Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'пилоту'.
Found 3 results
-
На гроб наредника Петровића цвеће је положио Начелник штаба Ратног ваздухопловства и ПВО пуковник Александар Бјелић, а венце и цвеће су положиле и делегације Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, Ваздухопловне фондације "Михаило Петровић", Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", потомци и поштоваоци. Помен првом српском војном пилоту је служио јереј Александар Затезало из Команде РВ и ПВО. Потом је у Команди РВ и ПВО у Земуну, пуковник Бјелић приредио пријем. Поводом годишњице страдања првог српског пилота данас ће у Дому ваздухопловства у Земуну бити отворена изложба „Сећање на ваздухопловне жртве“. Наредник Михаило Петровић, први српски пилот са дипломом, трагично је настрадао 20. марта 1913. у борбеном лету код Скадра у Првом балканском рату. Михаило Петровић је био пилот са дозволом број један. (Његова пилотска диплома ФАИ (Међународне ваздухопловне федерације) носи број 979 од јуна 1912. године, а код нас број један.) Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године. На Фарманову пилотску школу у Француској се уписао када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за пилотску обуку. Завршне испите је положио месец дана пре осталих из групе. УПВЛПС, ВС фото: Драгољуб Швабић, ВС, УПВЛПС
-
Поменом и полагањем венаца и цвећа на гроб наредника Михаила Петровића, јуче је на Новом гробљу у Београду обележена 105. годишњица смрти првог српског пилота и прве жртве у историји српског ваздухопловства. На гроб наредника Петровића цвеће је положио Начелник штаба Ратног ваздухопловства и ПВО пуковник Александар Бјелић, а венце и цвеће су положиле и делегације Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, Ваздухопловне фондације "Михаило Петровић", Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", потомци и поштоваоци. Помен првом српском војном пилоту је служио јереј Александар Затезало из Команде РВ и ПВО. Потом је у Команди РВ и ПВО у Земуну, пуковник Бјелић приредио пријем. Поводом годишњице страдања првог српског пилота данас ће у Дому ваздухопловства у Земуну бити отворена изложба „Сећање на ваздухопловне жртве“. Наредник Михаило Петровић, први српски пилот са дипломом, трагично је настрадао 20. марта 1913. у борбеном лету код Скадра у Првом балканском рату. Михаило Петровић је био пилот са дозволом број један. (Његова пилотска диплома ФАИ (Међународне ваздухопловне федерације) носи број 979 од јуна 1912. године, а код нас број један.) Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године. На Фарманову пилотску школу у Француској се уписао када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за пилотску обуку. Завршне испите је положио месец дана пре осталих из групе. УПВЛПС, ВС фото: Драгољуб Швабић, ВС, УПВЛПС View full Странице
-
Ове године навршава се девет деценија од погибије ваздухопловног поручника Драгољуба Гине Пајевића (1889 – 1927) чије име, још од 1927. године, носи једна улица у Јагодини. Поручник Пајевић је умро од повреда задобијених када је његов авион ударио у глечер у швајцарским Алпима. Како данас мали број наших суграђана зна ко је он био, користимо ову прилику како бисмо се подсетили њега и његове трагичне судбине. Драгољуб Гине Пајевић (према запису у Матичној књизи рођених презиме му је Пајовић) рођен је у Јагодини 15. марта 1899. године у породици досељеника из Црне Горе. Отац Јоко погинуо је у Другом балканском рату. Мајка Савета, била је братаница књижевника, војсковође и војводе из племена Кучи, Марка Миљанова Поповића. Имала је ту несрећу у животу да надживи сву своју децу. Драгољуб је погинуо, а брат и четири сестре умрли су од туберкулозе. Пајевић је, након Првог светског рата, после завршених шест разреда гиманзије, ступио у Војну академију. Потпоручнички чин добио је 1921, а чин поручника 1925. Служио је у 30. пешадијском пуку у Призрену, а онда је септембра 1922. својевољно ступио у ваздухопловство и служио је у 1. ваздухопловном пуку. Најпре је био водник балонске чете, затим од 1923. дипломирани извиђач, а годину дана касније положио је пилотски испит. Током 1926. године био је на усавршавању у Француској. За пилота је произведен марта 1927, свега пет месеци пре погибије. Одликован је златном медаљом за ревност. Тог, по њега кобног августа месеца 1927. године, изабран је за члана екипе Ваздухопловства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца која је учествовала на Другом међународном ваздухопловном митингу у Цириху, одржаном у периоду од 15. до 21. августа 1927. године. Уз представнике Краљевине СХС, нашли су се и пилоти из Француске, Немачке, Италије, Швајцарске, Холандије, Шведске, Чехословачке и Пољске. Овакве утакмице су биле смотре ваздухопловне способности пилота и могућност за представљање нових типова авиона или за упоређивање ваздухопловстава. Међународна ваздухопловна утакмица у Цириху из 1927. године била је значајна за летачко искуство пилота Војног ваздухопловства, али се у повратку завршила катастрофом