Претражи Живе Речи Утехе

Драгослав Бокан, вероватно најсвестранији српски интелектуалац данашњице. Човек од којег сви имамо по нешто да научимо и који, верујем, најдубље и најсвестраније сагледава проблеме савременог Српства. "Златоуст" и савест српских интелектуалаца. Свако ко може, на било који начин, требало би да помогне да се његова реч промовише и што више чује - тако и ЖРУ. https://institutzanacionalnustrategiju.wordpress.com/

Драгослав Бокан: Мој (сасвим специфичан) „случај“ "Овдашња тајна полиција се својски потрудила да у српској јавности уведе атрибут „контроверзности“ у мој случај (и тако ме уклони из легитимних токова догађања у Србији и постави са оне друге, за многе ипак „неприхватљиве“ стране, као некакво „сумњиво лице“ и бизарни изузетак из свих правила)." "Па су, рецимо, реално утицајни људи из врха наше Цркве (где би било, ваљда, и најлогичније место за моје деловање) склонији да оперативно сарађују са „много мање контроверзним“ делатницима (тако да ја, на пример, нисам био ни на најширем списку могућих сценариста и редитеља свечане прославе осамстогодишњице аутокефалности СПЦ, сад у октобру, иако су главна двојица координатора, а архијереја наше Цркве – обојица били или јесу моји добри познаници, многи би рекли и пријатељи)". "Напросто, и у редовима наше Цркве постоји то сабласно одмицање од мене у заједничким пројектима, парадоксално – уз искрену срдачност и нескривено поштовање у нашим неформалним контактима". Драгослав Бокан: Мој (сасвим специфичан) „случај“ ~ Стање ствари STANJESTVARI.COM Понекад ми буде жао оне бесмислене чињенице да ће се моје деловање тек након моје смрти више уважавати него сада. И да ће се говорити да је „штета што Бокан више није са нама“…

Шта је позадина бруталног и немилосрдног медијског напада на Српску Православну Цркву? Како да данас човек успостави склад између Православља и српства и у којој мери очување вере доприноси очувању националног идентитета српског народа? Ко је духовно културан човек? Колико као народ прихватамо наметнут модел заборава на жртве Јасеновца? О овим темама, за радио Беседу, говорио је г. Драгослав Бокан, редитељ, публициста, културолог. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе на чему благодаримо! View full Странице

Сиријци су и свети Јован Дамаскин, и свети апостол Лука, и свети Јован Лествичник, и свети Роман Мелод, и света Марија Магдалена, и свети Јефрем Сирин, као и безброј архијереја Православне Цркве Прије тачно двије године, имали смо прилику да гледамо ову језиву фотографију дјечијег страха пред странцем који је у њу уперио објектив фото-апарата, њој тако сличан цијеви аутомата каквог лудака из исламске државе. Безимена дјевојчица гледа, тако, у нас, питајући нијемо, својим ужасним погледом, све оне одрасле ратнике који данас сипају пројектиле по сиријским градовима – имају ли душе и милости. И она је Сиријка, из нама, чини се, тако далеког свијета… Али, да ли је свијет заиста тако далек као што ми то данас мислимо (као сигурно најдадобуднија и, вјероватно, најглупља, генерација од свих у српској историји?) Или нам је, ипак, много ближи него што то већина нас мисли? Да ли сте чули за икону Богородице Тројеручице Хиландарске? Ону коју је, лично, наш Свети Сава добио на дар у манастиру Светог Саве Освећеног и однео је у Србију и на Свету Гору? Св. Јован Дамаскин Али, знате ли да је ту икону сликао један Сиријац, Јован Дамаскин, највећи умјетник и химнограф свог доба (а можда и свих хришћанских времена)? И да је највећи музичар православне духовности – Свети Роман Мелод („Слаткопојац“), рођен два вијека прије Јована Дамскина – такође родом из Сирије? И ту није крај. Далеко од тога. св. Јован Лествичник Можда нијесте знали да је из Сирије најомиљенији писац свих српских монаха у средњовјековној Србији, славни игуман са Синајске горе, Свети Јован Лествичник („Климакс“) чију је инспирацијску „Лествицу“ (духовни метод самоусавршавања и преображења „у тридесет пречага унутрашњег успињања ка Христу“) са одушевљењем читао дословно сваки од наших светитеља (од њеног превода на српски, 1331. године, па све до патријарха Павла и свештеномученика Харитона Косовског) И да је Сиријка и она чувена Марија Магдалена, равноапостолска Блажена Марија, вјерна дружбеница и неустрашиви пратилац Христа Спаситеља, она која је с Богородицом туговала крај Распећа Господњег на Голготи? А тек онај безброј архијереја православне Цркве (у Антиохији, Јерусалиму, Александрији, Риму, Цариграду…) родом из Сирије? И међу њима, лично Свети Јефрем Сирин (Сиријац), побједник над слаткоречивим јеретиком Аполинаријем, уз то и писац непревазишених духовних поука и бесједа, сабрат и саборац Светог Василија Великог? А Сиријац је био и генијални псалмопјевац, математичар и филозоф, племић Вардесан „Сирски“ (из 2. вијека) један од оних јеретика који су се искрено покајали и вратили правој вјери. Ту је и велики мистик из ранохришћанског периода, једна од Светих Отаца Цркве, аскета и чудотворац Јаков Отшелник – такође Сиријац. А и Свети Апостол и Јеванђелист Лука је из сиријске Антиохије. Да ли сте знали све то? И да ли сте сад бар мало свјеснији колико нам је, вјером, близак овај само географски нам далек, сиријски народ? http://www.sedmica.me/sirijski-a-nasi-sveci2/ View full Странице

