Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '2019.'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Било је то једно од оних јутара у којима се човјек буди са немиром. Устао сам и обавио своје свакодневне обавезе, па тек онда одлучио да преко интернета прочитам најновије вијести. Прво што сам погледао је видео снимак говора блажене успомене митрополита Амфилохија, поред кивота са моштима Светог Петра Цетињског, у Цетињском манастиру. Више од ријечи говорило је неколико митрополитових болних уздаха који су се могли чути на самом почетку снимка. Затим су редом почели да пристижу слике и снимци крсног хода који је кренуо од подгоричког храма Васкрсења ка манастиру Светог Симеона Мироточивог, у Немањином граду, а који је од стране полиције заустављен на Блажовом мосту. Након што сам угледао слику епископа Јоаникија како сједи на бетону, окружен свештенством, монаштвом и вјерним народом, одлучио сам да позовем свештенике са којима служим у будванском храму Свете Тројице, у Старом граду. Отац Борис и отац Петар су се сложили са мном да у оваквом тренутку не можемо само сједимо код куће и чекамо. Убрзо нам се придружио Миладин, наш школски друг из времена док смо учили богословију, па смо сви заједно кренули за Подгорицу. На првој кривини при изласку из Будве нас је зауставила милиција. Након рутинске провјере су нас пустили да наставимо даље, истовремено нам својом гестикулацијом, погледима и изразима лица поручиваши да су они само људи који раде свој посао. Убрзо смо на путу сусрели још неколико патрола „људи који само раде свој посао“, међутим, оно што нас је посебно изненадило јесте веома мали број возила која су се кретала у правцу Подгорице. Као да је већина обичног свијета сматрала да би се тога дана могло догодити нешто страшно и злокобно, па су, одлажући своје обавезе, радије одабрали да остану код куће. Убрзо смо стигли до храма Васкрсења и пјешице се запутили према Блажовом мосту. Успут смо посматрали, за Подгорицу, необичну слику празних кафића и радњи. На мосту затичемо добро позната лица, будући да је ту био велики број свештеника, већином из Будимљанско-никшићке епархије и са црногорског приморја, монаштва, баш као и вјерника, махом из Никшића и Подгорице. Са друге стране ограде која нас је одвајала од скупштине примијећујемо органе реда, који су се смјењивали на сваких пола сата. Са озвучења су се чули тропари и богомољачке пјесме и добро познати гласови свештеника Милоша и Стефана. Повремено би се окупљенима обратио о. Предраг са најновијим вијестима, па смо тако бивали упознати са дешавањима у скупштини и обавјештавани о блокадама путева у Беранама, Будви и на мосту на Ђурђевића Тари, на којем ће нешто касније бити претучено неколико вјерника а владика Методије задобити лакше повреде. Заједно са братством из манастира Острога стигао је и мој колега професор богословије Александар, са којим размјењујем утиске и информације. Сусрећем и доста својих садашњих и бивших ђака, од којих су неки сада већ свештеници и свештеномонаси. У цијелој тој малој заједници која се тога дана окупила, они су некако најактивнији и највише се крећу међу народом, трудећи се да га охрабре и дају му наду. Након неуспјешних преговора у скупштини међу вјерне је стигао митрополит Амфилохије да им каже ријечи утјехе. Након бесједе се видно уморан упутио према храму Васкрсења. Нешто прије поноћи сам и ја осјетио прве знаке умора, па сам одлучио да сједнем на једној од клупа у оближњем парку. Накратко се осамивши, подсјећао сам се свих догађаја који су претходили овом дану. Размишљајући о Тројчинданском сабору, сјетио сам се да сам тада последњи пут видио, блажене успомене, Предрага Вукића, историчара са Цетиња. Био је свјечано обучен, као да је у питању каква светковина и необично веселог расположења. Десном руком стежући препуну кесу књига, говорио је у заносу изазивајући знатижељу људи који су нас окруживали а који га, углавном, нису познавали. Причао ми је о позиву који је добио у ноћи уочи сабора. Са друге стране жице добро познат глас ка је преклињао да не иде на сабрање, али га то нипошто није поколебало у његовом увјерењу да тога дана мора бити у Подгорици. Пеђа је сматрао да ће борба против закона бити дуга и исцрпљујућа, те да ће на крају из ње Црква изаћи као побједник. Ове његове ријечи ће се касније испоставити као пророчке, баш као и много тога што је за живота писао и говорио. Након сјећања на драгог брата у Христу устао сам са клупе и кренуо према огради. Успут сам срео још познатих лица : Рајо ми је говорио о дешавањима на сјеверу Црне Горе, Радинко ме упознао са виђењем цијеле ситуације из визуре једног пјесника, док ми је Милојица причао о својим догодовштинама на путу од Никшића до Подгорице. Убрзо смо сазнали вијести о хапшењима у скупштини оних посланика који су се противили закону. Неправедни закон је био изгласан, након чега су монахиње упалиле 45 свијећа, што је била симболика везана за број посланика који су га изгласали . Ово је уједно била и последња молитва за њих, будући да ће касније бити изопштени из Цркве. Са друге стране ограде примијећујемо неке нове људе пријетећих погледа, за које смо претпоставили да су припадници САЈ-а. Чујемо и злокобне лавеже, за ову и сличне прилике, дресираних паса, који су нам се приближавали. Владика Јоаникије држи бесједу у којој истиче да тога дана као да смо били на покајању и сахрани, будући да су право и правда умрли у Црној Гори. Даје нам благослов да се вратимо својим кућама уз напомену да ће се наша борба наставити. Три су часа иза поноћи и ми се крећемо ка храму Васкрсења. Ја и О. Евстатије из манастира Ђурђеви Ступови, примијећујемо у улазима зграда сакривене „људе који само раде свој посао“ у пуној борбеној опреми, како будно мотре на сваки наш корак. Тек тада схватам да нам се у међувремену придружило и мноштво подгоричке омладине. То наше мирно и достојанствено кретање у колони ка храму ће бити увод у величанствене литије које ће касније довести до побједе над срамним законом. Док смо путовали према Будви, осјетили смо те ноћи наново рођену наду, која се у том тренутку једино могла објаснити вјером у Христа и Божију правду, која је, гледано земаљским очима, понекад спора али зато увијек достижна. ђакон Павле Љешковић
  2. Устав једне Помесне Православне Цркве није највиши правни акт Цркве и није непроменљиви акт Цркве. Следствено томе, ни Устав Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, који је потврдио Свети Архијерејски Сабор СПЦ 2007. године, није ни највиши, а ни непроменљиви акт који на општи начин, у сагласности са Светим канонима и Уставом СПЦ од 1931. године, али конкретније, тј. са мањим степеном општости, регулише црквени живот српске православне јерархије и верног Српског народа и других верника, организованих кроз епархије Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. Сасвим логично, динамични развој црквеног живота и реалне црквене потребе, али и проблеми који се појављују у животу наших пет постојећих епархија у Северној и Јужној Америци, с времена на време, намећу потребу да се, у складу са прописаном црквеном процедуром, врше одређене измене и допуне сваког општег црквено-правног акта, па и Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци. Из тог разлога, измене и допуне Устава или било ког другог општег црквено-правног акта нису новост у нашој Цркви, али увек изазивају велику пажњу јерархије и верног народа, али и медија и шире јавности. На дневном реду 22. Црквеног сабора 16. јула 2019. године у Чикагу се нашло и питање изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 2007. године. У коминикеу са 22. Црквеног сабора је, у вези уставних питања, наведено следеће: ”Комбинована верзија важећег Устава, Општих правила и прописа и Јединствених правила и прописа за парохије и црквено-школске општине Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама објављена је и дистрибуирана свим присутнима и примљена од њих 16. јула 2019. године. Ново штампано бело издање је збирка свих претходних докумената, укључујући претходне измене и допуњене одлуке Светог Архијерејског Сабора које су уграђене у претходне верзије сва три документа” (https://serborth.org/news_190728_1). У Саопштењу председавајућих епископâ Црквеног сабора у вези са Уставом и односним ”управљајућим документима” од 1. августа 2019. године је наведено да су епископи, после Црквеног сабора, примили ”многа питања и недоумице у вези са допуњеним и јединственим издањем Устава, Општих правила и Једнообразних правила и уредаба у САД које је објављено и као такво примљено на 22. Црквеном сабору, а затим подељено свим учесницима”. Саопштење је, може се закључити, објављено након протестног писма које Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирила (бр. 126) упутио Епископима г. Лонгину, г. Максиму и г. Иринеју 26. јула 2019. године. ”Уставно питање у САД” је добило и ширу, јавну димензију кроз различите текстове и коментаре у штампаним и електронским медијима. Постоји и унутрашња димензија овог питања која се огледа у узнемирењу које је изазвано и сада већ распламсано код значајног броја верника и свештеника у САД. Из тог разлога, ”уставно питање у САД”, без икакве сумње, после извршених изменâ и допунâ Устава, изискује објективну правну анализу и то искључиво на основу општих и појединачних црквено-правних аката. Историјат случаја Иницијални акт за поступак изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку јесте обраћање тројице епископа и то новограчаничког и средњезападноамеричког г. Лонгина, западноамеричког г. Максима и источноамеричког г. Иринеја Светом Архијерејском Сабору 23. априла 2018. године преко Светог Архијерејског Синода. Неспорно је право епархијских архијереја, па и тројице наведених епископа у овом случају, да се обраћају Светом Архијерејском Сабору предлозима и представкама и у том погледу не може бити примедбе. Из заглавља њиховог акта од 23. априла 2018. године (без деловодног броја) се види се да је реч о ”Српској Православној Цркви - Епархијама у САД - Епископском савету”. У уводу акта, уместо Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци, наведени су ”епископи СПЦ у САД”. На акту нема потписа још двојице чланова Епископског савета из тог периода - Митрополита г. Амфилохија у својству администратора Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке и Епископа канадског г. Митрофана. Без икакве сумње, иако је у меморандуму наведен Епископски савет, акт од 23. априла 2018. године није акт Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци. Није јасно зашто је обраћање тројице архијереја Светом Архијерејском Сабору упућено на меморандуму Епископског савета кад то није акт Епископског савета. И у садржају предлога тројице Епископа се нетачно помиње Епископски савет. Не треба губити из вида да Епископски савет за САД у то време није постојао, а не постоји ни данас. Разлози за подношење предлога Светом Архијерејском Сабору, као и образложење акта, нису предмет ове анализе. Такође, предмет ове анализе нису ни Општа правила и уредбе и Једнообразна правила и уредбе за парохије и црквено-школске општине (и њих треба подвргнути правној анализи). Уочљива је временска нелогичност у доношењу тако важних одлука по нашу Цркву у Северној и Јужној Америци. У предлогу Сабору, тројица епископа су навели да је Одбор за процену правног ризика при Централном савету СПЦ у Северној и Јужној Америци 23. априла 2018. године поднео Епископском савету (!?!) свој извештај са предлогом за Сабор, а Епископски савет (!?!) је истог дана њихов предлог усвојио и проследио га Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. Не постоји доказ да су о томе били обавештени и да су у доношењу одлуке учествовали Митрополит г. Амфилохије и Епископ г. Митрофан као чланови Епископског савета. Апсурдно је да тако важно питање буде размотрено и усвојено од тројице епископа из САД истог дана када су и примили предлог. Свети Архијерејски Сабор је 24. априла/7. маја 2018. године је, како је прецизно наведено у саборској одлуци, усвојио предлог тројице епископа из САД (а не Епископског савета) којом је: 1. одобрио територијално ограничење дотадашњег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку искључиво на српске православне епархије у САД и то на основу чл. 13 тач. (15) и чл. 33 Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци; 2. наложио преименовање тадашњег Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку у Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку ”са ингеренцијама највише црквено-јерархијске власти СПЦ на том подручју”; 3. умолио Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку да предузме све потребне мере, у погледу извесних прописа и ингеренција у горепоменутом Уставу, а сходно одобреном ограничењу, ради извршења неопходних изменâ овог Устава (укључујући ограничење ингеренција Централног црквеног света на територије САД) и 4. наложио Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку да о томе благовремено извести Свети Архијерејски Синод и да се измењени текст Устава достави у надлежност и на коначну потврду Светом Архијерејском Сабору. У одлуци је, уз наведено, констатовано да се Епархија канадска и даље управља сопственим Статутом из 1995. године, који је допуњен 2011. године. Одлука Светог Архијерејског Сабора је веома прецизна и јасна и то: 1. у погледу надлежног и саборском одлуком овлашћеног јерархијског црквено-правног субјекта који треба да спроведе саборску одлуку (само и искључиво преименовани Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку, који чини пет епархијских архијереја, сходно чл. 13. тач. 15 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, а не само тројица епископа из САД); 2. у погледу материјално-правних изменâ Устава (искључиво ограничење територијалне важности Устава само на простор САД без права на промену назива СПЦ у Северној и Јужној Америци) и 3. у погледу поступка за измену Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (чл. 15 тог Устава). На Црквеном сабору се 16. јула, међу осталим темама, нашло и тзв. ”уставно питање”. Имајући у виду значај Устава као општег црквено-правног акта, не чини се логичним и исправним да се то питање нађе негде у средини рада