Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру четвртог Фестивала хришћанске културе, 14. септембра, у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, одржано је предавање на тему: Осам векова самосталности СПЦ. Ово поучно предавање одржао је Драгослав Бокан. Извор: Епархија тимочка

Саставни део четвртог Фестивала хришћанске културе, гостовање Певачког друштва "Мокрањац" при храму Светог Саве у Београду. Концерт је одржан 13. септембра у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару. Извор: Епархија тимочка

У оквиру четвртог Фестивала хришћанске културе, 13. септембра 2019. лета Господњег, у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице, одржано је представљање зборника „Од киборга до химере“. У присуству Епископа тимочког Илариона, на представљању су говорили: др Миша Ђурковић и презвитер проф. др Зоран Деврња. Извор: Епархија тимочка

Учесници трибине која је одржана у оквиру четвртог Фестивала хришћанске културе, били су: Проф. др Владислав Пузовић – „Самосталност СПЦ од Светог Саве до данас“; проф. Горан Јанићијевић – „Околности и улога Св. Никодима Тисманског у мисији Кнеза Лазара измирења српске са цариградском Патријаршијом“; и монах Игнатије (Марковић) – „Историјски значај и улога Епископа тимочког Емилијана и преговори са Васељенском патријаршијом 1920. године“. Трибина о великом јубилеју СПЦ је одржана у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богомајке, 12. септембра 2019. лета Господњег. Извор: Епархија тимочка

Саставни део четвртог Фестивала хришћанске културе, био је и концерт хорске музике који је одржан 11. септембра у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару. Учесници: Црквени хор храма Свете Тројице из Неготина – диригент Светлана Кравченко; Хор Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице из Зајечара – диригент Наташа Јовановић; Хор „Свети краљ Стефан Дечански“ из Књажевца – диригент Јован Тимилијић. Извор: Епархија тимочка

У оквиру четвртог Фестивала хришћанске културе, 11. септембра одржано је предавање о храму у Балинцу код Књажевца. Ово занимљиво и надасве поучно предавање одржала је виши кустос Милена Милошевић – Мицић из Књажевца. Извор: Епархија тимочка

У оквиру четвртог Фестивала хришћанске културе, у "Гостопримници", о књизи поезије Спасоја Јоксимовића говорила је др Јана Алексић са Института за књижевност и уметност. Извор: Епархија тимочка

Градски фолклорни ансамбл „Зора“ Зајечар, Центар за традиционалне уметности „Корени“ Зајечар и Изворна певачка дружина „Јелек“ Зајечар. Позориште, 9. септембар 2019. Извор: Епархија тимочка