Безброј пута се поставља питање (у таблоидима детаљно описаног) "возног парка испред Патријаршије" и тога шта треба учинити са тим, изгледа, "питањем свих питања" савремене српске лаичке теолошке мисли. Па се већ неколико пута, више или мање шаљиво предлаже да се сви ови "социјално некоректни" и више него покретни луксузни објекти - полупају безбол палицама. И тако, наводно, "реши ствар", успут усрећивши српски верни народ. Па да, ето, и ја прокоментаришем, из свог угла, ову бучну и све наметљивију тему. Почео бих са констатацијом да је у Србији (и некадашњој Југославији) толико других лимузина пре заслужило да буду полупано, али, ето, нису. Ни пре, ни после Титовог времена, а посебно током његове истовремено карневалске и окрутне (изразито безбожне) диктатуре - али се не нађе тај јунак да ово уради. О нашим актуелним временима и да не говоримо. То као прво. А као друго: шта би се добило тим осветничким лупањем и овом безбол-утакмицом са епископским аутомобилима (који су, да подсетим, ипак и само: обично превозно средство)? Шта? Осим невиђене радости свих локалних безбожника и јеретика који би скакали од среће и задовољно трљали руке, видевши где су то кренули Срби, по ко зна који пут у својој историји (из често најбољих намера, а у пакленом смеру). Ко би па био срећнији због тога? Да ли би се, можда, радосније прилазило причесном пехару, након овакве герилске акције? Да ли би се некако лакше исповедали директни учесници у овом казненом карамболу (са и без ”фантомки” на лицу)? Да ли би лепше певао црквени хор, гледајући кроз прозор разлупане остатке каквог десетак година старог ”аудија” у дворишту?... То је наша тема. Шта би било ко међу нама добио оваквим конкретним "истеривањем (наводне) правде"? Који би био ефекат таквог насилног и неконтролисаног показивања крајњег непоштовања, и силеџијског понашања према српским владикама и њиховим СЛУЖБЕНИМ ВОЗИЛИМА? Шта би се то па поправило у овом случају, док би извршиоци казненог похода задовољно гледали колону српских епископа како уплашено иду пешке од Патријаршије узбрдо ка Кнез Михаиловој улици? Гледајући успут у пролазнике као у могуће џелате и тражећи погледом где ли су сакрили металне шипке, безбол палице и импровизоване буздоване... А шта ако кренемо још корак даље и пожелимо да, рецимо, преселимо српску Патријаршију у неко удаљено сеоце, а, уместо постојећих (по многима: сувише раскошних) митри и панагија, архијерејима доделимо, на реверс, неку мало јефтинију позоришну реквизиту? И што ће им, ако боље размислимо, толика вода и струја коју немилице троше, па и тоалет папир (кад постоји коприва) и тоалет (кад имамо толико шибља и слободних пашњака)? И тако редом, све до поновне обнове убилачког комунизма и носталгичног пребацивање све те силне уживанције и луксуза у руке народних комесара и диктаторових удворица... А већ смо гледали сличне акције народног (црвеног) терора и непосредног кажњавања сваког ко би осветницима упао у очи. Само је корак, поштовани пријатељи, од на речима привлачне утопије до конц-логора опасаног бодљикавом жицом и од наводне правдољубивости до стварне бездушности. То немојте никада да заборавите у овако олаким и у најмању руку претераним предлозима и размишљањима ! Нису свештеници наши заробљеници и таоци, а ми њихови садистички иследници, па да се овако слободно и како нам на ум падне иживљавамо над њима. Јер би се то нама касније вишеструко повратило, и то са дебелим разлогом. Као што нам се, уосталом, већ и дешава (све од 1945-те). Мило за драго, бол за бол, бездушност за бездушност, ударац за ударац и неправда за неправду. Па једва некако претекосмо у оваквом плаћању предачких цехова и рачуна. Још нам само фали овај лумпен-пролетерски карневал насиља над модерном верзијом