Претражи Живе Речи Утехе

У суботу 27. новембра 2021. године, у навечерје 23. недеље по Педесетници и у навечерје празника светих славних и добропобедних мученика Гурија, Самона и Авива, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, молитвено је присуствовао вечерњем богослужењу у параклису Светог Апостола и Јеванђелиста Јована Богослова на Православном богословском Факултету. Вечерње богослужење служио је презвитер Бориша Шањић, уз милозвучно појање студената Православног богословског Факултета и ученика Богословије Светог Саве. Параклис је био испуњен студентима и ученицима београдске Богословије, који се раме уз раме труде, да се са сваком ревношћу уче науци Божјој, припремајући се да васцело своје биће предају у службу Господу и Цркви Његовој, али пре свега да испуне духовни императив на који их текст богослужења подсећа, да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предају. Будући да се налазимо на прагу Божићне четрдесетнице, Његова Светост je пожелео свима срећно и Богом благословено молитвено-подвижничко путовање које нам предстоји, а кроз које се припремамо за празник Роджества Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, трудећи се да преобразимо себе и припремимо дом своје душе за Господа. "Нека је срећан и благословен почетак поста, и да Бог дâ, да у духовној радости, обновљени, преображени дочекамо и славно рођење Господа нашег Исуса Христа, нека сте сви благословени", рекао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на крају вечерњег богослужења. Извор: Телевизија Храм

У суботу 9. октобра 2021. године на Задушнице и празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова у зајечарској Саборној цркви служена је архијерејска Литургија. Преосвећеном Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су протојереј Игор Ивковић, јереј Новак Бојанић и ђакон Вук Јовановић. Након читања одељка из светог Јеванђеља, отац Новак беседио је о другом Христовом доласку када ће сви мртви васкрснути и када ћемо се сви заједно преобразити и узнети на облацима у сусрет Богу. По завршетку Литургије Епископ Иларион честитао је колачарима, вероучитељима, студентима и свима осталима који прослављају Светог Јована Богослова, а свима упокојенима молитвено пожелео вечни живот у Царству небеском. Извор: Епархија тимочка

Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов био је најпре ученик Јована Ксритеља, али сусрет са Исусом, чудесним пророком из Назарета, прекретница је његовог живота. Млад, најмлађи међу апостолима, он полази за Исусом, слутећи присуство Бога у новом месији, правога и целога Сина Божијег. Тако је постао не само ученик него и сведок Христове искупитељске драме, Његов најмилији ученик, „онај кога љубљаше Исус“ и највернији, умни и мудри сведок. После вазнесења Христовог посвећује се проповедању „онога што је чуо, очима својим видео, што је размотрио и што руке његове опипаше“. Као старешина првих малоазијских цркава, мучен је у прогонству на острву Патмос, умире у Ефесу око 104. године после Христа. Јована Богослова смо упознали кроз његове надахнуте списе: Јеванђеље, Саборне посланице, Откривење. Он нам се сам можда и најбоље открио у оним далеким споменицима светог предања, који одзвањају Јовановим предсмртним речима: „Дечице, волите се. И опет велим: волите се. У томе је сва ствар.“ Управо то предање потврђује утисак који се добија читањем свих његових библијских, канонских списа: Јован је човек који живи да би сведочио једну једину истину, истину о љубави као суштини бића, у којој се открива прва и последња тајна егзистенције. Он је боговидац и више од пророка и боговица Мојсија: гледајући саму инкарнацију Сина Божијег, очима, слушајући Његову вечну реч у непосредном додиру с Њим, он срцем доживљава Исуса као правог Бога, као Божијег Сина, Логоса, који се оваплотио, императивом Божанске љубави постао човек, да волећи страда и својим страдајућим вољењем преведе човека из царства таме у царство светлости, у видело бесконачног дана Божијег, у коме је све радост, све – милост, све – живот вечни. Њега не заводи догађај чуда: он је освојен Духом којим су чуда чињена. Он осећа, и зато зна, да је Исус – Логос, а то значи: Ум, Разлог читавог света, лепота једне