Претражи Живе Речи Утехе

У Виндзору, граду на југу Канаде, италијанска заједница је подигла торањ са сатом у знак сећања на др Лазара Јовановића, који је пуних педесет година даноноћно лечио и помагао имигрантске породице. Чувени лекар, за кога истичу да је био „Србин по рођењу и Италијан у срцу“, преминуо је 2004. године али пацијенти и њихови потомци и даље памте његова хумана дела. У средишњем делу Мале Италије у Виндзору, улица Ири је била затворена за саобраћај јер је италијанска заједница свечано открила споменик ‒ торањ са сатом ‒ у знак поштовања и љубави према изузетном човеку, лекару и хуманисти др Лазару Јовановићу. Окупили су се чланови одбора за уређење тог дела града, бивши пацијенти, сви они који су иницирали, планирали и изградили споменик а ваља рећи да су за средства и рад заслужни канадски Италијани. Том приликом вијориле су се три заставе а отпеване су и три химне (српска, италијанска и канадска). Природна сила и нежни див Приликом откривања спомен-плоче, градоначелник Виндзора Дру Дилкинс је рекао: „Говорили су да је био природна сила, нежни див, свеприсутни ослонац, лекар изузетно упућен у сва поља медицине и да никад није било нити ће бити сличног њему". Догађају су се придружили представници српске заједнице (као и културно-уметничка друштва „Опанак" из Едмонтона и Академија Бате Марчетића из Торонта). Међу угледним званицама били су и амбасадор Италије у Канади Клаудио Тафури и генерални конзул Србије у Торонту Василије Петковић. Њима и Филипу Роки, председнику Одбора за подизање споменика, припала је част да пресецањем врпце и званично „отворе" споменик. Српско-италијанско друштво пријатељства Необично је да нека етничка група у Канади, попут италијанске у Виндзору, на тај начин исказује поштовање припаднику неке друге етничке групе, рекао је генерални конзул Петковић. Зато је на претходном сусрету са представницима три црквено-школске општине у Виндзору, Св. Димитрија, Св. Петке и Грачанице, покренута идеја о оснивању српско-италијанског друштва пријатељства. У име српске заједнице, Перо Ковачевић је уручио слику академске сликарке Неде Лакетић Франческу Лазару Вили, који је добио име по доктору. Евоциране су успомене на педесет година рада др Лазаревића, који је радио скоро до своје деведесете године. Торањ са сатом ће се већ крајем лета наћи на траси бициклистичке трке, постати део разгледнице Виндзора, града који преко реке гледа на Америку и Детроит. Др Лазар Јовановић се крајем Другог светског рата, спасавајући голи живот, обрео у Италији. Уз помоћ породице дечака коме је помогао, успео је да заврши започете студије медицине на факултету у Риму, да би по дипломирању отишао у Канаду. Од 1952. је радио у Ургентном центру у Виндзору а по завршетку смене га је, испред његове приватне ординације у улици Ири, где се и налази споменик, чекао дуги ред пацијената. Радио је до дубоко у ноћ, све док није прегледан и последњи пацијент а онима у невољи поклањао лекове и није наплаћивао услугу. Реч је о времену пре него што је Канада увела опште здравствено осигурање па су доброта, пожртвованост и професионалност др Лазаревића прешле готово у легенду. Говорио је пет језика, укључујући и италијански. ВИДЕО Фото: ФБ свештеника Милана Јовановића, Gracanica Serbian Orthodox Church, Serbian Centre Windsor

Медејина освета Аутор: Зоран Миливојевић недеља, 16.07.2017. у 09:00 (Илустрација Срђан Печеничић) Једна од најстрашнијих ствари јесте убиство малог детета. Када то чини његов родитељ који би по природи ствари требало да га воли, негује, чува и штити, то је толико ужасан поступак да је многима непојмљив. Свако људско понашање, па и она најужаснија, извире из неке искривљене логике оних који се тако понашају. За случајеве чедоморства је типично да мајка убија дете зато што верује да ће јој рађање детета „упропастити” живот. Она је у некој врсти дилеме „или или”, у којој треба да одлучи чији живот ће уништити – свој или дететов. Постоји још један мотив из којег се родитељ одлучује да убије дете: да се освети другом родитељу јер зна да ће му тако нанети највећу могућу патњу. Такав мотив је описан још у антици. У Еурипидовој „Медеји”, након што је Медеју и заједничку децу због друге жене напустио Јасон, она му се свети убиством заједничке деце. На основу те приче је ситуација када један родитељ има убилачке пориве према властитој деци, мотивисане осветом према другом родитељу, описано као Медејин комплекс. Свака освета проистиче из мржње, а управо је међусобна мржња оно што обележава значајан број савремених развода. За супружника који мрзи, бивши супружник је зло биће, које управо зато што је зло – што му је „уништило живот” – заслужује најгоре: да пати и да умре. Зато онај који мрзи чини зле поступке, који су њему потпуно оправдани, а како би другог повредио и тако казнио. Како мржња једне стране по правилу рађа мржњу друге, убрзо се бивши супружници нађу у игри моћи и ината у којој у слепој мржњи покушавају један другог да што више повреде, не обазирући се на децу или их, штавише, злоупотребљавају окрећући их против омрзнуте стране. Свака савремена трагична прича, укључујући ону у којој је отац бацио пред мајку задављено дете, након чега ју је усмртио ножем, има своју историју и свој контекст. Да мајка није игнорисала више одлука суда и спречавала оца да виђа дете, можда се ова трагедија не би десила. Поред оваквих крвавих трагедија након развода, које привлаче пажњу јавности, постоје стотине и стотине других у којима нема мртвих, али у којима сви трпе, а највише деца. То су драме породичних распада у којима један родитељ „трујући однос” емотивно отуђује дете од другог, у којима се поред правних воде прави психолошки ратови и у којима се обе стране труде да изманипулишу систем. Да би систем спречио овакве трагедије, мора да има интегритет, објективан и праведан приступ који уважава права свих укључених, мајке и оца, а поготово деце. Мора да има делотворне начине да своје одлуке и пресуде спроведе у дело. У противном, како неправда рађа неправду, а како доживљена неправда постаје опсесија и страст, постоји бојазан да ћемо имати још трагичних случајева. Политика