*Девојачки хор Уметничке школе ‘’Стеван Мокрањац’’ из Неготина, који је оформила Ружица Рајковић септембра, 2017. године. Овај женски састав посебну пажњу посвећује свакако Мокрањчевим делима, а карактеришу га интересантни сценски наступи, запажени како у земљи тако и у иностранству.Носиоци су прве нaграде на прошлогодишњем међународном фестивалу хорова у Ваљеву, и прве награде на овогодишњем Рапубличком такмичењу хорова у категорији средњих музичких школа. Девојачким Хором руководи диригент Ружица Рајковић, која од 2008. године води и мешовити хор средње Уметничке школе у Неготину, са којим остварује запажене резултате на фестивалима у земљи и иностранству. Председник је источног подактива хорова основних и средњих школа у оквиру заједнице музичких и балетских школа Србије, члан је организационог тима за источну Србију и координатор школских и омладинских хорова Србије у оквиру Српске Хорске Асоцијације. Такође је покретач, иницијатор и диригент Неготинског певачког друштва “Мокрањац“. *Градско певачко друштво „Стеван Мокрањац“ основала је половином априла 2018. године установа Народно позориште Тимочке Kрајине–центар за културу “ЗоранРадмиловић” у Зајечару. Настављајући традицију хорског певања у граду, ово друштво до сада је имало више наступа, на свечаностима поводом значајних датума у нашем граду, учешћем у обележавању Светског дана хорског певања у Зајечару и Неготину, а могу се похвалити и учешћем на Антика фесту у сценско-музичкој представи „Опсада и пад Константинопоља“ у адаптацији Горана Марковића.Диригент је Маја Миленковић (1979, Бор), дипломирани музичар педагог, дугогодишњи наставник хармонике и руководилац Оркестра хармоника, са којим је освојила бројне награде на Фестивалима музичких и балетских школа. Руководи Градским певачким друштвом „Стеван Мокрањац“ у Зајечару од његовог оснивања, априла 2018. године. *Лавиринт је формиран марта месеца 2001. године у Зајечару и гаји вокалну и вокално-инструменталну музику домаћих и страних аутора различитих епоха. До сада бележи велики број јавних наступа и концерата у нашој земљи и иностранству – Бугарској, Мађарској, Италији, Републици Српској, Аустрији, Словенији, Чехословачкој, Грчкој, Црној Гори и Македонији. Добитник је бројних диплома и награда на хорским такмичењима и фестивалима. Поред великог броја концерата, камерни хор Лавиринт је својом музиком и позитивним расположењем обогатио велики број културних збивања у Зајечару, Бору, Књажевцу, Неготину, Јагодини, Београду, Бољевцу, Видину. Хор Лавиринт је одржао више концерата духовне музике у православним црквама у Зајечару, Неготину и Бољевцу, као и у католичким црквама у Зајечару и Бору. Од децембра 2015. године хор је иницирао обележевање Светског дана хорског певања у Зајечару, које са наставља до данас. Диригент Примаријус, доктор медицинских наука, Жељка Алексић је уметнички руководилац и диригент хора. Завршила је хармонику и флауту у Основној музичкој школи „Стеван Мокрањац“ у Зајечару. Од 1991. године је водила вокално-инструментални ансамбл Лавиринт, који 2001. године прераста у камерни хор Лавиринт. Добитник је Медаље за културни допринос града Зајечара 2004. године. Извор: Епархија тимочка

Учесници: Дечји црквени хор из Зајечара под диригентском палицом Наташе Јовановић, Дечји хор“ Вивак“ из Неготина под вођством диригента Драгане Мариновић Симоновић, затим етно група „Краљице“ Уметничке школе „Стеван Мокрањац“ из Неготина, са диригентом Александром Ђукић и Дечји хор „Соколићи“ из Сокобање са диригентом Милицом Божић Антић. Порта Саборне цркве, 8. септембар 2019. Извор: Епархија тимочка

У оквиру овогодишњег, четвртог по реду Фестивала хришћанске културе у Зајечару, одржан је концерт секстета џез оркестра РТС-а који је свирао неке од најлепших и свима познатих филмских нумера. Извор: Епархија тимочка

Епархија тимочка и Град Зајечар су домаћини четвртог Фестивала хришћанске културе 5 –15. септембра 2019. Фестивал се и ове године одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, Министарства културе и града Зајечара. Доносимо СВЕ ВЕСТИ са овогодишњег Фестивала:

Након свечаног отварања Фестивала представљена је књига “ЗВОНАРИ СЛОБОДЕ – Михајло Пупин и Св. владика Николај Велимировић”, аутора Александре Нинковић-Ташић и Бранислава Станковића – 5. септембар 2019. Извор: Епархија тимочка

У порти Саборне цркве у Зајечару Епископ Иларион је свечано отворио 4. Фестивал хришћанске културе. Госте је поздравио градоначелник Бошко Ничић, директор Фестивала духовног документарног филма Миљан Гогић и селектор Јован Марковић. Учествовали су и здружени хорови Дечјег црквеног хора и Црквеног хора из Зајечара. Извор: Епархија тимочка

