Претражи Живе Речи Утехе

АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Iguman manastira Visoki Dečani, arhimandrit Sava Janjić, opet se našao u fokusu javnosti. Devedesetih zbog upozorenja na rat i stradanja naroda – albanskog i srpskog, ranih dvehiljaditih zbog svedočenja o stradanju srpskog naroda na KiM-u i pravoslavnih svetinja. Ove godine – prvo, zbog protivljenja izvođenju radova za put Dečani-Plav, koji podržava kosovska vlada, za koje tvrdi da se njima krši Zakon o specijalno zaštićenim zonama, u koju spada i teren oko manastira koji je pod zaštitom UNESCO-a. Potom i zbog javnog upozorenja na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu kojim bi se realizovala ideja podele, i uopšte, snažnih upozorenja o, kako iguman vidi, stradanju naroda koje bi se dogodilo ukoliko bi se realizovali scenariji koje sada javno zastupaju predsednici Vučić i Tači – (etničko) „razgraničenje“, odnosno „korekcija granica“. Iz arhive objavljujemo šta je New York Times 2003. pisao, upravo o ovom igumanu. Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje ni jedna strana New York Times 2003: Kada je otac Sava Janjić tokom devedesetih istupio preko ranga Srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija. Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe. Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima. Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog dečanskog manastira iz 14. veka. “Moj prioritet je oduvek bila odbrana ljudskih prava,” rekao je monah sa naočarama na licu, sedeći za kompjuterskom tastaturom koja mu služi kao govornica, zahvaljujući brzoj satelitskoj Internet vezi: “Zato smo u ovom manastiru zaštitili 200 albanskih civila od Miloševićeve policije i hranili mnoge porodice koje su patile tokom rata.” Po mišljenju oca Save, svet jednostavno ne interesuju posleratne patnje kosovskih Srba. Više od 200.000 njih je pobeglo nakon što je borba pre više od tri godine prestala, kada je oteto ili ubijeno oko 2.500 Srba kao odmazda za hiljade smrtnih slučajeva nad Albancima tokom rata. Osim delića teritorije na severu, na granici sa Srbijom, većina Srba koji su ostali na ovom području, koje se smatra srcem srednjevekovnog srpskog carstva, živi u razbacanim enklavama kojim, kako bi sprečili osvetničke napade, patroliraju mirovne snage NATO-a. “Hiljade kuća, crkava, spomenika kulture i groblja su uništili albanski ekstremisti, ne za vreme rata, ili tokom vladavine balkanskog diktatora, već u prisustvu misije Ujedinjenih nacija i NATO-a” – tridesetsedmogodišnji otac Sava nedavno je napisao na društvenim mrežama. Sutradan je napadnut na stranicama vodećih kosovskih albanskih novina „Koha Ditore“. “Prema ovom Srbinu, koji ima uticaj na mišljenje javnog mnjenja na zapadu, svi su krivi, osim njegovih zemljaka sa Kosova,” rekao je kolumnista ovog lista Adriatik Keljmendi: “Srbi na Kosovu ne rade ništa kako bi dokazali da oni više nisu ti koji su ubijali i uništavali sve što je pripadalo njihovim albanskim susedima.” Otac Sava uviđa teškoće u borbi protiv ekstremizma koji često karakteriše politiku – na i o Kosovu. “To je poput dijaloga gluvih,” rekao je on, dodirujući tanku kestenjastu bradu: “Albanci kažu da Pravoslavna crkva želi da vrati srpsku kontrolu nad Kosovom. U međuvremenu, albanski ekstremisti uništavaju crkve kako bi uklonili kolektivni fokus kojim bi se Srbi privukli da se vrate.” Problem, prema njegovom mišljenju, leži u sukobu identiteta koji se već godinama krčka. Koliko god obični kosovski Albanci govorili da su voljni da prihvate prisustvo srpske manjine, Sava tvrdi da oni manastire, poput onog u kom je, vide kao pretnju, jer predstavljaju istorijsku vezu Srba sa ovom zemljom. “Mi smo trn u oku priče na kojoj Albanci grade svoj nacionalni identitet,” rekao je: „Priča u kojoj su nakon Adama i Eve samo Albanci živeli ovde, a svi koji su došli nakon njih su uljezi.“ Izvor: Kossev View full Странице

У предивном амбијенту винарије манастира Копорин, у организацији Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, одржана је прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику. На промоцији су говорили умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, Епископ браничевски г. Игнатије и ђакон доц. др Здравко Јовановић. Модератор је био протођакон доц. др Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. Комплетан извештај са тог догађаја налази се на интернет страници Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. View full Странице