Сабора, али то и није најважније и најспорније питање. Из тог разлога, вреди сагледати да ли је поступак извршен у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора. Шта је измењено у Уставу СПЦ за Северну и Јужну Америку? Учесницима Црквеног сабора је подељено тзв. бело издање Устава у коме су извршене одређене измене и допуне. Нема доступних података о ауторима уставних изменâ и допунâ. Уочљиво је да је као издавач новог издања измењеног и допуњеног, а у то време неусвојеног Устава Српских православних епархија за САД, наведена у том моменту, као и све до коначне потврде од стране Светог Архијерејског Сабора, непостојећа институција под називом ”Српске православне епархије за САД” (та институција је, сходно чл. 1 српског текста Устава ”верска заједница”, а сходно истом члану енглеског текста ”religous body”). Уместо ”верске заједнице” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” установљена је нова ”верска заједница” под називом ”Српске православне епархије у САД”!?! Судећи интервенцијама које су извршене у Уставу (бело издање из 2019. године), несумњиво је да су у питању не само измене него и допуне Устава. О некаквој ”арондацији Устава” као непостојећем појму у номотехници не може бити речи у црквено-правном акту. Нису, како се види из текста Устава (бело издање) само измене него и допуне (на пример, чл. 4 је допуњен грбом и заставом, а чл. 34 ”историјатом Устава”). На основу упоредног прегледа штампаног и доступног издања Устава из 2007. године (издање у бордо боји) и Устава из 2019. године (издање у белој боји), утврђује се следеће: 1. Досадашњи наслов ”Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку” је промењен у ”Устав Српских Православних Епархија за САД” (иако измене и допуне Устава из јула 2019. године нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора, званични интернет сајт ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” је преименован у ”Српске православне епархије у САД” што указује да се измењене одредбе Устава увелико примењују без обзира што нису ступиле на снагу и што нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора). Свети Архијерејски Сабор у својој одлуци није одобрио такву промену назива наше Цркве. 2. У нормативном делу Устава је свуда измењен назив ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” у ”Српске Православне Епархије у САД” без обзира што Свети Архијерејски Сабор то није одобрио у својој одлуци. Назив ”Српске православне епархије у САД” се у нормативном тексту Устава (белог издања) помиње 48 пута. Свуда је досадашњи назив ”Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци” замењен називом ”Српске православне епархије у САД”. Нема објашњења о предностима или недостацима таквог назива наше Цркве и то као ”верске заједнице”. 3. Велики црквени суд СПЦ је нормиран као један од црквено-јерархијских органа (чл. 7 Устава), а та промена није наведена у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 4. Епархија канадска је искључена из Устава (чл. 8). Овде треба имати у виду да 2007. године није постојала Епархија буеносајреска и јужноцентралноамеричка, али се, одлуком Светог Архијерејског Сабора о њеном оснивању, и на њу од дана оснивања првенствено односио Устав СПЦ, а потом и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци. У новом издању Устава ни она није нашла своје место. 5. Из Устава је искључен Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку, а то није одобрено одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 6. Изменама Устава је нормиран Епископски савет Српских православних епархија за САД као највиша црквено-јерархијска власт у САД (чл. 13). Сходно истом члану, у том новом Епископском савету у САД чланство имају само епархијски архијереји из САД. Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 7. Нормирана је другостепена судска надлежност Великог црквеног суда (чл. 15 тач. 11), а суспендована је досадашња надлежност Светог Архијерејског Синода као другостепене судске власти по пресудама и одлукама првостепених епархијских црквених судова. Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 8. Црквени сабор СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на главно законодавно тело Српских православних епархија за САД (чл. 18). Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 9. Промењен је преклузивни рок за одржавање Црквеног сабора као главног законодавног тела са три на преклузивни род од пет година (чл. 18). Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 10. Централни црквени савет Црквеног сабора СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Црквеног сабора Српских православних епархија за САД (чл. 19). Ни ова одлука није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 11. Централни управни одбор Централног црквеног савета СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Централног црквеног савета Српских православних епархија за САД (чл. 20). И у овом случају је поступљено мимо одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 12. Преклузивни (обавезујући) рок од годину дана за сазивање Епархијске скупштине је промењен у инструктивни рок од годину, две или три године (чл. 21). Ни ова измена нема упориште у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 13. Нормирано је право архијереја да ”у дискрецији” сазива Епархијску скупштину годишње, двогодишње или трогодишње. Ни ова измена нема основ у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 14. Имовина СПЦ у Северној и Јужној Америци је изгубила црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 27). 15. Црквени приходи СПЦ у Северној и Јужној Америци су изгубили црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 28). 16. Територијална важност Устава је сведена само на САД (чл. 34). 17. Додата је и хронологија разних црквено-правних аката (чл. 34). И у овом случају нема упоришта у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 18. Није наведено од када извршене измене и допуне Устава ступају на снагу, тј. у Уставу се није нашла изричита одредба по којој измене и допуне ступају на снагу после њиховог коначног потврђивања од стране Светог Архијерејског Сабора, па се закључује да се и све будуће измене и допуне Устава могу вршити на исти начин као и ове од 16. јула 2019. године. Евидентно је да је у питању изменâ и допунâ већег броја одредби Устава које нису од малог и незнатног значаја и последица за црквени живот. Из наведеног је јасно да опсег изменâ и допунâ Устава далеко превазилази оне које су изричито наведене у одлуци Светог Архијерејског Сабора из 2018. године. Да ли је поштован прописани поступак за измену Устава? Судећи по актима Епископа г. Митрофана и г. Кирила из јула и августа 2019. године, непобитно се закључује да Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци није разматрао предложене измене Устава него само тројица епископа из САД. Само то је довољно да се на овом месту стане и због тога, као и због повреде чл. 33 Устава и одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, заузме став да измене Устава нису извршене на прописан и обавезујући начин. Епископи г. Митрофан и г. Кирило као чланови Епископског савета уопште нису били позвани на седницу Епископског савета. У том смислу, прекршена је и одлука Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Црквени сабор није сазван на прописан начин, јер нису позвани представници из Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке (без обзира на то да ли су се представници тих епархија раније одазивали на позиве за Црквени сабор). Из тог разлога Црквени сабор у Чикагу може да се назове и ”крњим Сабором”. Наводи да су представници тих епархија раније учествовали у мањем броју не могу бити оправдање за сазивање ”крњег Сабора”, односно за непозивање и противуставно искључивање епископâ и представникâ Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке. Уставом је прописано да су за измене и допуне Устава искључиво надлежни Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку и Црквени сабор за Северну и Јужну Америку, а не непостојећи Епископски савет Српских православних епархија у САД и Црквени сабор Српских православних епархија за САД. Стриктно гледано, ненадлежни органи су припремили и ”примили” измене и допуне Устава што их чини неуставним, неважећим и неприхватљивим. С обзиром да одлука пуног и једино легалног Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку не постоји, јер Епископски савет није ни заседао у пуном капацитету и на Уставом прописан и саборском одлуком дефинисан начин, измене и допуне Устава се уопште нису ни могле наћи као тачка дневног реда на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године у Чикагу. О изменама и допунама Устава није вођена дискусија, јер, према сведочењима више свештеника и лаика који су били присутни на Црквеном сабору, учесницима није омогућено да дискутују о уставним изменама и допунама на Сабору. Није дозвољено ни гласање о предложеним изменама и допунама Устава, иако је чл. 33 Устава (на који упућује Свети Архијерејски Сабор у одлуци од 7. маја 2018. године) прописано да о свим изменама и допунама Устава одлучује Црквени сабор 3/4 већином гласова присутних чланова. На Сабору није омогућено гласање са образложењем да се ”о одлукама Светог Архијерејског Сабора не гласа”. То је супротно одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, јер је Сабор био изричит у погледу поступка (процедуре) за измене и допуне Устава. Осим тога, Свети Архијерејски Сабор је овлашћења за припрему и усвајање изменâ и допунâ Устава, сходно чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, пренео на Епископски савет за Северну и Јужну Америку, а не само на тројицу епископа из САД. Не може опстати став да су измене и допуне Устава извршене ”у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године”. И још један правни став је јасан: одштампане и, како је наведено, ”примљене измене и допуне Устава” у овом моменту не производе никакво правно дејство, јер нису потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. То је услов да би се примењивале у црквеном животу. Из тог разлога, нема никаквог оправдања за објављивање ”белог издања” Устава, који је дистрибуиран делегатима и упућен у црквено-правни живот као акт који није ступио на снагу. Мора се приметити да се у овом случају невешто поступило и то тако што су неспорне и суштинске измене и допуне Устава приказане као ”арондација Устава” што као појам не постоји ни у световном, а ни у црквеном праву када су у питању правни акти. Арондира се земљиште, а не правни акт! Устав је општи црквени правни акт и он има два елемента: формално-правни и материјално-правни (садржински). Устав у формално-правном смислу чини прописани поступак по коме се усваја, мења, допуњује или укида, затим, надлежни орган који по прописаном поступку врши усвајање, измене, допуне или укидање и, на крају, материјализацију (писани облик након усвајања и потврђивања од стране надлежних органа по прописаном поступку). Имајући у виду напред наведено, наведене измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку нису извршене по прописаном поступку и нису усвојене од стране надлежних органа. Никако се не може прихватити теза да Устав Српских православних епархија за САД од 2007. године ”исти Устав”. Постуставна саопштења и објашњења Измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку су изазвале велике полемике и узнемирење међу свештенством и верним народом (неколико српских интелектуалаца, који су у септембру 2019. године боравили у САД и обишли десетине српских парохија на у Новограчаничко-средњезападноамеричкој и Источноамеричкој епархији, лично су ми, у време писања ове анализе, сведочили о великом и нарастајућем узнемирењу верника и свештеника због изменâ и допунâ Устава). Уочено је и неколико покушаја минимизирања евидентног негодовања и незадовољства верника и свештеника у САД због изменâ и допунâ Устава. Ипак, Епископ г. Лонгин је у емисији Српског радио Чикага од 25. септембра 2019. године, која је била посвећена овом питању, потврдио да су измене и допуне Устава ”унеле велику пометњу”. И без тога, број званичних јавних саопштења архијереја из САД недвосмислено потврђује да су измене и допуне Устава изазвале многобројна и различита реаговања. На жалост, највише негативних. Осим клирикâ и лаикâ, Епископи г. Митрофан и г. Кирило су, такође, изразили своје незадовољство и противљење не само због начина на који су извршене измене и допуне Устава него и због више него проблематичног садржаја одредби Устава. Из упоредне анализе објављених реакција види се да је (изузимајући епископска саопштења и личне интервјуе Епископа г. Максима) објављен само један текст у прилог изменâ и допунâ Устава. Епископи г. Лонгин, г. Максим и г. Иринеј су свештенству, монаштву и верном народу за два месеца (август и септембар 2019. године) јавно обратили два пута - 1. августа и 7. септембра 2019. године. Епископ г. Максим је о изменама и допунама Устава говорио у интервјуима ”Политици” 1. септембра и ”Српском времену” (”Serbian Times”). Расправе и неговодања су настављена, односно, архијереји својим саопштењима, појашњењима и интервјуима нису успели да смире распламсалу ситуацију у САД. Напротив! Најинтересантније је саопштење (изјава) Епископа г. Лонгина, г. Максима и г. Иринеја од 7. септембра 2019. године у коме су, невешто, потврдили да учесницима Црквеног сабора није било омогућено да дискутују и гласају о предложеним изменама и допунама Устава. У свом саопштењу од 1. августа 2019. године су експлицитно тврдили да су измене и допуне Устава и других аката ”примљене на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године”. Према мојим личним сазнањима, дискусија и гласање, у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године и са чл. 33 Устава за Северну и Јужну Америку, није омогућено учесницима Црквеног сабора 16. јула 2019. године. Тешко могу да опстану изречени ставови да су измене и допуне Устава ”примљене општим консенсусом”, а јасно је да су ”октроисане” и то на ”крњем Сабору”. Уочљиво је да измене и допуне Устава нису имале и немају никакво пратеће званично образложење, нити су, пак, посебно приказане, како је, иначе, пракса када се врше измене и допуне општег правног акта. Накнадна објашњења и образложења не могу да уклоне неуклоњиве правне мане које су у овом случају више него евидентне. Не могу се као валидна прихватити ни позивања на неке примере кршења процедуре, посебно 1963. године приликом настанка црквеног раскола у Америци. Није тачан навод да ”не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора којим је било када проглашен црквени ентитет под именом СПЦ у Северној и Јужној Америци”. Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци је одобрио Свети Архијерејски Сабор 2007. године тако да постоји најслужбенији могући акт Светог Архијерејског Сабора о том питању. Није тачан навод да ”важећи Устав већ две деценије уопште не примењује Епархија канадска, а ни она новооснована у Јужној Америци”. Статут Епархије канадске је кроз више својих одредби непосредно повезан за Устав СПЦ и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци, а то је и потврдио Епископ канадски г. Митрофан у свом акту Светом Архијерејском Синоду Ебр. 152/19 од 12. августа 2019. године. Постоји еклисиолошка оправданост дискусије о називу СПЦ у Северној и Јужној Америци или СПЦ у САД, али је, више од тога, оправдана дискусија о крајње неуверљивом, безличном и проблематичном називу ”Српске православне епархије у САД” као ”верској заједници” или као ”religous body”. Управо је такав назив, здушно наметнут без дубљег промишљања о последицама те промене, последњи који би се могао користити за епархије СПЦ у САД. Ко може да нас увери у то да је бољи назив ”верске заједнице” као ”црквеног ентитета” - ”Српске православне епархије у САД” од, на пример, постојећег назива или ”Епархије СПЦ у САД”. Зашто би три епархије у једној држави, па макар била и Америка, имале свој Устав као ”верска заједница”? Више је него неубедљива тврдња да ”име (ваљда, назив, али чега?) није промењено него је промењен само ”кровни назив” за црквени ентитет на који се односи наш Устав”. Каква је разлика између ”назива” и ”кровног назива”? Какав је то ”црквени ентитет” у статусу ”верске заједнице” у једној држави под називом ”Српске православне епархије у САД”? И да ли то још негде постоји у СПЦ? У нашој Цркви није у примени митрополитански систем, који би, једино, могао да има евентуалног оправдања и канонског упоришта, али три епархије у САД са митрополитанским системом немају додирних тачака, јер важећи Устав СПЦ не познаје и не нормира митрополитански систем као, на пример, у Румунској Православној Цркви. Ауторима уставних изменâ и допунâ, сасвим уочљиво, то није било у фокусу интересовања, посебно ако се имају у виду предлози неких Архијереја из САД, које су доставили Комисији Светог Архијерејског Сабора СПЦ за ревизију Устава СПЦ, да сва тројица епископа у САД буду митрополити. Уместо ”црквеног ентитета” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” створен је нови ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Дакле, промена је више него јасна. ”Епархијско уставно удруживање” у овом случају највише подсећа на социјалистички СОУР (”црквени ентитет Српске православне епархије”) који има своје ОУР-е (три епархије)!?! Више је него проблематичан навод да је ”сасвим јасно да не можете Устав замишљате да покрива два континента кад се његове одредбе поштују само у САД”. Такав ”аргумент” сутра може да буде употребљен и против Устава СПЦ ако неко, негде, којим случајем, ређе или чешће не буде поштовао неку уставну одредбу. Ваљда је једино логично и црквено исправно да се евентуална кршења Устава санкционишу од надлежног црквеног органа, а не да се Устав прилагођава нечијем, евентуалном (не)поштовању Устава у мањој или у већој мери. Навод да се ”Устав не поштује у Епархији канадској” није смислен, али ни тачан, јер ако је раније долазило до непоштовања неке уставне одредбе то не значи да није прихваћен и признат Устав у Канади. Напротив! Исти је степен проблематичности и са наводом да је ”апсурдно да, на пример, Епархија у Бразилу и оне у САД имају исти Устав”. Није објашњено зашто је то апсурдно, али се намеће закључак да је, по тој логици, апсурдно да све епархије СПЦ имају један заједнички Устав СПЦ. Свака епархија у САД или било где у свету јесте само једна од Епархија СПЦ. И ништа више, а ни мање од тога. Упитна је и морална димензија извршених изменâ и допунâ Устава. Наиме, јучерашњи аргумент да ”епархије у САД не могу да буду правно одговорне за одређене преступе или догађаје у Епархији канадској или Епархији буеносајреској и јужноцентралноамеричкој” сутра могу да се прошире и на све епархије Српске Православне Цркве у Отаџбини и свету. Ако је данас некоме баласт Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку зашто му сутра не би био баласт и Устав СПЦ? На крају, питање евентуалних ”лондонских тужби”, о чему се говори неформално, не може да буде покриће за овакве неуставне ”акробације са Уставом”. Како превазићи проблем?
  3. Устав једне Помесне Православне Цркве није највиши правни акт Цркве и није непроменљиви акт Цркве. Следствено томе, ни Устав Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, који је потврдио Свети Архијерејски Сабор СПЦ 2007. године, није ни највиши, а ни непроменљиви акт који на општи начин, у сагласности са Светим канонима и Уставом СПЦ од 1931. године, али конкретније, тј. са мањим степеном општости, регулише црквени живот српске православне јерархије и верног Српског народа и других верника, организованих кроз епархије Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. Сасвим логично, динамични развој црквеног живота и реалне црквене потребе, али и проблеми који се појављују у животу наших пет постојећих епархија у Северној и Јужној Америци, с времена на време, намећу потребу да се, у складу са прописаном црквеном процедуром, врше одређене измене и допуне сваког општег црквено-правног акта, па и Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци. Из тог разлога, измене и допуне Устава или било ког другог општег црквено-правног акта нису новост у нашој Цркви, али увек изазивају велику пажњу јерархије и верног народа, али и медија и шире јавности. На дневном реду 22. Црквеног сабора 16. јула 2019. године у Чикагу се нашло и питање изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 2007. године. У коминикеу са 22. Црквеног сабора је, у вези уставних питања, наведено следеће: ”Комбинована верзија важећег Устава, Општих правила и прописа и Јединствених правила и прописа за парохије и црквено-школске општине Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама објављена је и дистрибуирана свим присутнима и примљена од њих 16. јула 2019. године. Ново штампано бело издање је збирка свих претходних докумената, укључујући претходне измене и допуњене одлуке Светог Архијерејског Сабора које су уграђене у претходне верзије сва три документа” (https://serborth.org/news_190728_1). У Саопштењу председавајућих епископâ Црквеног сабора у вези са Уставом и односним ”управљајућим документима” од 1. августа 2019. године је наведено да су епископи, после Црквеног сабора, примили ”многа питања и недоумице у вези са допуњеним и јединственим издањем Устава, Општих правила и Једнообразних правила и уредаба у САД које је објављено и као такво примљено на 22. Црквеном сабору, а затим подељено свим учесницима”. Саопштење је, може се закључити, објављено након протестног писма које Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирила (бр. 126) упутио Епископима г. Лонгину, г. Максиму и г. Иринеју 26. јула 2019. године. ”Уставно питање у САД” је добило и ширу, јавну димензију кроз различите текстове и коментаре у штампаним и електронским медијима. Постоји и унутрашња димензија овог питања која се огледа у узнемирењу које је изазвано и сада већ распламсано код значајног броја верника и свештеника у САД. Из тог разлога, ”уставно питање у САД”, без икакве сумње, после извршених изменâ и допунâ Устава, изискује објективну правну анализу и то искључиво на основу општих и појединачних црквено-правних аката. Историјат случаја Иницијални акт за поступак изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку јесте обраћање тројице епископа и то новограчаничког и средњезападноамеричког г. Лонгина, западноамеричког г. Максима и источноамеричког г. Иринеја Светом Архијерејском Сабору 23. априла 2018. године преко Светог Архијерејског Синода. Неспорно је право епархијских архијереја, па и тројице наведених епископа у овом случају, да се обраћају Светом Архијерејском Сабору предлозима и представкама и у том погледу не може бити примедбе. Из заглавља њиховог акта од 23. априла 2018. године (без деловодног броја) се види се да је реч о ”Српској Православној Цркви - Епархијама у САД - Епископском савету”. У уводу акта, уместо Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци, наведени су ”епископи СПЦ у САД”. На акту нема потписа још двојице чланова Епископског савета из тог периода - Митрополита г. Амфилохија у својству администратора Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке и Епископа канадског г. Митрофана. Без икакве сумње, иако је у меморандуму наведен Епископски савет, акт од 23. априла 2018. године није акт Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци. Није јасно зашто је обраћање тројице архијереја Светом Архијерејском Сабору упућено на меморандуму Епископског савета кад то није акт Епископског савета. И у садржају предлога тројице Епископа се нетачно помиње Епископски савет. Не треба губити из вида да Епископски савет за САД у то време није постојао, а не постоји ни данас. Разлози за подношење предлога Светом Архијерејском Сабору, као и образложење акта, нису предмет ове анализе. Такође, предмет ове анализе нису ни Општа правила и уредбе и Једнообразна правила и уредбе за парохије и црквено-школске општине (и њих треба подвргнути правној анализи). Уочљива је временска нелогичност у доношењу тако важних одлука по нашу Цркву у Северној и Јужној Америци. У предлогу Сабору, тројица епископа су навели да је Одбор за процену правног ризика при Централном савету СПЦ у Северној и Јужној Америци 23. априла 2018. године поднео Епископском савету (!?!) свој извештај са предлогом за Сабор, а Епископски савет (!?!) је истог дана њихов предлог усвојио и проследио га Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. Не постоји доказ да су о томе били обавештени и да су у доношењу одлуке учествовали Митрополит г. Амфилохије и Епископ г. Митрофан као чланови Епископског савета. Апсурдно је да тако важно питање буде размотрено и усвојено од тројице епископа из САД истог дана када су и примили предлог. Свети Архијерејски Сабор је 24. априла/7. маја 2018. године је, како је прецизно наведено у саборској одлуци, усвојио предлог тројице епископа из САД (а не Епископског савета) којом је: 1. одобрио територијално ограничење дотадашњег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку искључиво на српске православне епархије у САД и то на основу чл. 13 тач. (15) и чл. 33 Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци; 2. наложио преименовање тадашњег Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку у Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку ”са ингеренцијама највише црквено-јерархијске власти СПЦ на том подручју”; 3. умолио Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку да предузме све потребне мере, у погледу извесних прописа и ингеренција у горепоменутом Уставу, а сходно одобреном ограничењу, ради извршења неопходних изменâ овог Устава (укључујући ограничење ингеренција Централног црквеног света на територије САД) и 4. наложио Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку да о томе благовремено извести Свети Архијерејски Синод и да се измењени текст Устава достави у надлежност и на коначну потврду Светом Архијерејском Сабору. У одлуци је, уз наведено, констатовано да се Епархија канадска и даље управља сопственим Статутом из 1995. године, који је допуњен 2011. године. Одлука Светог Архијерејског Сабора је веома прецизна и јасна и то: 1. у погледу надлежног и саборском одлуком овлашћеног јерархијског црквено-правног субјекта који треба да спроведе саборску одлуку (само и искључиво преименовани Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку, који чини пет епархијских архијереја, сходно чл. 13. тач. 15 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, а не само тројица епископа из САД); 2. у погледу материјално-правних изменâ Устава (искључиво ограничење територијалне важности Устава само на простор САД без права на промену назива СПЦ у Северној и Јужној Америци) и 3. у погледу поступка за измену Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (чл. 15 тог Устава). На Црквеном сабору се 16. јула, међу осталим темама, нашло и тзв. ”уставно питање”. Имајући у виду значај Устава као општег црквено-правног акта, не чини се логичним и исправним да се то питање нађе негде у средини рада Сабора, али то и није најважније и најспорније питање. Из тог разлога, вреди сагледати да ли је поступак извршен у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора. Шта је измењено у Уставу СПЦ за Северну и Јужну Америку? Учесницима Црквеног сабора је подељено тзв. бело издање Устава у коме су извршене одређене измене и допуне. Нема доступних података о ауторима уставних изменâ и допунâ. Уочљиво је да је као издавач новог издања измењеног и допуњеног, а у то време неусвојеног Устава Српских православних епархија за САД, наведена у том моменту, као и све до коначне потврде од стране Светог Архијерејског Сабора, непостојећа институција под називом ”Српске православне епархије за САД” (та институција је, сходно чл. 1 српског текста Устава ”верска заједница”, а сходно истом члану енглеског текста ”religous body”). Уместо ”верске заједнице” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” установљена је нова ”верска заједница” под називом ”Српске православне епархије у САД”!?! Судећи интервенцијама које су извршене у Уставу (бело издање из 2019. године), несумњиво је да су у питању не само измене него и допуне Устава. О некаквој ”арондацији Устава” као непостојећем појму у номотехници не може бити речи у црквено-правном акту. Нису, како се види из текста Устава (бело издање) само измене него и допуне (на пример, чл. 4 је допуњен грбом и заставом, а чл. 34 ”историјатом Устава”). На основу упоредног прегледа штампаног и доступног издања Устава из 2007. године (издање у бордо боји) и Устава из 2019. године (издање у белој боји), утврђује се следеће: 1. Досадашњи наслов ”Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку” је промењен у ”Устав Српских Православних Епархија за САД” (иако измене и допуне Устава из јула 2019. године нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора, званични интернет сајт ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” је преименован у ”Српске православне епархије у САД” што указује да се измењене одредбе Устава увелико примењују без обзира што нису ступиле на снагу и што нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора). Свети Архијерејски Сабор у својој одлуци није одобрио такву промену назива наше Цркве. 