Ђакон Урош Памучар секретар Епархијског управног одбора Епархије Тимочке најављује четврти Фестивал хришћанске културе који ће бити одржан у Зајечару од 5.-15. септембра. Звучни запис разговора Епархија тимочка и град Зајечар су домаћини четвртог Фестивала хришћанске културе 5–15. септембра 2019. Фестивал се и ове године одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, Министарства културе и Града Зајечара. Отварање прве фестивалске вечери предвиђено је за четвртак 5. септембар. Фестивалски дани биће богати бројним духовним и културним садржајима. Поред бројних концерата, изложби, предавача и промоција нових књижевних издања, одржаће се и Филмски фестивал документарно-духовног филма којим ће бити отворен овогодишњи фестивал. Филмски део фестивала ће поред домаће публике пратити и интернационалани жири. Квалитетан и садржајан програм је позив свима да посете Четврти фестивал хришћанске културе у Зајечару. Повезана вест: Програм четвртог Фестивала хришћанске културе Извор: Радио Светигора

Епархија тимочка и Град Зајечар су домаћини четвртог Фестивала хришћанске културе 5 –15. септембра. 2019. Фестивал се и ове године одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, Министарства културе и града Зајечара. Отварање прве фестивалске вечери предвиђено је за четвртак 5. септембар. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Епархија тимочка: Најава 4. Фестивала хришћанске културе (Зајечар, 5-15. септембра) Благодарећи инфо служби Епархије тимочке, у наставку доносимо ПРОГРАМ Фестивала: FHK4 program festivala smart8349923332007712000.pdf Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епархија тимочка и град Зајечар су домаћини четвртог Фестивала хришћанске културе 5 –15. септембра. 2019. Фестивал се и ове године одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, Министарства културе и града Зајечара. Отварање прве фестивалске вечери предвиђено је за четвртак 5. септембар. Фестивалски дани биће богати бројним духовним и културним садржајима. Поред бројних концерата, изложби, предавача и промоција нових књижевних издања, одржаће се и Филмски фестивал документарно-духовног филма којим ће бити отворен овогодишњи фестивал. Филмски део фестивала ће поред домаће публике пратити и интернационалани жири. Квалитетан и садржајан програм је позив свима да посете Четврти Фестивал хришћанске културе у Зајечару. Извор: Епархија тимочка

Традиционално као и сваког уторка у храму Вазнесења Господњег у Београду, уторком увече - одржано је Духовно вече, на ком је предавање одржао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносаве из епархије шумадијске, на тему "Пост као вишедимензионални подвиг љубави"

Верни народ Цркве Преподобне мајке Параскеве у Јагодини има неколико разлога да буде радостан у ове дане. Сама чињеница да је Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован посетио ову заједницу 17. фебруара 2019. године и увеличао јој прославу Светог Исидора Пелусиота и Недеље о Митару и Фаријсеју, довољан је разлог за радост. Ипак, још много је разлога за овакво расположење међу верницима у Црквеној општини Свете Петке у Јагодини. Звучни запис беседе Разлог за радост је што је ово први пут да заједница дочекује свог архијереја са новим старешином Цркве, протонамесником Срђаном Кандићем, парохом из Драгоцвета. Он је однедавно на месту протојереја-ставрофора Миодрага Матића, пређашњег старешине цркве, који је на дужем боловању. Још један разлог за радост је то што је Преосвећени владика Јован на Малом входу Свете Литургије благоизволео доделити право ношења орара чтецу Срђану Милутиновићу, председнику ове Црквене општине. Овом чашћу која је указана господину Срђану, још једном је показано колико је велико и важно његово прегалништво на њиви Господњој и истакнута важност лаичке службе за сваку црквену заједницу. У својој беседи, Његово преосвештенство је навео највеће хришћанске врлине међу којима је смирење, и како насупрот њој стоји гордост као најгори грех. Говорећи на тему еванђеоске параболе о Митару и Фарисеју, Преосвећени владика је говорио о фарисејству и лицемерју као рак рани данашњег друштва и наше Свете цркве. “Данас нас Црква учи кроз ово Јеванђеље да се чувамо фарисејства и лицемерства. Јер Господ ништа у Јеванђељу, браћо и сестре, тако не осуђује као што осуђује фарисејство и лицемерство. А фарисејство и лицемерство, нажалост, данас је, чини ми се, итекако актуелно и препознатљиво је свуда. И фарисејство и лицемерство препознатиљиво је, браћо и сестре, нажалост опет кажем, и у храмовима, и на улицама, и у породици, и у друштву, на свим местима и на свим, браћо и сестре, људским контактима, када долазе до контаката. Но, онај човек који има смирења, он одмах препознаје онога другога који тога нема. Онај који живи по заповестима Божијим, по заповестима Цркве Божије, који испуњава Јеванђеље, који живи вером у Бога и веру претвара у дела, како то често говорим, тај препознаје онога другога човека који му прилази, с којим намерама – да ли су искрене. А данас нам треба... Увек! Али данас, чини ми се, посебно, та искреност, браћо и сестре. А искрености нема без поштења. А на поштењу се зидају све хришћанске врлине. Као што на непоштењу, све се руше хришћанске врлине”. Беседу Преосвећеног владике верни народ је примио са одушевљењем. И отуда још један разлог за радост у заједници. Последња радост је што је након причешћа великог броја деце и других верника, Преосвећени владика у име Свете Цркве у Шумадији доделио Архијерејску захвалницу господину Ненаду Милојевићу из Јагодине, за преданост коју је показао у украшавању Цркве Светог апостола Јакова у селу Дубока крај Јагодине. После свете службе, коју су својим појањем украсили Србски православни појци из Београда, уследила је вечера љубави. Извор: Епархија шумадијска