хармоније у којој човеку припада место важније од оног које имају анђели: изнад и пре анђела. У сусрету са инкарнираном лепотом Духа, он сазнаје шта свет треба да буде: у складу – вечна радост. У Христа загледан, открива основни закон бића – апсолутну љубав, али и љубав посвећену и на известан начин „затворену“, па зато и несхваћену, у сукобљавању са баналним токовима живота. Љубав Божија, „састрадална“ љубав, основна је импресија светог апостола Јована коју је понео друговањем са исусом. Јован није историчар. Није хроничар или биограф. Он не казује толико „биографију“ Исуса Христа, колико је тумач те биографије, проток који је види у једној метафизичкој, космичкој димензији, и који ту, сад Божанску биографију, саопштава онима који „имају уши да чују“, ум да схвате. У средишту његовог сазнања је – мистерија оваплоћења Логоса. Од величанственог пролога о виделу у тами, у јеванђељу, па све до оног вапаја на завршетку апокалиптичке визије будућности, у Откривењу („Да, дођи, Господе Исусе!“), свака његова реч и свака мисао извире из првог богосазнања Јовановог, из откривања истине – о Богу који постаје човек да човек постане бог, бог по милости и љубави Божијој. Ниједан други апостол није у тој мери осетио и нагласио драматични моменат у тајни спасења као апостол Јован Богослов. У сукобима светлости и таме, Божанског и сатанског, небеског и земаљског, логосног и алогосног, лежи његова истина о свету. Погрешно је тражити у речима овог јеванђелисте покушај философског обликовања хришћанског погледа на свет, још мање – неку гностичку мистификацију синоптичарског приказања Исусовог земаљског дела у прва три јевађеља. Јован је само „теологос“, богослов, онај који је „видео“ Божанску светлост у самоме њеном стваралачком акту логосног прављења историје, у акту обожења људске природе којим се побеђује смрт и разгони мрак греха у коме свет лежи. За Јована, Бог нипошто није гностичка „тмина“ већ светлост Логоса, а то значи – смисла и ума, поретка и склада. Рекло би се да у томе Јован није оригиналан: о Логосу пишу и антички философи, и позни хеленизам. Сличности су, међутим, само делимичне и периферне. Оно што је у Јовановој теологији битно, а што је ново и друкчије од свега што неоплатонизам зна о Логосу, то је сведочанство очевица да Логос постаје тело, да се Логос очовечио, да се Он, дакле, открива у једном сотериолошком акту апсолутне љубави. Зато Јован са својим богосазнањем не постаје философ, већ апостол. Стога се и његова мисао не обликује као философска теорија већ као непосредно казивање или сведочанство духа, откривење Тајне Божије: истина његова није у томе да Бог постоји, него да Бог воли. Сотериолошком акту оваплоћења претходи унутрашња драма љубави у тројичном Богу. Отуда Јованов Бог није Бог у кога се само верује, већ Бог који се до умирања воли. Отуда је и вера апостола Јована пре једно жудно ишчекивање сусрета са вољеним него теорија религијске философије. Та непосредност вере, та њена поистовећеност са љубављу, и то са љубављу Божијом, тај недовршени нагон да се оваплоти, пројектује у делима, у истинском – основно је обележје светога Христовог апостола Јована. Димитрије Стефановић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Прилика је да се сетимо Симеона Новог Богослова (949-1022), византијског писца, монаха и хришћанског светитеља. Његових чувених (и контроверзних) химни. Химни, такозваних, „божанских ероса“. Химни посвећених еросу Божијем и/или химни које опевају ерос Божији према човеку. Могући су вишесмислени начини читања и тумачења. До нас је данас дошло њих педесет осам. Ради се о преко једанаест хиљада стихова. Поезија веома богата, презасићена симболима, на моменте тешко прозирна и екстатична. Поезија која ће изазвати не малу саблазан у Симеоново време. И данас слично стоје ствари. Као што је добро познато, хришћанска поезија је много старија од Симеона. Многи ће пре њега у поезији видети големе могућности које она пружа за изражавање и спевавање великих теолошких места хришћанске вере и теологије. Нижу се имена црквених поета: Григорије Богослов, Амвросије Милански, Роман Мелод, Августин Ипонски, Козма Мајумски, Павлин из Ноле, Јован Дамаскин, као и други анонимни састављачи многобројних