2. У нормативном делу Устава је свуда измењен назив ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” у ”Српске Православне Епархије у САД” без обзира што Свети Архијерејски Сабор то није одобрио у својој одлуци. Назив ”Српске православне епархије у САД” се у нормативном тексту Устава (белог издања) помиње 48 пута. Свуда је досадашњи назив ”Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци” замењен називом ”Српске православне епархије у САД”. Нема објашњења о предностима или недостацима таквог назива наше Цркве и то као ”верске заједнице”. 3. Велики црквени суд СПЦ је нормиран као један од црквено-јерархијских органа (чл. 7 Устава), а та промена није наведена у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 4. Епархија канадска је искључена из Устава (чл. 8). Овде треба имати у виду да 2007. године није постојала Епархија буеносајреска и јужноцентралноамеричка, али се, одлуком Светог Архијерејског Сабора о њеном оснивању, и на њу од дана оснивања првенствено односио Устав СПЦ, а потом и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци. У новом издању Устава ни она није нашла своје место. 5. Из Устава је искључен Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку, а то није одобрено одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 6. Изменама Устава је нормиран Епископски савет Српских православних епархија за САД као највиша црквено-јерархијска власт у САД (чл. 13). Сходно истом члану, у том новом Епископском савету у САД чланство имају само епархијски архијереји из САД. Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 7. Нормирана је другостепена судска надлежност Великог црквеног суда (чл. 15 тач. 11), а суспендована је досадашња надлежност Светог Архијерејског Синода као другостепене судске власти по пресудама и одлукама првостепених епархијских црквених судова. Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 8. Црквени сабор СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на главно законодавно тело Српских православних епархија за САД (чл. 18). Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 9. Промењен је преклузивни рок за одржавање Црквеног сабора као главног законодавног тела са три на преклузивни род од пет година (чл. 18). Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 10. Централни црквени савет Црквеног сабора СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Црквеног сабора Српских православних епархија за САД (чл. 19). Ни ова одлука није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 11. Централни управни одбор Централног црквеног савета СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Централног црквеног савета Српских православних епархија за САД (чл. 20). И у овом случају је поступљено мимо одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 12. Преклузивни (обавезујући) рок од годину дана за сазивање Епархијске скупштине је промењен у инструктивни рок од годину, две или три године (чл. 21). Ни ова измена нема упориште у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 13. Нормирано је право архијереја да ”у дискрецији” сазива Епархијску скупштину годишње, двогодишње или трогодишње. Ни ова измена нема основ у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 14. Имовина СПЦ у Северној и Јужној Америци је изгубила црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 27). 15. Црквени приходи СПЦ у Северној и Јужној Америци су изгубили црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 28). 16. Територијална важност Устава је сведена само на САД (чл. 34). 17. Додата је и хронологија разних црквено-правних аката (чл. 34). И у овом случају нема упоришта у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 18. Није наведено од када извршене измене и допуне Устава ступају на снагу, тј. у Уставу се није нашла изричита одредба по којој измене и допуне ступају на снагу после њиховог коначног потврђивања од стране Светог Архијерејског Сабора, па се закључује да се и све будуће измене и допуне Устава могу вршити на исти начин као и ове од 16. јула 2019. године. Евидентно је да је у питању изменâ и допунâ већег броја одредби Устава које нису од малог и незнатног значаја и последица за црквени живот. Из наведеног је јасно да опсег изменâ и допунâ Устава далеко превазилази оне које су изричито наведене у одлуци Светог Архијерејског Сабора из 2018. године. Да ли је поштован прописани поступак за измену Устава? Судећи по актима Епископа г. Митрофана и г. Кирила из јула и августа 2019. године, непобитно се закључује да Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци није разматрао предложене измене Устава него само тројица епископа из САД. Само то је довољно да се на овом месту стане и због тога, као и због повреде чл. 33 Устава и одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, заузме став да измене Устава нису извршене на прописан и обавезујући начин. Епископи г. Митрофан и г. Кирило као чланови Епископског савета уопште нису били позвани на седницу Епископског савета. У том смислу, прекршена је и одлука Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Црквени сабор није сазван на прописан начин, јер нису позвани представници из Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке (без обзира на то да ли су се представници тих епархија раније одазивали на позиве за Црквени сабор). Из тог разлога Црквени сабор у Чикагу може да се назове и ”крњим Сабором”. Наводи да су представници тих епархија раније учествовали у мањем броју не могу бити оправдање за сазивање ”крњег Сабора”, односно за непозивање и противуставно искључивање епископâ и представникâ Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке. Уставом је прописано да су за измене и допуне Устава искључиво надлежни Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку и Црквени сабор за Северну и Јужну Америку, а не непостојећи Епископски савет Српских православних епархија у САД и Црквени сабор Српских православних епархија за САД. Стриктно гледано, ненадлежни органи су припремили и ”примили” измене и допуне Устава што их чини неуставним, неважећим и неприхватљивим. С обзиром да одлука пуног и једино легалног Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку не постоји, јер Епископски савет није ни заседао у пуном капацитету и на Уставом прописан и саборском одлуком дефинисан начин, измене и допуне Устава се уопште нису ни могле наћи као тачка дневног реда на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године у Чикагу. О изменама и допунама Устава није вођена дискусија, јер, према сведочењима више свештеника и лаика који су били присутни на Црквеном сабору, учесницима није омогућено да дискутују о уставним изменама и допунама на Сабору. Није дозвољено ни гласање о предложеним изменама и допунама Устава, иако је чл. 33 Устава (на који упућује Свети Архијерејски Сабор у одлуци од 7. маја 2018. године) прописано да о свим изменама и допунама Устава одлучује Црквени сабор 3/4 већином гласова присутних чланова. На Сабору није омогућено гласање са образложењем да се ”о одлукама Светог Архијерејског Сабора не гласа”. То је супротно одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, јер је Сабор био изричит у погледу поступка (процедуре) за измене и допуне Устава. Осим тога, Свети Архијерејски Сабор је овлашћења за припрему и усвајање изменâ и допунâ Устава, сходно чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, пренео на Епископски савет за Северну и Јужну Америку, а не само на тројицу епископа из САД. Не може опстати став да су измене и допуне Устава извршене ”у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године”. И још један правни став је јасан: одштампане и, како је наведено, ”примљене измене и допуне Устава” у овом моменту не производе никакво правно дејство, јер нису потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. То је услов да би се примењивале у црквеном животу. Из тог разлога, нема никаквог оправдања за објављивање ”белог издања” Устава, који је дистрибуиран делегатима и упућен у црквено-правни живот као акт који није ступио на снагу. Мора се приметити да се у овом случају невешто поступило и то тако што су неспорне и суштинске измене и допуне Устава приказане као ”арондација Устава” што као појам не постоји ни у световном, а ни у црквеном праву када су у питању правни акти. Арондира се земљиште, а не правни акт! Устав је општи црквени правни акт и он има два елемента: формално-правни и материјално-правни (садржински). Устав у формално-правном смислу чини прописани поступак по коме се усваја, мења, допуњује или укида, затим, надлежни орган који по прописаном поступку врши усвајање, измене, допуне или укидање и, на крају, материјализацију (писани облик након усвајања и потврђивања од стране надлежних органа по прописаном поступку). Имајући у виду напред наведено, наведене измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку нису извршене по прописаном поступку и нису усвојене од стране надлежних органа. Никако се не може прихватити теза да Устав Српских православних епархија за САД од 2007. године ”исти Устав”. Постуставна саопштења и објашњења Измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку су изазвале велике полемике и узнемирење међу свештенством и верним народом (неколико српских интелектуалаца, који су у септембру 2019. године боравили у САД и обишли десетине српских парохија на у Новограчаничко-средњезападноамеричкој и Источноамеричкој епархији, лично су ми, у време писања ове анализе, сведочили о великом и нарастајућем узнемирењу верника и свештеника због изменâ и допунâ Устава). Уочено је и неколико покушаја минимизирања евидентног негодовања и незадовољства верника и свештеника у САД због изменâ и допунâ Устава. Ипак, Епископ г. Лонгин је у емисији Српског радио Чикага од 25. септембра 2019. године, која је била посвећена овом питању, потврдио да су измене и допуне Устава ”унеле велику пометњу”. И без тога, број званичних јавних саопштења архијереја из САД недвосмислено потврђује да су измене и допуне Устава изазвале многобројна и различита реаговања. На жалост, највише негативних. Осим клирикâ и лаикâ, Епископи г. Митрофан и г. Кирило су, такође, изразили своје незадовољство и противљење не само због начина на који су извршене измене и допуне Устава него и због више него проблематичног садржаја одредби Устава. Из упоредне анализе објављених реакција види се да је (изузимајући епископска саопштења и личне интервјуе Епископа г. Максима) објављен само један текст у прилог изменâ и допунâ Устава. Епископи г. Лонгин, г. Максим и г. Иринеј су свештенству, монаштву и верном народу за два месеца (август и септембар 2019. године) јавно обратили два пута - 1. августа и 7. септембра 2019. године. Епископ г. Максим је о изменама и допунама Устава говорио у интервјуима ”Политици” 1. септембра и ”Српском времену” (”Serbian Times”). Расправе и неговодања су настављена, односно, архијереји својим саопштењима, појашњењима и интервјуима нису успели да смире распламсалу ситуацију у САД. Напротив! Најинтересантније је саопштење (изјава) Епископа г. Лонгина, г. Максима и г. Иринеја од 7. септембра 2019. године у коме су, невешто, потврдили да учесницима Црквеног сабора није било омогућено да дискутују и гласају о предложеним изменама и допунама Устава. У свом саопштењу од 1. августа 2019. године су експлицитно тврдили да су измене и допуне Устава и других аката ”примљене на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године”. Према мојим личним сазнањима, дискусија и гласање, у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године и са чл. 33 Устава за Северну и Јужну Америку, није омогућено учесницима Црквеног сабора 16. јула 2019. године. Тешко могу да опстану изречени ставови да су измене и допуне Устава ”примљене општим консенсусом”, а јасно је да су ”октроисане” и то на ”крњем Сабору”. Уочљиво је да измене и допуне Устава нису имале и немају никакво пратеће званично образложење, нити су, пак, посебно приказане, како је, иначе, пракса када се врше измене и допуне општег правног акта. Накнадна објашњења и образложења не могу да уклоне неуклоњиве правне мане које су у овом случају више него евидентне. Не могу се као валидна прихватити ни позивања на неке примере кршења процедуре, посебно 1963. године приликом настанка црквеног раскола у Америци. Није тачан навод да ”не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора којим је било када проглашен црквени ентитет под именом СПЦ у Северној и Јужној Америци”. Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци је одобрио Свети Архијерејски Сабор 2007. године тако да постоји најслужбенији могући акт Светог Архијерејског Сабора о том питању. Није тачан навод да ”важећи Устав већ две деценије уопште не примењује Епархија канадска, а ни она новооснована у Јужној Америци”. Статут Епархије канадске је кроз више својих одредби непосредно повезан за Устав СПЦ и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци, а то је и потврдио Епископ канадски г. Митрофан у свом акту Светом Архијерејском Синоду Ебр. 152/19 од 12. августа 2019. године. Постоји еклисиолошка оправданост дискусије о називу СПЦ у Северној и Јужној Америци или СПЦ у САД, али је, више од тога, оправдана дискусија о крајње неуверљивом, безличном и проблематичном називу ”Српске православне епархије у САД” као ”верској заједници” или као ”religous body”. Управо је такав назив, здушно наметнут без дубљег промишљања о последицама те промене, последњи који би се могао користити за епархије СПЦ у САД. Ко може да нас увери у то да је бољи назив ”верске заједнице” као ”црквеног ентитета” - ”Српске православне епархије у САД” од, на пример, постојећег назива или ”Епархије СПЦ у САД”. Зашто би три епархије у једној држави, па макар била и Америка, имале свој Устав као ”верска заједница”? Више је него неубедљива тврдња да ”име (ваљда, назив, али чега?) није промењено него је промењен само ”кровни назив” за црквени ентитет на који се односи наш Устав”. Каква је разлика између ”назива” и ”кровног назива”? Какав је то ”црквени ентитет” у статусу ”верске заједнице” у једној држави под називом ”Српске православне епархије у САД”? И да ли то још негде постоји у СПЦ? У нашој Цркви није у примени митрополитански систем, који би, једино, могао да има евентуалног оправдања и канонског упоришта, али три епархије у САД са митрополитанским системом немају додирних тачака, јер важећи Устав СПЦ не познаје и не нормира митрополитански систем као, на пример, у Румунској Православној Цркви. Ауторима уставних изменâ и допунâ, сасвим уочљиво, то није било у фокусу интересовања, посебно ако се имају у виду предлози неких Архијереја из САД, које су доставили Комисији Светог Архијерејског Сабора СПЦ за ревизију Устава СПЦ, да сва тројица епископа у САД буду митрополити. Уместо ”црквеног ентитета” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” створен је нови ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Дакле, промена је више него јасна. ”Епархијско уставно удруживање” у овом случају највише подсећа на социјалистички СОУР (”црквени ентитет Српске православне епархије”) који има своје ОУР-е (три епархије)!?! Више је него проблематичан навод да је ”сасвим јасно да не можете Устав замишљате да покрива два континента кад се његове одредбе поштују само у САД”. Такав ”аргумент” сутра може да буде употребљен и против Устава СПЦ ако неко, негде, којим случајем, ређе или чешће не буде поштовао неку уставну одредбу. Ваљда је једино логично и црквено исправно да се евентуална кршења Устава санкционишу од надлежног црквеног органа, а не да се Устав прилагођава нечијем, евентуалном (не)поштовању Устава у мањој или у већој мери. Навод да се ”Устав не поштује у Епархији канадској” није смислен, али ни тачан, јер ако је раније долазило до непоштовања неке уставне одредбе то не значи да није прихваћен и признат Устав у Канади. Напротив! Исти је степен проблематичности и са наводом да је ”апсурдно да, на пример, Епархија у Бразилу и оне у САД имају исти Устав”. Није објашњено зашто је то апсурдно, али се намеће закључак да је, по тој логици, апсурдно да све епархије СПЦ имају један заједнички Устав СПЦ. Свака епархија у САД или било где у свету јесте само једна од Епархија СПЦ. И ништа више, а ни мање од тога. Упитна је и морална димензија извршених изменâ и допунâ Устава. Наиме, јучерашњи аргумент да ”епархије у САД не могу да буду правно одговорне за одређене преступе или догађаје у Епархији канадској или Епархији буеносајреској и јужноцентралноамеричкој” сутра могу да се прошире и на све епархије Српске Православне Цркве у Отаџбини и свету. Ако је данас некоме баласт Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку зашто му сутра не би био баласт и Устав СПЦ? На крају, питање евентуалних ”лондонских тужби”, о чему се говори неформално, не може да буде покриће за овакве неуставне ”акробације са Уставом”. Како превазићи проблем? Измене Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 16. јула 2019. године су веома оптерећене и формално-правном и у материјално-правном смислу и из тих разлога нема основа да као такве могу бити прихваћене и потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. Осим тога, опсег изменâ и допунâ превазилази одлуку Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Читав поступак је унео велико узнемирење међу вернике и свештенство. Сигурно је да постоји потреба за новим правним регулисањем и заштитом свих права и интереса епархија наше Цркве у САД. Али, то се не може радити уз кршење црквене процедуре и уз прекорачење овлашћења из саборских одлука. Указујем да је прекршен и чл. 18. ст. 14 Устава за Северну и Јужну Америку којим је прописано да су све одлуке Црквеног сабора ”извршне осим оних које се подносе Светом Архијерејском Сабору и Синоду на одобрење”. На жалост, иако Свети Архијерејски Сабор, а ни Свети Синод, нису одобрили наведене измене и допуне Устава - оне су на начин који је супротан, пре свега, црквеном, а потом и уставно-правном поретку већ спроведене у живот и то представља врло озбиљан преступ. Из тог разлога, неопходно је да се црквеној пуноћи у САД што пре, са ауторитетом Светог Синода и Свјатјешег Патријарха, што пре пошаље порука да измењени Устав није ступио на снагу, као што стварно и није без обзира на здушно стварање утиска да јесте, и да се не може примењивати у црквеном животу у САД до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. Све измене у црквеној кореспонденцији, које су извршене након Црквеног сабора од 16. јула 2019. године, хитно и неодложно вратити у пређашње стање до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора - почев од званичног интернет сајта, меморандума и осталих аката у црквеном животу у Америци. Посебно треба затражити извештај од тројице Архијереја из САД и испитати да ли је тачна информација да је, пре одржавања Црквеног сабора у Чикагу у јулу ове године, код државних органа САД основана и регистрована корпорација (или слично правно лице) на ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Уколико је корпорација (или слично тело) под наведеним називом основана и регистрована, без обзира да ли је то учињено пре или после Црквеног сабора, онда то ”уставним активностима у САД” даје потпуно другу димензију. Није спорно да епархије у САД имају потребу за својим црквено-правним актима, али је спорно да ли је то уопште устав и да ли то треба да буде устав? У овом тренутку, у нашој Цркви, уз Устав СПЦ, постоји и Устав Православне Охридске Архиепископије, Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци и Устав Митрополије аустралијско-новозеландске (овде се вреди подсетити и великих проблема који су настали у Аустралији након усвајања Устава Митрополије и дубоких рана које још увек, на жалост, нису зацељене). Упитна је и смисленост учињених изменâ и допунâ Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци пре завршетка процеса ревизије важећег Устава СПЦ, који се налази у завршној фази и о коме ће коначну реч дати Свети Архијерејски Сабор. Учињене измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци се не чине рационалним ни у погледу чињенице да су двојица надлежних епархијских архијереја - г. Максим и г. Иринеј - Комисији Светог Архијерејског Сабора доставили више предлога о црквеној организацији у Америци. Реч је о веома важним темама које морају бити сагледане из свих перспектива претходно на Комисији, а потом коначно на Светом Архијерејском Сабору. Неспорно је да ће доћи до одређених промена, а онда то неминовно за собом повлачи нове измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (и то све на Црквеном сабору за пет година!?!). Проблематично је и то што питању евентуалног и смисленог смањења огромног броја централних црквених органа у Северној и Јужној Америци уопште није посвећена пажња (треба имати у виду да Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци има органе који наликују централним органима Српске Патријаршије - само нема првог међу једнакима. Да ли је то уопште потребно у сложеним условима дијаспоре и са ограниченим потенцијалима са распрострањеним елементима протестантске организационе шеме делегата?) Ваља нагласити да СПЦ у САД као црквено-правни субјект на савезном (федералном) нивоу не постоји. Такође, ни Српске православне епархије у САД као јединствени црквено-правни субјект не постоје на савезном нивоу (црквено-правни субјект, који је основан од Светог Мардарија 1927. године и коме је више пута мењан назив, има регистрацију само у држави Илиноис, а не на савезном нивоу). Из тог разлога, поставља се питање: да ли је, имајући у виду правни поредак САД и чињеницу да свака од 50 савезних држава у САД има своје законодавство, потребан један Устав као општи црквено-правни акт или треба размислити о томе да свака епархија, ради правног статуса, има свој статут? Чини се да том питању није посвећена дужна пажња. Нема никаквог разлога да, управо имајући у виду чињеницу да СПЦ као правни субјект не постоји на федералном нивоу у САД, а посебно имајући у виду законодавство САД, тај црквено-правни акт буде Устав. Сматрам да је за очување црквеног јединства, као и за превентиву раскола, довољно да свака епархија у САД има свој идентичан Статут попут Епархије канадске, који би одобравао, мењао, допуњавао или укидао искључиво Свети Архијерејски Сабор СПЦ. Питање надлежности Епископског савета за Северну, Средњу и Јужну Америку регулисати саборском одлуком и Уставом СПЦ (а не Правилником, како је ових дана предложено Нацртом правилника, по коме би највише црквено-јерархијско тело било регулисано најнижим општим црквено-правним актом). Не може се говорити о превентиви од раскола ако су и даље задржане одредбе да су Српске Православне Епархије ”верска заједница” (religious body) из чл. 1 и да Српска Православна Црква ”признаје административну аутономију” (recognizes administrative autonomy) Српских Православних Епархија у САД из чл. 2 Устава. Како се боље чува јединство Цркве ако је реч о ”посебној верској заједници са признатом административном аутономијом” и то ако се уклони назив СПЦ, а уведе назив ”Српске православне епархије у САД”? По том Уставу, и једно и друго је ”верска заједница” у српском, односно ”религијско тело” у енглеском тексту. Ако је био циљ превентива онда је неминовно морао да се уклони израз ”верска заједница” и крајње спорна одредба о ”административној аутономији”. А то, на жалост, није учињено. Имајући у виду, сложеност црквеног живота у САД, као и нове проблеме који би сигурно настали у случају поништавања одлука Црквеног сабора, Свети Архијерејски Синод би својом одлуком могао да констатује да се измене и допуне Устава не примењују до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. На заседању Светог Архијерејског Сабора, икономијско решење би могло да буде да се Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку наложи да припреми и Светом Архијерејском Сабору на усвајање достав Статут епархија Српске Православне Цркве у САД (један за све три епархије или за сваку појединачно), а да Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку остане на снази до даљњег. За Поуке.орг: Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић View full Странице
  4. (Фото Пиксабеј) У Србији је прошле године 28 жена било жртве партнерског насиља, две мање него 2018. године, а координаторка Сигурне куће Весна Станојевић указује на чињеницу да број жртава остаје исти, из годину у годину, упркос бројним мерама у циљу превенције и сузбијања насиља над женама. Она истиче да је у протеклој деценији чак 350 жена било жртве фемицида. „Без обзира на усвајање Закона, Стратегија, препорука и разних аката, подаци из године у годину показују да број убијених жена у Србији остаје исти или сличан и да се ситуација скоро па не мења”, рекла је Станојевић Танјугу. Експертска група Савета Европе јуче је објавила извештај у којем поздравља мере које је Србија предузела ради примене Истанбулске конвенције, и констатовала политичку посвећеност српских власти у искорењивању родно заснованог насиља. Поздрављен је напредак у законодавству, али и у пракси. Станојевић није тако задовољна, и сматра да би било мање убијених жена када би се на проблем реаговало „у старту”, односно када би се схватило да су убиства епилог малтретирања жена и партнерског и породичног насиља над њима које се не пријављује. Проблем је, указује Станојевић, што се малтретирање и насиље и даље не пријављује и да су бројни разлози за то што људи најчешће говоре да неће да се замерају или зато што мисле да је то породична - „њихова ствар”. „Није тако, то је ствар свих нас. Не може се неко малтретирати и тако не може да живи ни жена, ни дете, па ни тај насилник. То су несрећне породице, а насиље оставља трајне последице на све”, истакла је она. Како каже, починиоци убистава жена су и прошле године били из свих социјалних структура, иако су предрасуде да они долазе са маргина. „Било је и богатих, моћних и високообразованих починилаца. Фемицид су извршили и високообразовани људи, који су одлично знали шта из тога произилази”, рекла је Станојевић. Савет Европе је иначе навео у извештају да у Србији нема довољно специјализованих служби за подршку жртвама насиља, те да их претежно воде невладине организације, са ограниченим буџетима. Активисткиња Аутономног женског центра „Мрежа жене против насиља” Ведрана Лацмановић указује да жртве нису само жене, већ и њихова деца, којима је потребна подршка, а прошле године је, због фемицида, 40 малишана остало без мајки. „Нажалост, подршке за децу коју су присуствовала насиљу нема. У контакту смо са цлановима породица и они имају бројне трауме. Децу то све прати цео живот, а завршавају по хранитељским породицама или у сиротиштима”, рекла је Лацмановић. Према њеним речима, прошле године забележено је и 12 случајева покушаја убистава жена. „Могуће да је број већи, а не знамо ни колико је жена преминуло од последица вишегодишњег мучења”, казала је Лацмановић. Станојевић упозорава да су за само три прве седмице ове године убијене три жене. „Моја порука свима је да се насиље пријављује. Жртвама се мора помоћи и поступци се морају покренути”, истакла је Станојевић. Фемицид је термин који дефинише убиство жене мотивисана мржњом према том полу, а у неким друштвима, па и у нашем, насилник мисли да има право да одузме живот „својој” жени. Политика Online - У 2019. убијено 28 жена, без мајке остало 40 деце WWW.POLITIKA.RS У Србији је прошле године 28 жена било жртве партнерског насиља, две мање него 2018. године, а координаторка...