У Виндзору, граду на југу Канаде, италијанска заједница је подигла торањ са сатом у знак сећања на др Лазара Јовановића, који је пуних педесет година даноноћно лечио и помагао имигрантске породице. Чувени лекар, за кога истичу да је био „Србин по рођењу и Италијан у срцу“, преминуо је 2004. године али пацијенти и њихови потомци и даље памте његова хумана дела. У средишњем делу Мале Италије у Виндзору, улица Ири је била затворена за саобраћај јер је италијанска заједница свечано открила споменик ‒ торањ са сатом ‒ у знак поштовања и љубави према изузетном човеку, лекару и хуманисти др Лазару Јовановићу. Окупили су се чланови одбора за уређење тог дела града, бивши пацијенти, сви они који су иницирали, планирали и изградили споменик а ваља рећи да су за средства и рад заслужни канадски Италијани. Том приликом вијориле су се три заставе а отпеване су и три химне (српска, италијанска и канадска). Природна сила и нежни див Приликом откривања спомен-плоче, градоначелник Виндзора Дру Дилкинс је рекао: „Говорили су да је био природна сила, нежни див, свеприсутни ослонац, лекар изузетно упућен у сва поља медицине и да никад није било нити ће бити сличног њему". Догађају су се придружили представници српске заједнице (као и културно-уметничка друштва „Опанак" из Едмонтона и Академија Бате Марчетића из Торонта). Међу угледним званицама били су и амбасадор Италије у Канади Клаудио Тафури и генерални конзул Србије у Торонту Василије Петковић. Њима и Филипу Роки, председнику Одбора за подизање споменика, припала је част да пресецањем врпце и званично „отворе" споменик. Српско-италијанско друштво пријатељства Необично је да нека етничка група у Канади, попут италијанске у Виндзору, на тај начин исказује поштовање припаднику неке друге етничке групе, рекао је генерални конзул Петковић. Зато је на претходном сусрету са представницима три црквено-школске општине у Виндзору, Св. Димитрија, Св. Петке и Грачанице, покренута идеја о оснивању српско-италијанског друштва пријатељства. У име српске заједнице, Перо Ковачевић је уручио слику академске сликарке Неде Лакетић Франческу Лазару Вили, који је добио име по доктору. Евоциране су успомене на педесет година рада др Лазаревића, који је радио скоро до своје деведесете године. Торањ са сатом ће се већ крајем лета наћи на траси бициклистичке трке, постати део разгледнице Виндзора, града који преко реке гледа на Америку и Детроит. Др Лазар Јовановић се крајем Другог светског рата, спасавајући голи живот, обрео у Италији. Уз помоћ породице дечака коме је помогао, успео је да заврши започете студије медицине на факултету у Риму, да би по дипломирању отишао у Канаду. Од 1952. је радио у Ургентном центру у Виндзору а по завршетку смене га је, испред његове приватне ординације у улици Ири, где се и налази споменик, чекао дуги ред пацијената. Радио је до дубоко у ноћ, све док није прегледан и последњи пацијент а онима у невољи поклањао лекове и није наплаћивао услугу. Реч је о времену пре него што је Канада увела опште здравствено осигурање па су доброта, пожртвованост и професионалност др Лазаревића прешле готово у легенду. Говорио је пет језика, укључујући и италијански. ВИДЕО Фото: ФБ свештеника Милана Јовановића, Gracanica Serbian Orthodox Church, Serbian Centre Windsor

Поменом и полагањем венаца и цвећа на гроб наредника Михаила Петровића, јуче је на Новом гробљу у Београду обележена 105. годишњица смрти првог српског пилота и прве жртве у историји српског ваздухопловства. На гроб наредника Петровића цвеће је положио Начелник штаба Ратног ваздухопловства и ПВО пуковник Александар Бјелић, а венце и цвеће су положиле и делегације Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, Ваздухопловне фондације "Михаило Петровић", Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", потомци и поштоваоци. Помен првом српском војном пилоту је служио јереј Александар Затезало из Команде РВ и ПВО. Потом је у Команди РВ и ПВО у Земуну, пуковник Бјелић приредио пријем. Поводом годишњице страдања првог српског пилота данас ће у Дому ваздухопловства у Земуну бити отворена изложба „Сећање на ваздухопловне жртве“. Наредник Михаило Петровић, први српски пилот са дипломом, трагично је настрадао 20. марта 1913. у борбеном лету код Скадра у Првом балканском рату. Михаило Петровић је био пилот са дозволом број један. (Ње­го­ва пи­лот­ска дипло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од јуна 1912. године, а код нас број је­дан.) Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године. На Фарманову пилотску школу у Француској се уписао када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за пилотску обуку. Завршне испите је положио месец дана пре осталих из групе. УПВЛПС, ВС фото: Драгољуб Швабић, ВС, УПВЛПС View full Странице

Кроз гвоздену капију у највећу и најстражнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора… Прилази ми лагано. Тромо вуче ноге по бетонским плочама. Осам и по деценија тешког живота пузи се за њим. Договорили смо се да се нађемо на отвореном. Каже, прија му свеж ваздух, затворен простор му спутава мисли и сећања. Прилази ми, осмехује се… са седе главе скида бели шеширић и благо се нагиње ка мени. Пружам му руку. – Лепо је у ово доба године… волим рано пролеће. Боје оживе, цветови полако почињу да миришу, деца постају све бучнија. Волим децу. Цео свој живот посветио сам деци. Посебно оној коју живот није много миловао. Ћутим. Слушам. Посматрам како неуобичајно младим очима изнова упознаје свет око себе… Жељан га је. Чини ми се да не пропушта ниједан повишени дечији тон ка којем ужурбано окреће главу… Смешкам му се. Стидљиво покушавам да схватим његову фасцинираност дечијом буком. Ишчекујем обећану причу. Знам њену горчину, али је у његовим светлим очима још увек не