епископских кочија, па да закуцамо и последњи ексер у свој мртвачки сандук. Још да неки паметњаковић предложи и улазак у цркве, хитно одузимање сувише светлуцавих предмета и њихову аукцијску продају после оваквог слојевитог "чишћења терена", а у корист разноразних хуманитарних, социјалних и ко зна све каквих акција и удружења. Тако се некада, а са истом овом пролетерски огорченом аргументацијом, уместо садашњег светосавског Храма, а унутар предратних остатака започете саборне цркве читавог српског народа - налазила велика гаража под ведрим небом. са све магацином неке овдашње фирме. И хиљаде пролазника је ужурбано корачало крај те наше заједничке срамоте, не примећујући сву перверзију оваквог кориштења места на коме су, по Предању, спаљене мошти Светог Саве. Њима то није сметало, као ни толике штале, складишта и слични објекти под сводовима (од усташа и комуниста разрушених) српских манастира и цркава. Данас им неподношљиво сметају поменути епископски аутомобили, али им оваква ”ситница”, са тешким камионима пакираним одмах уз олтар - није сметала толике године! Да би комунистичка власт у Београду 1981. године решила да "улепша" пејзаж око Народне библиотеке и једноставно поруши (1895. замишљени и 1935. започети) Храм, а на његовом месту сагради један монументални Дом културе са именом првог српског ахиепископа (типично комуњарска иронија!). Срећом, томе се активно и ”са безбол-палицом у руци” (то јесте метафора, али веома блиска истини) супротставио мој пријатељ, др Жарко Гавриловић, у то време старешина мале светосавске цркве, јавно и без пардона обећавши властима озбиљне грађанске протесте и, ако буде потребно, крваве уличне нереде, са све ватреним оружјем на баријадама, код бранилаца светиње из свих крајева Србије. И ја сам био саставни део ове очајничке акције још преосталих београдских и српских верника, са претњом властима од стране проте Гавриловића да ћу ја, тада студент друге године филмске режије на Факултету драмских уметности, урадити документарни филм на ову осетљиву тему, који ће ”после бити приказан у читавом свету” и тако обелоданити и разгласити ову срамоту. Филм нисам снимио, под претњом избацивања са факултета од стране мог професора Документарног филма, извесног Александра Мандића (касније познатог по томе да је, у студију РТС-а, урадио први интервју са Војиславом Коштуницом, одмах након петооктобарског пуча), тада шокираног и поприлично разљућеног оваквом ”сулудом идејом”. Али храм, ипак, није избрисан са лица земље, нити је на његовом месту никнуо планирани објекат синдикалне културе (са све Радничким универзитетом). Претња је, Богу хвала, успела. А Жарко Гавриловић је своју храброст платио хитним премештајем у другу парохију и етикетом ”националног екстремисте” (која га је пратила све до смрти). Док је мој случај већ познат: од снимања дугометражних филмова о српским средњовековним манастирима, преко боравка на ратишту и још којечега, све до ових овде мојих текстова и упорних полемика са свим критичарима Цркве и бацачима камења тамо где за то има најмање разлога. Укратко, немојте допустити да вас од учесника претворе у посматрача и од верника у инквизитора опште праксе. И користите своје безбол палице у неке много боље, храбрије и смисленије сврхе од оних са почетка мог текста.

View full Странице

Гости у трећој, Видовданској епизоди "Српских раскршћа" , били су ђакон Ненад Илић, режисер , писац и православни делатник и Драгослав Бокан, режисер, сценариста и писац . Са водитељем Николом Јовићем разговарали су о значају Видовдана и Косовског завета као наставка Светосавског завета, 28. јуну и његовој симболици и одигравању битних датума српске историје на овај дан кроз све векове после најсудбоноснијег Видовдана. View full Странице