  5. Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! И ове године Господње, славећи преславно Оваплоћење Сина Божјега, Господа нашега Исуса Христа, јединог Новог под Сунцем, сви хитамо ка храму Божјем, да се саберемо око Богомладенца, Пречисте Богоматере и Увекдјеве Марије и праведнога Јосифа. То чинимо да би се наше душе загрејале речима светога Јеванђеља о истинитом догађају Очовечења и рођења Спаситеља нашега, Богочовека Исуса Христа, када су Њему, Богомладенцу клицала Небеса и Земља: Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима благовољење! О том јединственом и преславном Догађају у историји и у свима световима, наш свети црквени песник славослови: „Прашни Адам најпре причесник благодатног надахнућа беше, па лукавством змијиним поданик пропасти поста, но знамо да се ради њега Реч саобрази људима. Дјево, Ти пређе границе смртних бића родивши превечну Реч Која изволе да прође кроз Тебе, запечаћени Кивот, о несагориви Кивоте и Купино. Ти, Бог мира, посла нам Ангела Великога Савета Твојега да нас мироше, и к светлости богопознања нас упућује. Где се много разбуја грех, Ти пружи неописиву благодат, па сви постасмо наследници Вишње светлости.” Својој духовној деци, нашем и данас многострадалном српском народу у Отаџбини и расејању, ми, његови духовни пастири, желимо да се благочестиве мисли и осећања и овога Божића обилно и трајно уселе у нас и да се сав наш живот збива у Богу са свима светима. Тако, дакле, да ходимо и пред лицем Светога Саве и свих српских светитеља и просветитеља наше свете аутокефалне Српске Цркве. Главно је бринути о томе како ћемо живети, eда бисмо и све наше свете претке ми имали на својој страни на Христовом праведном Суду. Еда би нас они признали за своје следбенике. Ето нам свете дужности нашег постојања! Драга наша духовна чеда, учинимо све што до нас стоји да вишак наших сваковрсних добара буде на попуњавање мањка код оних наших ближњих који се нуждавају у помоћи свих врста, а највише у нашем братољубљу. Божанствени Максим Исповедник нас тако и поучава: „Настојмо да трезвеноумним промишљањем уједначимо неравномерност природе, и оним чиме обилујемо, допунимо недостатке једни других“. То је угодно Оваплоћеном Сину Божјем, Који се поистоветио са најмањима и најсиромашнијима. Зато, ко њима чини, Њему чини. Зар Богомладенац није дошао пре свега да нахрани сва уста и да утеши сва наша срца? Ако се већ Христос ради нас оваплотио и постао Богомладенац, умро и васкрсао, зар сва наша делатност у свету, као одговор и уздарје Њему, не би требало да нас краси и чини угоднима Богу? Свима нам је за то потребно смирење и свест да смо ми сарадници Божји и украситељи Цркве. Ако сав свет лежи у злу страсти и грехова, а стварно лежи, онда ниједан човек да не узима учешћа у њему, то јест у делима таме! На небески поредак ствари заветовали смо се ми хришћани, а не на поредак без Божјих небеса и упркос небесима. У складу са једном проницљивом речи, у вези са темом слободе, рецимо да смо ми слободни онолико колико смо слободни од греха и тек као такви слободни смо за богоопштење. Са тога стајалишта полазећи, и покајањем и смирењем се утврђујући, ми ћемо моћи да узрастамо и у Божјим врлинама. Моћи ћемо да Духом Светим попримимо црте Христовога Лика кроз творење богоугодних дела. Тако ћемо плодове врлина убирати са Господа Исуса Христа као са Дрвета Живота нашега, – постављенога усред Цркве као Раја Сладости, – па се Њиме хранити и у времену и у вечности. Главна порука и овогодишњега Божића треба да гласи да православну веру треба чувати и сачувати по сваку цену. А наше православно црквено Откривење и Свето Предање нас уче да је богоугодно исповедати веру у Оваплоћенога Сина и Логоса Божјега, Христа Богочовека, и заједно са тим веру у Пресвету Тројицу! То даје видело нашем ходу по тами овога света, огрезлог у греху. Од те црквене вере зависи наше поимање и усвајање светлог Лика Господњег, савршене мере свих ствари – Исуса Христа, Спаса нашега. У Којем узрастамо и Чијем се славном Другом доласку надамо. Од целовитости црквене вере православне коначно зависи и опстанак целокупне творевине. Тако онда из те православне вере происходи и могућност нашег најпотпунијег богоопштења и богопричастија у средишту нашег постојања: у Светој Литургији. Кроз њу наша Православна Црква живи и најпотпуније сведочи о нашој заједници са Богомладенцем Христом. Наша света дужност јесте да носимо крст историјских догађаја и искушења у свим помесним Црквама као заједничким. Али је света дужност и обавеза и свих помесних православних Цркава да једна другу поштује и уважава. Дакле, посленике у Винограду Господњем, ма колико они били заслужни, треба подсећати да се ништа не чини без слоге и јединства са свима осталима; ништа на силу, да се не би цепала Христова нерукотворена риза, односно да се не би скрнавио у нама Лик Богомладенца Христа. Свуда, дакле, да важи правило лечења себе и других на благ, истинит и светоотачки начин. У нашем овогодишњем божићном обраћању, упућеном нашој верној светосавској деци, подсећамо да не смемо заборавити нашу Стару Србију (Косово и Метохију). Према тој светињи треба да се опходимо као према српској заветној мисли, речи и наслеђу – неодвојивим од нашег народног бића. Јер, управо су о томе својом крвљу сведочили хорови српских мученика и новомученика свих векова. Данас на Божић најсвечаније поменимо косовске, јасеновачке, градинске, и мученике са свих осталих стратишта. Ми им се за помоћ молимо да и сами лично исповедимо своју црквену православну веру у Богомладенца Христа, до самога краја, не бојећи се да о њима сведочимо пред свима. Животни проблеми човека наше данашњице, а, изгледа, и будућности, често нас обесхрабрују, па и изненађују. И наш српски човек данас као да је одлучио да чињењем чедоморства допринесе да се на Страшном Божјем Суду, човечанство појави подељено, тако да један део, по бројности убијене деце, преовлада над бројем другог дела деце која су се родила и добила прилику да живе. Како са том чињеницом изићи пред Богомладенца Христа, пред Његову Богоматер, Приснодјеву Марију, и пред све свете, најболније је од свих наших питања сада и овде! Очигледно да постоји и спремност устројитеља новога света да нам из наших руку истргну наш освештани живот у сваком погледу, па и у погледу самих полова и хришћанскога брака, и да нас уведу тамо камо људска мисао и реч, дело и људска нога досад нису крочили. Ипак, и о томе постоји реч охрабрења Богомладенца Христа: „Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?” Једна душа која се каје и спасава претежнија је од целога света. Доводећи у органску везу празновање Божића и Богојављења, као што то са правом чине наши иконографи и фрескописци, рецимо и ми у закључној речи наше божићне Посланице ово: Спаситељ наш Господ Исус Христос је закорачио у овај свет онако како је у древности закорачио у Јордан. Тада, док је Јован полагао своју руку на Њега, сав грех је побегао од Њега, попут воде реке Јордана. То исто се дешавало док су апостоли, епископи и свештеници кроз векове полагали своје дланове на главе свих нас људи које су они крштавали и на пут обожења изводили. Благодатни огањ – од кога трепере херувими – и ми смо примили у светој Тајни крштења, у тој бањи поновнога рођења у Христу водом и Духом. Тако смо ми постали лученосци вере у Сина Божјега и Богомладенца Христа, добивши по дару и могућност да са Њим и вечно царујемо. Зато је веома важно како ћемо ми живети и целокупно наше потомство и на чему ће оно градити дом свога свеукупног хришћанског постојања. Да ли на води, песку, слами, или на Христу, Крајеугаоном Камену Цркве и Дома Бога и Оца нашега Који је на небесима? Јер, сва наша дела ће на крају бити испитана огњем благодати Божје! Само благодатним огњем проверена дела, укључујући и све људе лично, показаће и дела и нас оправданима или осуђенима. Показаће све нас људе као праву или одметнуту децу Бога и Оца, браћу Јединородног Сина и Богомладенца, и сасуде Господа Духа Светога! Да ли ће и нас показати као верне поклонике Тројице Једносушне и Равномоћне, Сапоштоване и Сапрослављане? Ми, сабрани око Богомладенца у Пећини Витлејемској, такође желимо да се нађемо у Очевом наручју! Нека би зато и све наше домове загревала, и у Духу Светом веселила, небоземна химна Богомладенца: Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима добра воља! Мир Божји, Христос се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2019. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­НА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жноцен­трал­но­а­ме­рич­ки КИРИЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­копољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Арсенија са правилом поста и поуком за сваки дан нових српских просветитеља и учитеља: Митрополита Михаила (М) Светог Николаја Жичког (Н) Преподобног Симеона Дајбабског (С) Преподобног Јустина Ћелијског (Ј) Патријарха Павла (П) Старца Тадеја (Т)
  7. Већ више од две деценије Митрополија Варне и Великог Преслава организатор је и гостољубиви домаћин Седмице православне књиге.У 2019. години, крајем септембра, Недеља је окупила ауторе, преводиоце, издаваче, свештенике и поклонике православне књиге у Варни. Овогодишње издање Варнског књижног форума остаће упамћено по учешћу Његовог Високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског Амфилохија, почасног госта града Варне. Митрополит Амфилохије (Радовић) ученик је светог Јустина Поповића и светог Пајсија Светогорца и један је од најпознатијих православних духовника данас. Његово велико дело Увод у православну философију васпитања, издање Митрополије Варне и Великог Преслава, сада је доступно на бугарском језику. У 2019. години представљене су две књиге, издања Варнске Митрополије: „Св. Марко Ефески и Флорентинска унија“ архимандрита Амвросија (Погодина) и збирник „Варнска и великопреславска епархија“. Публика се упознала с новим књигама Синодалне издавачке куће Бугарске Православне Цркве, као и са новим насловима издавачких кућа: Омофор, Светигора, фондације „Наслеђе Зоографског манастира“ и фондације „Двери“. Протојереј Владимир Дојчев упознао је јавност у Варни са својим књигама: „Сусрети са животом“ и „Писмо ближњем“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Епархија тимочка и Град Зајечар су домаћини четвртог Фестивала хришћанске културе 5 –15. септембра 2019. Фестивал се и ове године одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, Министарства културе и града Зајечара. Доносимо СВЕ ВЕСТИ са овогодишњег Фестивала:
  9. Епархија тимочка и Град Зајечар су домаћини четвртог Фестивала хришћанске културе 5 –15. септембра 2019. Фестивал се и ове године одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, Министарства културе и града Зајечара. Доносимо СВЕ ВЕСТИ са овогодишњег Фестивала: View full Странице
  10. Братство манастира Светога Прохора Пчињског(који броји 3 монаха и 4 искушеника) на челу са Епископом Врањским Господином Пахомијем, који врши дужност игумана ове свете обитељи,на свом братском састанку који је оджан 05.09.2019 године је одлучено да монаха Јустинијана замоли, да напусти манастир и Епархију Врањску, због његовог трајног непоштовања реда и поретка у Манастиру (Уредба Светог Архијерејског сабора о унутрашњем животу мнанастира из 1964 године). Братство манастира које поред служења у манастиру Светог Прохора Пчињског одржава и манастир Паљу код Клисуре општина Сурдулица, изненађено је неутемељеним писањем листа Курир. Из манастира нико није побегао због инсинуација на личност Епископа и игумана ове свете обитељи, описаних у тексту овога дневног листа, већ је монах Јустинијан благо речено удаљен из манастира, због горе наведене уредбе Светог Архијерејског Сабора . Обавештавамо доброжетеље манастира Светога Прохора Пчињског да није истина да је манастир напуштен , већ манастир живи по устаљеном канонском поретку где се врше све типиком прописана богослужења и свакодневно света Литургија. Братство манастира Светог Прохора Пчињског Извор: Епархија врањска
  11. Велики јубиларни XX Православни дјечији сабор Црне Горе, који се сваке године организује пред почетак школске године, биће одржана у суботу 31. августа на Цетињу. Сабор ће почети Светом архијерејском литургијом која ће се служити у Цетињском манастиру у 8 часова, док је званично отварање манифестације предвиђено за 11 часова испред манастира. Јубилеј Сабора ће по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија тематски бити посвећен: 1.) 800 – годишњици аутокефалности Српске Православне Цркве; 2.) 20 – годишњици одржавања Дјечијег сабора на Цетињу. У сусрет Дјечијем сабору 2019: Протојереј Мирчета Шљиванчанин и Миња Субота Овогодишњи Сабор по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, тематски је посвећен 800 година самосталности Српске православне цркве и 20 година одржавања Дјечијег сабора на Цетињу. Звучни запис разговора У сусрет Дјечијем сабору 2019: Вјероучитељица Јелена Петровић о смислу сабрања Под слоганом „Осам вјекова славе Цркве Светога Саве“ полазници школа вјеронауке из свих крајева Црне Горе показаће своје умјеће из вјеронауке, цртања, рецитовања, хорског и соло пјевања… Организатор овог традиционалног дјечјег сабрања у којем је прошле године учешћа узело 1700 дјеце из Црне Горе је Митрополија црногорско-приморска. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  12. У својој омилији на Свето Јеванђеље по Јовану о прогањању хришћана, игуман манастира Пиносава код Кусатка, о. Петар (Драгојловић), говорио је о страдању побожних, а узносећи хвалу Светом Кнезу Лазару навео је да је он са својим народом дао завет одбране Црква, а његовим стопама и данас идемо, као окупљени у Подгорици уочи Свете Тројице, који су поновили Лазарев завет.