богослужбених песама, химни и мелодија. На ово предање ће се надовезати и Симеон. Ипак, с једном битном разликом: код њега, по први пут у византијској духовности, долази до избијања интимног гласа у први план; наиме, личног гласа у сасвим личном искуству оног „ја“. Суштинска одлика овог искуства биће „садашњост“ и „непоновљивост“. Другим речима, нико други и ништа друго из прошлости не може заменити или бити утеха за оно што се лично, овде и сада, окушава. То ће постати ново место источне духовности, али и других хришћанских хемисфера. Нарочито ће на томе профитирати потоњи западни мистичари, велики кармелићани (врло слични Симеону по сензибилитету), наиме: Јован од Крста, Тереза Авилска, Мигел де Молинос, Франциско де Осуна, и др. Разлози за ово ће убрзо постати јасни, нарочито на примеру XXVIII химне коју овде разматрамо. Њу отварају пулсирајући и драматични стихови: Оставите ме осамљеног и замандаљеног у келији мојој, пустите ме да живим с Богом јединим човекољупцем, одступите, уклоните се, пустите ме самог да мрем пред Богом који ме је створио! Нека нико на врата не куца и не подиже гласа, нека ме не походе родбина и пријатељи, нека мисао нико не одвлачи моју и одваја ме од сагледавања благог и прекрасног Владике, нека ме не хране, нека ме не поје! Симеонова поетика, пре свега, није поетика крупних догађаја „историје спасења“, није осавремењивање слика древних библијских дешавања из заборављене семитске митологије, нити пак новоплатоновска и оригеновска поетика умозрења бивствовања творевине и космоса коју ће неговати велики гностици египатске пустиње. Другим речима, то није поезија великих хришћанских прича. Напротив, поетика је то интимног сусрета с Другим у одељености од света, у унутрашњем кутку осамљивања. Поетика монаха (Симеона) који не жели да проповеда с амвона, већ песника који жели да слуша и ослушкује. Песника који не измишља, нити проналази речи, већ песника ког -попутнашег М. Настасијевића-самеречи (логоси) проналазе. У њима, у тим речима (логосима) које неуморно јуре за Симеоном крије се и сама Реч (Логос), која жели да буде спевана и опевана. Која жели да се изнова оваплоти. Одатле сва та самоћа, ћутање, повлачење, анахореза тела, чула и мисли. Само је ту, верује Симеон, ту иза затворених врата – као иза каквог застора у скривеном врту љубавних уживања – могуће наслађивати се присуством Другог: Зато оставите ме и на миру пустите, о преклињем вас, да наричем и од Њега искам да ми се дарује изобилно и да гледам га неизмерно. Јер Он није виђен, нити сагледаван само, већ дарује себе сама, смешта се и пребива, те попут блага сакривеног у наручју бива; Ући у собу своју и затворити врата, дизати руке и хитати Другом: у тајни, празнини, тишини и снажно зазивати ништину, ћутање језика, далеко од испразности света. Удаљен од фолклорних обичаја маса, далеко од теолошких контроверзи доба (које ће га ипак невољно закачити) и дворских интрига престонице (Цариграда), далеко и од претераног занимања за унутрашња дешавања у самом манастиру у комје пребивао, Симеоново искуство није покушај бежања од живота. Напротив. Било је то кретање у сусрет самој ствари: (живој и неизвесној) игри с Вољеним. Због тога даље теку стихови: Јер Он невидљив јесте, ван дохвата руку, у исти мах опипљив и неопипљив сасвим. Но, у рукама га целог држе они достојни и – далеко од недостојних – у њиховим почива дланима. Шта ли је све ово?! О чуда! Јер имена нема. Други игра игру долажења и одлажења. Воли да се скрива, сасвим се помало откривајући. Час је у рукама, час из њих измиче. У онима који га траже изазива запрепашћеност. Сан или јава? Негде између? Симеона, напослетку, потреса незнање. Нешто страно, чудно, необично се дешава. Нешто несвакидашње. Безимено. Неописиво. Којим језиком, којим речима опевати љубавне игре Другог? Симе­он је збуњен. Симеон је задивљен: Пошто бејах задивљен и жуђах сачуваши га, руку пружах и замишљах да грабим и имам га, ал’ побеже из руку мојих и не задржах га. Испуњен жалошћу дланове своје отворих видевши у њима опет оно што претходно гледах. О неизрецивог чуда! О необичне тајне! Као што љубавник у ноћи пружа руку ка месту вољене, лутајући додиром по еросној географији тела, тако идиосинкратични језик