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве крајем 2016. године дао је благослов за покретање Програма духовног вођења тренера борилачких вештина. За координаторе тог програма постављени су протопрезвитер-ставрофор Војислав Билбија, парох ротердамски, и презвитер др Оливер Суботић, уредник Православног мисионара. Једна од активности Програма јесте сарадња са борилачким клубовима и предавања на теме које су од духовног значаја за вежбаче борилачких вештина. До сада је одржано неколико таквих предавања у Београду, а успостављена је сарадња са више борилачких клубова. На позив мајора полиције, карате мајстора и инструктора Ненада Миловића (6. дан), у четвртак 7. фебруара ове године у просторијама карате клуба „Феникс Кан“ предавање на тему „Хришћанске врлине и борилачке вештине“ одржао је презвитер Оливер Суботић. Међу присутнима слушаоцима били су, поред чланова и пријатеља клуба, и инструктори борилачких вештина из других клубова: карате мајстор Душан Јанковић (8. дан), аикидо мајстор Драган Станковић (5. дан), аикидо мајстор Драган Миленковић (4. дан), као и наша репрезентативка у теквондоу Александра Радмиловић. Предавач је у уводном делу предавања укратко испричао своје некадашње искуство у борилачким вештинама и духовно трагање које је потом уследило. Објаснио је потом основне правце рада синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина: теоријски и практичан рад на томе да се медитативне технике Далеког истока, које су веома присутне на овим просторима, замене исихастичком молитвеном праксом Православне Цркве, потом искорењивање специфичних страсти које се обично јављају код вежбача борилачких система и уз то упоредни рад на стицању хришћанских врлина. Нагласио је искуство о. Војислава Билбије и његов пионирски подухват на овом пољу. Посебно је истакао једноставно правило о. Воје: да сваки хришћанин који вежба борилачке системе, себе испита да ли је спреман да после добијеног шамара окрене други образ, по јеванђељској максими. Током предавања је објашњено шта су то страсти, затим како се страсти гнева, агресије, сујете и гордости појављују код вежбача и на који начин се оне искорењују. Објашњено је и које су то врлине које би вежбачи борилачких вештина посебно требало да стичу: смиреноумље, храброст, пожртвованост, чојство, праведност, мудрост. О. Оливер је рекао да је љубав врхунац врлина, али да је она финални плод очишћења од страсти. Посебно је нагласио да су смирење и мудрост врлине које вежбачи треба да се потруде да стекну, и рекао да је највећи борилачки мајстор онај који смирењем и мудрошћу успе да избегне физички конфликт, када год је то могуће. На крају предавања, презвитер Оливер Суботић је истакао лик Светог деспота Стефана Лазаревића, човека који је у своје време био највећи витез Европе и имао изузетне борилачке способности, а који је уз све то успео да искорени страсти, стекне све наведене врлине, и на крају да се посвети. Предложио је да сваки српски борилачки клуб у своју салу постави икону Светог Стефана Високог као подстицајан пример споја хришћанских врлина и борилачких вештина за све вежбаче и тренере. После главног предавања, реч је узео г. Илија Животић, председник Интернационалне полицијске организације за Србију и стручњак за безбедност и сектна деловања. Он је одржао краће излагање на тему савремених сектних деловања. Нагласак је ставио на корпоративне видове секташког деловања који су усмерени, пре свега, против породице. Животић је здушно подржао рад православног свештенства са младима и активности попут Програма духовног вођења тренера борилачких вештина. Према његовом мишљењу, таквих активности на терену наша Црква мора имати далеко више. Животић је, међутим, истакао да се његов приступ борби против секти разликује од оног који има Црква, иако није у супротности. У закључку је нагласио потребу заштите породице у српском друштву, јер је она угрожена неолибералним вредностима које праве секташки менталитет своје врсте, и апеловао на заједничку акцију у том погледу. После дискусије, завршну реч је дао презвитер Оливер Суботић, који се осврнуо на излагање господина Животића у погледу теме секти и поменуо пример проте Лазара Милина и његовог искуства. Осврнувши се на разлике у приступу које су поменуте, казао је да то није сметња заједничкој акцији, већ да то говори да постоји још једна врлина коју треба да стичемо као народ, а то је слога у најважнијим стварима, попут заштите породице. Извор: Српска Православна Црква