наслућујем. Замисли, пријатељу, замисли – Замисли пријатељу, замисли сада да сви ови дечији гласови нису несумњиви доказ среће, да својим неспретним и неконтролисаним покретима деца око нас не траже од својих мајки и очева играчке, сладоледе, не моле да их узму у наручје. Замисли да су то крици умирућих, последњи трзаји прекланих, уваљаних у сопствену крв и изнутрице… Замисли да не дижу руке ка мајкама и очевима него ка суровим убицама молећи их не да их узму у руке, него да их из челичног загрљаја шаке и каме пусте у живот и слободу… Замисли да ово што чујеш нису звуци аутомобила, нити тандрљање точкова дечијих колица по кладрми већ ударци мотора војних камиона и лупање точкова транспортних колица којима се ка Сави одвлаче лешеви… Слушам. Без смешка. Обећано почиње да се испуњава. Ђурађ Чичић, поткозарски Митровчанин родом из Кобатоваца, маленог села смештеног у близини Лакташа скупа са своје две сестре Смиљом и Радојком и још 25.000 српске деце одведен је 1942. године у Јасеновац, у којем је током наредне две године и осам месеци туђом вољом проживео болну и крваву истину коју од окончања рата до данас Хрватска у континуитету одриче. Кроз гвоздену капију у највећу и најстражнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора… Прича… ћутим, слушам. Прича… – Други светски рат, барем што се мене тиче, започео је на радио-станици. Скупљали смо се, ми деца, заједно са старијима у сеоској гостиони, где смо у недељама пред почетак рата слушали вести. Знали смо ми да ће бити рата и пре него што смо шестог априла чули да је Београд под бомбама. Доносиле су нам Сава и Уна тешке гласове са Кордуна, Баније и из Славоније да се тамо нешто гадно спрема иза леђа свих нас. Међутим, када смо шестог априла сви ми колико нас је било сабраних око тог маленог радија почели да плачемо, а неки и да дижу главу у небо и да се крсте, знали смо да је ђаво однео шалу. Ђедови су били забринути, многи од њих су ионако били неповерљиви према „шокадији“ и нису били одушевљени чињеницом да земљу деле са онима који су их вешали 1914. Наши родитељи били су више збуњени и у то време, мање уплашени, док смо ми – деца – све то посматрали са стране, надајући се да немамо разлога да бринемо о туђим бригама. Наша брига тих година биле су ливаде, игре и могућност да се изостане из школе, док смо све друго препуштали онима који су заправо били прави власници нашег света… Ђурађ Чичић Све се променило Ветар лагано дува… деца се све гласније смеју. Једни иду у школу, други се из школе враћају. Сусрећу се близу нас. У парку. Задиркују једни друге, са надом да ће наићи на неко сељачко дете подесно за збијање шала распитују се одакле је ко, док они који се познају једни другима добацују неодмерене речи које дечија неконтролисаност још увек не схвата као увреду… Смешка се. Прати их погледом и тешко уздише. Ја ћутим… ћутим и чекам да поново проговори. – Све се брзо променило. Рат је завршио и пре него што је почео. Било их је који ни позив честито нису добили. Држава је нестала, а ми смо се преко ноћи пробудили у туђој – као ноћ црној држави… на својој земљи. И почело је… прва убиства, хапшења, одвођења. Све смо ми то гледали, још увек несхватајући да се то дешава нама. Чини ми се да се читав српски народ тада није разликовао од нас деце и да подједнако нисмо ни помислити могли да ће нас се сатирати секирама, камама, маљевима, да ће нас бацати у јаме и реке, да ће нас католичити и претварати у робове. Породице су почеле да нестају. Први велики покољ који сам упамтио из прича био је у непосредној близини Кобатоваца, у Лакташима, где су припадници Црне Легије из Херцеговине поклали готово читаво село, а међу њима и моју текту Косу Којић, њеног мужа Милоша и њихово седморо деце. Држали су страже у селу, како никоме не би пало на памет да поклане покопа, а у жељи да наше мртве додатно опогане пуштали су на њих узгладнелу стоку из обора и штала. Тај покољ био је толико тежак и његов задах осетио се све до Бање Луке да су моји родитељи одлучили да мене и две сестре пошаљу код родбине забаченије село Бакинце. Како су све то била сиромашна села и како је било и старих о којима је требало водити рачуна, они су остали у Кобатовцима, надајући се да ћемо се ми, уколико до понављања злочина дође, спасити и да усташе неће ићи у забаченија села. Погрешили су… Застаје. Дечија граја се примирила. Тишину нарушава удаљена бука аутомобила. Гледа изнад мене. Тражи границу. Мисли, сећања, бола… нерадо се сећа онога на шта га задата реч нагони… скупља усне, тражи ваздух. Уздише дубоко. – Погрешили су. Партизани пробили обруч на Козари, а усташе и Немци почели да сакупљају нас, обичне људе. Те 1942. године први пут сам лично посведочио истину коју Хрватска данас избегава. Као мрак када се спушта на земљу, тако су се из наших зелених јунских и јулских шума пут села спуштали црнокошуљаши. Били су бесни, пуни гнева. Гонили су људе из кућа као стоку. Ударали их, вукли по прашњавим путевима, клали на кућном прагу, псовали мајку српску и православну. Општа гужва, ужас и метеж на све стране. Сећам се да су мене и сестре истерали из куће у којој смо се крили и дословно одвукли и бацили на