  13. На основу уредбе о богословским школама и условима уписа у Богословије Српске православне цркве Епархија Горњокарловачка објављује К О Н К У Р С За упис у I разред Богословија СПЦ за школску 2019/20 годину, који садржи следеће услове: да кандидат није старији од 18 година; да није ожењен; да је душевно и телесно здрав; да кандидат има развијен слух и глас за појање; да кандидат има основно знање катихизиса и познавање Господњих и Богородичиних празника, као и знање из сфера опште културе; да је завршио основну школу, најмање са добрим успехом и примерним владањем; Молбе за пријем подносе се одмах надлежном архијереју, преко надлежног парохијског свештеника. Уз молбу прилажу се следећа документа: а) оригинал извод из матичне књиге крштених, издат од надлежног пароха; б) сведочанство о завршеној школи, заједно са ђачком књижицом и оценама; в) лекарско уверење да је кандидат душевно и телесно здрав; г) уверење надлежног парохијског свештеника о владању и подобности за свештенички чин и да није ожењен; д) писмени пристанак родитеља/старатеља да кандидат може учити богословију; ђ) писмену обавезу своју и својих родитеља/старатеља, потврђену од надлежног пароха, да ће уредно уплаћивати управи Богословије одређени допринос за своје издржавање у интернату школе. Пријемни испит кандидата за пријем у Епархију Горњокарловачку одржаће се 01. јула 2019. г. (понедељак) у просторијама Епархијског двора Епархије горњокарловачке, поред Саборног храма на старом тргу у Карловцу, са почетком у 11:00 часова. Напомена: Потребну документацију доставити до 30. јуна 2019. године, на адресу: Vranyczanyeva 6, 47000 Карловац, Р. Хрватска, са назнаком за конкурс. Извор: Епархија горњокарловачка
  14. На основу уредбе о богословским школама и условима уписа у Богословије Српске Православне Цркве Епархија осечкопољска и барањска објављује К О Н К У Р С За упис у I разред Богословија СПЦ за школску 2019/20 годину, који садржи следеће услове: да кандидат није старији од 18 година; да није ожењен; да је душевно и телесно здрав; да кандидат има развијен слух и глас за појање; да кандидат има основно знање катихизиса и познавање Господњих и Богородичиних празника, као и знање из сфера опште културе; да је завршио основну школу, најмање са добрим успехом и примерним владањем; Молбе за пријем подносе се одмах надлежном архијереју, преко надлежног парохијског свештеника. Уз молбу прилажу се следећа документа: а) оригинал извод из матичне књиге крштених, издат од надлежног пароха; б) сведочанство о завршеној школи, заједно са ђачком књижицом и оценама; в) лекарско уверење да је кандидат душевно и телесно здрав; г) уверење надлежног парохијског свештеника о владању и подобности за свештенички чин и да није ожењен; д) писмени пристанак родитеља/старатеља да кандидат може учити богословију; ђ) писмену обавезу своју и својих родитеља/старатеља, потврђену од надлежног пароха, да ће уредно уплаћивати управи Богословије одређени допринос за своје издржавање у интернату школе. Пријемни испит кандидата за пријем у Епархију осечкопољску и барањску одржаће се 01. јула 2019. г. (понедељак) у просторијама седишта Епархије осечкопољске и барањске, на адреси Загребачка 2а Даљ, са почетком у 11:00 часова. Напомена: Потребну документацију доставити до 30. јуна 2019. године, на адресу: Загребачка 2а, 31226 Даљ, Р. Хрватска, са назнаком за конкурс. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  15. Поводом текста објављеног у београдском таблоиду Курир, у понедељак 10. јуна 2019., под насловом „Шта је све радио црквени великодостојник – Григорију пуко бизнис, дугове оставио цркви“; Епархија захумско-херцеговачка и приморска, ради истинитог информисања шире јавности коју је лажним информацијама овај таблоид обмануо, истиче сљедеће: Владика Григорије Епархију захумско-херцеговачку је предао у стању црквеног поретка и позитивног економског и имовинско-правног пословања. Приликом чина административне примопредаје, која је обављена 24. септембра 2018. године у службеним просторијама Епархије, нови епископ Димитрије са захвалношћу је констатовао да је епископ Григорије, у свом деветнаестогодишњем архипастирском раду унаприједио живот Епархије. Том приликом, новоизабрани Епископ, посебно је истакао да је његов претходник унаприједио духовни живот повјерене му пастве, осврнувши се и на његов градитељски труд. Епископ захумско-херцеговачки Димитрије је Епархију захумско-херцеговачку примио на управљање у стању црквеног поретка и позитивног економског и имовинско-правног пословања. Таблоид Курир преноси изјаву тенденциозног вјерског аналитичара Зорана Ињца који је обмануо јавност да је „Патријаршија на себе преузела некакве дугове Епархије захумско-херцеговачке које је за собом оставио владика Григорије…“ Ти наводи су апсолутно нетачни, што је веома лако провјерљиво. Таблоид Курир шири дезинформације о томе да је „посао Епархије са хотелијерством, пољопривредом и производњом вина пропао и да су „након одласка Владике Григорија трошкови остали Епархији захумско-херцеговачкој…“ Винарија Тврдош једна је од највећих и најуспјешнијих винарија у Босни и Херцеговини, своја вина извози у преко 20 држава свијета. Позната је по производњи врхунских вина за која је добијала награде широм свијета, од којих издвајамо најважнију Златну медаљу на прошлогодишњем најпознатијем такмичењу вина Декантер у Лондону. О њеном успјеху говоре и званични позитивни финансијски резултати који су лако провјерљиви сваком физичком лицу, у надлежним пореским органима Републике Српске и БиХ. Хотел Платани један је од најљепших и најпознатијих хотела у Босни и Херцеговини. Налази се у самом центру Требиња, познат по предивној грађевини, али и још љепшој тераси. Хотел Платани је од свог отварања до данас дао велики допринос развоју туризма у Херцеговини. У свом пословању, такође, остварује успјешне финансијске резултате. Сва добит ових привредних предузећа улаже се у обнову наше Епархије. Подсјећамо да је у грађанском рату деведесетих година, на територији Епархије захумско-херцеговачке и приморске порушено, девастирано или запаљено 48 храмова и 2 манастира. На дан примопредаје у Епархији захумско-херцеговачкој евидентирано је 245 како обновљених тако и новоизграђених храмова, укључујући манастире, црквишта и капеле. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  16. У селу Прибинић код Теслића ове године са великом радошћу је прослављена храмовна слава Свети цар Константин и царица Јелена, посебно је свечано било због доласка и служења свете Литурије Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Господина Фотија који је по први пут посјетио парохију прибинићку. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји-ставрофори; Боривоје Шањић, умировљени свештеник, Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки и Драгиша Симић, парох добојски, те протонамјесник Милош Јовић и протођакон Богдан Стјепановић. Преосвећени владика је у бесједи истакао значај Светих Константина и Јелене, дотакнувши се времена до Миланског едикта које је било испуњено великим бројем мученика због прогонства.Такође је нагласио значај Причешћа али и позвао све присутне да живе врлинским животом без обзира какву дјелатност обављали у животу. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  17. По "обичају", "припрему" за мајско засиједање САСабора ради Блиц, у складу са уређивачком политиком дискриминације православља, баш на Ђурђевдан: Медији о предстојећем Сабору СПЦ и односима у Цркви На предстојећем Сабору СПЦ који се одржава 9. маја владика бачки Иринеј припрема жесток напад на епископа западноамеричког Максима, пише "Блиц", позивајући се на неимановане изворе. "Сукоб православља на релацији Цариград - Москва одразио се и на односе унутар СПЦ. За сада, епилог је да владика бачки Иринеј за предстојећи Сабор припрема свилен гајтан за епископа западноамеричког Максима", наводи београдски дневник. У протекла два месеца у животу СПЦ одиграла се, "грубо речено, до сада незабележена ситуација", пише "Блиц", наводећи да је у питању рат саопштењима између двојице владика, а да је то заправо "сукоб генерација и ставова око пресудно битних ствари за СПЦ и њене вернике". spc.rs Све је почело писмом Синода упућеном цариградском патријарху Вартоломеју у којем се, поред позива да се још једном преиспита одлука о давању аутокефалности Украјини, наводи, како пише "Блиц", "да ће СПЦ бити принуђена да свом свештенству препоручи да се клони служења не само са Украјинцима већ и са свима који са њима саслужују". "То практично значи да српско свештенство може да служи буквално само са Русима. Због своје немуштости састављено писмо је, не само у Цариграду и грчким круговима, доживљено као најава да се СПЦ придружила Руској цркви у прекиду општења са Цариградом", оцењује "Блиц". Лист подсећа да је на такво писмо епископ Максим реаговао наводима "да такав став изазива смутњу у дијаспори јер тамо су православни различитих националности, а да православна дијаспора покушава са муком у игри тронова између Цариграда и Москве да очува јединство". Београдски лист још наводи да владика Иринеј "жели пад владике Максима" и због њиховог сукоба од пре две године око Дарвинове теорије. (РТ Војводина) UEzk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvWm1FN01EQV8vZGNhZjEwNWI0MzQ1ODgxOWRhNTc4MDUzMDRiZTMyMTYuanBlZ5GTAs0C5ACBAAU (1).webp
  18. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске је и ове школске 2018/2019. године, по једанаести пут, организовао и реализовао циклус такмичења у познавању Православног катихизиса за ученике седмог и осмог разреда основне школе. Због великог интересовања ученика, и ове школске године најпре су реализована школска такмичења, или по процени својих вероучитеља у школама где није одржано школско такмичење, након којих су пласирани ученици узели учешће у следећем, општинском, нивоу такмичења. Општинска такмичења су реализована следећим редоследом: у недељу, 24. фебруара, у ОШ „Бранко Радичевић“, Седларе; у недељу, 17. марта, у ОШ „Свети Сава“, Велика Плана; у недељу, 7. априла, у ОШ „Радоје Домановић“, Параћин; у недељу, 5. маја, у ОШ „Стеван Синђелић“, Велики Поповић; у недељу, 5. маја, у ОШ „Вожд Карађорђе“, Мало Орашје; у суботу, 11. маја, у ОШ „Вук Караџић“, Мајиловац; у суботу, 11. маја, у ОШ „Мирослав Букумировић-Букум“, Шетоње; и у суботу, 11. маја, у Образованом центру „Ecclesia Viminaciensis“, Пожаревцу. Такмичења су реализована у оним школама чији су директори показали посебну жељу да буду наши домаћини, што је допринело радосној атмосфери која већ дуги низ година краси ова такмичења. У знак захвалности, показаној љубави и гостопримству, ђакон Горан Илић је у име Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, а преко вероучитеља који раде у горе поменутим школама, уручио пригодне захвалнице Одбора за успешно остварену сарадњу. Пласирани ученици ових локалних такмичења (општинско такмичење, међуопштинско такмичење) су се даље припремали за учествовање у следећем и крајњем нивоу такмичења, који је и највиши ранг такмичења у овој области, Епархијском такмичењу. Епархијско такмичење се традиционално одржава у периоду после Васкрса. У циљу прослављања најрадоснијег празника, празника над празницима Цркве, окупили би се ученици из свих делова Епархије првенствено због пројаве јединства Цркве Христове. Црква није једна обична институција, него нас она преводи из смрти у живот. То за многе звучи врло прозаично, зато што су хришћани заборавили проблем смрти, а то је био кључни проблем. Отуда је и централни догађај наше вере васкрсење Христово из мртвих, што значи победа живота над смрћу, уништење смрти. Дух Свети гради литургијску заједницу многих у Христу, тј. гради Цркву, показујући ту заједницу као Тело Христово, као тог и истог Христа који је глава многих. Господ Христос нас приводи Богу Оцу, као и целокупну творевину у Литургији и кроз Литургију и на овај начин нас ослобађа од смрти. Истовремено ми кроз Литургију благодаримо Богу на свему ономе што је учинио и што ће још учинити за нас и наше спасење. Литургија, наиме, јесте Благодарност Богу (Евхаристија). Литургијски благодаримо Богу и Оцу што нас је из превелике љубави створио из не-бића у биће, и што нам је послао Сина свога у обличју Богочовека Исуса Христа да у њему, посредством Светога Духа, будемо причасници будућег вечног божанственог живота. Црква је заједница, која пројављује један есхатолошки начин живота, једну есхатолошку стварност. Управо у Цркви, овој деци гладној знања даје се једина истинита храна и пиће која их не претвара у пропадљиво тело, као што то бива узимањем обичне хране, него се сама Црква — заједница свих људи, жена и деце, дакле свих светих, претвара у Тело и Крв Христову. Зато нам и говори апостол Павле: „Ви сте Тело Христово и удови међу собом!