једне наше посаде. Екипа нашег Ваздухопловства учествовала је са шест авиона: три Потеза 25 и три Девоатена. Вођа екипе био је командант 1. ваздухопловног пука потпуковник Живорад Петровић, а група је била подељена на ловачки и извиђачки део. Наша екипа је на овој утакмици постигла добар успех, када се узме у обзир да су користили серијске авионе. Међутим, по повратку из Цириха, са планираном маршрутом Цирих – Инзбрук – Грац –Загреб – Нови Сад, дошло је до трагичног и за два српска пилота фаталног догађаја. На првој етапи лета, формација Краљевине СХС је упала у неповољне метеоролошке прилике изнад Алпа. Авиони су се растурили покушавајући да се пробију испод облака, летећи између алпских врхова. Два авиона су успела да дођу до Инзбрука, два су се вратила назад у Цирих, а Потез у коме су били потпуковник Живорад Петровић и поручник Драгољуб Пајевић, у пробијању облака је ударио у алпски глечер Изабелу у области Форалберг. Авион се разбио, а посада је испала и остала да лежи са тешким повредама поред слупаног авиона на алпском глечеру. Сутрадан су два авиона из наше формације, која су се вратила у Цирих, кренула у потрагу за својим друговима, али пилоти нису успели да уоче разбијени авион. Петровић и Пајевић су видели авионе који су их надлетали, али како су били непокретни, нису имали начина да дају било какав сигнал и привуку њихову пажњу. Формација Краљевине СХС се тако 31. августа вратила у Нови Сад, без једног авиона и два члана екипе. Трећег дана од удеса, потпуковник Петровић је пузећи кренуо по помоћ. Тешко повређени Пајевић је остао да лежи крај авиона. Сутрадан, 31. августа пронашла га је група немачких туриста, а потом је пренет у болницу. Потпуковника Петровића су, нажалост, пронашли смрзнутог, свега километар од планинске чуварске кућице. Касније је утврђено да је смрт наступила услед пада са стене, са висине од 25 метара, када је силазио са глечера да потражи помоћ. А онда је вест о трагедији стигла у Србију. Првобитно је јављено да су оба пилота настрадала, а потом се јавила нада. Пристигла је вест да су лекари ипак успели да реанимирају Петровића, а Пајевић се телеграмом јавио мајци да је жив, али повређен. Напокон је и званично потврђено да је Живорад Петровић преминуо, а да се Драгољуб Пајевић налази у болници у аустријском месту Фелдкирхен. Имао је тешке повреде, а ноге и руке су му биле промрзле. Пајевић је оперисан и тада му је одсечена лева нога и два прста на левој руци. Неколико дана после операције, подлегао је повредама и преминуо 12. септембра 1927. године у болници у Фелдкирхену. Тело му је најпре допремљено у Београд, а потом је пренет у Јагодину, где је 15. септембра сахрањен. Тог дана све радње у граду биле су затворене и сви Јагодинци су изашли да одају последњу почаст свом суграђанину. Поворка је од куће Пајевића кренула према цркви где је одржано опело, а када је ковчег изнет из цркве, надлетели су авиони. Из једног је бачен венац белих ружа који је пао крај Пајевићевог сандука. Сутрадан је краљ Александар послао, преко свог изасланика пуковника Панте Величковића, команданта Артиљеријске подофицирске школе из Ћуприје, сребрни ловоров венац на коме је на позлаћеној траци исписано „Поручнику Драгољубу Пајевићу 15. 9. 1927. Александар“. Овај венац је пуковник Величковић положио на гроб настрадалог пилота. Суд и Одбор општине Јагодинске је донео одлуку да се у знак захвалности и поштовања према Драгољубу Пајевићу, улица у којој се налази кућа породице Пајевић, некадашња Ракитовска, назове његовим именом. Игром случаја, почетком ове године, споменик на гробници породице Пајовић поломили су непознати починиоци. Нажалост, то је већ трећи пут да овај споменик страда, будући да је смештен у „проблематичном“ делу Старог гробља. У близини је и капела Стевче Михајловића, истакнуте личности српске историје 19. века, чија је унутрашњост до сада небројано пута девастирана и која је, као и наведени део гробља, стециште наркомана. Јасно је да је проблем вандализма на Старом гробљу нешто са чиме појединац тешко може да се избори, а још мање спречи. У то се уверила и породица која је преузела одржавање гробнице породице Пајовић. Истина је, такође, да улица у Јагодини није понела име Драгољуба Пајевића зато што је био народни херој нити зато што се као јунак истакао у неком од ратова или имао важно место у прошлости нашег града. Почаст коју му је родни град доделио, говори о времену када је ваздухопловство постајало све значајнији чинилац у Краљевини СХС и када је држава имала амбициозне планове за јачање војног и цивилног ваздухопловства и развој домаће авио – индустрије. Стога су и пилоти имали посебан статус и сматрали су се јунацима тога доба. Времена се мењају, па су данас хероји и идоли неки други људи. Присећањем на прерано преминулог пилота Пајевића, који је некада био понос нашег града, настојимо да га отргнемо од заборава, за који се са правом каже да је гори и од саме смрти. Јасмина ТРАЈКОВ, СрпскоПеро
-
- хулиганима
- смета
-
(и још 3 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.