овакве поетике тражи да неописиво опише Симеонову жељу спрам Другог. Одакле ова необичност? Симеонова поетика, чини се, представља плод намерне и свесне вишесмислености. Игра речима и синтаксом. Врцавост и субверзивност која успева да помери границе реченог и опеваног. Творба новог језика, новог начина мишљења и писања. Дивљи свет другости растура контуре узвишеног јелинског језика и даје места нечему другом да проговори. „Нова стварност тражи нове појмове“ – говорили су стари. Другости је потребна нова граматика, нова морфологија, нови дах и певање. Како другачије смртничка реч може поднети упад Речи (Логоса)? Како ако не тако што постаје еротизована, дивља и двосмислена: Јер занос рађа пламен и пламен заузврат занос, а оба огањ распирују који источник је суза. Опет, огањ бујице умножава, а оне огањ рађају где ромор божанских ме ствари захвата, као и старање за заповести и наредбе Твоје. Пламен, занос и умножавања љубавних игара, за којима, неочекивано, следе потоци суза. У свему, известан ро­мор божанских ствари. Онде где Симеон помиње ромор другости, ту би српски опскурни песник Ђорђе Марковић Кодер рекао „роморанка“: бескрајно разгранати, незаустављиви и унутрашњи ромор чистог језика. Говор самог Ло­госа, изрицање логосности саме. Логоса који не проповеда на телевизији, нити на друштвеним мрежама себе рекламира, већ Логоса који тихо ромори у ноћи историје и ког је тешко чути од различитих бука које стварају свет. И више од тога, роморење је роморење управо божанских ствари. Које су то ствари? Ствари једне будуће стварности, дах неког новог света који већ сада распаљује жудњу оних који овај дах слуте: Као издалека, заиста видех стварности будуће, а кад зажелех да их зграбим, распали се пламен жудње и мало по мало гледах огањ неописиви – најпре у мом уму, а затим и срцу – ове божанске жудње који ми сузе покрену и неизрециву слаткоћу у њима пружи. Поетика логоса клизи ка поетици ероса. Од опипавања рукама, грабљења у огњеним екстазама љубави, слутње нових светова, преко распаљивања унутрашњег пламена и кушања слаткоће. Наиме, слаткоће будућих божанских ствари. Слаткоће Другог и света другости који је у надолажењу. Слаткоће спајања песника и Вољеног. Химна се ближи крешенду, мистичком врхунцу. Симеону као да не преостаје ништа друго него да закорачи у језик еротике, језик тела и поетику библијске Песме над песмама. Како другачије, питамо се и ми са њим, представити ову тајну тајне сусрета с Вољеним? Симеон пева, у заносу се обраћајући Христу: Јер иако Те не видех целог, Ти се читав откри мени и будући неприступан зажеле да сасвим доступан ми будеш. Ти што си безграничан свему заиста мален постаде, како у мојим рукама, тако и на мојим уснама, попут слатких и блиставих дојки сагледаван, севајући као муња у вртлогу. О необичне тајне! Све у свему, Симеон Нови Богослов је – како у своје време, тако и данас – несвакидашња појава. Шокирао је своје савременике, шокира и нас овде и сада као људе које је веома тешко уопште нечим шокирати. Знамо још од Павла да је поетика логоса (али и поетика ероса) сасвим скандалозна. Симеон ће нас, са своје стране, научити још неким стварима. Прва је беспутност: као недостатак утврђених, прописаних и унапред датих путева ка Другом, нешто попут земље без путних знакова, путева и трагова, као неизвесност преко које треба пролазити. Друга је безразложност: као живљење без икаквог „зашто“, као живљење самог живота и постојања, као живота чији је једини циљ живљење саме љубави. Поетика је то, на крају, љубавне игре с Другим, тј. игре непрестаног мењања, покајања, корачања напред, пролажења, измицања и отворености. Са те тачке гледишта, постоји са­мо један циљ: продужити игру у бескрај. Лазар Нешић Извор: "Православље" бр.1179

У четвртак 21. маја 2020. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Јована Богослова у Поганову. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Рафаило (Голушин) игуман манастира Височка Ржана, јереј Славиша Смиљић архијерејски намесник белопаланачки, ђакони Ђорђе Филиповић и Немања Шево. Благољепију Свете Литургије допринело је појање братије манастира Успења Пресвете Богородице из Сукова. Након заамовне молитве Епископ је осветио славске дарове и преломио славски колач са протосинђелом Мардаријем (Ковачевићем), настојатељем ове свете обитељи. Извор: Епархија нишка