избезумљену људску гомилу која се лагано претварала у колону. Више се није знало ни ко је коме род, ни ко познаник… Погнуте главе полако смо кренули праћени ударцима и погрдим повицима стражара. Речено нам је да идемо скелом преко Саве, у Јасеновац. Није нам тада то значило готово ништа, посебно не нама деци. Они који су крај себе имали родитеље тискали су се уз њих, а нас троје, како смо били сами, чврсто смо се држали загрљени решени да се више нећемо раздвајати. Изморени и намучени, стигли смо до Српске Градишке и реке Саве. Скела је увелико радила, па нам је речено да одморимо док не кренемо даље, односно док не дође наш ред на утовар. Не сећам се више колико је то трајало, али смо у једном часу сво троје били на скели. Знам и памтим још само то да ме је одушевила та количина воде коју ја раније нисам имао могућност да видим. Били смо ланцима везани једни за друге, па за скелу. Да није било тако, скочио бих у реку иако нисам знао да пливам… Делили су нас – У Јасеновац смо стигли уморни и гладни. Уместо хране и воде, одмах по уласку у логор добили смо добре батине. Неко мање, неко више, зависно од тога ко се нашао ближе усташама. После батина уследило је раздвајање. Делели су нас. Децу су на силу отимали од родитеља. Ту су почела и прва убиства у самом логору. Онај ко се превише бунио или је прегласно јаукао, био је на лицу места ликвидиран. Мајке су чупале косе, вриштале, деца су плакала, запомагала, али џаба… Смиља, Радојка и ја били смо тада по први пут после дуго времена, ако не срећни, а оно барем задовољни чињеницом да крај себе нисмо имали родитеље од којих би нас раздвајали. Одвели су нас на неку ливаду, испред великих хала за које ће се касније испоставити да ће нам бити нови дом… црн, крвав, мучан… али дом. Слушам. Не проговарам. Шта рећи човеку чије су патње на прагу новог дома тек почеле. Шта рећи детету чији бол ни сам не бих могао да савладам. Ћутим. Слушам… – Ни прва ноћ није прошла, а већ су до нас допирали ужасни крици логораша помешани са повицима и вриском распамећених усташа. Подврискивали су као када се надјачава тамбурашки бећарац. Те вечери, као и неколико наредних нисмо спавали. Нисмо ни причали, нисмо ни плакали. Тискали смо се, тражили рођаке и познанике, још увек незнајући шта се тачно дешава око нас. Били смо деца од свега неколико година па до тринаест, четрнаест. Престрашени, напуштени, гладни, уморни, без икога ко би могао да нам пружи реч утехе. Сломљени и напуштени од свих. Тих првих дана, сећам се и сада тога, сањао сам родитеље и родно село. Чињеница да смо били раздвојени давала ми је наду да су живи, здрави и да нас чекају на кућном прагу. Те снове, како су пролазили дани, недеље, месеци и године смењавила је крвава јава коју никакво скретање мисли није могло да спута. Кућни праг замениле су раке и пећи, а насмејане родитеље откинуте главе и ископане очи. Живео Поглавник Анте Павелић! – Јутра су почињала постројавањем. Улазили су кад-кад пијани, кад-кад трезни, али једнако бесни и крвави, шутирајући и пљујући нас. Дан смо започињали са уздигнутом руком и повиком: „Живео Поглавник Анте Павелић!“ Ми млађи, већ прописно уплашени и искрено да кажем, недовољно свесни коме кличемо, то смо лако радили. Они нешто старији су одбијали, а казна за тај преступ било је јавно сакаћење. Извели би нас напоље, постројили испред мученика, нагонили да из свег гласа кличемо Поглавнику, док би за то време извршитељ казне детету секао уши, нос, прсте, вадио очи или секао језик. Иста крвава казна која је при сваком покрету усташке руке остављала на нашим лицима и одрпаној гаредорби топли и крвави траг, била је примењивана и када неко од нас, обично због глади и болести, не би устао са пода на којем смо спавали. И никада нису секли оба уха или вадили оба ока, већ једно по једно, за опомену, а и да би „други пут имали шта да раде“. За две и по године таквом кажњавању присуствовао сам ни сам не знам колико пута. Што би дете гласније јаукало, то би ми морали јаче да кличемо Павелићу. Гурајући колица са двоје близанаца, крај нас прође млађа жена. Ћути. Гледа испред себе и лагано гура двоје задовољне деце. Са пролећа, Митровица се просто напуни младим мајкама и децом. Као да град на Сави не води борбу против беле куге… – Доводили су родитеље да гледају клање деце и децу да гледају клање родитеља. По смештању у логор, уредно смо пописани па им није био проблем да споје породице. Одводили су нас без икаквог реда, као када домаћин уђе у свињац или кокошињац да уграби прасе или кокош. Само улете међу нас, повуку за ноге или главу кога хоће и затворе врата. Изводили су нас да гледамо како отсецају деци главе, доносили откинуте делове тела и бацали међу нас. Ми смо све то гледали, ледили се и најчешће ћутали. Знате, то се деси када се много уплашите. Обично се тада укочите и не можете да реагујете. Тукли су људе камама, лопатама, крамповима, маљевима, чиме год су стигли. Свакој новој групи деце која је довођена нама приређиван је „дочек“. Усташе би те новајлије питале да ли неко хоће бонбон или коцку шећера. Ко би се јавио, добио би или ударац или би био убијен, зависи од тога шта зликовац мисли да је мученик