Један такав коцепт је имплицитно поређење апостола Павла и Сократа. Овај моменат је још у 2. веку препознао Јустин Мученик који је поредио апостола Павла и грчког философа, утолико што су обојица покушали да убеде Атињане да укажу част непознатом богу (Апологија 2: 10, 5–6). Стога се у новозаветној науци неретко износи став да Лука у Делима апостолским представља апостола Павла као „новог Сократа“ или „хришћанског Сократа“. Сократ је у 1. и 2. веку после Христа сагледаван као крајње позитивна личност из прошлости, као парадигма етике и исправног понашања, као инспирисан човек, као сведок истине пред судом света. Чини се да Лука у своју приповест о Павлу нарочито уткао последња два момента: апостол је надахнути говорник и сведок истине. Иако се ови елементи могу препознати у приповестима о апостоловом боравку у Листри (14, 8–18) и Ефесу (Дап 19, 9–10), најупечатљивији пример „сократизације“ апостола Павла је његов говор на Ареопагу (Дап 17, 16–34). У 1. веку Атина је била средиште интелектуалног живота и високе културе. Павлов долазак у Атину је по Луки уједно и сусрет Еванђеља са интелектуалном елитом. Истовремено Павле, проповедник и мисионар Еванђеља, долази у средиште тадашње културе, град великога Сократа. Анализа текстова у Дап 17, 16–22; 32–34 показује јасне паралеле са описима из Сократовог живота сачуваних код Платона, Диогена и Ксенофона. Тако је Павле исто као и Сократ приказан као јавни говорник, као неко ко свакодневно разговара са људима на агори. Он јавно износи своје учење што је била карактеристика доброг философа. Као и Сократ Павле је приказан да поучава стране богове и уводи нова учења (Дап 17, 18–19). Учење обојице се доводи у сумњу; Сократ наводно квари омладину, Павле износи нека чудна учења. Павле је оптужен да је σπερμολόγος, што функционише као метафора за егзибиционисту и празнослова који тражи пажњу, а чији је говор неутемељен и произвољан. Павлово обраћање Атињанима: „Људи Атињани“ сматра се „сократизмом“, пошто Платон тако почиње Одбрану Сократову (1а). Павлов неуспех на Ареопагу се такође може сматрати паралелом са Сократом, иако Лука нотира скроман успех у лику два следбеника (Дап 17, 34). Слично се догађа и са Сократом: године 399. када је већином гласова Сократ осуђен на смрт, око њега је остала само неколицина ученика. Ареопаг Све наведено указује да је приповест о Павловом говору на Ареопагу конципирана тако да читаоци у њој препознају паралеле са Сократом. Павле је приказан као философ који путем посматрања (αὐτοψία) и интеракције са средином износи своје сопствене ставове. Познато је да је на Ареопагу била градска судница у којој су се водили разни спорови, па и они везани за религијско-обичајна питања. Међутим, говор апостола Павла није приказан као апологија пред судом – он није изведен пред суд, већ слободно говори пред другим философима, пред културном елитом