Имајући у виду свеукупну ситуацију у којој се налази наш народ, овакво путовање није могуће реализовати без помоћи добрих људи. Стога, уколико неко жели да помогне новчаним прилогом, молитвом, или просто жели да пошаље имена својих ближњих ради молитве у Јерусалиму и светим местима, нека се не устручава... Жиро рачун Богословије је код Комерцијалне банке, бр 205-58612-16, са назнаком ''за матурску екскурзију.'' Имена за помињање можете послати на мејл: [email protected] Контакт особа: свештеник Дејан Крстић, професор Богословије, телефон 0668883675

Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов био је најпре ученик Јована Крститеља, али сусрет са Исусом, чудесним пророком из Назарета, прекретница је његовог живота. Млад, најмлађи међу апостолима, он полази за Исусом, слутећи присуство Бога у новом месији, правога и целога Сина Божијег. Тако је постао не само ученик него и сведок Христове искупитељске драме, Његов најмилији ученик, „онај кога љубљаше Исус“ и највернији, умни и мудри сведок. После вазнесења Христовог посвећује се проповедању „онога што је чуо, очима својим видео, што је размотрио и што руке његове опипаше“. Као старешина првих малоазијских цркава, мучен је у прогонству на острву Патмос, умире у Ефесу око 104. године после Христа. Јована Богослова смо упознали кроз његове надахнуте списе: Јеванђеље, Саборне посланице, Откривење. Он нам се сам можда и најбоље открио у оним далеким споменицима светог предања, који одзвањају Јовановим предсмртним речима: „Дечице, волите се. И опет велим: волите се. У томе је сва ствар.“ Управо то предање потврђује утисак који се добија читањем свих његових библијских, канонских списа: Јован је човек који живи да би сведочио једну једину истину, истину о љубави као суштини бића, у којој се открива прва и последња тајна егзистенције. Он је боговидац и више од пророка и боговица Мојсија: гледајући саму инкарнацију Сина Божијег, очима, слушајући Његову вечну реч у непосредном додиру с Њим, он срцем доживљава Исуса као правог Бога, као Божијег Сина, Логоса, који се оваплотио, императивом Божанске љубави постао човек, да волећи страда и својим страдајућим вољењем преведе човека из царства таме у царство светлости, у видело бесконачног дана Божијег, у коме је све радост, све – милост, све – живот вечни. Њега не заводи догађај чуда: он је освојен Духом којим су чуда чињена. Он осећа, и зато зна, да је Исус – Логос, а то значи: Ум, Разлог читавог света, лепота једне хармоније у којој човеку припада место важније од оног које имају анђели: изнад и пре анђела. У сусрету са инкарнираном лепотом Духа, он сазнаје шта свет треба да буде: у складу – вечна радост. У Христа загледан, открива основни закон бића – апсолутну љубав, али и љубав посвећену и на известан начин „затворену“, па зато и несхваћену, у сукобљавању са баналним токовима живота. Љубав Божија, „састрадална“ љубав, основна је импресија светог апостола Јована коју је понео друговањем са исусом. Јован није историчар. Није хроничар или биограф. Он не казује толико „биографију“ Исуса Христа, колико је тумач те биографије, проток који је види у једној метафизичкој, космичкој димензији, и који ту, сад Божанску биографију, саопштава онима који „имају уши да чују“, ум да схвате. У средишту његовог сазнања је – мистерија оваплоћења Логоса. Од величанственог пролога о виделу у тами, у јеванђељу, па све до оног вапаја на завршетку апокалиптичке визије будућности, у Откривењу („Да, дођи, Господе Исусе!