заслужио. Ми смо наравно знали шта их чека, али нисмо смели било шта да кажемо. То је било страшно, јер ме је касније, када сам већ одрастао, дуго мучила помисао да сам можда и сам био џелат тим малишанима… Дим и пепео – Виђао сам и Лубурића и Шакића и Љуба Милоша. Долазили су често да нас обиђу. Као и сви, псовали су нам српску и православну мајку, шутирали нас у стомак, претили да ће нас поклати. То вам је онај Шакић кога је демократска Хрватска сахранила са свим почастима у усташкој униформи. Сећам се да је једном Лубурић рекао да на све треба поклати јер ће једино тада хрватски народ бити слободан. Знате, тих година Лубурић је напунио тридесету. То су вам године када човек може највише да пружи својој заједници, када може највише да користи добру. Изгледа да се код њега, као и код многих њему сличних у Хрватској тих година све окренуло наглавачке. Све што је он умео и знао, уложио је, на нашу велику жалост у Јасеновац. Тако су вероватно и дошли на идеју да отворе крематоријуме. Ноћу би доводили људе, гурали их у ватру, а ујутру би Роми метлама сакупљали пепео и неспаљене остатке и све то одвозили у Саву или расипали ко зна где. Вечери су нам биле затроване димом, ноћи ужасним крицима, а јутра невероватним количинима пепла које су тамни ромски прсти просто упијали као сунђер воду. Сећам се да многи од њих после тог посла нису смели ни да се додирну, знајући да на врховима прстију имају не пепео него остатке бивших људи и логораша, као што су и сами били. Људи су летели у ваздух, ношени ветром, као у филмовима. Лепили су нам се за косу, улазили у уши, сакривали се у ноздрвама. Ветар пронесе мирис липе. Није ли то лепше од тешког задаха спаљеног тела? Коме на души требају избезумљени погледи и згрчени прсти? Каква је то душа која на себе прима толике смрти? – Гледао сам како живи из рака моле да их не преливају гашеним кречом. Те згрчене шаке које вире из незатрпаних рака никада нећу моћи да заборавим. Када им је и Јасеновац постао мали, ови црни и крвави цвећари, своје цвеће смрти почели су да сеју у на нашој страни Саве, тамо код Градине, где и данас на хиљаде Срба из земље мотри на Јасеновац. Смиљо, Радојка… Неко крај нас пронесе мирис сладоледа. Изгледа да Митровчани не хају за временску прогнозу и не мисле да је за још увек рано за ледену посластицу. Из оближњих пекара миришу пецива. Разговор се одужио. Мој саговорник решен је да последњи пут каже све чега се сећа. Мој ум није био спреман да прихвати бол српског дечака – јасеновачког заточеника… – Били смо гладни. Стално. Јели смо угаљ. Знате ли како је страшно јести угаљ? Што за доручак поједете, за ручак повратите. Нисмо добијали воду, па смо сабирали крваве локве или захватали од лешева и крви упрљану савску воду. Ни то нам није дозвољавано, па смо се трудили да се сакријемо од усташа. Када би нас видели, бесно би нас ударали, просипали воду и викали: „Шта је, би ли воде, мајку ли ти српску!“ Глад, зима, запара, мирис лешева и крви, изнемоглост, избезумљеност од страха и нека ненормална равнодушност која нас је са времена на време опијала, довели су нас до пред смрт. Били смо изобличени. Кожа се слепљивала за кост и то је производило велике болове. Вене су се опирале стисцима коже, али узалуд. Болело је јако, толико да смо буквално пузали и вукли се по поду. Усташе су се смејале, називале нас својим псима и једнако ударале и вређале. А били смо деца. То никада не заборавите. Нисмо имали више од четрнаест година! После годину дана робовања у Јасеновцу оболео сам од пегавог тифуса. За мном су оболеле и Смиља и Радојка. Мучио сам се три месеца онако гладан, ударан, изложен свакојаком шиканирању, али сам ипак издржао. Сестре, као и многи други нису. Једно јутро сам само видео да су умрле. Мислим да нисам ни плакао. Само сам их прозвао по имену – „Смиљо, Радојка..“. Нисам имао снаге за било шта друго. Било је то последње моје обраћање њима. Усташа је ушао, мене протресао, видео да сам жив, њих две и још неколицину друге деце је покупио, набацао на нека колица и извео напоље. Ни данас не знам да ли су завршиле у Сави, у некој од јама или пећи. Тек, остао сам сам. Сетих се брата. Обећао сам му да ћемо се видети. Нестрпљив је да са мном што пре подели своја надања у вези првог свештеничког поклоничког путовања у Русију које му предстоји. Не могу да замислим да га нема. „Сироти Ђурађ“, помислих док готово слеђено посматрам како са неким чудним миром прича своју животну причу. Да ли човек после толико бола огугла или пронађе прави смисао живота? Сат мог спасења – Три месеца пре ослобођења Јасеновца, дошао је у логор Јосип Самарџић из Загреба који је тражио децу која би изучавала сајџијски занат. Усташе су имале обичај да нас децу поклањају хрватским породицама како би били њихови робови. Одвођени смо жиром тадашње Хрватске, па је тако у логор дошао и Јосип. Сећам се, истина као кроз маглу, да је ушао у логор, да су нас неколицину постројили и да се представио. Када је питао ко би хтео са њим, нико није смео да се јави. Плашили смо се да нас то јављање не одведе у сигурну смрт. Ипак, нас неколицина, мислим да нас је било пет или шест, при чему нас троје из