Претражи Живе Речи Утехе

I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih. Prva Mojsijeva glava 1 stih 27. Bog je stvorio Adama savršenog i Eva je bila deo njega. Pošto Adam kao savršen nije mogao da pogreši, to ga Bog deli stvorivši od njegovog rebra Evu. Sada od jednog savršenog imamo dva nesavršena bića. Podelivši Adama Bog je određene talente dao Adamu a druge Evi. Pa između ostalog Adam je dobio da može da čuje glas razuma, preko koga može da čuje Boga u svom srcu kroz glas savesti. A Eva je dobila da može da oseti svoju dušu i osećanja koja se u njoj dešavaju. Zato su žene senzitivnije od muškaraca,osetljivije. Budući da Adam ne može da vidi stanje svoje duše, to on u Evi kao u ogledalu može da vidi stanje svoje duše. A Eva budući da ne čuje glas razuma, ona to može da vidi u svom mužu kao u ogledalu. Zato su muškarci u crkvi kao i u braku postavljeni iznad žena, da njihova bude glavna, jer su bliži razumu od žena, pa mogu bolje da sagledaju šta je dobro za Crkvu ili Brak, šta je bolje za zajednicu? Muškarac je ogledalo ženinog razuma, pa budući da je danas takvo vreme da su žene neposlušne muževima, to mi imamo brdo muškaraca koji se ponašaju nerazumno; kurvari, lopovi, političari, umetnici, kockari, skloni prevari i lakom dobitku. Svi koji se u svojoj misli oslanjaju na intelekt umesto na razum. A kada je muškarac u duši kurva, onda mu je žena kao ogledalo njegove duše kurva na javi i preljubnica. Žene usled nedostatka razuma misle da je prihvatljivo drpiti od društva da bi se obezbedila porodica, pa na takve stvari nagovaraju i muškarce. A ovi ne razmišljajući pojedu jabuku pa i učine to. Priča o Adamu i Evi se redovno ponavlja u našim životima. Usled nedostatka razuma oni ne vide da društvo ne može da živi ako svi kradu od društva, i da društvo napreduje samo ako svi rade za društvo. Kao pčele što sve rade za društvo, i ni pored jedne ne treba da stoji upravnik, nego se svaka trudi i daje sve od sebe za društvo. Tako i mi treba da shvatimo da jedino ako radimo za društvo možemo da se nadamo blagostanju za sve članove društva. Celo društvo pati zato što smo nerazumni. Neka naučna istraživanja su pokazala da ženske misli imaju mnogo veću moć od muških misli, a da muškarci mogu te svoje misli da usredsrede u jednu tačku, da ih fokusiraju. Pa su muške misli prodornije od ženskih iako imaju manju snagu. Dok u slučaju kada dvoje koji su bliski misle na isto, tada žena daje snagu a muškarac služi da tu snagu usredsredi na cilj. Tada su rezultati višestruko bolji. Vidite koliku moć imaju dvoje koji su složni u braku živeći za zajednicu a ne svako za sebe. Tako smo i mi kao biće podeljeni na Um i Dušu. Um treba da bude Gospodar, muž, a duša kao kolektivna svest svih naših ćelija treba da bude poslušna žena. Al dešava se suprotno; duša kroz osećanja koja nudi počinje da gospodari našim telom, i mi u želji da imamo euforična osećanja, umesto da umom kroz volju vladamo nad svojom dušom, mi postajemo sluge svoje duše koja bi sve više i više. Žudna duša kaže naš narod. Pa žudna duša lepe hrane, pa da nešto lepo i popije. A ni droga nije na odmet, kao i da se malo šara u braku i van njega. Pa dobra kola, skup telefon, svega je žudna duša. Sve neke skupe stvari; a mi kao um se saglašavamo i svojom voljom pristajemo uz svoju ženu, svoju dušu. Grickamo polako jabuku dok se ne zagrcnemo. Primećujemo da mi u svom biću imamo i muško i žensko. Čovek je muško i žensko u jednome. Mi sebe gledamo kao tela, pa kažemo da smo muško ili žensko. Ali u duhu nije tako; nego smo čovek, muško i žensko, um i duša. Gledano na nivou države mi smo ćelije jedne duše. Svi smo kao jedna žena, koja ima svoje želje, a nad sobom imamo vlast koja se odražava u skupštini i predsedniku države kao muškom principu, kao umu koji vlada nad dušom pokušavajući da udovolji njenim prohtevima. I Budući da smo mi kao duša nerazumna žena, tako je i naša vlast nerazumna, sastavljena od intelektualaca; inteligentnih ljudi koji ne mare za svoj narod. Na globalnom nivou se ponavlja ista slika; Svi smo ćelije jedne duše, a države su kao organi jednog tela. Nad sobom imamo jednu globalnu vlast koja iz senke vlada svetom ne mareći za dušu,za nas kao ćelije jedne duše.

