали се, свађали се. Али, важније је то што су, у ономе што је било важно за све, за њих двојицу и за све људе, и то од минимума достојанства сваког човека па све до пуноће живота која је дата у Христу, кроз Христа у вери и јединству, у љубави Божјој постајали су потпуно јединствени и превазилазили сукобе и неспоразуме. Треба ли нам друга порука, браћо и сестре, данас. И немојте мислити да најпре имам на уму политичке консталације снага и политичке контексте. Има ли веће потребе од тога да смо једно и јединствено у себи. Сваки од нас у себи је подељен, располућен. Колико смо само схизофрени, то је због тога што нисмо вером утемељени на Христу. Говоримо о миру, може ли га бити без мира Божјег? Ми, православни хришћани, Срби православни, знамо да то није могуће. У доба Светог Саве подељена браћа - ко их је мирио? Мирио их је светитељ Божји, Свети Сава. Како? Мирио их је Христом. И ми свако у себи појединачно бићемо хармонични и јединствени ако смо вером везани за Христа. Ако је Христос на првом месту у нашем животу све остало ће бити на свом месту. Као кад имамо проблем са кичмом, па поправимо један главни пршљен а све остало само се по себи усклади. А породица? Знате то боље него ја, колико несклада и неслагања, па сукоба све до развода, чак и до насиља у породицама. Па зашто је тако? Зато што Христос и његова заповест нам нису на првом месту. Зар не каже Господ мушкарцу: Мужу да волиш своју жену као што Христос воли Цркву. Знамо како Христос воли Цркву. А жени да се боји мужа - тај страх није психолошки страх, није застрашеност. То је љубав, позив на љубав, на свецело предавање мушу. А онда даље, комшије, рођаци, па тако редом, свугде само поделе, па доћи ћемо и до самог подељеног друштва и до подељене државе. У добру, у врлини, у ономе што је неопходно да очувамо себе и свој идентитет, своје име и презиме, име Србина које је Хришћанин Православни. Није то могуће ако надвладава егоизам, себичност, ако имамо потребу за тријумфализмом. То је могуће смиреном вером у Христа. Уколико смо на високу позицију постављени, имамо част наравно, али тада је неупоредиво већа наша одговорност. И ту треба показати смиреност и поверење у Бога, треба слушати другога, уважити његов став и његово мишљење и онда у јединству чувати оно што је честито, што је вредно, оно што је своје и што је свето. А да би се то могло сачувати неопходно је познавати своје и живети својим, и неопходно је своје не продати и издати ни коју цену. Зашто? Зато што само када знамо ко смо и шта је наше, искључиво и само тада бићемо способни да поштујемо другачије, што не значи да је и туђе зато што је другачије, јер све људско припада свима уколико је врлинско и добро. Потребно је, браћо и сестре, да на вери, на Христу, на искуству својих предака у духу апостола Петра и Павла, у духу храма који је по промислу своме Господ посадио у срце овога града, да увек надвлада мир, надвлада љубав, надвлада поверење. То није увек могуће само нашим обичним људским силама и снагама, али могуће је кад смо са Христом, кад смо утемељени на Христу. У дигресији само да кажем: пандемија, страх, бежимо једни од других. Па шта сте мислили господо, ви из белога света, који сте исисали душу природи, творевини, који видите творевину Божју искључиво и само као извор свога богаћења и није вам доста, па хоћете и свемир и космос да учините извором свога задовољстава! Природа је дата да је поштујемо! Памтим како су ме моји покојни ђед и баба учили, а ми деца поштовали, да водимо рачуна о свој природи. Баш онако као што, браћо и сестре, сигуран сам ви овде поштујете оно што је од Бога дато. Природа се свети. Неће она да да трпи да само узимамо од ње, да вршимо насиље над њом. У духу љубави и разумевања различитих дарова, као што су се разумели апостоли Петар и Павле, мир је потребнији више него ишта читавом свету. Ако се измиримо са Богом мирићемо се са собом, са са другим људима, али и са природом. На овим просторима је било много неспоразума, много крви, многе су мајке заплакале. Суза сваке мајке има једнаку вредност пред лицем Божјим, а ја знам да обични људи имају потребу за нормалним животом, имају потребу за разумевањем. Нека свако буде оно што јесте, да се свако моли Богу на свој начин, али свако да поштује онога другога. И сада ћу рећи вама овде сабранима, браћи православним хришћанима Србима, али и браћи Бошњацима муслиманима и браћи Хрватима католицима. Имамо