Кобатоваца, подгили смо руке и јавили се. Издвојили су нас, саопштили да идемо за Загреб. Био сам пресрећан. По први пут након две и по године ужаса. Нисам размишљао ни о родитељима, ни о глади, болести, халуцинацијама, клањима, сестрама… У мислима већ сам био далеко од ужаса у који су ме други дотерали. На излазу из логора последњи пут, тек толико да не заборавим одакле одлазим, усташа ме је „почастио“ ударцима кундака по глави. После дужег путовања на којем нисмо имали никаквих проблема, стигли смо у Загреб. Испоставило се да је Јосип био добар човек и да му је једини циљ био да нас спасе. Нисмо учили никакав занат, живели смо са њим и чекали крај рата. Лечио нас је, хранио и водио рачуна да случајно не изађемо на улицу кад и колико не треба. Његов долазак у логор и наш излазак из јасеновачког пакла касније сам сабрао у „сат мог спасења“. Већ после неколико недеља, у сан су поново почели да ми долазе родитељи. Истина, њихови ликови били су ми непознати, гласови још мање, али сам знао да су то они. Дозивали су ме да се вратим кући и бивао сам све нестрпљивији. У мени се поново родило дете. Плакао сам. Ноћима најчешће. Све што се годинама сакупљало просто је морао да изађе из мене: сви ти ножеви, крв, сви ти демони у људском облику, њихово зло и жеља да нас покољу. Јосип нас је тешио, молио да се стрпимо и обећавао да ће нас чим се рат оконча вратити породицама. Најсрећнијег дана свог живота, повратка у родитељски загрљај, Ђурађ се не сећа. Каже, тако то обично бива код „тих малобројних дана у којима ничега нема осим среће“. Био је, говори ми са осмехом, „леп дан… или ипак није?“ – Зар је то све и важно када сте поново у наручју својих родитеља који су вас при томе отписали и сматрали мртвим. Мојим повратком кући, муке су биле коначно завршене, барем што се мене тиче. Дуго година после рата, тачније све до своје смрти, родитељи су јецали и говорили да су сестре и мене послали у смрт и муке. Знате, Кобатовци нису били сатрвени од усташа, док је село у које су нас склонили, верујући да ћемо бити заштићени, поклано и расељено. Али ето, живот је и поред свих оних који су желели да га зауставе ипак победио! Та истина нека буде за наук свима који мисле да могу да зауставе живот, а моја бол и патње нека буду на уму свима који данас у новој усташкој држави смањују број жртава Јасеновца и НДХ. Нека знају они, чак и да је тако како лажу, да моја судбина остаје непромењена. Не дао Бог да они и њихова деца и поред свега што су радили и у последњем Отаџбинском рату, проживе оно што сам ја проживео. Нека није страдало 700.000 људи, нега није страдало ни 7.000, али да ли једно заклано, обезглављено или осакаћено дете усташу чини мањим зликовцем? Овде се не ради и никада се није радило само о броју, него о спремности добре већине једног народа да са уживањем и ненормалном бестијалношћу сатире друге народе, српски пре свега. У крајњем, нису ли се и нацистички официри и службеници у тој Хрватској згражавали над методама које су у ликвидацији Срба примењивале усташе? А сетимо се само шта су ти исти Нацисти радили у својим логорима. Ђурађ Чичић је читав свој живот посветио деци. После завршетка Основне школе у Кобатовцима, уписао је Нижу реалну гимназију у Босанској Градишки, а потом Учитељску школу. Дефектологију је завршио у Београду на Вишој школи, као и Факултет одбране. Као дефектолог радио је са слепим и слабовидим, као и са децом ометеном у развоју. Одбрану и заштиту предавао је генерацијама Митровчана који су га упамтили по добру. Данас је први човек Стрељачког друштва „Живко Релић-Зуц“ у Сремској Митровици. Клуб ради са доста успеха и окупља велики број деце. Ђурађ, мало у шали, а мало у збиљи, каже да их радо обучава у руковању оружјем, како би пружили отпор онима који покушају да им учине оно што су усташе урадиле њему, његовим сестрама и 25.000 српске деце са Козаре. Ђурађ Чичић има четворо унучади и ово је, каже, његово последње сећање на Јасеновац. С. Лапчевић http://www.vidovdan.org/istorija/prica-o-srpskom-decaku-jasenovackom-logorasu/

У Свечаној сали Дома Војске у четвртак 08.02. биће одржан концерт „У част српском Страдиварију“. Свираће солисти на виолончелу, Сандра Белић и Немања Станковић и на виолини Катарина Васиљевић уз пратњу Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“. Концерт почиње у 18 сати. Организатор овог музичког догађаја је Удружење „Пријатељи српске културе“ у чијем власништву је виолина коју је својевремено направио чувени градитељ гудачких инструмената, Никола Васић, много познатији у Америци, где је живео и радио, него у свом родном Зворнику. Виолина, коју је Никола Васић направио 1954. године, у Србију је стигла посредством доктора Душана Ристића, који је овај инструмент купио на једној њујоршкој аукцији, видеши да унутра стоји посвета на српском ћириличном писму. Инструмент је поклонио Удружењу „Пријатељи српске културе“ које га на одређено време и по потреби уступа младим уметницима који нису у могућности да га приуште. На инструменту српског Страдиварија, на концерту њему у част у Дому Војске, свираће млада виолинисткиња, Катарина Васиљевић, добитница бројних иностраних и домаћих признања.