града. С друге стране Сократ није био изведен пред суд на Ареопагу, пошто је тај суд у 5. веку пре Христа судио само за убиства, злоупотребу власти, издају и корупцију, већ пред суд у Хелиеји. У том смислу смештање Павловог говора на Ареопаг у овом детаљу одступа од намерене паралелизације, мада је Павловим присуством баш на том месту постигнут ефекат јавности хришћанског теолошког говора у самом средишту интелектуелног и културног живота Сократовог града. Као и Сократ апостол Павле у говору на Ареопагу указује својим слушаоцима да се не налазе на правом путу и да то треба сами да признају: они поштују непознатог бога, дакле у ствари не знају кога поштују (17, 23), али Бог је решио да прекине то незнање (17, 30). Као и Сократ апостол Павле је убеђен да је његово послање божанског карактера. Сократ је волео да наводи своје саговорнике да признају незнање, али то није чинио забаве ради, већ је тако испуњавао своје божанско послање. Тако и апостол Павле „објављује“ од Бога откривену истину (17, 23). Коначно, елементи сократовске мајевтике су препознатљиви у Павловом говору на Ареопагу. Наиме Сократ је у разговорима развијао једну посебну реторичку стратегију: отпочињало се са темом коју саговорник мисли да зна, Сократ се најпре правио да дели његове ставове постављајући најпре нека мања питања, да би на крају кроз низ питања довео саговорника до тога да призна да у ствари не зна оно што је мислио да зна. Сличан је концепт Павловог говора на Ареопагу: он почиње са нечим што слушаоци наводно знају (17, 23), он указује на извесну религиозност Атињана (17, 22–29), критикујући је веома „добронамерно“, закључујући да је коначно наступило време да то незнање Атињана престане јер је наступило време откривења и чекања суда (17, 30–31). Елементи мајевтике су присутни, мада недостаје оно кључно: дијалог. Павле је читав процес извео сам, а атински фислософи нису хтели да уђу у дијалог са њим: помен васкрсења им се учинио немогућом темом за дискусију (17, 32). Можда је Лука намерно овако литерерно уобличио приповест о Павловом наступу на Ареопагу, сугреришући да је управо ту отпочео један дијалог који се није завршио и који ће се тек водити. Писац Дела апостолских намерно је одбрао да свог хероја апостола Павла наративно обликује по сократовском моделу. Бити као Сократ у његово време значило је бити заиста велики. Апостол Павле и порука Еванђеља коју је проповедао и коју Лука кроз Дела апостолска наново приповеда и проповеда су компатибилни са културолошким вредностима епохе. Мудрост апостола Павла је мудрост хришћанства. Вера Цркве је вера која не негира и потире вредности једне културе, већ их афирмише, преображава и осмишљава на један нови и другачији начин, дајући кроз веру у Христа смисао свеколиког постојања, наиме веру „да Бог није тако далеко ни од једнога од нас… јер у њему живимо, мислимо и јесмо…“ (Дап 17, 27–28).