ми вековно искуство заједничког живота, добро се познајемо. Нису нама потребни из далека, са разних страна, најчешће самозвани, миротворци. Не кажем да међу њима нема и искрених миротвораца. Али међу њима има и оних који не разумеју наш концепт живота, не разумеју наше међусобне односе, не разумеју наш идентитет. Али, нећу доказивати, има и оних који имају своје интересе са чијим интересима се наши интереси и интереси мира не поклапају. Интереси наши јесу да свако буде оно што јесте: ако је православни хришћанин Србин - да то буде и јесте, ако је Бошњак муслиман - да то буде и заиста јесте, ако је Хрват католик - да то јесте и остане, али да ми имајући искуство заједничког живота, међусобног поштовања, искуство комшија, искуство родбинских преплитања, искуства заједничке економије и културолошких међусобних утицаја, да предупредимо сваког да нам намеће своје концепте и начине живота и мирења. Да, слажем се, можда понекад јесте потребан медијатор, посредник, али не и онај који је искључив и који нас смешта у своје контексте и концепте, у семантичке логоре. Такав измишља дефиниције за једне да би били против других, а сутра ће дефиниције за друге да би први били против првих, како се ми не бисмо међусобно разумевали и слагали једни са другима у мери којој је то могуће. Многима наши неспоразуми одговарају. Е, нећемо, браћо и сестре, да пристанемо на то да ми неко каже: Ко си ти? Нећемо да један народ који вековима живи на овим просторима са другим народом дозвољава да му неко други говори ко је други народ, ко је његов комшија на којег је вековима упућен. Радост је велика, браћо и сестре, а одужио сам, немам прилике свакога дана да будем са вама. Опростићете на томе, на изливу ове радости али и из срца искрених речи, речи опомене. Ја ћу се молити за мир међу свим људима, најпре на овим просторима, у Добоју, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини, али и у читавом региону. И учинићу све што је до мене, заједно са својом браћом архијерејима, да ми будемо оно што јесмо, да своје име и презиме српско, Православни Хришћанин, не само са поносом носимо као амблем него да га сведочимо својим животом и врлинама, својом љубављу према свима. Апелујем на такозване елите, јер имам то право, апелијем пре свега на колеге, на браћу ако хоћете, такозване верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини. Апелујем и на силе овога света да знају да никоме сила није дата сама од себе него од Бога, да је таква сила пролазна, те да у најмању руку поштују правила која су сами поставили овде. Не како кад одговара, час овако час онако. Тиме ће показати да су веродостојни, тиме ће показати да имају жељу да упознају људе са овогих простора и да буду добронамерни медијатори, а не они који намећу те семантичке логоре и калупе у које, најчешће не да нећемо него чак и кад бисмо хтели не можемо да се сместимо. Нека је благословен данашњи дан! Ја сам сигуран да неће проћи много времена да се опет нађемо у Добоју, у Дервенти, у Бањалуци, и у Сарајеву, и у Тешњу, где имам добре пријатеље. Међусобно се називамо браћом, а ради се о људима који су заиста активни муслимани. И да ћемо долазити у све градове, најпре, Републике Српске, за коју знамо да је гарант вашег мира и постојања, а поновићу речи многих, верујем у њих, гарант суживота, мира и међусобног разумевања свих људи и народа овде у Босни и Херцеговини. Нека Преображени Господ, који је заправо преобразио могућности и капацитете које су апостоли имали да спознају Бога, да и ми благодаћу Божјом и Његовим Преображењем будемо преображени у себи и изнутра, да преобразимо своје срце да мошемо видети Бога, да растемо у добру, да растемо у врлини; да будемо потпора и подршка једни другима и онда када се не слажемо, да будемо спремни да праштамо једни другима међусобно али и свима, али и не само то, него да и по Јеванђељу тражимо опроштај и да праштамо ако је то предуслов заједничарења и успостављања комуникације. Нека би нас Господ изнутра обасјао, донео мир вама овде сабранима и свима који из оправданих или неоправданих разлога нису овде. Нека би благословио све људе добре воље а оне који нису добре воље у односу на друге, па и у односу на нас, да их одобровољи како бисмо онда сви могли да славимо Њега Једнога у Тројици Бога преображеног Господа Исуса Христа, Спаситеља Нашег, Његовог беспочетног Оца и Духа Светога сада и увек и у векове