Дана 3. фебруара 2018. године у свечаној сали Текелијанума, српског храма културе у Будимпешти, представљен је Посни триод који је на савремени српски језик превео Преосвећени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан. Повезане вести: Света архијерејска Литургија у Будимпешти Представљен Посни триод у преводу епископа Лукијана Преосвећени Епископ браничевски др Игњатије, уз речи подршке, направио је кратак увод говорећи о Цркви и њеној особини живог организма који расте и развија се у сваком контексту. Епископ др Игњатије је истакао пастирску делатност Цркве и потребу да народ Божји разуме истине вере које су изложене у богослужбеној химнографији. По речима епископа Игњатија, велики је подвиг преводити текстове који обилују догматском тематиком коју је потребно темељно и јасно дефинисати и изложити у црквеним химнама, како не би дошло до јереси. Проф. др Предраг Драгутиновић са Православног богословског факултета Универзитета у Београду направио је историјски пресек превођења библијских текстова и говорио о значају превода богослужбених текстова на савремени језик из библијско-теолошке и пастирске перспективе. Он је окарактерисао рад епископа Лукијана на овом пољу као изузетан допринос нашој светој Цркви и уопште добринос науци. Проф. Драгутиновић је истакао да једина критика на овај превод може да буде нови, тј други, превод и да свако ко се усуди да критикује треба да приложи најпре и свој лични допринос. Професор црквеног певања у Крагујевачкој богословији г. Немања Старовлах је објаснио под којим условима и на који начин се формирао Посни триод, а затим је говорећи о преводу епископа Лукијана у контексту црквеног певања показао да се овај превод може веома лако певати, што је и демонстрирао отпевавши једну од стихира најпре на црквенословенском језику, а потпм и на српском језику. Проф. Данијел Дојчиновић са Филолошког факултета Универзитета у Бања Луци говорио је о традицији богослужбеног песништва код Срба, уз осврт на византијску књижевност и утицај који је византијско богослужбено песништво имало на српску културу. Професор је такође подржао рад епископа Лукијана на преводу богослужбених књига и истакао значај који превод Посног триода има не само у богослужбеном смислу него и када је у питању књижевност односно песништво. Превод епископа Лукијана је у том контексту и превод својеврсне збирке песама која се развијала под окриљем византијске књижевности током раног средњег века. Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан је заблагодарио свим говорницима и изложио разлоге који су га навели да започне превођење богослужбених књига и услове под којима је радио, а потом је захвалио свима који су дали свој допринос у овом подухвату. Представљању Посног триода присуствовали су Преосвећени Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, амбасадор Републике Србије у Мађарској г. Раде Дробац, амбасадор Босне и Херцеговине г. Александар Драгичевић, председник Самоуправе Срба у Мађарској гђа Вера Пејић Сутор, српски представник у Парламенту Мађарске г. Љубомир Алексов и многи представници јавног и културног живота Срба у Мађарској. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Поштовање, Да ли постоји неки програм за стоматологију који је на српском језику? Треба ми за стоматолошу ординацију. Поздрав и хвала

У радости и свечарском расположењу прослава славе Новог Сада настављена је у вечерњим сатима свечаном академијом под сводовима Српског народног позоришта, а у организацији православне Црквене општине новосадске. ФОТОГАЛЕРИЈА Повезана вест: Свечано прослављен Свети Георгије - духовни покровитељ житеља Новог Сада (ВИДЕО+АУДИО) Овогодишња академија била је посвећена обележавању стопедесетогодишњице од упокојења епископа бачког Платона Атанацковића, једном од најзначајнијих епископâ Епархије бачке. На академији је наступио хор Црквене општине сомборске Свети цар Константин и царица Јелена из Сомбора, под уметничким вођењем Милана Радишића. Присутнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, председник Скупштине града Новог Сада Здравко Јелушић, као и господин Петар Ђурђев, директор Архива Града, који је говорио о животу цењеног владике. Одабрану беседу епископа Платона читао је ђакон Иван Васиљевић. Звучни прилози са свечане академије Обраћање Епископа новосадског и бачког др Иринеја: Обраћање господина Здравка Јелушића: Обраћање господина Петра Ђурђева: Извор: Епархија бачка View full Странице

Ево и мој земљак Риста доби обележје у Дому ВС У холу Дома Војске Србије данас је откривена спомен-плоча Ристи Марјановићу, првом српском фото-репортеру, аутору фотографија непроценљиве документарне вредности на којима су забележене снага и одлучност Српске војске у Балканским и Првом светском рату. Спомен-плочу су заједнички открили менаџер града Београда Горан Весић и чланови породице Ристе Марјановића. Том приликом Весић је подсетио да се управо данас обележава 99 година од завршетка Великог рата "у коме је Србија, као и увек била на правој страни", али је велику победу платила веома великом ценом. - Ми смо у том рату изгубили 26 процената становништва а од 707 хиљада мобилисаних војника Српске војске, кући се вратило 160 хиљада и то је био демографски ударац од кога се Србија никад није опоравила - истакао је градски менаџер и додао да та велика победа не би била сачувана и не би се данас толико много у њој знало да није било Ристе Марјановића. Весић је додао да је управо он као фотограф овековечио велике победе на Церу и Колубари повлачење српске војске преко Албаније и све значајне епопеје Српске војске у Првом светском рату. Захваљујући његовим фотографијама, у свету су организоване акције помоћи Српској војсци јер управо оне најбоље сведоче какву трагедију је прошао српски народ. - Ристо Марјановић је наставио да ради свој посао и у Другом светском рату је одбио да сарађује са Немцима 1941. године да би три године касније нашем сећању подарио фотографије ослобођења Београда и многе његове фотографије су данас изложене а да није било њих вероватно не бисмо знали многе детаље из те херојске борбе Црвене армије и Народноослободилачке Војске која је завршила ослобођењем нашег главног града 20. октобра 1944 године - рекао је градски менаџер Горан Весић и додао да Риста Марјановић сведочи о једном времену у двадесетом веку када смо као држава учествовали у два светска рата. Он је закључио како нас и данас фотографије тог аутора уче да у будућности никада не треба да доводимо своју земљу у ситуацију да буде разарана и да буде жртва сукоба великих светских сила те су зато фотографије Ристе Марјановића значајне и због тога је веома важно што је војска Србије са градом Београдом донела одлуку да на овај начин чува успомену на њега. Пред избијање Првог балканског рата 1912.године, Риста Марјановић је радио као уредник за илустрације америчког листа Њујорк Хералд за Европу. На фронт одлази као ратни извештач српске Врховне команде где је бележио снимке и извештаје са бојишта које објављују Европске новине.