“), свака његова реч и свака мисао извире из првог богосазнања Јовановог, из откривања истине – о Богу који постаје човек да човек постане бог, бог по милости и љубави Божијој. Ниједан други апостол није у тој мери осетио и нагласио драматични моменат у тајни спасења као апостол Јован Богослов. У сукобима светлости и таме, Божанског и сатанског, небеског и земаљског, логосног и алогосног, лежи његова истина о свету. Погрешно је тражити у речима овог јеванђелисте покушај философског обликовања хришћанског погледа на свет, још мање – неку гностичку мистификацију синоптичарског приказања Исусовог земаљског дела у прва три јевађеља. Јован је само „теологос“, богослов, онај који је „видео“ Божанску светлост у самоме њеном стваралачком акту логосног прављења историје, у акту обожења људске природе којим се побеђује смрт и разгони мрак греха у коме свет лежи. За Јована, Бог нипошто није гностичка „тмина“ већ светлост Логоса, а то значи – смисла и ума, поретка и склада. Рекло би се да у томе Јован није оригиналан: о Логосу пишу и антички философи, и позни хеленизам. Сличности су, међутим, само делимичне и периферне. Оно што је у Јовановој теологији битно, а што је ново и друкчије од свега што неоплатонизам зна о Логосу, то је сведочанство очевица да Логос постаје тело, да се Логос очовечио, да се Он, дакле, открива у једном сотериолошком акту апсолутне љубави. Зато Јован са својим богосазнањем не постаје философ, већ апостол. Стога се и његова мисао не обликује као философска теорија већ као непосредно казивање или сведочанство духа, откривење Тајне Божије: истина његова није у томе да Бог постоји, него да Бог воли. Сотериолошком акту оваплоћења претходи унутрашња драма љубави у тројичном Богу. Отуда Јованов Бог није Бог у кога се само верује, већ Бог који се до умирања воли. Отуда је и вера апостола Јована пре једно жудно ишчекивање сусрета са вољеним него теорија религијске философије. Та непосредност вере, та њена поистовећеност са љубављу, и то са љубављу Божијом, тај недовршени нагон да се оваплоти, пројектује у делима, у истинском – основно је обележје светога Христовог апостола Јована. Димитрије Богдановић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ђаци призренске Богословије боравили су у посети Паризу, а испред катедрале Нотр Дам појали су веома надахнуту молитву „Богородице Дјево“. Призренски богослови учествовали су у прослави Видовдана у Паризу на позив Епископа западноевропског Г. Луке и Црквене општине у Паризу. „Из Богородичиног града Призрена на Бистрици, украшеног црквом Богородице Љевишке, богослови полазе у Богородичин град на Сени, у чијем срцу је такође Богородичина црква, вршњакиња Љевишке— Нотр Дам, да прославе дан у коме су звона цркве Нотр Дам 1389. године објавила у Паризу победу у великом боју на Косову, на бранику Европе. Обе ове цркве, уткане у ткиво свога народа до поистовећења, гореле су несагориво, као синајска Купина, опомињући нас и осветљавајући нам пут. Да ускоро видимо, и Љевишку и Нотр Дам, обновљене и светле, достојне имена брижне и будне Мајке Светлости — на препород и радост свих нас, деце Њене“, написали су млади богослови на Фејсбуку уочи пута. Извор: Спутњик

Пастирска школа Епархије чикашке и средњомаеричке осећа да је активно партнерство са високообразовним богословским институцијама Руске Православне Цркве (Московска Патријаршија) важан аспект не само неговања богословске мисли, него и изградње помирења унутар Руске Цркве, и да је то потпуно у духу Указа о канонском општењу потписаном од стране блаженопочившег патријарха Алексија II и митрополита Лавра на Вазнесење 2007. године. У овом циљу је Пастирска школа потписала је Партнерски споразум са руским Православним универзитетом Светог Јована Богослова у Москви 4. фебруара 2019. године. Потписивање су обавили ректор Пастирске школе архиепископ чикашки и средњоамерички Петар и декан московског Православног универзитета Светог Јована Богослова епископ моравички Антоније (Пантелић). Извор: Српска Православна Црква

Обавештење о доступности извештаја стручне комисије за оцену докторске дисертације Реферат о урађеној докторској дисертацији Александра Милојкова Докторска дисертација ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

На истој радној седници усвојена је и молба Јелинског реуматолошког друштва да узме Светог Григорија Богослова за свог светог заштитника. Мада је мало података сачувано о Светом Терапонту, он је познат нарочито у грчким црквама као велики исцелитељ и чудотворац. Он је постао мученик 632. године и прославља се 14. маја (по новом календару). Синод је на свом ранијем новембарском заседању такође установио да је Свети Пајсије Светогорац свети заштитник војних командних јединица. Извор: Српска Православна Црква

https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/02/07_02_2018_vladika_atanasije.m4a