векова, амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Недељно јутрење и празнична Света Литургија служени су у недељу ујутро, 18. октобра, у храму Светог Димитрија у општини Светог Димитрија где се одржавају вишедневне свечаности под називом „Дани Св. Димитрија 2020“. Началствовао је игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије, уз саслужење свештеника при храму Светог Димитрија и учешће бројних верника. Појали су византијски хорови под вођством протопсалта Георгиоса Камариариса и Харалампоса Хораитиса. У богонадахнутој проповеди, игуман Методије је указао на везу Светог Луке Јеванђелисте, чији се празник управо данас прославља (по новом календару, прим. прев.), живописца Пресвете Богородице, са иконом Тројеручице која је дан раније дочекана у храму Светог Димитрија. „Пресвета Богородица“, рекао је, „Велика је Владарка нашег манастира као и целе Свете Горе, а њено чудесно присуство у животима монаха светогорске заједнице, али и свих верника који је призивају, неисцрпно је, удивљујуће и спасоносно. Њена љубав изражава се кроз безбројна чуда и утеху коју пружа свакој души мученој искушењима“. Своју кратку беседу завршио је жељом „да заштита Богородице буде непрестано присутна у животима свих нас“ и очински подстакао вернике „да призивају Име Њено у сваком тренутку како би задобили благодат и милост Сина Њенога“. Извор: Хиландар

Након три месеца паузе, литије у Црној Гори, за одбрану светиња Српске православне цркве настављене су прошле недеље. Верујући народ опет је с иконама и свећама потврдио да неће одустати, те да ће са својом Црквом наставити борбу против Закона о слободи вероисповести, који је донео и изгласао црногорски режим на челу са Демократском партијом социјалиста. Након првих литија после паузе, режимске институције су наставиле да се обрачунавају са Црквом и неистомишљеницима хапшењима и привођењем свештених лица. Коментаришући актуелна дешавања у Црној Гори, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, директор радија „Светигора“ МЦП, каже за радио „Источник“ да народ није застрашен, него да се у њему вера пробудила и да ће сви својим животима, ако треба, бранити светиње. Отац Далибор подсећа како су и кад почеле литије, колико је људи учествовало у истим, како је Митрополит Амфилохије од неверујуће земље и народа направио бастион православља и истиче да је једини компромис повући срамни Закон или избацити три спорна члана истог. Извор: Радио Источник

Празник Вазнесења Господњег торжествено је прослављен 6. јуна 2019. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион у новоподигнутом храму посвећеном овом празнику у зајечарском насељу Котлујевац. Саслуживали су свештеници зајечарског архијерејског намесништва уз појање хора Саборног храма. Владика је честитао празник Вазнесења, подсећајући да је храм у коме се данас служи још увек недовршен, али да је потребно да у свему иштемо помоћ Божију, који има начина да је пројави у своме времену. Осврћући се на прошлост нашег народа и Цркве Божије, владика је истакао да данашња времена нису много лакша од оних тешких и ратних времена које је наш народ запамтио у својој историји, јер је за Цркву и народ увек тешко да живи и опстане, али није немогуће. Јер, Црква Христова ће остати и опстати као лађа спасења и стуб истине до краја света и века. У тропару Вазнесења где чујемо да се Господ узноси у слави својој, Он даје обећање да ће даровати Духа Светога којим ће установити Цркву и просветити читаву Васељену. У овоме свету нама људима никаква друга обећања нису потребна да бисмо имали радост живљења. Понекад нам понестане снаге и духа крепости, али знајмо да је Господ увек са нама сада, до свршетка света, али и после тога, када ћемо обитавати са Њим у Царсту Небеском. Ако смо Христови ученици треба да држимо заповести Његове и својим животима сведочимо радост Христовог Васкрсења и Вазнесења. Нико никада ништа слично није обећао човечанству у пролазности овога живота, ниједан цар, филозоф, научник… јер Господ је сам Истина. – Нека би Господ благословио и утврдио народ свој у вери, нади, љубави и свакој хришћанској врлини, и да увек будемо у црквеној заједници коју нам је Господ дао као лађу спасења – рекао је владика. Овогодишњи домаћини славе били су Милан и Валентина Савић из Зајечара а за следећу годину пријавила се г. Маја Живић, директорка Народног музеја у Зајечару. Извор: Епархија тимочка