У недељу 21. оо Педесетници, на празник Светог мученика Лонгина Сотника, 29. октобра 2017. године, благодаћу Пресветог Духа, сабрала се литургијска заједница при храму Светог Саве у Српском Итебеју. Верујући народ овог места у великом броју, са представницима државних институција: г. Гаврилом Грбаном - представником Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, г. Митром Вучуровићем - председником Општине Житиште, дочекао је свог духовног пастира, Епископа банатског г. Никанора срдачно и са пуно љубави. При чину освећења храма, као и евхаристијским собрањем Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Драгомир Сандо - професор Богословског факултета Универзитета у Београду, протојереј-стварофор Радомир Сандо - парох у Старом Сланкамену, протојереј-ставрофор Драган Видаковић - парох у Буковцу, протонамесник Слађан Ристић - архијерејски намесник зрењанински, протонамесник Саво Мајсторовић - парох српскоитебејски, јереј Бранко Марковић - архијерејски намесник житиштански, протођакони Зоран Милaнковић и Игор Станковић и ђакон Предраг Ненин, уз појање Црквеног хора Свети Серфим Саровски из Зрењанина. На малом входу, Епископ је протонамесника Саву Мајсторовића рукопроизвео у чин протојереја, наградивши га за његов труд и залагање у обнови светог храма. Пригодну беседу о човековом односу према Богу и ближњима изговорио је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Литургијску свечаност епископ Никанор је крунисао доделом ордена Светог Теодора Вршачког г. Војиславу Мркшићу за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану несебичним давањем матријалне помоћи у обнови храма. Потом су додељене архијерејске грамате задужбинарима, великим добротворима и добротворима. Епископ је захвалио свим дародавцима и позвао верни народ да животом сведочи своју веру и да обнова храма значи и њихову духовну обнову и духовно узрастање. Извор: Епархија банатска View full Странице

Црква Ружица: Молебан пред иконом Богородице Београдске У цркви Ружици на Калемегдану у недељу, 5. новембра 2017. године, у 17 часова, као и сваке наредне недеље у 17 часова, биће служен молебан Пресветој Богородици пред иконом која је урађена по узору на чудотворну икону Богородице Београдске, најавио је протојереј-ставрофор др Саво Јовић, секретар Светог Архијерејског Синода и духовник у цркви Ружици. Чудотворна икона Богородице Београдске однета је заједно са моштима Свете Петке у Цариград и нестала, те је ова сада урађена по њеној фотографији коју је даривао Његова Свесветост Патријарх цариградски, подсетио је прота Саво Јовић. приолог Радија Слово љубве Најаве View full Странице

Ново изабрани премијер Косова Рамуш Харадинај у обраћању у скупштини на српском језику изразио је "албанско поштовање свим народима". Албанци као стари народ који постоји овде одувек жели успех сарадње са свим мањинама, нагласио је он. У Харадинајевој влади Срби имају министра за повратак, за локалну самоуправу и за пољопривреду и шест помоћника у другим ресорима.

У порти Саборног храма у Требињу вечерас, 19. августа, је освештан споменик блаженопочившем патријарху српском Павлу у присуству више од хиљаду вјерника, међу којима је био и предсједник Републике Српске Милорад Додик. Споменик блаженопочившем српском патријарху, који је први у Републици Српској, освештали су епископи захумско-херцеговачки и приморски Григорије, умировљени владика Атанасије, славонски Јован и архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Владика Григорије је истакао да овај споменик опомиње и подсјећа на јерарха који је у наше дане открио да за све нас има наде. „Овај изванредан рад младе вајарке Саре Николић треба да нас, Херцеговце, подсјећа на лик и дјело не само нашег патријарха, него и на његово пријатељство према овој земљи и Епархији коју је основао Свети Сава“, рекао је владика Григорије. Он је подсјетио на искрено пријатељство блаженопочившег патријарха према Херцеговини, који је више пута посјетио Требиње и Херцеговину, не заборављајући овај народ ни у ратно вријеме, те опомињући да увијек буду људи, а никада нељуди. „Ово је споменик и опоменик, а не мјесто клањања или идолопоклонства, јер је врло чест случај да се у нашем народу ствари погрешно тумаче и разумијевају, па и сам патријарх Павле и његова скромност“, напоменуо је владика херцеговачки. Директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић рекао је да Требиње добило диван споменик захваљујући труду вајарке Саре Николић из Београда, фирми „Интегра инжењеринг“ из Бањалуке која је финансирала, те благослову владике Григорија. „Зашто баш Требиње!? Они који су га познавали знају да је волио ову свету српску земљу и њен народ. Вјероватно би у овом тренутку рекао на све ово `Будите само људи`. Не само то, сигуран сам да је у својој молитви желио да будемо хришћани, да имамо бар зрно његове енергије и рада, преданости за свој народ и српску цркву, да пођемо путем скромности и његовог начина живота и молитве за овај народ“, навео је Давидовић. Вајарка Сара Николић каже да јој је драго што је имала прилику да направи овај јединствен споменик и поклони га граду Требиње и Епархији захумско-херцеговачкој и приморској. Присутне је поздравила представник „Интегра инжењеринга“ Славица Станковић, која је истакла да су Требиње и Херцеговина најљепше мјесто гђе се споменик блаженопочившем српском патријарху могао поставити, те да јој је драго што је „Интегра“ финансирала његово ливење. Споменик блаженопочившем патријарху Павлу висок је 2,13 метара. http://www.mitropolija.com/u-trebinju-osvestan-spomenik-blazenopocivsem-patrijarhu-srpskom-pavlu/ View full Странице

На Канли кули одржан је добротвoрни концерт „Херцег Нови за Косово и Метохију“. У програму су учествовали академик Матија Бећковић, Ивана Жигон и Косовски божури, Слободан Тркуља, Даница Црногорчевић, група 357 и Комнен Вуковић. Сав приход намењен је за обнову косметских светиња, манастира Бањска и Драганац. http://www.srpskaistorija.com/crna-gora-da-se-najezis-herceg-novi-na-nogama-klice-srbiji-srpskom-kosovu/