“ (1Кор 12, 27). Деца желе да са Христом и она порасту и новим постану, управо тамо где се Христос даје у божанској Евхаристији, у којој постају заједница Тела и Крви Христове. Литургијско сабрање верног народа око Епископа бива свагда у Христу и зато Свето Причешће открива и пројављује тајну Цркве као Тела Христовог. Свето Причешће је увек Тело Живог и Васкрслог Господа Исуса Христа, јер је Он, Христос, један — хлеб живота и зато смо ми многи једно тело, јер се сви од тог једног Тела причешћујемо. У недељу, 12. маја 2019. године, Црквена општина Јасенак у Смедереву била је домаћин једанаестог епархијског такмичења у познавању Православног катихизиса за ученике VII и VIII разреда. Окупљање је започело Литургијом у Цркви, са пласираним ученицима и родитељима по местима, а након Литургије кренули смо ка јасеначкој Цркви. Литургија је у Цркви Св. великомученика Георгија, Јасенак (Смедерево) почела у 9:00 сати. Литургијом је началствовао протонамесник Мирослав Дишић, а саслуживали јереј Ненад Пуцар (председник црквене општине Јасенак) и јереј Војислав Лукић (старешина храма). Поред ученика домаћина, вероучитеља и верног народа, били су сабрани и ученици, вероучитељи, координатори, ђакони и свештеници из и читаве наше Епархије, те је и на тај начин указано да је разлог нашег окупљања љубав према Христу и другом човеку, а не такмичење против другог. Сваком Литургијом у дан недељни, празнујемо Васкрсење Христово из мртвих. То није пуко сећање на догађај који је прошао. У Литургији се сусрећемо са васкрслим Христом, као што нам о томе сведоче апостоли и први хришћани (Јн 20, 19; Лк 24, 30-36). Начелник Цркве и служитељ Литургије, заправо је сам Христос. Учествујући у Литургији ми такође исповедамо и предокушамо опште васкрсење и будуће Царство Божје. Евхаристијско дружење је настављено у црквеној сали. Љубављу и гостопримством свих свештеника, као и ђакона Игора Димитријевића, постављена је трпеза (донатор ручка је био Горан Миленковић са породицом из Смедерева) за присутне, коју су ученици искористили за упознавање и дружење. Такмичарски део је почео у 12:00 часова. На једанаестом епархијском такмичењу учествовало је укупно 66 учесника. Учествовало је 35 ученика седмог разреда и 31 ученик осмог разреда. Испред Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, ученицима су се обратили ђакони Томислав Пауновић и Горан Илић, који су их пред сам почетак такмичења охрабрили и дали потребне смернице за израду теста. Ученици су посебно били мотивисани за рад, јер су се осећали поносним што су учесници највишег нивоа такмичења, уз благослов нашег Владике, Епископа Господина Игнатија (Мидића). Такмичење у познавању Православног катихизиса се разликује од других такмичења, јер се не проверава познавање чињеница. Циљ је добијање увида у степен разумевања Православног катихизиса и да се истакну способношћу да прецизно и јасно изразе своје литургијско искуство, а својим одговорима и посвећеношћу покажу да садржаји Православног катихизиса за њих представљају и вербално одгонетање тајне живота. Ученици су са лакоћом урадили тест, па су свој урађен тест предали комисији за прегледање и пре предвиђеног времена. Посебно их је обрадовало то што су сви добили поклон књиге за учешће са потписом нашег Владике Игњатија, али су ипак с нестрпљењем ишчекивали коначне резултате и проглашење ученика са највећим бројем бодова оствареном на тесту. Након завршетка израде теста, комисија је приступила оцени и рангирању. За време рада комисије, уследило је дружење ученика и вероучитеља, а уприличен је за све присутне обилазак града Смедерева, Смедеревске тврђаве и Саборне Цркве Св. великомученика Георгија. Дружење је настављено у порти Саборне Цркве у Смедереву. По завршетку прегледања ученичких радова, ученици су се поново сабрали у Цркви Св. великомученика Георгија у Јасенку, како би чули резултате. Ђакон Томислав је похвалио све ученике за веома добар успех који су показали на тесту. Одбор је одлучио да награди првих десет ученика на ранг листи, како седмог тако и осмог разреда. Сви ученици су добили као награду по књигу, као знак љубави и сећања на ово дружење. Дружење је приведено крају око 16 часова. Остварен је основни циљ такмичења, а то је наше боље међусобно упознавање и практична примена свега онога чему су ђаци поучавани од својих вероучитеља – дружење, љубав, ишчекивање Господа. Надајући се доласку Царстава Божјег и победи над смрћу и вечном блаженом животу у Богу, Христос васкрсе! Извор: Саборност
  19. У последњој недељи Часног поста, када сви радосно очекујемо Васкрсење Христово, раковичким мученицима, страдалим од комунистичке репресије после Другог светског рата, упаљена је свећа и њима се са молитвом обраћају парохијани раковичких парохија са свештенством и монаштвом да нас помињу пред Престолом Божјим и моле Бога за све нас. Тама заборава над једним од најкрвавијих периода наше историје, у сегменту везаном за поменуто јужно београдско предграђе, разилази се књигом Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздејковића, док је издавач Књижевно друштво Раковица. О књизи су говорили историчари Немања Девић и др Ена Мирковић, рецензент књиге, док је модератор била Зорица Маринковић. Музички дечји хор "Свети ђакон Авакум", који пева у храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, отпојао је тропар мученицима и песму Ово је Србија. Овим издањем представљен је низ нових сазнања везаних за живот и страдање раковичког пароха проте Недељка Стреличића, што је заокружено Акатистом са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Историчар Немања Девић је казао да је бавећи се историјом Раковице у току Другог светског рата и уласком комуниста октобра 1944. године, са акцентом на крвава обрачунавања са свима онима који су виђени као "народни непријатељи" или "сарадници окупатора" , аутор књиге, ђакон Александар Аздејковић изашао из локалних оквира. Присутни који су испунили галерију Културног центра Раковица, могли су да чују у кратком излагању историчара Девића и о страдањима широм Србије, утврђеним страдалним местима и гробницама, као и напорима да се вео тајне и наметнути заборав скину са тамне стране историје и предоче нама, савременицима, потомцима страдалника, али и будућим покољењима. Др Ена Мирковић је истакла да је ђакон Аздејковић, пратећи трагичну судбину српског свештеника Недељка, који је 1945. године одведен из свог стана од представника комунистичких власти и потом се више се никад није вратио, овом монографијом дао широку слику периода у коме су угледни појединци, представници грађанства и свештенства у таласу револуционарног терора преконоћи постали обесправљена и непожељна лица, грађани другог реда. „Употреба великог броја усмених и писаних изјава које је аутор сакупио приликом вишегодишњег теренског истраживања, свакако представља ексклузивну вредност ове књиге, тим пре јер највећи део интервјуисаних саговорника више није међу живима. Додатну вредност другом допуњеном издању дају и објављени архивски документи на крају књиге, као и фотографије и описи дешавања у периоду од 2014 .до 2018. године,“ казала је др Ена Мирковић. Ђакон Александар Аздејковић излаже у књизи преглед догађаја: парастосе одржане 2016, 2017. и 2918. г. на тајној гробници у Лисичјем потоку, локацији на којој је у ноћи између 6. и 7. новембра 1944. г. стрељан највећи број раковичких парохијана; иницијативу за подизање првог споменика; обнову Краљеве чесме из 1936. г. која се у Лисичјем потоку налази и где су убијани недужни цивили, без икакве основе и судске пресуде о кривици. Аутор књиге Голгота Раковичке парохије, ђакон Аздејковић казао је да је ово зборник сведочанстава тешког братоубилачког и неразумљивог времена, да је сачињен од изјава савременика тих ратних и послератних догађања. Нека сведочанства је забележио и прикупио, а нека су раније некоме дата, нека су чак и без много доказа прихваћена, јер су исказана по савести онога који их је изрекао. Све је то преузето и сачињена је фактографска збирка прикупљених сведочанстава о страдању свештеника и парохијана. Како је и сам аутор казао, у књизи се први пут износе историографски подаци о овом периоду на кнежевачкој парохији у београдском предграђу - у насељима Раковици, Кнежевцу, Kијеву и Кошутњаку. „Објављивање ових сведочанстава нема циљ да се онима који су учествовали у злоделима суди и пресуђује. Тај задатак нама хришћанима не приличи. То оставимо државним органима и судовима, мада боли чињеница да иако је после много година комунистичког режима дошло вереме демократије, слободе говора и писања, није се много учинило да се комунистички режим и његови злочини осуде, а све жртве попишу. Отуда је сигурно најбоље све препустити оном сигурном и најправичнијем суду Божјем. Сетимо се последњих Христових речи, док још беше на крсту: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! (Лк 23.34), пише у квизи и изрече то и на представљању књиге вредни ђакон Александар Аздејковић. Представљању књиге присуствовали су гђа Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина, потомци невино убијених, чланови клуба Књижевно друштво Раковица са председником Николом Рајаковићем, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве која редовно прати дешавања у овом Квижевном друштву и у београдској општини Раковици, представници јавних и културних установа. У оквиру представљања књиге посетиоци су могли и да погледају изложбу фотографија везано за тему Голготе Раковичке парохије. Председник Књижевног друштва Раковица Никола Рајаковић, са својим сарадницима у својству домаћина и оргнаизатора ове вечери, захвалио је свима на несебичној подршци и помоћи, на истрајности у откривању истина о злочинима над недужним српским грађанима током Другог светског рата, на неизмерном труду свих да се српски дух и вера непрестано чувају. О аутору Парохијски ђакон при храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици, Александар Аздејковић је рођен 3. маја 1974. г.у Београду, где живи и ради. Његова област интересовања је историја Српске Православне Цркве у Другом светском рату и периоду комунистичке репресије, филмом, дизајном и иконописом. Из области историје до сада је објавио: * Голгота Раковичке парохије, Бернар, Београд 2014. * Голгота Раковичке парохије, документарни филм, Београд, 2014. * Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина. Зборник Zeugen für Gott, Универзитет у Минстеру, Немачка, 2015. * Житије и Акатист Свештеномученика Недељка Раковичког, Београд 2017. *Страдање Раковичке парохије, Зборник Лице Раковице кроз песме и приче, Књижевно друштво Раковица, Београд 2018. Мартирологиј или поменик имена страдалних мученика Гологота Раковичке парохије Вредно историјско дело Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздековића садржи следећа поглавља: 1) Парохијски храм и парохија кнежевачка где читамо о Заветини села Кнежевца, Другом светском рату и условима живота на парохији, О стрељању Јевреја и Рома на територији Раковице 1941. године ; 2) Ослобођење; 3) Новомученици раковички; 4) Свештеномученик Недељко Стреличић; 5) Тропар, кондак и акатист Свештеномученику Недељку Раковичком; 6) Новомученици реснички; 7) Сведочанство учесника у ликвидацијама; 8) Уредба о војним судовима. Посебно је значајно поглавље Сећање на страдале у којем је дата Резолуција 1481 Парламентарне скупштине Европе, Поменик свештеника и парохијана Храма у Раковици, Јавности оглашени, Спомен обележје, Обнова Краљеве чесме и парастос страдалима у Лисичјем потоку, потом део за памћење и "У име народа". Иако по професији није историчар, ђакон Аздејковић се руководи историчарским начином истраживања и одредницама, те нам на крају књиге даје документа, скраћенице, библиографију, архивску грађу, електронске изворе и литературу, те је сваком заинтересованом за даље истраживање дата прецизна полазна основа. Велике честитке аутору књиге Голгота Раковичке парохије (друго допуњено издање), издавачу Књижевном друштву Раковица, као и сарадницима на књизи: лектору и коректору Славици Стефановић, протођакону Радомиру Ракићу на лектури Акатиста, мср Срђану Петровићу, док је за дизајн заслужан Горан Савић Остојић. Извор: Српска Православна Црква
  20. Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“ (Васкршње слово светог Јована Златоуста) Драга духовна децо, Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека. Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља. Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно. Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти. Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења. Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности. У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству. Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9). У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру. Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине. Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо! Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“ Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Извор: Српска Православна Црква
  21. ТЕКСТ ПОСЛАНИЦЕ У ПДФ ФОРМАТУ МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“ (Васкршње слово светог Јована Златоуста) Драга духовна децо, Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека. Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља. Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно. Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти. Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења. Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности. У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству. Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9). У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру. Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине. Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо! Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“ Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Доносимо Беседу игумана Петра (Драгојловића) одржану на Цвети ове године у Манастиру Светог Архангела Гаврила Пиносави у Кусадку.
×
×
  • Креирај ново...