Iguman manastira Visoki Dečani, arhimandrit Sava Janjić, opet se našao u fokusu javnosti. Devedesetih zbog upozorenja na rat i stradanja naroda – albanskog i srpskog, ranih dvehiljaditih zbog svedočenja o stradanju srpskog naroda na KiM-u i pravoslavnih svetinja. Ove godine – prvo, zbog protivljenja izvođenju radova za put Dečani-Plav, koji podržava kosovska vlada, za koje tvrdi da se njima krši Zakon o specijalno zaštićenim zonama, u koju spada i teren oko manastira koji je pod zaštitom UNESCO-a. Potom i zbog javnog upozorenja na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu kojim bi se realizovala ideja podele, i uopšte, snažnih upozorenja o, kako iguman vidi, stradanju naroda koje bi se dogodilo ukoliko bi se realizovali scenariji koje sada javno zastupaju predsednici Vučić i Tači – (etničko) „razgraničenje“, odnosno „korekcija granica“. Iz arhive objavljujemo šta je New York Times 2003. pisao, upravo o ovom igumanu. Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje ni jedna strana New York Times 2003: Kada je otac Sava Janjić tokom devedesetih istupio preko ranga Srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija. Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe. Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima. Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog dečanskog manastira iz 14. veka. “Moj prioritet je oduvek bila odbrana ljudskih prava,” rekao je monah sa naočarama na licu, sedeći za kompjuterskom tastaturom koja mu služi kao govornica, zahvaljujući brzoj satelitskoj Internet vezi: “Zato smo u ovom manastiru zaštitili 200 albanskih civila od Miloševićeve policije i hranili mnoge porodice koje su patile tokom rata.” Po mišljenju oca Save, svet jednostavno ne interesuju posleratne patnje kosovskih Srba. Više od 200.000 njih je pobeglo nakon što je borba pre više od tri godine prestala, kada je oteto ili ubijeno oko 2.500 Srba kao odmazda za hiljade smrtnih slučajeva nad Albancima tokom rata. Osim delića teritorije na severu, na granici sa Srbijom, većina Srba koji su ostali na ovom području, koje se smatra srcem srednjevekovnog srpskog carstva, živi u razbacanim enklavama kojim, kako bi sprečili osvetničke napade, patroliraju mirovne snage NATO-a. “Hiljade kuća, crkava, spomenika kulture i groblja su uništili albanski ekstremisti, ne za vreme rata, ili tokom vladavine balkanskog diktatora, već u prisustvu misije Ujedinjenih nacija i NATO-a” – tridesetsedmogodišnji otac Sava nedavno je napisao na društvenim mrežama. Sutradan je napadnut na stranicama vodećih kosovskih albanskih novina „Koha Ditore“. “Prema ovom Srbinu, koji ima uticaj na mišljenje javnog mnjenja na zapadu, svi su krivi, osim njegovih zemljaka sa Kosova,” rekao je kolumnista ovog lista Adriatik Keljmendi: “Srbi na Kosovu ne rade ništa kako bi dokazali da oni više nisu ti koji su ubijali i uništavali sve što je pripadalo njihovim albanskim susedima.” Otac Sava uviđa teškoće u borbi protiv ekstremizma koji često karakteriše politiku – na i o Kosovu. “To je poput dijaloga gluvih,” rekao je on, dodirujući tanku kestenjastu bradu: “Albanci kažu da Pravoslavna crkva želi da vrati srpsku kontrolu nad Kosovom. U međuvremenu, albanski ekstremisti uništavaju crkve kako bi uklonili kolektivni fokus kojim bi se Srbi privukli da se vrate.” Problem, prema njegovom mišljenju, leži u sukobu identiteta koji se već godinama krčka. Koliko god obični kosovski Albanci govorili da su voljni da prihvate prisustvo srpske manjine, Sava tvrdi da oni manastire, poput onog u kom je, vide kao pretnju, jer predstavljaju istorijsku vezu Srba sa ovom zemljom. “Mi smo trn u oku priče na kojoj Albanci grade svoj nacionalni identitet,” rekao je: „Priča u kojoj su nakon Adama i Eve samo Albanci živeli ovde, a svi koji su došli nakon njih su uljezi.“ Izvor: Kossev View full Странице